tag:blogger.com,1999:blog-79616177702864169302024-02-20T15:48:09.300+01:00ГЛАС ИСТОКАЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСТ, УМЈЕТНОСТ, НАУКУ И КУЛТУРУГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.comBlogger13125truetag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-58258681252090735372010-03-29T21:36:00.000+02:002010-03-29T21:41:18.079+02:00ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ<div align="justify"><span style="font-size:180%;"><strong>ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ</strong><br /></span><br />У попису становништва из 2002. године налазе се необориви докази да српски народ убрзано биолошки умире.<br />Срби су на историјској размеђи. Ово поколење има велику одговорност. Сада је тренутак да се покаже државничка мудрост. Ово је последњи час да се спаси српска Нојева барка која тоне. Уместо 27, у Србији има 6,2 милиона Срба!<br />Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.<br />Питање наталитета и популационе политике задире у саму суштину бића једног народа. Оно све више излази из демографских оквира и прераста у најважније одреднице националног питања.<br />Са антрополошког становишта "српско национално питање" могло би се разложити на неколико одредница. Неке тврдње спадају у митоманију, неке у митологију, а неке су историјски проверене чињенице.<br />Прва је: "СРБИ - НАРОД НАЈСТАРИЈИ" (Олга Пјановиц-Луковиц). Срби су старији од египатских пирамида, од Грка, Римљана, Германа, Руса.<br />Друга одредница излази из оквира митоманије: "ГЕНОЦИД над Србима судбина је српског народа" (Радован Самарџић).<br />Трећа одредница су сеобе, пре и после Арсенија Чарнојевића, пре и после ''Сеоба'' Милоша Црњанског. Правац сеоба: цели свет - Европа, Русија, Америка, Канада, Аустралија.<br />Четврта одредница: ДЕОБЕ. Још у пракси није остварено српско "НАЧЕРТАНИЈЕ" о томе шта све Срби хоће, а шта неће. "Само слога Србина спасава". Српске деобе су највећа српска несрећа.<br />Пета одредница је "НАЦИОНАЛНИ МАЗОХИЗАМ" (вечни "дежурни кривац"). Истрајан је у понижењу, блаћењу, трпљењу.<br />Шеста одредница је ХАЗАРСКИ СИНДРОМ (Милорад Павић), култ Косова, култ пораза, култ смрти. Српски народ се одрекао царства земаљског и прикључио се небеском царству. Он не слави своје победнике (Душана Силног), него своје мученике (цара Лазу).<br />Седма одредница је оно што све скупа представља генетски код овог народа, а то су огромни ДУХОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛИ којима је он утицао и на светску историју и на светску културу и на светску књижевност, науку, спорт. Заправо је његово сложено атавистичко биће извор његове велике енергије, стваралаштва и талената. Тај духовни потенцијал почео је нагло да слаби.<br />Са социолошког становишта, треба поменути само неколико чињеница, које су тесно повезане са његовим антрополошким обележјима.<br />- БРОЈЧАНА ПРЕМОЋ СРБА на Балкану. Српски народ морао је да се правда да није империјалистички, морао је да се сагне, да се погрби да би био равноправан са осталим балканским народима.<br />- ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ је врло значајан: Србија је била трансферзала за све освајаче са истока и запада.<br />- ЕТНИЧКА, ВЕРСКА, НАЦИОНАЛНА, општа збрка, која је непрекидно стварала сукобе, нетрпељивост и ратове.<br />- СУКОБЉЕНИ ИНТЕРЕСИ великих сила и светских лобија на Балкану.<br />- ОСВЕТНИЧКИ НАБОЈ губитника у два балканска и два светска рата.<br />- Несхватање да у међународним односима доминирају ИНТЕРЕСИ , а не љубав, раније пријатељство и раније савезништво…<br />- РАСУТОСТ СРБА по целој Југославији где су некада били доминантни, а сада смањени на безначајне остатке некада већинског народа.<br />- ЕМОТИВНИ ОДНОС према Југославији: Срби су једини сматрали и прву и другу Југославију својом једином отаџбином. Сви други су се осећали као подстанари, или привремени станари (Кардељ). Они су увек имали резервну отаџбину, резервну варијанту.<br />Стање је, заиста, трагично: Срби спадају у ретке народе, који се од почетка овог века бројчано смањују, док се сви други народи значајно увећавају. За четврт века стопа морталитета биће два пута већа од стопе наталитета; порођаји ће бити све ређи, сахране све чешће; српским градовима шетаће се пензионери и инвалиди; Србе ће и из Србије протеривати као и из Босне, из Крајине, са Косова; сви они који могу, побећи ће из ове земље, производња ће се постепено гасити, живот замирати, стизаће масовно Албанци и Бошњаци да, и без рата, попуне упражњени простор; Београд ће за 80 до 100 година, а можда и знатно раније, постати престоница неке велике Албаније, или уједињене Џамахирије.<br />Србија и Русија су данас на челу држава у свету са најмањим наталитетом и са највећим бројем легалних абортуса.<br />Историјски приступ је такође значајан. Својим доласком на Балкан Срби су изабрали најнесрећније подручје за своју историју. Осим Јевреја, ниједан народ није имао тако трагичну судбину. Да није било геноцида над њима, он би данас био бројчана велесила.<br />Физичко уништавање у ратовима, масовно убијање, повлачење са географских простора, потискивање, протеривање, насилно превођење у друге вере и народе, насилна етничка асимилација - то је историјска лична карта српског народа.<br />Посебан је случај Далмације. У њој су огромну већину представљали Срби. Најпре су сви они били православне вере, а потом је средином прошлог века дошло до масовног насилног покатоличења. У то време Дубровчани нису знали шта је то "Хрват". То им је било сасвим страно и далеко. Треба се упознати са обимном студијом Никодима Милаша: Православна Далмација.<br />Српски народ је био народ матица за стварање нових етничких и верских група на подручју Балкана. Сигмунд Фројд је то објаснио у познатој студији ''Тотем и Табу'', по којој синови убијају оца да би дошли на његово место. Касније, наступа покајање, али тада оца више неће бити. До сличног закључка дошао је недавно и Столтенберг изјављујући да је садашњи грађански рат "обрачун Срба против Срба".<br />Према тврђењима историчара и генетичара, босански и српски муслимани су етнички најчистији Словени. Има више турске крви код Срба, као што код Хрвата, а посебно Словенаца, има много германсаке крви. Зато је овај грађански рат био потпуно бесмислен.<br />Српски народ је нерпекидно потискиван са својих историјских подручја. Почетком XX века, Срба је било девет милиона, а Хрвата два милиона и деветсто хиљада. У Хрватској - Срба је било 43%. После геноцида над њима у Првом, а нарочито у Другом светском рату, доскора их је било само 12%. Сада се догодила највећа трагедија: протерани су сви Срби из Српске Крајине, из Западне, и из Источне Славоније.<br />После ове "сеобе" 250.000 људи само из Книнске Крајине, и после ранијих бекстава из Хрватске у време овог грађанског рата, у новој хрватској држави неће остати више од 3% Срба (и само три посланика у парламенту). И то је крај Срба у Хрватској.<br />Сада се догађа изгон Срба са Косова и Метохије. Већ их је око 250.000 изгнано или је побегло из страха од освете. Остало је само између 50.000 и 100.000, али се и они спремају на бекство.<br />Срби су по величини били четврти словенски народ (иза Руса, Украјинаца и Пољака). Срби су сада бројчано седми словенски народ, према тврђењу историчара.<br />Од почетка двадесетог века до почетка овог грађанског рата Срби су се бројчано смањили док су се сви други балкански и европски народи бројчано знатно увећали. За последњих 15 година догодило се ново драматично смањење.<br />У Титовој Југославији побијено је много Срба интелектуалаца и "капиталиста". Тај режим није имао благонаклон став према Србима. Само у првом налету комунисти су побили триста хиљада Срба. Преко триста хиљада Срба прогнали су Албанци са Косова, а о томе се није смело говорити. То је све доскора била табу-тема.<br />''Српски народ мора престати да буде дежурни кривац'' био је наслов мог чланка у ''Политици'' још из 1988. године. Ту грбу кривца Срби и данас носе и носиће је још врло дуго због постојања два аршина светске правде.<br />Дакле, много је разлога који могу довести до ''послењег одласка српског народа из историје''. Тај свечани одлазак обележиће ''посмртна демографска звона'', јер су Срби изгледа изабрали демографску смрт као начин одбране од оптужби свих (бело)светских и наших лобија за све грехове овог света, и за оне које су починили, и за оне које нису починили.<br /><br />КАКО СПРЕЧИТИ ОДЛАЗАК СРПСКОГ НАРОДА<br />ИЗ ИСТОРИЈЕ И ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ<br /><br />Србија је вишенационална и мултикултурална заједница. Она носи име (Србија) према Србима, најмногољуднијем народу. До половине 20. века они су представљали апсолутну већину у односу на друге етничке групе.<br />Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.<br />У светским и грађанским ратовима на Балкану, а и због беле куге, Срби су се рапидно бројчано смањивали. То показују следећи подаци. Срба је према пописима стновништва било у Србији године 1961. - 74,6%, 1971. - 71,2%, 1981. - 66,4%, 1991. - 63%. Попис из 2002. године није укључио Космет. Са њим, било би бар још неколико процената мање Срба.<br />У 20. веку 4 милиона Срба је убијено и 4 милиона расељено по целом свету. И још три Србије убијене су у акушерским клиникама. Уништена нам је економија, на ивици смо беде и сиромаштва, села су нам испражњена, деце је све мање, а старих људи све више, брак и породица су у дубокој кризи.<br />Постали смо један од најстаријих народа на планети (у првих десет). Према попису становништва из 2002. године, од 161 општине (без Косова), у 131 општини становништво се налази у дубокој (просек преко 41 године) и у најдубљој старости (просек преко 51 године). Албанци са Косова у просеку су млађи од 30 година. Има српских села где више нема никога, или само са једним или два становника. Од 1950. године до данас насеља у Србији до 500 становника смањила су се за 90%, до 1000 становника за 80%, а до 5000 – за 63%. То показује да су наша села готово нестала.<br />У најмлађу групацију ''демографска зрелост'' спада само једна општина – Прешево, са просечном старошћу око 30 година. Овде живе углавном само Албанци. У нешто старијој групи ''праг демографске старости'' налазе се Бујановац, Сјеница, Тутин и Нови Пазар. И овде живи претежно несрпско становништво. Просечна старост овде је од 32 до 35 година.<br />Према демографу мр Горану Пеневу у 181 насељу у Србији и Војводини нема ниједног лица млађег од 20 година. То су, углавном, мања насеља, али су и она некада била велика, пуна деце и живота.<br />Упоређивање старосних група у 1950. и 2000. години у Централној Србији, Војводини и Косову, показује, такође, драстично старење у прва два региона и велику разлику у односу на Косово. Тако, од 0 до 16 година 1950. године било је у Централној Србији 28,1%, у Војводини 26,0%, на Космету 41,8%. У 2000. години удео лица од 0 до 16 година изгледао је овако: Централна Србија 16,6%, Војводина 16, 9%, а Космет 34,2% .<br />Старијих од 65 до 80 година било је 1950. године у Централној Србији – 5,5%, у Војводини – 6,7%, на Космету 5,0%. У 2000. години старијих од 65 година било је: Централна Србија 16,1%, Војводина 20,4%, Космет 5,3%.<br />Од 25 округа у Србији, њих пет је „на самрти“, док у околини Ниша, Куршумлије и Врања, постоје села где пописивачи ''нису забележили појаву становништва'' (Вукојевац, Плаћковица, Коритњак, Репушица, Јаворје). Таквих села има још доста широм Србије. У селу Доброселица, општина Рековац, у последњих педесет година није рођена ниједна беба. Ускоро ће цео Левац, из кога потичу моји преци по оцу, остати без становника, према предвиђањима демографа.<br />У варошици Багрдан, близу Јагодине, у 2005. години није било ниједног ђака. Нема више ђака и у многим другим селима. Многе школе су затворене. Тужна је прича о једном једином ђаку у селу Доњи Бранетици, на домак Сувобора и Рајца. Средином прошлог века ту је било око 75 ђака. Када је подигнута 1938. године имала је 63 ученика.<br />Иако се Војводина мало опоравила због дошљака, у источним општинама је стање исто, или горе, него у Централној Србији. Све скупа, у 26 војвођанских општина забележен је пад становништва, у другим општинама спречена је демографска катастрофа искључиво миграционим кретањима из Хрватске, Босне и Херцеговине, па и са Косова.<br />''Бајковиту салашку идилу, опевану у песмама тамбураша, сваким даном замењују суморне слике. Ових дана, рецимо, мештани Мошорина су преко медија позвали потенцијалне снахе да 'баце поглед' на њихових педесетак момака који су остали у селу да обрађују земљу, али не могу да се ожене, јер њихове младе мештанке листом одлазе у град. Зато је у Мошорину све мање рођене деце.'' (С. Живковић, ''Политика'', 18. 04. 2003.).<br />Много горе стање је у источној Србији. То је далеко најстарије подручје у Србији. ''Бела куга'' овде је традиција. Побачаји су деценијска пракса, чак и убиство рођеног детета, ако је случајно дошло као вишак, као непожељно. Богати домаћини овде имају само једно дете. Али, имају огромне луксузне кућетине које су подигли новцем који су зарадали као гастарбајтери.<br />У неким насељима источне Србије становништво је старије од 60 година, а у свим окрузима у Србији радно активни пољопривредници имају у просеку 54. године.<br />Сваке године у централној Србији (без Косова) умире један град од 30.000 становника, у Војводини град величине Сремских Карловаца, а на Косову се рађа град од 35.000 становника. Ускоро ће умирати и много више.<br />Пољопривредно становништво 1948. године чинило је 72% од укупног становништва, 1991. само 17%, а сада је сасвим маргинална група. Најстарије становништво живи у насељима ''високог степена руралности''. То су пиротски, зајечарски, београдски, нишки, средње банатски, јужни и севернобачки, шумадијски и моравички округ, где просечна старост износи 54 године.<br />Дакле, убрзано старимо. Осам омладинских и студентских организација сачинило је обимну студију о положају младих у том остарелом друштву. Они су утврдили да се природни прираштај у периоду од 1900. до 2000. смањио за 87%. и да је у том периоду дошло до четири пута бржег пада наталитета од морталитета. Млади између 15 и 27 година чине 18% укупног становништва.<br />Током деведесетих година, као последица пада наталитета, у први разред основне школе уписивано је годишње мање од 20.000 првака. Тај број се сваке године смањивао. 98,3% ђака по завршетку основне школе уписује средњу школу, а матурску диплому добије 84,9% средњошколаца. Стање у високом образовању је другачије: само три од десет студената заврши студије, а само један од десет стиче диполму на време. Просек студирања на универзитетима у Србији и Црној Гори је 8,6 година.<br />Процењује се да је око 500.000 младих и образованих у последњој деценији двадесетог века заувек напустило земљу. Међу њима има више од 40.000 високо образованих између 30 и 36 година. На пример, само из два научно-истраживачка института ''Винча'' и ''Михајло Пупин'' емигрирало је више од 900 истраживача. Узимајући у обзир трошкове њиховог школовања, држава је за све њих изгубила 24 милијарде долара. Тај одлив ''труста мозгова'' није се ни данас, дакле, после 5. октобра 2000. године, зауставио, чак се и повећао.<br />Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Није реч само о томе да се српски народ убрзано топи као ''свећа која догорева'', већ је реч и о огромним тешкоћама оних који су још у животу. У Србији има 800.000 инвалида, укупно 1.200.000 лица са сметњама, најмање 400.000 стерилних. Сви они траже помоћ. А колико је само на ивици лудила, неки са ''вијетнамским синдромом'', неки са распуклом душом? Ускоро ће многи несрећници стајати у реду за болницу ''др Лаза Лазаревић''.<br />Попис из 2002. године најављује ''последњи одлазак српског народа'' из историје.<br />Врло су реалне претпоставке аналитичара да ће у наредних четврт века из Србије сваке године одлазити врло много младих интелектуалаца. Према неким истраживањима, чак до 75% жели да оде, међу њима, 95% младих талената.<br />Може се догодити да ову земљу спашавају малолетнице. Све је више малолетница које рађају децу. Тако, у шабачком крају само у последња три месеца 200., године, породило се 36 жена млађих од 18 година, а од њих је 15 испод 16. година. Једна је млађа од 14 година.<br />Резултати показују да је Србија током деведесетих година веома остарила, Тако је становништво централне Србије, у периоду између два пописа (1991-2002) у просеку старије две и по године. 1991. године просечно стара особа имала је 37,6 година, а априла 2002. године 40,3. Слично је и у Војводини: 37,6 – 39,7. За тако кратак временски период то је погубан податак.<br />Значајне разлике огледају се и у заступљености деце предшколског узраста. На попису 1991. било их је око 8,5%, а 2002. године само 6,6 %. И младих до 20 година било је 1991. године 26%, а 2002. – 22%.<br />У овом времену број старијих од 60 година знатно се повећао: од 18% у 1991. на 25% у центалној Србији и 22% у Војводини. Очито је да ужа Србија у последњим годинама брже стари од Војводине.<br />Општа популациона криза одражава се и на бракове. На пример, у 1953. години на 1.000 становника било је десет бракова, а према попису из 2002. само 5,6 бракова. Поред тога, и овако смањени број процентуално се много мање опредељује за брак. То се види из податка да међу мушкарцима од 20 до 39 година старости, више од половине њих није ступило ни у први брак.<br />Када се упоређују град и село, у селима, у просеку, више је ожењених него у градовима (63 према 58%), као и мање неожењених (21 према 26%), и мање разведених (2,5 према 5%). Због веће покретљивости и већих слобода, у граду има много више алтернативних бракова, неформалних, привремених веза. У граду, због потребе за стицањем образовања, знатно се касније ступа у брак. Брак више није тако популаран као некада, не само зато што је то европски тренд, већ и због сиромаштва и економске несигурности.<br />У знатном су слабљењу и емотивне везе унутар брака и породице. Све мање је присности од рођења па до зрелости детета. Запослена мајка нема много времена за дете. То се огледа и у начину исхране новорођенчади. Дојење је ''еликсир живота''. Наше жене нису прихватиле тренд у западним земљама да се треба вратити најздравијем начину исхране беба, дојењу детета до прве године.<br />Која је цена еманципације жене? Закључак је дала проф. Марина Благојевић: ''Високо образовање и успешност жена управо су пропорционални њиховом мањем броју склопљених бракова, мањем броју деце и чешћим разводима тако да успех жену у патријархалном окружењу, уз сва друштвена признања, истовремено и маргинализује, како у односу на друге жене тако и у односу на мушкарце''. Још ригорознију слику дао је Хамфри институт у Америци. Од свих радних сати у свету, жене раде две трећине, од свих прихода примају једну десетину, а поседују свега један проценат светског богатства. Злобници ће, међутим, приметити да је феминистичка ''револуција'' ''појела'' своју децу, те да су припаднице лепше половине човечанства упале у замку сопствених очекивања и узалудних покушаја да се прилагоде фабрикованом идеалу ''супержене'' од које се очекује да савршено функционише на оба ''бојна поља'' породичном и професионалном.<br />Управо, 21. век ће извршити демитологизацију ''супержене'', јер ће је ставити пред дилему: или породица, или запослење. Потпуна друштвена еманципација жене убија мајку, убија децу, то је крах постиндустријског друштва. Цена еманципације жене је: ''успешна, а сама''. То је крај овог цивилизацијског циклуса. Жена не може да буде успешна и да рађа. Осим тога, систем вредности више нема у фокусу децу као услов друштвене промоције. Када нестану деца, као у многим развијеним земљама, тај празан простор попуњавају обојени и други народи са много деце. Одлазе стари и заморени народи, долазе млади. То је разрешење дилеме о томе да ли је примарна биолошка, или друштвена подела улога између мушкарца и жене. Увек побеђују природни над друштвеним законима.<br />Можда би решење ове дилеме било, да се жена уздигне изнад конвенција друштва и да буде слављена и обожавана и као мајка, да се она стави на исти трон који има интелектуалка, чак и на много виши. Само на тај начин постиндустријско друштво може се и даље развијати у више облике друштвености.<br /><br /><strong>НЕСХВАТЉИВА НЕМАРНОСТ<br /></strong><br />Постоје понекад таква времена која се сматрају пресудним за опстанак једног народа. У српској историји могли би се означити Косовски бој из 1389. године, Први и Други устанак, Први и Други светски рат, Титова лукава политика према Србима, грађански рат у бившој Југославији и вероватно 5. октобар 2000. године када је народ свргнуо са власти полувековне диктаторе. Сигурно има још значајних датума које би требало навести као преломне у српској историји, нарочито, одлазак младог Растка Немањића у Свету Гору, чиме је скренуо историју у једном смеру који и данас следимо. Али, то није наша тема.<br />Значајне су две чињенице које треба поменути. Прва је да се важни датуми везују за неке трагичне догађаје, и друго, српски народ има ту слабост да не може увек на време да препозна значај тих преломних тренутака, па често крене погрешним путем са кога нема повратка. Као такви датуми могу се навести: атентат Гаврила Принципа због кога је 58,6% само мушке популације настрадало у Првом светском рату. Од тога се Србија никада није опоравила. Слично је и са 27. мартом 1941.: ''боље рат, него пакт, боље гроб, него роб''. Пашић је касније рекао да је Гаврило Принцип пуцао у Србију, а не у принца Фердинанда. Кнез Павле је због потписивања Тројног пакта интерниран на далеко острво Маурициус и сатанизован све до данас, а спасао би близу два милиона настрадалих од Немаца, усташа и од Тита. Само у ова два догађаја спасли би 4 милиона мртвих у два светска рата и четири милиона побеглих из Србије због кобних историјских заблуда.<br />Слично нам се догодило и са Милошевићем. Успео је да превари целу нацију и да нас доведе до четири изгубљена рата, до пљачке, беде, катастрофе и дна пакла… и до специјалног суда у Хагу за Србе, наводно, за наше ратне злочинце. Милошевић је успео да нашој несрећи дода још неки милион изгинулих, протераних и побеглих Срба.<br />Већина грађана је свесна трагике у којој се нашао српски народ. Многи су свесни и да као народ полако ишчезавамо и да нас за 50 до 100 година више неће бити ни у матици, а ни у дијаспори. Свакодневно, научници, стручњаци, штампа, радио и телевизија износе доказе о нашем трагичном положају. Могло нас је бити најмање 25 милиона, а има нас у матици само 6.200, заједно са избеглицама и прогнаним Србима. Од 1900. године смањили смо се за више од 20%, а Албанци су се увећали за 700%. Сувишно је понављати да ћемо брзо остати без омладине, а за пола века и без народа. Протериваће нас из срца Шумадије, као што су нас протерали из Хрватске, БиХ и са Косова.<br />Највећи узрок наше несреће су управо ти кобни, кључни погрешни потези наших државника.<br />Садашња власт ужива привилегију да она није крива за ову катаклизму Срба, или бар да није ничим допринела да до тога дође. Многи су се и борили последњих 20-30 година да збаце режим који нас је у свету унизио и сатанизовао. Зато би ова власт морала да има више слуха за оне понорнице које се крећу испод површине и које могу једног дана да поплаве ову земљу.<br />Основна покретачка снага треба да буде питање: шта је у овој земљи Србији, у овом тренутку, најважнији задатак?<br />Митеран је у свом програму за оздрављење француске нације навео четири премисе: омладина, породица, друштво, економија.<br />Наша држава поставља, такође, четири премисе: економија, економија, економија и економија, са врло мало социјалних програма, али не за децу, него за социјално угрожене грађане. Нешто мало је учињено и за децу, али је то кап воде у океану.<br />Дакле, први задатак овог друштва треба да буду деца. Ако би поставили редослед вредности, он би могао да гласи: деца, деца, деца и опет деца. Без њих нема нам будућности. Неће бити више ни овог народа. Нетачна је тврдња да ћемо касније то решавати, када решимо текуће проблеме и када будемо богатији. ''Касније'' не постоји у реду вредности. Потребно је то учинити сада и одмах. Ми смо последња генерација која може спасити српски народ од биолошке смрти. Да је Косово и стварно остало у саставу Србије, већ ова деца која се сада рађају, била би национална мањина. Јер, већ једну деценију не постоји природни прираштај српског народа. Али, административне границе нису никаква сметња да се један народ који се сваких двадесет пет година удвостручује, шири и изван нацртаних граница. Сведоци смо шта нам чине сада на Косову. А сутра у Србији?<br />Невероватна је немарност да ми немамо Министарство за породицу. Немамо ни политику обнављања становништва. Породица, деца, мајке и очеви су ''социјала''. На челу социјале – економиста...<br />Још једна заблуда: Србија је држава грађана, а не српског и других народа... Није важно да ли ће овде живети Енглези или Кинези, Албанци или Бошњаци. То је теза светског глобализма да је цела планета ''једно велико село''. Патриотизам и глобализам никако нису противници, али без једног нема ни другог. Сваки народ, као и сваки човек, има право да се лечи када озбиљно оболи. А деца су потребна овом народу да би се излечио од самоубилачког комплекса. И то много деце. Само четврто дете може да спасе Србе од изумирања.<br /><br /><strong>проф. др Марко Младеновић<br /></strong><br /><br /><strong>БИОГРАФИЈА ПРОФЕСОРА ДР МАРКА МЛАДЕНОВИЋА</strong><br /><br />МАРКО МЛАДЕНОВIЋ је рођен 1928. године у Јагодини. Основну школу и гимназију је учио у родном месту, у Јагодини, и Нишу. Матурирао је 1946. године у Светозареву (Јагодина), када се уписао на романску групу Филозофског факултета у Београду. Убрзо је прешао на Правни факултет, на коме је - као ванредан студент - дипломирао 1950. године, за две године.<br />Почео да ради још као студент, 1947. године. Прво запослење му је било у Министарству социјалне политике Србије. Радио је, потом, у Министарству рада Србије, а онда у Обласном народном одбору у Ужицу. По дипломирању, Младеновић је постављен за приправника Среског суда у Светозареву, да би, после годину дана, био изабран и за председника Суда. Крајем 1957. године поново се враћа у Београд, где се запошљава у Секретаријату за здравство и социјалну политику Савезног Извршног већа. Наредне године је изабран за асистента на предмету породично право на Правном факултету у Београду. Звање доктора правних наука Младеновић је стекао 1962. године - тезом ''РАЗВОД БРАКА''. Прошавши сва звања, Младеновић је за редовног професора изабран 1974. године. Поред ПОРОДИЧНОГ ПРАВА, предавао је и - СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ, СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ И СОЦИЈАЛНИ РАЗВОЈ.<br />Оснивач је смера за Социјални рад и Социјалну политику на Факултету политичких наука у Београду. На овом смеру предавао је ПОРОДИЧНО ПРАВО, СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ И ДРУШТВЕНУ ЗАШТИТУ ПОРОДИЦЕ.<br />Био је директор института за социјалну политику и института за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду. Учествовао је у оснивању Геронтолошког, Дефектолошког факултета и одговарајућих института. Никада није имао значајније политичке функције.<br />Његов научни рад посвећен је правним, социолошким и свим другим аспектима науке о породици. Први је поставио теоријске и методолошке основе Социологије породице, развивши је у целовит систем. Исто тако, засновао је и као посебну научну дисциплину - Друштвену заштиту породице.<br />Такође, у светској правној литератури се сматра најважнијим заступником познате теорије о "браку као уговору'', према којој брак све више прераста законске регулативе, претварајући се у слободни уговорни однос.<br />Учествовао је на већем броју међународних научних скупова од САД до Јапана са (уводним) рефератима. У бившој и у садашњој Југославији председавао је или имао уводне реферате на многим научним и стручним скуповима. Сматра се творцем Закона о браку и породичним односима.<br />Објавио је велики број научних и стручних радова у више књига. Број чланака, приказа, есеја, студија, полемика, вероватно премаша број од 300.<br />Објавио је капитално дело "Породично право" у два тома (око 1.300 страна).<br />Најважније научно дело Младеновића је "Породица у пост-социјалистичким земљама"), са два сарадника. Монографија је објављена 1998. на енглеском језику, у издању Макс-Планк Института у Хамбургу у оквиру Међународне енциклопедије упоредног права.<br />Члан је већег броја научних организација, како у земљи, тако и у свету. Члан је више уређивачких одбора, научних и стручних ревија.<br />Кандидован је два пута за члана Српске академије наука и уметности. Другу кандидатуру сам је повукао. Својим чланцима у листовима и часописима присутан је четири деценије, као публициста, у јавном животу. Одиграо је значајну улогу у националним и политичким превирањима у Југославији и у Србији, посебно својим прилозима које је објављивао у "Политици", НИН-у и "Борби". Те чланке сакупио је у две књиге: "Буђење српског народа" и "Не плачи уклета земљо". Предлаган је 1997. године, као независтан кандидат, у идеалну Владу Републике Србије за министра за породицу.<br />У време кризе у Југославији упутио је поруке Конгресу САД и Европском парламенту и добио одговоре. Његов чланак, објављен у листу "Политика", "Српски народ мора престати да буде дежурни кривац" проглашен је, у специјалном издању "Политике", за најбољи текст о "српском питању". Упутио је два писма и председнику Слободану Милошевићу, под насловима "Драги Слободане" (НИН, 1991.) и "Поднеси оставку" ("Борба", 1992.).<br />За свој научни, педагошки и јавни рад, добио више признања. Поред осталих, добитник је Октобарске награде Града Београда, награде "Светозар Марковић" и Специјалне награде Србије за допринос у развоју теорије и праксе социјалне политике.<br />После тридесет година бављења искључиво научним радом, посветио се и књижевности. Још у младости је писао песме, да би се књижевности вратио тек када је напунио пола века живота.<br />До 1996. године објавио је шест романа и осам збирки песама, као и путописну прозу "Србија у Канади" и дневник "Деца пакла".<br />Крајем 1996. године објавио је "ИЗАБРАНА ДЕЛА" Из књижевности у десет књига (око 4.000 страна). После тога објавио је још неколико књига из књижевности.<br />Драгољуб Стојадиновић, познати књижевни критичар, објавио је 1998. године монографију о научнику и књижевнику Марку Младеновићу, са насловом "ИЗМЕЂУ МИТА И ЗАКОНА - о књижевном делу Марка Младеновића".<br />Милош Јевтић, публициста, објавио је недавно књигу разговора са Марком Младеновићем.<br />АМЕРИЧКИ БИОГРАФСКИ ИНСТИТУТ доделио је Младеновићу престижну награду ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ - 2000.<br />У 2002. години добио је златну Америчку медаљу части.<br />У јануару 2003. године на Правном факултету у Београду, на Оснивачкој скупштини изабран је за председника Удружења грађана ''ОПСТАНАК'' за борбу пртив ''беле куге'' и за биолошки опстанак српског народа.<br /><br /><strong>ЗАШТО МАЈКО<br /></strong><br />Зашто чупаш младо воће<br />Зашто не даш да се родим<br />Кад остариш мајко ко ће<br />По том свету да те води<br />Зар од мене имаш штете<br />Зар не чујеш моје крике<br />Ја сам мајко твоје дете<br />Ја сам слика твоје слике<br />Човек тежи својој слици<br />За опстанак бој се бије<br />Не знаш да су на клиници<br />Убијене три Србије<br />Видиш ме на ултра звуку<br />Ломе кости и прстиће<br />Главу груди ногу руку<br />Убијају живо биће<br />Ја сам мајко божје дело<br />Ја сам мајко клица света<br />Мој кревет је твоје тело<br />Моја кућа је планета<br />И кад једном будеш сама<br />Неће цвеће да ти цвета<br />Сећаћеш се у сузама<br />Нерођеног свог детета<br />Тада мајко бићу птица<br />Мртвом руком миловаћу<br />Сузе с твога свелог лица<br />И од туге заплакаћу<br />Убила си мајко мила<br />Много славних великана<br />Место њих из твога крила<br />Изникла је сува грана<br />На капији раја стоји<br />Да је дете сунце света<br />У космосу не постоји<br />Ништа лепше од детета<br /><br />Марко Младеновић<br /><br /><br /></div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-83511209654606956122010-03-29T21:08:00.000+02:002010-03-29T21:44:51.372+02:00СТАРИНА НОВАК - ЕПСКИ МИТСТАРИНА НОВАК НАЈОПЈЕВАНИЈИ ЈУНАК У ЕПСКОЈ ПОЕЗИЈИ<br /><br />Са својом хајдучком дружином Старина Новак је најопјеванија личност у епској поезији. Турке је најрадије дочекивао кад су носили новац од дације – пореза, али и трговце који су са караванама пролазили гором Романијом.<br />Хајдуци су се прикључивали бунама и устанцима против Турског зулума, али и одметали се и војевали на Романији. Старина Новак није осветник, није се светио, а отишао је у хајдуке из ''љуте невоље'' не могавши проклетој Јерини исплатити ''три литре дуката''. Зато народна пјесма каже ''Дочекујем Сарајлије младе, те отимам и сребро и злато и лијепу чоху и кадифу, а кадар сам стићи и утећи и на страшну мјесту постајати''.<br />Замјењујући у невољи будак сабљом хајдук Новак каже: ''Романију гору обикнуо, боље брате него своје дворе, јер ја чувам друма низ планину, не бојим се никога до бога''. И кад га кнез Богосав пита као госта у својој кући уз вино шта га је натјерало да се ломи по гори зеленој са хајдуцима у лошем занату живећи од јунаштва.<br />У пјесми ''Женидба Грујице Новаковића'' описан је изглед Старине Новака.''На њему је кожух од међеда, на глави му капа вучетина, а за капом крило од лабуда, очи су му двије купе вина и он носи сабљу староковку''.<br />Са два своја сина Грујицом и Татомиром а ожењен вилом коју је уграбио на Дунаву укравши јој крила и оглавља и са вилом посестримом која му из облака помаже при бојевима, Старина Новак је на Романији непобједив. У својој кули – пећини изнад Новаковог поља гдје су му јатаци и пастири остављали на коњима који су пасли храну и џебану за жуто злато а гдје је пролазио Царски стамболски друм, Новак је повремено по записима у Румунској, Мађарској, Македонској и Грчкој епици ратовао гдје год има Срба.<br />На Морави, Качанику, Старој планини, али и у дубровачком селу Чепикућама гдје је постојало и Новаково гробље.<br />Пред самом својом кулом која је више у облацима а мање на земљи лијево од улаза у његову кулу тврђаву је најстарији бор на Романији у који је послије Новакове смрти ударио гром и преполовио га, али се у вријеме Старине Новака пењао његов старији син Грујица да осмотри друмове и путеве.<br />Испод Новакове куле је литица на којој је Новак често сједио а испод је Царски пут гдје су хајдуци на сред друма остављали прекрштене сабљу и кубуру и гдје су путници Турци трговци остављали наметнину или порез у новцу или роби.<br />По историјским записима у епској поезији Старина Новак је послије Светог Саве и Краљевић Марка један од најпознатијих и најцјењенијих Срба.<br />Спремни на свакојаке подвиге Новакова хајдучка дружина бројала је тридесет делија, укидајући свадбарину преоблачећи Грујицу у невјесту а по записима у легендама из продаје Радивоја Туркињи удовици родио се највећи муслимански јунак Ђерђелез Алија.<br />Отац и старјешина и харамбаша Новак је у својој дружини поштован док не дође до подјеле дружине гдје је на једној страни брат Старине Новака – Радивој и сви хајдуци осим Новака и обадва му сина па кад хајдуци бивају заробљени Новак их ослобађа али и Краљевића Марка кога су Турци заробили и затворили у Сарајеву а ослобађа га Новак са побратимом Новаковић Грујом.<br />Преобучен у калуђерско или турско рухо харамбаша често силази у Сарајерво чинећи подвиге да се о њему прича и приповиједа. По вјеровањима али и истраживањима спелеолога у кули Новаковој, у пећини, налази се неколико ходника који су временом урушени а причало се да се једним од ходника могло стићи чак у Мокро.<br />Ипак кад Новак напусти своју Романију, чека га смрт. По записима из октобра 1599. године војвода молдавски Јеремија Могила у савезу са трансилавским кнезом Сигисмундом Баторијем подиже војску против Молдавије са тридесет хиљада војника.<br />Војску Молдавије предводе Дели Марко – Ђорђе Рац и Старина Новак.<br />1601. године бива на превару ухваћен на спавању и послије страшног мучења од стране трансилванских племића убијен.<br /><br /><strong>Радомир Рашо Јагодић</strong>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-15530304230033903202010-03-29T14:20:00.001+02:002010-03-29T14:34:48.737+02:00<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgkS81sBRMX98DFtO7SsLHdk5Wp3dbROe9WgmgKTwm6XZ_R5pV4DVlU1RHdmLe7cCmDkDJRdAVBK3xEv-ZWkRJwTPF77lGnzwrhUC_9oVVxQrCDiafs1FS8o7nuAv2OGLV8kkyYBnC8btoG/s1600/Zoran+Sovilj.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 133px; FLOAT: left; HEIGHT: 160px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454031413168170882" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgkS81sBRMX98DFtO7SsLHdk5Wp3dbROe9WgmgKTwm6XZ_R5pV4DVlU1RHdmLe7cCmDkDJRdAVBK3xEv-ZWkRJwTPF77lGnzwrhUC_9oVVxQrCDiafs1FS8o7nuAv2OGLV8kkyYBnC8btoG/s320/Zoran+Sovilj.jpg" /></a><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjTtwW5nyo-_jMewRXYPJCpMHLbjUJ3njKUsltcvy8pnwdgcHVi5PdLefOVIeJm6i4YC63nfwqMwXAcxkLPn5IUxH253paA43d_FKNyRmXNN1OaINSuphyJPwJC78KLFU2kNh81g-Gi2Pj3/s1600/Milan+Sovilj.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 142px; FLOAT: left; HEIGHT: 154px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454030184002139490" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjTtwW5nyo-_jMewRXYPJCpMHLbjUJ3njKUsltcvy8pnwdgcHVi5PdLefOVIeJm6i4YC63nfwqMwXAcxkLPn5IUxH253paA43d_FKNyRmXNN1OaINSuphyJPwJC78KLFU2kNh81g-Gi2Pj3/s320/Milan+Sovilj.jpg" /></a><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjRFBMxiRev-6PpF41gPDb9_AHx-CrLfSRT_qYvz5UdNRDC469_OfaaK-ltf8XAh5xHTJPj_46sSmtQTh5dOZmHLhj3f3SaADG05YEX3TP-HZjeGQO8h_lCMwpJOtNKhCPvbLpeZ4CCTxro/s1600/Rade+Sovilj,+2.bmp"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 136px; FLOAT: left; HEIGHT: 168px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454031145590304050" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjRFBMxiRev-6PpF41gPDb9_AHx-CrLfSRT_qYvz5UdNRDC469_OfaaK-ltf8XAh5xHTJPj_46sSmtQTh5dOZmHLhj3f3SaADG05YEX3TP-HZjeGQO8h_lCMwpJOtNKhCPvbLpeZ4CCTxro/s320/Rade+Sovilj,+2.bmp" /></a><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiujC4Bvk5RmZxkWo5kE5vfAI4b3mb352TFBXKAW2aolSGKyrgdiUxI4h9zljUEpTDFCliqNSZg-0XNKAGomUcCJ_Uf9FVxhFwNSiLu7zpgXfFCRh9MSoSM-QwUZ-7iubW8PbFML_rOHrrZ/s1600/Veso+Sovilj.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 150px; FLOAT: left; HEIGHT: 156px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454030673637745154" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiujC4Bvk5RmZxkWo5kE5vfAI4b3mb352TFBXKAW2aolSGKyrgdiUxI4h9zljUEpTDFCliqNSZg-0XNKAGomUcCJ_Uf9FVxhFwNSiLu7zpgXfFCRh9MSoSM-QwUZ-7iubW8PbFML_rOHrrZ/s320/Veso+Sovilj.jpg" /></a><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><br /><div align="justify"></div><div align="justify"></div><div align="justify">Умјетничка породица Совиљ<br /><br /><span style="font-size:180%;"><strong>ФЕНОМЕН КАКАВ СЕ НЕ ПАМТИ</strong><br /></span><br /><br />Иако су четворица умјетника из породице Совиљ, отац и синови, већ готово пуне три деценије присутни на нашој савременој ликовној сцени, појединачним самосталним и учешћем на колективним изложбама код нас и у свијету, изостало је, нажалост, њихово заједничко иступање. Таквих покушаја је већ било, посебно током посљедњих неколико година, али су сви пропали, из разлога субјективне али и објективне нарави.<br />Лишени амбиције да се овако наметну, Совиљи су прижељкивали и чекали своју прилику. Требало је још-да средина и појединци у њој сазру, да се отворе, да признају ''феномен Совиљ'' и да га афирмишу, феномен какав не памти, не сама наша даља или ближа историја ликовних и примијењених умјетности, него и других народа или средина.<br />Совиљи потичу имају двије отаџбине, ону са сликарском традицијом и отаџбину сликарске традиције, наслијеђену од претка којег не памте. Они су свој род издвојили од ма каквог или којег другог. Ако и јесу у нечему међусобно различити, они су своја врста и ма какво били или нам се чинило оно њихово спољње, њихов унутрашњи свијет је сложен, строго уређен, непогрешив, креативан и посебно бескомпромисан у било којем смислу, нарочито када је у питању њихово дјело.<br />А све је почело, одмотало се прије пуних шест деценија дјеловањем оца Милана. Спознаје о његовом сликарском опусу нагоне ме да кажем, у већ неколико оваквих и сличних овој прилици, да ћемо у Републици Српској остати без класика и савременика изворне умјетности. Вјеровала сам да ће временом средина иницирати институције културе и појединце у њима да уђу у процес препознавања стаза и идеја-водиља наше изворне умјетности и идентификовања њених представника. Тако би, вјеровала сам, овај род наше савремене ликовности био институционализован, како је то у Србији и свијету већ одавно учињено.<br />Изворну умјетност као дио плуралитета савремених ликовних токова, немоћна и неспремна јавност и ликовна критика, у складу са својом трендовском нарави, тешко су прихватали. Човјекољубље и искреност, њене основне компоненте, свјесно су гурнули на маргину признатог. Искривљених и помјерених професионалних визура они су тешко могли да препознају суштину спонтане осјећајности коју у оквире савремене умјетности, замагљене или уморне интелектуалним, враћа или уноси изворна умјетност.<br />Потекао из скромне средине, са обронака Грмеча, Милан Совиљ као да је предодређен за оскудан живот. Од раних момачких година и деценијама затим он ради као пружни радник и чувар пруге. Тешко, испразно и безбојно животарење га не задовољава и он налази излаз из те тамнице у љубави, фантазији, поезији и сликарству. Они постају лице Милановог живота, а ону другу његову страну, наличје живота он похрањује уз пругу.<br />Милан Совиљ је човјек и сликар који нам отвара душу, уводи нас, допушта нам да учествујемо у његовом животу, посебно онда када му се приближимо на људски и притајено професионални начин. Тако препознајемо поводе за његову слику, који леже у раскошном преплету сна, легенде и јаве, али и њен сиже, којег умјетник црпи из властитих дубоких извора, у којима се напајају његови пејзажи, мртве природе, жанр, алегорије, портрети.<br />Он полази од реалног, али га наивност тјера да је изневјери. Не слика оно што види, већ оно шта и како зна , а у складу и по диктату инстинкта и срца. Без жеље да копира реалност, Милан Совиљ спонтано долази до новог квалитета. Занемарује перспективу постављањем једног елемента (лист, цвијет) повише другог и они се привидно удаљавају у дубину. Величину представљеног наш сликар не одређује према удаљености него према сентименталном утицају. На његовој слици свијет је непомичан, израз је укочен, пролазност вјечна. Милан Совиљ свим својим сликарским срцем воли детаљ. У пејзажу је то најчешће лист, али и његово цвијеће је тако чудесно индивидуално. У букету или бокору насликаних цвјетова сваки је апсолутно јединствен. Он прецизира физиономију сваког листа, цвијета, птице, лептира и тако их претвара у својеврсне портрете, а цјелина слике тиме поприма фантастичан изглед, далек од реалног, онаквог каквог га ми видимо.<br />Композицију унутар дјела он гради, тачније она произилази из умјетниковог инстинктивног осјећања ритма. Он тражи, нађе лијеп детаљ и онда га у заносном ритму бесконачно варира, све док не створи импресију или утисак којем тежи. Густи зелени листови, гране, рајске птице на његовој слици под називом ''Птице у пејзажу'', из 2000. године, премрежиле су неразмрсивим преплетом површину платна. Све то ствара утисак необичности, раскоши, сјаја, мировања, тајне живота. Ритам Миланове слике прилагођен је сижеу. Расподјела свјетла и сјене, мање или више испуњене партије слике, затворена позадина, исцртавање детаља, њихов распоред по површини, ограничен размак тонова и валера, наглашена доминантна симфонија тонова, свјетлост која излази из утробе слике, све ово приближава слику Милана Совиља фином, густом ткању веза, запамћеног са грмечких сватовских пешкира.<br />Основни акорд већине Совиљевих слика чине тонови зелене, жуте, модре, ружичасте и посебно љубичасте, која му, како сам каже, омогућава да створи атмосферу на слици.<br />Опасност за слику Милана Совиља могла би да проистекне из понављања већ изречене поруке. Његова слика би се тада завртјела у кругу у којем би наш умјетник нашао уточиште за своје носталгичне успомене и гдје би стално понављао своје снове. Сигурна сам да слика Милана Совиља неће ово да доживи. Јер, његов ментални пејзаж се не сужава, он се шири. То доказује његова слика, увијек нова, другачија, иако је наш сликар ушетао у девету деценију живота.<br />Сликарство Милана Совиља, иако чаробно, ограничено је тијесним простором или обимом. Он куца на само једна врата, врата срца, па је присиљен да се креће уском стазом, далеко од пута којим се крећу његови синови.<br />За разлику од многих сличних, приједорска породица Совиљ допушта својим синовима Радомиру-Радету (1953), Веси (1954) и Зорану (1965) да бирају између ''сигурног заната'' и њихових умјетничких склоности. Подржала их је у часу када су се они одрекли њихових раних или првобитних интересовања или опредјељења за техничке, правне и богословне науке, свјесна да их је физичко и духовно насљеђе дефинитивно одредило.<br />На студије умјетности први се упутио Радомир. Послије завршених оваквих наука у Београду, враћа се и одмах 1980. године приређује прву и једину самосталну изложбу својих радова у приједорском Позоришту. Затим учествује на још неколико колективних изложби и онда се повлачи.<br />Цртеж и класична штафелајна слика постају и остају Радомиров свијет у којем он налази уточиште, гдје, којима исповиједа своје креативно. А оно, како се године смјењују, постаје све изолованије од спољњег и окренуто његовом унутрашњем. Радомир сублимише у себи све појединачне и опште, најприје своју драму свијета и властитог времена. Одлучно свој, он се унутар штафелајне слике значајније помјера у начину властитим искуством о савременом. Све чешће, у своју нову или сада другачију слику он уводи понешто из ранијих искустава историје умјетности, детаље или дијелове пећинских цртежа, ренесансе, симболизма, експресионизма и тако гради својеврсни психограм.<br />Дуге ноћне шетње улицама, загледање у тамне и љубичасте воде које путују, само су покушај Радомира Совиља да се ослободи страшне унутрашње тензије, произашле и засићене климом безнађа, биједе, насиља у друштву и времену у којем он јесте, у којем јесмо, а који су се окомили и срушили на човјека. Својом нарави Радомир појачава интроспекцију и све више или значајније се удубљује у себе. Рујући све дубље по свом немиру, он налази себе. Умјетникова поносна природа крије своју тјескобу, сликајући лица свог времена.<br />Простор, површина слике Радомира Совиља је пуна, засићена драмом. Слика се динамизује детаљем који истиче или наглашава смисао цјелине. Условно фигурална форма у својој цјелини доведена је скоро до свог непостојања фигуре испражњеном тјелесношћу од напора да се цијело биће пренесе у важност главолике форме са полуотвореним устима, којим се визуелна сугестивност представљања цијелог (његовог) тијела у крик доводи готово до његове чујности. Крик ћутње се појачава знаковним, словним симболима, који само привидно обликују пејзаж у који се фигура утапа или се из њега помаља.<br />Оваква слика представља за Радомира Совиља рјешење, средство за излаз из његове унутрашње тегобе или његовог окружења, који га спутавају, гуше. Једино шта он као човјек може да да од себе је да нам покаже или саопшти застрашујући крик властите немоћи свијета у њему за комуникацијом са свијетом око њега. Тај крик ''слушамо'', ''чујемо'' кроз нијема уста главолике форме на слици.<br />Овако испуњен простор слике Радомира Совиља распет је у наговјештају краја. Да такво стање драматичности не би прерасло у драму, одједном, у неком од углова или на некој од партија слике издваја се цвијет, песонификација живота, који тече у њему и његовој слици даље. Цвијет, детаљ је призив на живот. Осјећамо ту још и задржани живи позив човјека који би своју унутрашњу слику, често обликовану у маску, радо одбацио, одрекао је се, како би његово унутрашње живјело у складу са спољњим. Али, све ово само накратко, док се Радомир Совиљ поново не побуни изнутра, док га не преплави размишљање о уклетом питању битисања њега у њему и његовом времену.<br />Иако се Весо Совиљ још као студент Академије ликовних уметности у Београду, 1980. и 1981. године, представио самосталним изложбама које „се и данас памте“, године затим тјерају га да понавља да је умјетник данас егзистенцијално чудо. У времену којем не треба елитна култура, у којем је умјетник без атељеа, стана и тржишта, Весо Совиљ, без свих ових предуслова, својим дјелом или дјеловањем свједочи о посебности и спремности аутентичног учествовања у свијету којег кроз своје дјело не интерпретира, не мијења га као таквог већ га уређује по мјери властитог креативног.<br />Истражујући у више или различитим медијима, Весо Совиљ прави избор. Свој став он гради према простору, који је за њега увијек, којег он преиначује или уређује у својеврсне ''вртове културе-културолошки просто'' визуелно осмишљене изнутра. Они су увијек обојени призивом на улазак у, како би се простор потпуно култивисао присуством, прије свих других, онима у којима је жив сензибилитет, сличан или сродан оном његових вртова.<br />Испитивањем медија Весо Совиљ снажном унутрашњом редукцијом ствара ситуацију када се сам материјал са својим сензибилним дејством препознаје и издваја као рад. Гранична редукција често умјетника води у чисто ментално подручје, дакле, у излазак из домена визуелног и улазак у сферу визибилног.<br />Зоран Совиљ завршио је Академију ликовних умјетности у Сарајеву код професора Младена Колобарића, Радмиле Јовандић-Ђапић и Чедомира Костовића.<br />Зоран Совиљ на почетку усваја компромисан и одмјерен поступак композиције и декоративни дизајн потпуно потчињен снагом разума. Језик дизајна по природи рационалан срећно се преклопио са таквом природом умјетника. Зоран Совиљ најчешће тако ради нека своја рјешења, а најприје знак. Реализацији претходи дуго промишљање, без унутрашњих потреса или накнадних дилема. Чиста, увијек концизна графичка рјешења Зорана Совиља по правилу сугеришу и тако одишу или стварају утисак снаге.<br />Упорна, истрајна, радна, нарав изоштреног чула Зорана Совиља сабрала је на више начина, различитим путевима или средствима грађу свијета и неопходне податке, а његова духовна слобода изабрала је по аутономији креативне игре, при чему је умјетникова игра комбинација захтјева и слободе, правила и спонтаног дјеловања.<br />Умјетник дизајна Зоран Совиљ је човјек разума, функционалног размишљања. Зоран Совиљ је и сликар, човјек израза, осјећања и интуиције. Он, дакле, слиједи двоструки стваралачки пут ''подјеле у јединству'' и душе и креативног подједнако. Кључ Зорана Совиља је дијалектички: динамика непрестане креативности помоћу самонегације (дизајнер ''негира'' сликара, сликар ''негира'' дизајнера) и бори се за фузију, синтезу и унапређење свога рада као синтезе, при чему биполарност чини или представља јединство циља.<br />Обједињена и показана активност или дјеловање четворице Совиља потврђује њихове снажне појединачне креативне личности али и блискост њихових сензибилитета, без обзира на медиј којем се приклањају. И још, потврђује се да се српски геније, још једном, оплодио у свој својој издашности и раскоши. Он се поклонио и нама, јер живимо вријеме и дјело умјетника породице Совиљ.<br /><br /><strong>Данка Дамјановић</strong></div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-22720526483580274372010-03-29T14:15:00.000+02:002010-03-29T21:35:20.649+02:00ОЉА ЈЕ ОТПУТОВАЛА ДА БИ СЕ ВРАТИЛА<div align="justify"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjzP4niPPpvS2s2eOKkDRqd-Jr8wmPV5_HPmCb4svZG8homqcVmHTpvOgo9gCU-MCTEVDwgOuLtv9wgdIJTHF9bU9pl7sTyQuLH6oEBerUo6UykBpGgKM5E8I89YbIRn8S1oYO2XAecmrHr/s1600/LOGO-jabuke.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 222px; FLOAT: left; HEIGHT: 320px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454028720807164706" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjzP4niPPpvS2s2eOKkDRqd-Jr8wmPV5_HPmCb4svZG8homqcVmHTpvOgo9gCU-MCTEVDwgOuLtv9wgdIJTHF9bU9pl7sTyQuLH6oEBerUo6UykBpGgKM5E8I89YbIRn8S1oYO2XAecmrHr/s320/LOGO-jabuke.jpg" /></a><br /><span style="font-size:180%;">О </span></div><div align="justify"><span style="font-size:180%;">ОЉИ </span></div><div align="justify"><span style="font-size:180%;">ИВАЊИЦКИ<br /></span>- сликарски оглед -<br />Оља је отпутовала да би се вратила<br /><br /><span style="font-size:85%;">“Има случајева када живот почиње од часа настанка једног дела, не артистички, сасушен, већ стваран од крви и тела. Има таквих дела, дакле, која утичу на живот садашњи и будући. Такво је ето, визионарско дело Оље Ивањицки…“<br /><br />Шејка, Град, ђубриште, замак<br /></span><br />Ово је за Ољу написао седамдесетих година најважнији човјек Медиале Леонид Шејка. Од ријечи МЕД И АЛА (аждаја), настала је најзначајнија ликовна група на просторима ex Југославије. Шејка, Вуковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Пеђа Ристић и Оља. Првенствено су дјеловали као друштво, друштво пријатеља „Балтазар“, име узевши једном од три библијска мудраца, који су препознали и најавили у Бетлехемској пећини, месију.<br />На првом заједничком представљању „Медијална истраживања“ по први пут објављују свој долазак сликама, објектима, текстовима, фотографијама, уз скупљене медијалне звукове, рађају Медиалу.<br />Од давне 1957. године у авангардним „Видицима“ рад групе прати манифест Медиале.<br />Још тада најављују револуцију сликарства и изградњу Новог свијета.<br />Медиалци су као главни лијек узимали мед, а алом аждајом симболом мрака и деструкције стварали и прели ново ткиво будућег сликарства.<br />Метафизички и тајни код медиали дала је Оља Ивањицки. Поштујући чистоћу и јасноћу субјективног виђења Оља је отворила првенствено као Ева и Питијска пророчица.<br />Дајући свијету путоказе којима господ награђује само изабране, отварајући Тајна врата Оља зна да истинско “виђење“ долази из самог предмета.<br />Давно прије открића субатомских физичара, Оља је открила, да сваки предмет (камен, зид, дрво) има властити живот и да тек у додиру са живим и другим стварима (звијездама, догађајима, кретањима) проузрокује бивства рођења и смрти.<br />Оља је прво припитомила извођачко сликарство властитом техником, у потаји оживљвајући насликане ликове и предмете на сликама, дајући им потпуно друга и другачија значења. Тако оживотворене сликарске представе, Оља доводи до тачке кад кроз покренуту емоцију и импулс, остају будне и спремне за тајне паралелне свијетове умјетности.<br />Њена правила су:<br />1. Бити сасвим будан и одговоран само себи. Свака грешка у оживљавању насликаних ликова могла је бити трагична.<br />2. Правило пролазности формалног привида јесте пробуђена реалност.<br />3. Оживљене машине, роботи, људи који су умрли, условљени су космичким законима и светом деструкцијом. Свијет ће бити уништен да би настао нови свијет.<br />4. Трајати и постојати вјечно. Кључ за правило број 4 је жудња за универзумом људског духа (прочишћење је умјетност). Живот и смрт су само упоредни граничници трајања, оног објективног. Служити људском роду вјечно и у сваком тренутку, оплођујући властиту чауру свјетлости створеним умјетничким дјелима.<br />5. Без обзира на метафизичко отуђење (болести, старост, страх), продријети до људске суштине и објавити је.<br /><br /><strong>ОЉИН ДОЛАЗАК<br /></strong><br />Отац, официр цара Николаја II Романова, Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка рускиња Вероника Михајловна Пјотровска, бјежећи пред огњем Октобарске револуције, стигли су једног сунчног јануарског јутра кад је Београд најсличнији Шагаловим сликама и осјетили да је баш Панчево и та 1931. година, и тадашња руска болница идеално мјесто за рађање Мадам Ивањицки. Можда је зато Оља и рекла оно чувено ољовско: “ знам и оно што ми још није пало на памет“.<br />Завршивши посдипломске студије као најбоља одлази за Америку у Фордову фондацију. Оља исписује прво “Огледало љубави Шејки“, док је Драгош Калајић убјеђује говорећи јој: “ Оља ти си Леонардова кћи“.<br />Почела је велика гозба “Медијале“, глад за спознајом, сазнањем и умјетношћу. Свијет се коначно отвара, кипећи преко свих својих граница дозвољеног и етаблираног, посојећи само као синтеза времена и трајања. На исписаним порукама које Оља нуди свијету пише: револуција, провокација, сан. Свијет сада зна да је умјетност безгранична и бескрајно моћна. На крају XX и почетку XXI стољећа моћнија чак и од живота. Оља каже: “ Допустите да у име добоког посвећења и тајне љубави, отворим живот“.<br />Оља својим сликама поручује:“ Видим све и пре и после, и унапред и уназад, нема неважних ствари“.<br />Милујући стада својих припитомљених слика са знаком питања у једној руци и звијездом у другој Оља одлази, али само да се врати, у својој земаљској седамдесет седмој години, ујутро, у седам сати и седам минута. Оља је отишла, неки необавијештени пишу чак да је умрла 24. јуна 2009. године.<br />Горе је сигурно чекају, Милић од Мачве и Леонид Шејка, да попију чашу најбољег црног вина из рајских винограда, чекају и смијеше се гледајући како насмијана, сретна и свијетлећи иде заједно са Леонардом Да Винчијем, руку под руку.<br />Негдје из облака, небески Милан Видак носи као Мојсије свој кодекс Медијале, а ријеке Сава и Дунав најављују Косту Брадића и Владимира Величковића који у сребрним кавезима тренирају златне пацове, Миром Главуртићем који тајно оживљава своје ликове и Љубом Поповићем који их достојанствено и краљевски уводи у своје слике тајним степеништима. Оља је научила да они, који нуде сликарски, јесу вибрација наивици тајне и магије. Нова ренесанса је заувијек на просторима Балкана и у част сликарског ослобођења Европе. Вријеме догматизма и испразне модернизације практичног живота заустављено је и стоји мирно гледајући кроз прозоре Ољиног атељеа, према Ади Међици у летећој сојеници на једној нози, као руци испруженој према Београду.<br />Седам бијелих голубова лебде изнад њеног сунчаног и свечаног болничког кревета, Института Дедиње у болничкој соби број 7. Оља уз оригинални дворски наклон у руци држи своју монографију под називом “Очекивање неочекиваног“, спремајући се да полети према торњевима Кремља уз московски Казачок.<br />Радомир Јагодић Рашо<br /><br /><strong>Живот</strong><br /></div><div align="justify">Оља Ивањицки је рођена у Панчеву 1931. године у руској болници. Њени родитељи, отац Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка Вероника Михајловна Пјотровска су у Србију дошли као прогнаници из Русије након Октобарске револуције. Живели су у Крагујевцу где је Оља Ивањицки живела све до доласка у Београд, где је студирала вајарство на Академији за ликовне уметности у Београду. Мада је уписала вајарство, она се од самог почетка углавном бавила сликарством. 1957. године је завршила академију ликовних уметности у класи професора Сретена Стојановића. По завршетку постдипломских студија, 1962. године добила је посебно признање и стипендију Фордове фондације за наставак студија у САД, а године 1978. и могућност да учествује у програму Фулбрајтове фондације „Artistin Residence“ на „Rhode Island School of Design“.<br />Умрла је у Београду 24. јуна 2009.<br /><br /><strong>СЛИКАРСТВО<br /></strong><br />Оља Ивањицки је имала 87 самосталних изложби у земљи и иностранству. Шездесетих година прошлога века је почела прва са поп артом у Београду, а припремала је и изведбе које се памте. Њене слике се налазе у многим музејима и галеријама широм света:<br />• музеју „Метрополитен“ у Њујорку,<br />• музеју „Санта Барбара“,<br />• Музеју савремене уметности у Београду,<br />• Народном музеју у Београду,<br />• Музеју модерне уметности у Скопљу,<br />• Музеју града Београда,<br />• Историјском архиву у Београду,<br />• Градском музеју у Ровињу,<br />• колекцији „Филип Беман“ у Филаделфији,<br />• факултету „Добс Фери“ у Њујорку,<br />• музеју „Витезови Малте“ у Њујорку итд.<br />ПРОЈЕКТИ<br />2003. године је завршила и неколико архитектонских пројеката. Пројекат за нови трговински центар у Њујорку, под називом „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial“ и архитектонски пројекат који обухвата две грађевине за Марс, мушку и женску зграду, (Matrimonial Buildings).<br />2004. године је учествовала на конкурсу за меморијални центар у Њујорку са пројектом „Меморијална сфера“ (Memorial Sphere).<br />2004. године направила је пројекат моста преко Дунава за Београд, „Belgrade Time Gate“, а учествовала је и на конкурсу „Nasca Observatory Lodge“ у Перуу, као и на Трећем Пежоовом такмичењу за пројекат аутомобила блиске будућности.<br />2005. године опробала се и као костимограф у Народном позоришту у Београду, у оперети „Слепи миш“, Јохана Штрауса, а са модном кућом „Мона“ је остварила модну ревију „Тесла“, поводом 150 година рођења Николе Тесле.<br />ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА<br />• 1995. Огледало љубави, преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејка, Силмар, Београд<br />• 1995. Олуја мозгова, КОВ, Вршац<br />• 1998. Видела сам пре и после, песме и есеји, Интерпрес, Београд<br />МОНОГРАФИЈЕ<br />• 1984. Бора Ћосић - Оља<br />• 1984. Драгош Калајић - Оља Леонардова кћи<br />• 1996. АФА (Alpine Fine Arts) - Оља<br />• 1999. Мултимедијална Монографија, компакт диск - Оља<br />• 2009. Оља Ивањицки - Очекивање немогућег<br />НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА<br />• Изабрана за Најбољег сликара двадесетог века у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком.<br />• Добитник је Седмојулске и Вукове награде за животно дело, највећих признања у земљи.<br />• 1995. IBC Cambridge - „Међународну жену године”<br />• 1998. ABI - Међународни биографски центар из Кембриџа и Амерички биографски институт - „Међународну жену године”<br />• 1999. IBC Cambridge - „Водећих 2000 интелектуалаца света”<br />• 2000. IBC Cambridge - „Изузетни појединци 20. века”<br />• 2001. IBC Cambridge - „Водеће живе легенде света за 2001 годину”.<br />Постала је заменик гувернера Америчког биографског института, а затим заменик директора Међународног биографског центра у Кембриџу.<br />• 2005. - Један од оснивача Нишке уметничке фондације за младе уметнике.<br />• 2006. - Златни беочуг за животно дело Културно-просветне заједнице Београда.</div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-12532232198271807352010-03-29T14:07:00.000+02:002010-03-29T14:14:17.709+02:00<div align="justify"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhUmcsboDo0dgPrhbdmNSWP1Rnjt91KuUw3IaZ7V5NjZYVPy9QmNCkBIYHPC96-K8e0DflhQ9XVeIYv7S2Sfsh0_KVK1NJu_BGbYbciJkLUlbae5KppQfIHU34MNc5Y7qWBONR5hnS7676G/s1600/Ekolokvijum,+JPG.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 210px; FLOAT: left; HEIGHT: 320px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454026744677620562" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhUmcsboDo0dgPrhbdmNSWP1Rnjt91KuUw3IaZ7V5NjZYVPy9QmNCkBIYHPC96-K8e0DflhQ9XVeIYv7S2Sfsh0_KVK1NJu_BGbYbciJkLUlbae5KppQfIHU34MNc5Y7qWBONR5hnS7676G/s320/Ekolokvijum,+JPG.jpg" /></a> <strong><span style="font-size:180%;">АНТОЛОГИЈА И ЕКО ЧИТАНКА</span></strong><br /><br />Миленко Стојичић ''Еколоквијум'', издавач ЈПШ ''Шуме Републике Српске''<br /><br />У свијету у којем живимо на све стране се чују еколошки крици: сунце сија, киша пада, зими грми, у једном дану се промијене сва годишња доба, на сјеверном дијелу Земљине кугле нестају биљне и животињске врсте... У сфери друштвених односа влада правило: топло па хладно, разне игре лукавости (супротних интенција), умјесто да се истина и добро међусобно воле, лаж и зло се воле - а та љубав води човјечанство у пакао. Научници су у својим истраживањима досегли оно што су пророци одавно најављивали: “У цвијећу нестаје мириса, у ријеци живота, међу људима омраза” - Тарабићи, или индијска пословица: “Када посљедње дрво буде посјечено, када посљедња ријека буде затрована, када посљедња риба буде ухваћена, само тада схватићете да новац не може да се једе.” Са видовитим оком душе, све је надмашио Николај Велимировић, рекавши: ''Када љубав постане хладна, а мржња огњена, задње је добам земља ће се трест...''<br />Цвијеће као да цвили, због човјека загађивача, као што шума (лишће) цвили од грубих експлоататора, који захваћени профитерском и потрошачком грозницом праве грдило у шуми, али и поред камионских и магистралних путева, а често и крај водотока. Крици на све стране - да ти мозак стане!<br />У сфери друштвених односа, најосјетљивији слој су писци, али прави – талентовани, учени и радни, какав је Миленко Стојичић, који је ангажованији писац у Републици Српској. То доказују његова дјела, једнако вриједна за књижевну баштину и по естетским досезима. Једнако је вриједан у свим књижевним родовима, као пјесник, приповједач, романсијер, публицист.<br />У ствари, по природи свог посла, Миленко Стојчић чита невидљива слова природних и друштених односа и орјечује их за унапређење екологије душе.<br />Никако другачије не би написао прву, мини антологију, која је зачетница еколошке књижевости, не само код нас, већ и у Европи и свијету. Без лажне скромности. То је књига ради које смо се окупили вечерас, а изадвач је ЈПШ ''Шуме Републике Српске'', односно Неђо Илић, а моја маланкост је главни и одговорни уредник. То ми чини једну од највећих части, јер сам први у Републици објавио књигу ''Рат у пјесми'' и уредио издања ратне књижевности, али и новина ''Српски војник'', касније ''Српска војска'' и прво удружење у Републиц Српсој за Информативно-културну дјелатност ''Свти Сава'' са итоименим књижвним фондом, у којем сам објавио 50 књига.<br />Шта рећи о ''Еколоквију'' Миленка Стојичића него да је то још један доказ вјечне истине, која је потврђена првом реченицом у најчитнијој књизи на свијету ''Библији'': ''На почетку бијеше ријеч''. Од свјетлости те Божије ријечи створен је свијет. Миленко је као комуникатор са природним законитостима, озрачен том свјетлошћу, написао савршен уводни дио ''Прелагомена за лирску одбрану Земље''. А шта је друго лирика него опредмећена метафизичка истина, по којој су први и истински пјесници одувијек били ''Божија дјеца''.<br />Ево једног, почетног цитата и Стојчићевог проговора:<br />''Засађујући прве ријечи у чисту (а)леју еколоквијума мислимо, прије свега, на Свету Књигу, мајку свих књига! (…) У Јеванђељу по Јовану, примјерице, убраћемо «истински грозд»: «Сваку лозу на мени која не роди рода, одсијеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више роди...» Божанска екологија чита се срцем и главом, пише крстом, свијећом и оловком! Светотекст је, дакле, и лијепо штиво у чијој се семантичкој матерници зачиње «еколошка књижевност»! Тај свјетлећи еколошки лук књижевности израња, извија се из извора Светокњиге, траје у времену Времена до данашњега дана... Као једну од својих заштитница Природа је изабрала књижевност, у којој је најчистији ваздух језика... Лијепо писати значи, заправо, «преводити», откривати тајне љепоте Природе...''<br />У другом дијелу ex libris (књига са потписом) Стојчић је у одломцима и истргнућима опечатио свјетску литерарну баштину на тему екологије, почевши од Тагоре, Батлера, Рилкеа, Паунда, Лорке, Васке Попе, Милорада Павића до Душка Трифуновића.<br />Ово дјело представља анималистичку матрицу за еколошку књижевност, које се ужилило у земљу са плодовима који су се високо уздигли у небо, које своју етику живљења проширују ка биосфери и књижевној екологији.<br />Од разних физичких кућа у којима човјек живи, наша планета Земљу, је кућа људског и животињског опстојања.<br />Велики научник Никола Тесла, који је био пјесник електротехнике и читач природних законитости, оставио нам је у насљеђе рефлекс како да опстоји Планета, уколико за то није већ одавно касно, јер смо у доњој тачки еколошког хаоса. Формула Теслиног спасоносног рефлекса опстанка планете Земље је: “Трансформација читаве земаљске кугле у осјећајно биће кроз које мисли сијевају као кроз мозак, гдје енергија једне мисли може одредити кретање цијелог свемира”. Коментар би био сувишан: он се намеће као одговор на велики свијетлећи упитник - а то је побједа виталне енергије истине и добра, над деструктивном енергијом лажи и зла, који планету воде стрелимице у пакао.<br /><br /><strong>Недељко Жугић</strong><br /><br /><br />Е К О Л О К В И Ј У М<br /><br />ПРЕЛАГОМЕНА ЗА ЛИРСКУ ОДБРАНУ ЗЕМЉЕ<br /><br /><br />Засађујући прве ријечи у чисту (а)леју еколоквијума мислимо, прије свега, на Свету Књигу, мајку свих књига! Из Слова у њедрима Прамајке-Свемајке миришу зелене лозе стихова и пупају гроздови метафоре, знака и значења. У Јеванђељу по Јовану, примјерице, убраћемо «истински грозд»: «Сваку лозу на мени која не роди рода, одсијеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више роди...» Божанска екологија чита се срцем и главом, пише крстом, свијећом и оловком! Светотекст је, дакле, и лијепо штиво у чијој се семантичкој матерници зачиње «еколошка књижевност»! Тај свјетлећи еколошки лук књижевности израња, извија се из извора Светокњиге, траје у времену Времена до данашњега дана, и свија у словце овога притекста. Као једну од својих заштитница Природа је изабрала књижевност, у којој је најчистији ваздух језика, најхранљивија мисао, најзеленија лоза маште а мастило хлорофил имагинације и креације. Лијепо писати значи, заправо, «преводити», откривати тајне љепоте Природе. Књижевност је «вечита свежина света» (Матић), а библиотека «црква књиге». Онај сиорановски «зли демијург» новога доба биће кажњен и прокажен управо пером и мастилом, гранчицом реченице, младицом ријечи. Природа нас је научила животу а ми јој узвраћамо смрћу! (Још је Аристотел учио о принципима «натура натуранс суи генерис» и «натура натурата суи генерис!» (Природом створено и створено по угледу на Природу! И данас важи овај аристотеловски мисаони «рецепт»!) Лијепа књижевност је терапија! У противном, постаћемо «нерасти цивилизације», некрофилни изроди...<br />Крајње је вријеме за нови «коперникански заокрет» у мишљењу и дјелању. Тај «заокрет», међутим, није могуће извести само лопатом и метлом! Јер, како опомиње Едгар Морен, - «питање екологије није питање канте за смеће»! Неопходна је нова «еклога екологије»! Хугобаловско «истетовирано срце на челу» сигнализира и асоцира – срце пресађену у главу! Наше вријеме је вријеме опасног превида! Док дријемамо у бљутавом мочилу духовне анемије Левитан рушења се буди. Превиђамо прашину на тијелу Земље а довиђамо «мјесечеву прашину»! Морамо прогледати витгенштајновским оком «које све види». («Највећи телескоп не смије да буде већи од нашег ока»!) Још увијек смо «малени испод звијзда» и наш цивилизацијски «пад увис» скупо кошта! Пад је у филозофском афоризму идентифицирао «екозоф» Емил Сиоран: «Вјерујем у спасење човјечанства, у будућност цијанида!» Један од «ликова» Сиоранових афористичких силогизама је и страшни Крез, који је «купио ваздух и учинио га својим власништвом»! Излијечимо, дакле, своје цијанидно срце и цијанкалијумску мисао! Постали смо отприрођени, разљуђени и разлуђени! Спас је у стваралачкој чежњи за новом еколошком Аркадијом. Закажимо заједно еконемску и екуменску конференцију за спас човјечанства, пробудимо се у еколошком јутрењу, на литургији екологије! Јер, коначно, шта би Човјек без Природе Хранитељке и Учитељице?! И шта би Природа без Човјека, свога вјечитог (и талентованог) ученика?! Лијепа књижевност је лирска документација те «једнине двојине! и «двојине једнине».<br />Приређивач домишља првог «рецензента» антологије (антос – свијет), еколошког литераријума и хербаријума, - Шарла Бодлера, чија је универзална рецензија збијена у реченици: «Природа је огроман рјечник!». Литерата је најближи рођак «природословцу» (који зна шта је «природа слова» и «Слово Природе»)! Литерата је род и ратару; оре дубоку, хоризонталну и вертикалну бразду језика у непрегледној бјелини њиве од папира! И љетина им је слична; ратару јабука, шљива, трешња, зрно пшенице или срцолик кромпир, а литерати јабука, шљива, трешња, зрно пшенице или срцолик кромпир тропи! Ратар копа, оре, прекопава, дрља бусен и хумусну срж земље, а пјесник бусење и хумус лексике и семантике! Први мотиком, други оловком! Један залијева витменовске влати траве, други влати стихова! Тако су, примјерице, древни кинески пјесници на пракси, у пољима репице, трске, памука и риже, вјежбали хаику о репици, трски, памуку и рижи. Васко Попа је поетичку срж пјесме објашњавао «гризом» слатке изнутрице трешње. Француз Боске је, под еколошком ауром и ореолом, раз-мишљао и домишљао да «шљива није шљива ако је не изговорим или не напишем» и да је «стабло смокве мој најдражи филозоф». Пјесник Драган Колунџија тајну семантичког језгра пјесме откључава «можданом» мезгром, мозгом ораха. Цвјетови пословица мудрости, знања и искуства, питалица и изрека ополеновани су плодним прахом и прашком Природе и урешени Њеним младежима. Многе латинске сентенце исијавају семантичким флуоросцентом екологије. Једна од њих «каже»: «In scripto nodum qaerere.» (Тражити чвор у рогозу, тј. длаку у јајету.)<br />Скидамо капу пера професору Ернсту Хакелу, који је први изговорио ријеч «екологија» (1966), али заштитничка, екофилска мисао старија је од Хакела, и пулсира у језичким венама најдревнијих текстова. Индијска, кинеска и хеленска књижевност и филозофија су «екоцентричне», преплодне лепезом еколошких тема: природа, простор, човјек (као најважније биће у природи)... У «Еколоквијуму» милујемо неке од тих манифеста у одбрану Природе, Свијета (Земље) и Човјека! Вријеме пише Еколошки Устав Свијета! Филозофи и писци су само «грешни преписивачи» и толмачи тога Законика. Њемачки пјесник, Рилке, један од медитативних редовника Екологије, умник у воћњаку језика, шаље поетску (пре)поруку: «Наш задатак је да ову пролазну и трошну Земљу сапатнички и страсно утиснемо у себе...» Еколог, како учи филозоф Паскал, мора бити «мислећи изданак Природе», а не «чистач» и «хигијеничар»! Парафразирајмо Марксову «једанаесту тезу о Фојербаху»: «Филозофи су свијет различито тумачили, а ради се о томе да се он – спаси!» Сликар Леонардо Да Винчи у «Квадрифолијуму» спомиње «умјешну Природу». Природа је наша херметична кућа и кућиште, кажу изабраници духа! Ми, данашњи, то, међутим, нисмо запамтили. Свакодневно слушамо «дрвене адвокате» екологије који се, прије свега, замећу метлом, иако је, посљедњих двадестак-тридесет година, нарасла еколошка библиотека, а екологија постала научна, «факултетска дисциплина». Метла се подразумијева, али је увијек под сјенком оловке! Метла сама ништа не може херметично бременитој Природи, коју свакодневно скрнавимо у лудом науму да је надвладимо и имамо под својом руком! Природа, Прамајка, непрекидно поставља замке (игра се) и тражи од нас да глођемо «креду знања»! Звона звоне за једну суштаствену еколошку мобилизацију, која, засигурно, не почиње «цвркутањем» о «чистоћи», него промишљајем о ч и с т о т и! Чистоћа и чистота – (не)весела семантичка игра и загонетка! Еколог није економ, колико год их рођачки «вежу» три слова! На сцени је «Потемкинова екологија» калаја и белаја. «Потемкинова странка» пуна је «љубитеља» човјековог околиша. Еколозирати, значи бити на путу од чистоће с метлом до чистоте мисли са оловком! Екологија главе је прије екологије срца, мисао прије праксе, знање прије сентимента!<br />Вода је чиста бдије ли над њом еколог у ритму чисте мисли! Ако је вода крв планете Земље, и «чини нас свијетом једнине», како каже изабрани, онда Еколог мора бити «водовит», припадник религије воде, који осјећа симфонију у шуму Нијагариних водопада или у хуку Врбаса. Јован Јоцо Бојовић, пјесник и врбаски водовити кајакаш, пише о «семантици воде». Воду мути мутна мисао! Прије хлора вода се чисти мастилом! Наравно, - вода тече како тече, и нећемо на испиту обарати Хераклита! Али, питање је: каква (нам) вода тече ако је сваки пети становник Земље жедан?! И још: докле ће вода тећи?! «Негдје око 2030. вода ће бити исто толико скупа као нафта!», опомиње амерички хидролог Џојс Стар. Према Студији Свјетске банке – просјечној особи потребно је годишње 1700 кубика воде! Међутим, 2025. Блиски исток и сјеверна Африка годишње ће моћи да користе само 667 кубних метара воде по особи! Просјечном Израелцу припада 311 кубика, Сиријцу 161 а Јорданцу танак млаз од 93 кубна метра воде! «Спорови око водених извора постаће исто толико озбиљни као спорови око територија!», упозорава израелски стратег за опскрбу водом, професор Арон Софер. Џејмс Пинкертон у полемичком тексту (1977) најављује «еколошке ратове» и спомиње, на ироничан начин, термин «енвиромантизам» (тј. прегријани еколошки романтизам) који би могао да изазове ратове са еколошким мотивима: «Као што је био случај са романтизмом раније, тако би енвиромантизам могао да расије страсти преко националних и интелектуалних граница, да зачне ратове и њихова морална оправдања на тој основи... Хоће ли у енвиромантичном 21. вијеку еко-рат бити потребан за здравље државе?!...» Океанолог, Жак Кусто, јануара 1997. године, опомиње човјечанство: «Ваша будућност у 21. вијеку зависи од воде. Захтевам од вас да тога будете свјесни!» Ве-Ка еколог уљуљкан је примишљу да баш он неће бити несретни «пети жедник»! То је «дехидрирани» ум! Морамо пријећи рубиком свијести и савјести! Смрт је мајстор Технологије, да парафразирамо пјесника Целана. Ми, данас и овдје, већ пијемо «тешку воду» и у води «самородну живу»! Хоћемо ли убрзо ноћу сијати као флуоросцентни кукци?! Пуштен је дух из црне Пандорине «централе»! За новоеколога је сваки дан – дан Земље, празник којега је, на демонстрацијама, «инаугурисао» амерички сенатор Гејлорд Нелсон. Бити новоеколог значи бити – свјестан и савјестан, «свјесно савјестан»! Само свјесношћу, савјешћу и љубављу, прожетим у хармоничном загрљају, поново ћемо задобити свој планетарни завичај, Земљу. Или ће по нама пасти сач некрофилије! Екофилично буђење новоеколога почиње од Ја, од моје љубави! Његова чежња и мисао је «свуда и стално зелена»! Новоеколог, писац на примјер, пише еколоквијално, има «екоритмично срце», екоритмичну мисао, екоротичан је и еконалан, екосфера је његова стилосфера а Екона је његова еколошка икона! Један од часних прототипова новоеколога је Франсоа Митеран, писац и бивши француски предсједник, први Еколошки Државник, у чијем је кабинету на Јелисејским пољима грањавало сунце екологије. Еколошко сунце грањавало је и на Митерановом језику: «Екологија без поезије била би као железна палма у оазама Џибутија... Кад се посијече млади бријест за мене је то породична жалост... Имам еколошка плућа... Ваздух који удишем је мој, ваздух који издушем је свих нас...» Једна од најоригиналнијих и најсуштаственијих екозофских изјава је она, њемачког филзофа Петера Слотердијка: «Моје књиге бачене на смеће су отров!» Алтернативе, дакле, нема – или смо паскаловска «мислећа трска» или ћемо, усисани у озонску вулву, скончати украј плота цивилизације, као «паклена трска» или «паклена поморанџа»!<br />Новоеколог је, заправо, заговорник «дубинске екологије» (дееп ецологy), коју је предложио Швеђанин Арне Нес (1973). «Дубуинска екологија» је форма екозофије која у људима изазива и развија мудрост, осјећањ јединства са природом, повишену осјетљивост. Глава «дубинског еколога» загријана је дивљењем и удивљењем према природи, етичком и виталистичком вриједносшћу и естетичком контемплацијом над природом! Основни принцип «дубоке екологије» је - право свих живих бића на постојање! Међутим, човјек «пуца» из антропоцентричног оружја, нарцисоидно објављујући да друга жива бића имају вриједност коју им он да! А он, Човјек, крхки губитник, у потпуности зависи од око 1% живих бића... Еволуциони биолози указују на највећи проблем: драстично смањење броја органских врста на Земљи! Према Мајерсу (1979) седамдесетих година 20 вијека свијет је губио једну врсту дневно, а средином осамдесетих – сваког часа нестајала је по једна биолошка врста! Човјек је највећи убица биолошких врста! Ко су антиподи новоеколога односно «дубинског еколога»? Прије свих «радикални хуманиста», виртуални реалист, члан покрета за изградњу «неокованог прометејства» (маневрише поетнцијалом ДНК у «људским биокомпјутерима»), звијезда «елите Првог свијета». Други антипод, «радикални технолог», маше паролом: «Искористите технологију прије него што она искористи вас!». Он је «герилски умјетник» који се ангажује за «памет предметног свијета», «наставак логике геноцида над осталим врстама», за «отворено тржиште... чије је јеванђеље Генерални уговор о саобраћају и трговини». Он, «радикални технолог» из администрације Џорџа Буша, није ставио свој печат на Земаљском самиту у Рио де Жанеиру, на којем су разматрана суштинска питања: «завештање петстогодишњег колонијалног еколошког злочина», «глобална политика над нама», «империјализам заштите животне средине» као један од главних елемената тренутне геополитике». Због арогантног «герилца», радикалног технолога «америчког сна», договори у Рију доживјели су исту судбину коју је доживио Нови свјетски поредак у Заливском рату».<br />Припишимо неколико документарних детаља који илуструју извјесну побуну у одбрану Земље. На иницијативу транснационалног мировног покрета «Даи Донг», одржан је 1971. међународни скуп стручњака о екологији у француском граду Ментону. Са тог скупа обзнањен је текст «Порука из Ментона», са потписима 2200 угледних имена (и четири нобеловца), и упућен свјетској јавности. На церемонији у Њујорку исте године «Порука из Ментона» уручена је У Танту, генералном секретару УН. У Тант је изјавио: «Вјерујем да ће човјечанство постати свјесно чињенице да постоји крхка равнотежа физичких и биолошких појава на Земљи и око ње, која не смије бити несмотрено поремећена у нашој трци за технолошким развитком... Ова заједничка брига насупрот тешкој заједничкој опасности, што носи у себи клице пропасти за људски род, могла би се показати као снага способна да међусобно повеже људе. Битка за људско надживљавање може се добити само ако се све нације удруже у заједничком настојању да сачувају живот на овој планети.» У Тантова изјава остала је примјер «еколошког вербализма», «жонглирања ријечима». «Порука из Ментона» је својеврсни еколошки именик болести: «крварење околиша» (отровне твари: жива, олово, кадмиј нађени у ткиву птица и других животиња...); загађење слатке континенталне воде; тешки облаци смога који прекривају градове; надзвучни саобраћај, атомске централе; губитак «извјесног ступња самоће»; ратови, усавршавање оружја... «Земљу, која је изгледала тако велика, потребно је сада сагледати у њеној малености.», пише у «ментонском телеграму». У «Декларацији о људском околишу» Конференције УН (Штокхолм, 1972) пише: «Човјек је уједно створ и стваралац своје околине... Од свих ствари на свијету најдрагоцјенији су људи... У историји је достигнута тачка кад морамо обликовати нашу акцију у читавом свијету с више бриге о посљедицама за околину... Човјек има основна права на слободу, једнакост и одговарајуће услове живота у једној квалитетној околини која дозвољава живот у достојанству и благостању...» На другој Конференцији УН о заштити животне средине у Рио де Жанеиру, 1992. године, - амерички представник није потписао Закључке «људске повеље»! У Рију је човјек остао девета рупа на свирали бриге. Према демократској стратегији САД – демографска стратегија је у другом плану, и боље је имати здрав долар него здравог човјека! Тако је «заштитна повеља», вербална панцијерка, – поцијепана! Рио де Жанеиро је постао главни град Унесрећене Планете, коју зовемо Мајчицом Земљом! И свијет је остао без свога духовног омотача, без панцијерке духа! Скуп у Рију инициран је извјештајем «Забринутост за Земљу», текст којег су објавиле Свјетска унија за заштиту природе и Свјетски фонд за природу. Тада улазе у оптицај и синтагме «одржив развој» и «одрживо коришћење ресурса». Други документ, «Повеља о Земљи», био је на дневном реду скупа у Рију. Након скупа двије невладине организације, Савјет Земље и Међународни зелени крст, уз помоћ холандске владе су 1995. уприличиле скуп у Хагу. Формирана је међународна комисија од представника са свих континената. Комисија је у марту 1977. предложила нацрт текста Повеље. Коначна верзија текста Повеље названа је «Повеља о Земљи» и прихваћена 2000. године. Повеља позива на заједничку акцију заштитара Земље: «Избор је на нама: да створимо глобално заједништво у бризи за Земљу и једни за друге, или да се изложимо ризику властитог нестанка и нестанка биодиверзитета... Да бисмо остварили ове тежње, морамо одлучити да живимо са универзалном одговорношћу, идентификујући се са цијелом заједницом Земље, као и са својим локалним заједницама... Као никад до сада у историји, заједничка субина нагони нас да потражимо нов почетак... То изискује промјену ума и срца...» И ова Повеља остала је «полумртво» слово на папиру. А «Самит о одрживом развоју» у Јоханезбургу, 2002. године, је, благо речно, разочарао!<br />Адресант овога еколошког писамцета нишани оловком и словне свице-метке испаљује у лицитарско срце «шарених политичара» који «имају навику да лажу, да обећавају, да се смјешкају, да поткупљују» (Борхес), и да су «на средини пута између истине и лажи, и сасвим се мирно одржавају у тој својој осредњости» (Јонеско). Политичари су «приведени» у бјелило листа јер су почели да се ките лажним еколошким перјем, и да израстају из слика и прислика еколошке сценографије. Они уживају у «еколошким привјесцима» а до екологије им је као до лањског снијега. Фигуративно речено, - политичар на семафору екологије иде на црвено, и «гази» истинског, искреног еколога. Политичару је до мимкријског, флуоросцентног екололошког одијела! Ето, на прмјер: Јељцин, бивши руски предсједник, на предизборном скупу, у једној московској мљекари, пије «еколошки чисто млијеко»! Само који тренутак након телевизијског миловања вимена неке «несретне» руске краве Јељцин ће «изути» флашу руске вотке «Смирноф»! А медијске Еустахијеве трубе објавиће свијету – да је Јељцин први руски и свјетски политичар-еколог! Одмах иза Јељцина, на медијској трпези је Хелмут Кол, бивши њемачки канцелар. «Кајзер Кол», у еколошко-политичком кабареу, у наручју грли еколошки невину «Фрау Бундеву»! Кол «госпођи бундеви» јавно одузима невиност, чувајући њен химен као амајлију политичке дуговјечности! А онда слика у дуплој експозицији: Клинтон и Буш, амерички предсједници, шетају еколошки идеалним травњаком Бијеле куће, чистим «влатима траве» екологије, рекао би амерички пјесник, Волт Витмен. Човјек би помислио да је батлер у травњаку Бијеле куће Епикур, главом и брадом! Али, не лези враже – у грму травњака, иза предсједника, у буџаку слике, у еколошки чисту траву пишкају Клинтонова мачка и Бушов псић. По Си-Ен-Ену, пас и мачка од политичког педигреа, - пишкају лавандино уље! И наше, домаће политичке «цвјећке» користе предизборну арену како би илустровали своје еколошке «ставове» и заштитничку приврженост планетарном здрављу. Ту «искреност» и «приврженост» најбоље на својој «кожи» осјећају стабла градских алеја изрешетана рајсинглама којима су «приковани» побједнички осмијеси политичара. Тако је врт политике обрастао у кукуријек и коприву, ендемне знаке пустог поља. Под зеленим околишем «наш политичар» подразумијева зелениш, зимзелен око својих «планета», виле или викендице! И језик политичара је без језичке зелени, пуст, пун «озонских рупа» граматике, лексике и семантике. То је «дрвени језик», како би рекли Французи. Екологији пријети данашњи «еколошки вербализам»!<br />Научници различитих вокација драматично упозоравају на катаклизмичне ефекте технолошког делиријума – на ране, ожиљке и црне пјеге на тијелу «завичајне планете». Поцрнило је зелено срце Природе, која живи још само под наводним знацима! Фридрих Шилер елегично ламентира о «обезбоженој Природи» са почетком модерне Европе. Екофилско буђење је императивно «оживљавање побожности у нашим замрлим душама» (Паул Ерлих) «Ми смо обеспејзажени!», панично објављује шпански филозоф Хозе Ортега и Газет, и задесила нас је «суштинска усамљеност свијета». Гледају ли нас то и надгледају Сатанине очи?! Трка у рањавању Земље достигла је катаклизмичне размјере. Нови јахачи апокалипсе су међу нама, планетарном дјецом! «Земља је остала без тишине!», говорио је филозоф Ернст Блох упозоравајући на нову болест, «буку и бијес» нашега времена. Шум атомског доба разорио је метафитичку љепоту и љековитост тишине. Блох филозофемом наговјештава сумрачје будућности. Међу првим интелектуално «узбуњујућим» књигама је «Нијемо прољеће» «неустрашиве и рјечите» Рејчел Карлсон (1962). Госпођа Рејчел, која је умрла од рака, задобила је вјечно мјесто у «пантеону бораца за човјекову природну средину» (Паул Ехрлицх). Она је иницирала оснивање покрета за заштиту човјекове средине! Рејчел Карлсон је «дигла глас» против широког кориштења пестицида! Њена књига шокантног наслова «напада» кампање «спржене земље» у којима су огромне површине прскане биоцидима у неуспјелим напорима да се униште штеточине као што су јапанска буба (Popillia japonica), цигански мољац (Portherija dispair), ларва једне врсте мољца (Choristoneura) која се храни пупољцима лишћа и врсте мрава (Solenopsis geminata). Што се такви програми више не примјењују заслуга је и «Нијемог прољећа», тенденциозне књиге у најљепшем смислу ријечи! Једно видовито поглавље књиге је о хербицидима, који су данас велика пријетња за околину! Књигу Рејчел Карлсон треба да прочитају лаици који сматрају да је «земљиште само измрвљена стијена која подупире биљку» (Ерлих)! Данас би, засигурно, госпођа Карлсон изразила гњев против «пестицидног лобија». И књига «Пестицидна завјера», познатог ентомолога Роберта ван ден Боша, једна је од класичних лектира у еколошкој библиотеци, као и књига Џонатана Шела, «Судбина земље» (1982), која исијава предскажућом енергијом, у императивној форми казује и предсказује инферналне рефлексе атомске ере: «Од тренутка кад је на пробном терену Тринити крај Аламогорда у држави Њу Мексико 16. јула 1945. експлодирала прва атомска бомба – човјечанство живи с нуклеарним оружјем у њедрима... За сада већина нас не чини ништа. Гледамо у страну. Остајемо мирни. Ћутимо. Прибјежиште налазимо у нади да се катаклизма неће догодити, и окрећемо се личним бригама. Поричемо истину – да је катаклизма свуда око нас. Равнодушни за будућност своје врсте, постајемо равнодушни и једни према другима. Раздвајамо се. Постајемо хладни. На путу према крају свијета ми дријемамо. Али, ако се једном отресемо те летаргије и учмалости и пређемо на дјело, клима ће се промијенити... Више не бисмо били уништитељи човјечанства, него капија кроз коју би будућа покољења могла ступити у свијет. Тад бисмо почели да се извлачимо из улоге како жртава, тако и починилаца масовног убиства. Тад би у наш живот почелу да увиру страст и хтијење неопходни за нас спас. Тад би се, попут снијега у прољеће, растопили зидови равнодушности, инерције и хладноће, који сад сваког од нас одвајају од других, нас од прошлих и будућих покољења. Форстер нам је рекао: Само се повежите! Од нам је рекао: Морамо вољети једни друге или изумријети!...» О још једној научној лудости опомиње и госпођа Маргарет Мид: «Генетски инжињеринг је, мислим, чиста опсцена... Али наше експериментисање са генетским инжињерингом је врло опасно. Пуштамо људе да неодговорно баратају експерименталном материјом која може бити убитачна. Али, у већини случајева, кад чујемо како људи говоре о генетском инжињерингу, јасно нам је да појма немају о чињеницама које су важне, као, на примјер, - шта би се могло десити са озонским слојем сада а не кроз педесет година...» Научник Џон Сид, који је истраживао везе екологије и психологије, пише: «Неке од најбољих мисли о екопсихологији долазе од неојунгијанца Џејмса Хилмана. У књизи - Послије 100 година психотерапије свијет све гори - он истиче да многи друштвени и еколошки проблеми потичу отуда што су људи на терапији, умјесто да буду укључени у промјену свијета... Терапеути стварају пацијенте, умјесто да стварају грађане... Људи су спремни да гину на милионе у одбрану различитих друштвених функција, као што су религија, политички систем или идеологија. А напади на Земљу, који су довели до свега тога и без које нико не може да опстане, остављају нас нијемим...» Филозоф Вајцекер, бивши њемачки канцелар, изјавио је без имало филозофске метафоричке закукуљености: «Моћ над атомима може се окренути у моћ над људима!». «Технолошко бунило» оставља своје црне трагове: «озонске рупе», «киселе кише», «фото-смог», «цвјетање мора»... Зар ћемо пасти у мрачне поноре «натчовјечне нечовјечности», попут Химлерових «технолога» у гасним коморама Аушвица?! Прво и посљедње питање је - морална одговорност човјечанства за процес биолошке еволуције! Шта је, међутим, са политичком одговорношћу пред делиричним самоуништењем? «У филзофији политике и морала», пише Ендрју Рос у есеју «Нови планет», «видјели смо покрете који су права, везана за модерно либерално друштво, обрнули у нехумане субјекте и објекте. Акт о угроженим врстама (1973) и многе друге законске одлуке раних седамдесетих су отворили америчке судове за могућност захтијевања (свакодневно обаране од стране Реган – Буш владе), у име заштите околине коју чине ријеке, плаже, водени свијет. Ово класично питање, које је Кристофер Стоун покренуо 1974. године у есеју «Да ли дрвеће треба да има свој став», остаје...» Дакле, сврдло «инструменталног ума» рањава тијело Природе, рањавајући и онога који управља сврдлом. О Левитану технологије нашега времена пише Стенли Абрамович у есеју «Технологија и будућност рада»: «Гдје савремена култура схвата технологију као режим моћних оруђа помоћу којих се могу задовољити људске потребе, нарочито владање природом, т е х н е означава разоткривање, пут до истине. Хајдегерова поента јесте да т е х н е означава саму људску активност прије него «оруђе» производње и организације. У том обнављању природа се не држи на одстојању као «други» већ су, као у стара времена, људи дио природе. Тако, супротно пракси посљедњих пет вијекова, природа није схваћена као инертан објект. Њена иманентност укључује и нас. У супротности са т е х н е, по ком објект, природа, открива саму себе, савремена технологија је «уређење откривања», а технологија постаје процес којим је стварност телеолошки уоквирена. То уоквирење спречава збиљу свијета да не «исијава». У том поретку свијет се налази «у резерви» људских потреба и губи властиту суштину...»<br />Постоји ли, на примјер, «еколошка естетика» као што постоји «еколошка историја»? О томе есејизира Херман Либе у тексту «Еколошки проблеми у културној мијени»: «Спознаје еколошке историје, разумије се, нису једине које одлучују о томе како треба просуђивати новију историју културе човјекових односа према природи. Постоји и историја естетике за коју су, опет, у ужем стручном смислу, надлежни филозофи. А ова нас историја естетике учи да је умјетничко слављење измирене природе специфично за ново доба, и да је своје најљепше производе дало баш у оној деценији кад је жељезница почела да мијења крајолик и друштво. Истовремено је, такође, паралелно са историцитетом културе откривен историцитет природе... Могло би се десити да се воља за очување природе документована у овом дијелу наше младе историје културе на концу покаже као немоћна воља и да долази прекасно... Зелени импулс је све до у своје актуелне појавне облике специфично модеран културални импулс...»<br />И данас (поготово данас!) «живо» и актуално је опомињуће писмо којега је 1865. године поглавица Ситл упутио предсједнику САД као одговор на понуду да држава од Индијанаца купи њихову земљу а заузврат им понуди резерват. У писму под насловом «Можда смо ипак браћа» запретене су многе еколошке аксиоме: «... Ми не посједујемо свјежину ваздуха и бистрину воде, па како их можете купити?!... Дио сам земље и она је дио нас. Мирисаве траве су нам сестре, јелен, пастув, велики орао – браћа су нам. Стјеновити врхунци, сочни пашњаци, топло понијево тијело и човјек – све припада истој породици... Ова блистава вода што тече брзацима и ријекама није само вода, већ крв наших предака... Мораћете учити своју дјецу исто што и ми учимо своју дјецу – да нам је земља мати. Шта снађе земљу, снађе и њену дјецу. Пљује ли човјек на земљу, пљује на самога себе. Земља не припада човјеку. Човјек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица сједињена крвљу. Све је повезано. Није човјек творац тканице живота, већ само влакно у њој. Што уради са тканицом, чини и са собом.»<br />Бестселер писац, Умберто Еко, пише у тексту «Еколошка угроженост»: «Страховити технолошки развој проузрокује уска грла и поремећаје, а нагли развој прехрамбене индустрије претвара се у производњу отровних и кацерогених јела... Док се на селу сијеку шуме, напушта пољопривреда, загађују воде, атмосфера и вегетација, одумиру животињске врсте и тако даље, због чега све већом нуждом постаје ако не баш грах, а оно барем једна инјекција природних твари...» Императивна је и предскажућа опомена Ежена Јонеска, «писца апсурда», у дневничкој биљешци: «Проналасци, створени да побољшају услове људског живота пријете, не само свјетском миру и слободама које још увијек постоје у нашем свијету, већ и самом животу; ми нисмо господари нуклеарне енергије, недавно смо јој били изложени. Све то је, ми сви то знамо, сви ми то знамо, баналност, - и пошто се каже да је то баналност, онда као да то није истина. Али, за већину нас, ми знамо да повлачења нема, чињенице су јаче од нас, клизимо ка провалији, ка највећој свјетској катастрофи, ми то знамо, ми то знамо – али пошто је то баналност, онај који ово каже изгледа као неки јадан тип, ограничен човјек... Наравно, наравно, идемо у катастрофу. Ту катастрофу, то клизање ка катастрофи називају и Прогресом...»<br />Данас и овдје, у нашем времену, постоје и они други, даждевњаци естетско-еколошког подражаја, мимикријски «љубитељи природе», које је пером као жарачем жигосао познати аргентински писац, Хулио Кортасар у причи «Лука, његова еколошка размишљања»: «Пејзаж, шетња кроз шуму, гњурање у водопаду, планинска стаза, - све нас то може естетски испунити једино ако нам је обезбијеђен повратак кући или у хотел, благословен туш, вечера и вино, ћаскање послије обједа, књига или новине, свесажимајућа и свезачињујућа еротика. Сумњичав сам према обожаваоцима природе који сваки час излазе из аутомобила да посматрају видик и направе пет-шест скокова по стијењу; што се тиче оних других, оних доживотних младих горана, који обожавају да луњају са огромним руксацима и брадама до кољена, њихове су реакције најчешће једносложне или узвичне; као да је све у томе што ће човјек овдје-ондје застати збланут пред неким брдом или заласком сунца, стварима којих има куд год се окренеш. Цивилизовани људи лажу кад падну у буколички делиријум...» Филозоф Жан Бодријар, међутим, у песимистичкој филзофској историји болести нашег времена идентификује катаклизмични стадијум – имплозију: «Чини ми се да је екологија феномен полагане имплозије. Да то објасним. Вјерујем да се приближавамо систему чија је сврха постојања засићена: било у социјалној области, било на свјетском тржишту или у погледу искориштавања природе. Приближавамо се тачки критичне масе у којој може доћи до преокрета: може доћи до једне насилне контракције, до обрата система који је остварен на било који начин. За нас то у извјесном погледу може значити само катастрофу. Екологија је покушај да се ова имплозија спријечи. Ја, додуше, не вјерујем да постоје велики изгледи да се овај процес обузда...» Још један «естетичар екологије», италијански писац Дино Буцати, указује на «модерно» атомско сатанизовање Земље у узбуњујућој посланици «Истина о крају свијета»: «Ако би читава Европа била почишћена, будимо искрени, шта би ме било брига да се ја сам спасавам? И када би страх, данас у порасту, слабио до пасивне незаинтересованости, зар то не би била најгора опасност? Не заборавимо: страх је данас ипак најбоља кочница када се надвију облаци рата... Дакле, Боже ме сачувај ако би нуклеарне радионице наставиле да удвостручују снаге, ако би се дотакла критична тачка, ако би се мора претворила у идеје о крају свијета!...»<br />Јесмо ли ми, ововремени, «окресали» дрво сазнања (спознања)?! Је ли нам једино дрво спасења, Х y м е н е а, које је у бразилским кишним шумама открио Маркос Букериџ, бразилски ботаничар? Ово «над-дрво» много брже расте у атмосфери која има виши ниво уљен-диоксида, апсорбујући га. Будући да Букериџ 2075. године најављује паклену концентрацију угљен диоксида у ваздуху (720 дијелова), Хyименеа би могла бити нови заштитни «химен» у црној вулви атмосфере...<br />Уђимо сада у врт, у башту, у њиву еколошке књижевности, са пропусницом на којој су ријечи америчког писца, Хенри Тореа: «Најбогатији је онај који највише употребљава природу као сировину за тропе и симболе којима ће описати свој живот!»<br />Миленко Стојичић<br /><br /><br />ШИ КИНГ (од XI – В в. п. н. е)<br />Дуње<br />Оном који дуње дарује ми,<br />ја платићу мојим привесцима;<br />нећу само ја платити њему:<br />заувек ћу њега заволети!<br />Оном који брескве дарује ми,<br />платићу му ја камењем драгим;<br />нећу само ја платити њему:<br />заувек ћу њега заволети!<br />Оном који шљиве дарује ми,<br />ја платићу дијамантом самим;<br />нећу само ја платити њему:<br />заувек ћу њега заволети!<br />Пјесма о усамљеном дрвету<br />Крушка расте по страни од другог дрвећа;<br />на њој се бујно зелени лишће...<br />Тако и ја усамљен лутам по земљи...<br />Крушка расте по страни од другог дрвећа,<br />раширених грана, густога лишћа...<br />Тако и ја сам, без ослонца, скитам се надалеко...<br /><br />ХОМЕР (око VIII в. п. н. е)<br />Калипсина пећина<br />(...) Око пећине њене листаше шума густа,<br />зова и јаблан витки, жалфија мирисава,<br />дугачких крила тице ту живеле су многе<br />соколи хитри, сове, брбљиве морске чавке<br />тице, којима море једина брига је била.<br />Около пећине саме, широке, пружаше се<br />процвала винова лоза, обилна, гроздова крупних.<br />Редом четири врела провидну лила су воду,<br />текући на све стране, а једно другом близу.<br />Около ливаде меке бејаху с першумом свежим.<br />Бесмртник стигао кад би лепоти овој близу,<br />гледајућ, остао ту би, срцем се радујући... («Одисеја»)<br /><br />КОНФУЧИЈЕ (551 – 479 п. н. е)<br />Човјекова судба<br />Послије љетне жеге, хлад јесењи иде,<br />на пољима, гдје снијег је лежо, цвате прољеће.<br />У ружичастом сјају сунце изјутра се диже,<br />у ружичастом сјају залази увече.<br />А к мору хрле потоци. Времена се обнављају.<br />И сваким даном сунце новим свјетлом сија,<br />без престанка ријекама нове воде теку.<br />Једанпут чивјек живи, - и никад никад више,<br />го лахор што се губи, сав је његов живот,<br />а смисао читава битка,<br />разрушен хумак, на ком коров ниче.<br /><br />ХЕРАКЛИТ (540 - ? п. н. е)<br />Фрагмент бр. 40<br />На оне што газе кроз једне те исте ријеке<br />стално друге воде протичу.<br />Фрагмент бр. 66<br />Душама јесте смрт да постану вода,<br />води је опет смрт да постане земља.<br />Па ипак, од земље постаје вода<br />а од воде – душа.<br /><br />МАХАБХАРАТА (IV в. п. н. е)<br />Певање 64<br />Наставља Врхадасво:<br />Дамајанта, чије очи ко лотоса лист бејаху,<br />смрт задавши ловцу, зађе у страшну и пусту гору,<br />где зрикавци зричу, која лавова и леопарда<br />беше пуна, и тигрова, и бивола и медведа,<br />и јелена, разних тица, разбојника и дивљака,<br />сва обрасла бамбусима, мангоима и палмама,<br />и стабала других мноштвом. Ту кнегиња Видарпкиња<br />виде брда са рудама и гајеве распеване,<br />и долине много дивне, и језера и речице...<br /><br />ЛУКРЕЦИЈЕ КАР (95 – 55 п. н. е)<br />(...) Сад види како мирис продире<br />у ноздрве. Пре свега. многе ствари<br />постојат морају да с њих потечеи струји вал<br />разноврсних мириса, разливајућ се свуда.<br />Но једноме тај мирис годи, онај другоме,<br />због различитих атома...<br />Када се расцвату прољетни дани<br />и поново се роди оплодни дах западног ветра<br />тада птице у зраку, обузете твојом снагом,<br />о, божице, прве најаве твој долазак;<br />тад скакућу дивље звери бујним пашњацима<br />и пливају кроз разорне речне струје;<br />опчињени чаром, ма колико их водиш,<br />слиједе те сви, у мору, на бријегу, у дивљим ријекама,<br />лиснатим стаништима птица и зеленим пољима<br />испуњаш им срце слатком љубављу<br />и они се тада узбурканих страсти расплођују...<br /><br />ПУБЛИЈЕ ВЕРГИЛИЈЕ МАРОН (70 – 19 п. н. е)<br />(...) Пролеће благодет шуми јесте и лишћу младом;<br />с пролећа набубри земља, жељна семена плодна.<br />Свесилни отац Етар са делоплодном кишом<br />сађе супрузи срећној, с огромним телом јој дивним<br />споји се штедро, нежне да клице напоји соком...<br />Блага је родиља земља, топли Сефира ћув јој<br />раствара крило; нежна мезгра кроз стабла струји;<br />младице слободно смеју поверит сунцу се новом,<br />нит лоза стрепи више од олујнога југа. («Георгике»)<br /><br /><br />ВИЉЕМ ШЕКСПИР (1564 – 1616, Енглеска)<br /><br />(...) Земља је гроб и та мајка родна<br />Природе; тај гром је и утроба плодна:<br />Разноврсну дјецу те утробе своје<br />Природине груди без престанка доје.<br />(«Ромео и Јулија»)<br />(...) Ружа би давала слатки мирис,<br />па ма како је ми звали...<br />(«Хамлет»)<br />ЕДМУНД: Ти, природо, си моја богиња, и твом<br />Закону сам дужан служити...<br />(«Краљ Лир»)<br /><br /><strong>МИЛЕНКО СТОЈИЧИЋ</strong> (1956) , пјесник, прозни писац, есејист, књижевни критичар, публицист. До сада објавио 25 књига различитих жанрова.<br />ПОЕЗИЈА: "Стилус" (Бео-град), "Псалми и проклетства" (Сарајево), "Брижит Бардо књижевности" (Бањалука).<br />ПРИПОВЈЕТКЕ: "Андрићев причар" (Београд), "Министру свјетске књижевности" (Подгорица) "Књига од живог меса", "Слаткиш за Варлама Тихоновича", "Причар", "Сентиментална историја књижевности", "Кратке приче у дуге ноћи" (Бањалука).<br />РОМАНИ: "Уштапи", "Од страха почетница" (Сарајево), "Тајна буквица", "Перо на жуч", "Адресат Андрић", "Титон" (Београд), "Ломоносов, први Рус", "Бањалучки милоштар" (Бањалука).<br />КРИТИКЕ, АНТОЛОГИЈЕ, ПАНОРАМЕ, ДОКУМЕНТАРНА ПРОЗА: "Те(к)стирање читача", "Добро (не)дошла књига", "Моји разговорници". "Бескрај Крајине", "Антологија савремене приповијетке РС", "Лијепа књига о Кочићу", "64 поља књижевности", "Књига над Бањалуком", "Мноштвена књига"...<br />ЗАСТУПЉЕН У АНТОЛОГИЈАМА И ПАНОРАМАМА: "Млада српска проза" (М. Сребро), "Ватрено крштење" (З. Ђерић), "Најлепше приче савремених српских приповедача" (М. Јоковић), "Мала кутија" - најкраће српске приче двадесетог века" (М. Пантић), "Антологија савремене поезије РС" (Р. Микић), "Антологија књижевне критике и есејистике РС" (Б. Букиц), "Српска књижевност Босне и Херцеговине од Љубавића до данас" (М. Окука), "Избор из савремене српске поезије и прозе РС за девети разред основне школе" (М. Шиндић)...<br />НАГРАДЕ: "Кочићево перо", Годишња награда УКРС, Награда Фондације "Петар Кочић" (Дортмунд), "Иво Андрић", "Зија Диздаревић", "Младен Ољача", "Никица Павлић", "Веселин Маслеша", "Гордана Тодоровић", Награда "Вечерњих новости" (фељтон) ...Фељтонист и колумнист ("Вечерње новости", "Ослобођење", "Глас Српске", "Независне новине" и "Фокус"). Уредник рубрике култура Радија РС (Бањалука).</div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-69429125692594837722010-03-29T13:55:00.000+02:002010-03-29T14:06:41.914+02:00АВРАМОВОВ ШТАП РАДОСЛАВУ МИЛОШЕВИЋУ<div align="justify"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiZbhdaCd6szo4pDcb4O6j5vGBvkKlRBL2HK1SGmFJeD-lWv782XXB5C3iR0Wa26VHKxi5hkuLmMq1BxO9vjqMTqfAiJ7NsLXLdTWMpDSWXzv-WhFz3xO4U7Dd85zXBOtQus4l2elQzelMX/s1600/HPIM0220.jpg"><span style="font-size:85%;"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 178px; FLOAT: left; HEIGHT: 168px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454024011809152242" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiZbhdaCd6szo4pDcb4O6j5vGBvkKlRBL2HK1SGmFJeD-lWv782XXB5C3iR0Wa26VHKxi5hkuLmMq1BxO9vjqMTqfAiJ7NsLXLdTWMpDSWXzv-WhFz3xO4U7Dd85zXBOtQus4l2elQzelMX/s320/HPIM0220.jpg" /></span></a><span style="font-size:85%;">Заиста ћу те благословити<br />и сјеме твоје веома умножити,<br />да га буде као *звијезда на небу<br />и као пијеска на бријегу морском;<br />и **наслиједиће сјеме твоје<br />врата непријатеља својих<br /><br />*1 Мој 22-23, 17<br /></span><br />За књигу поезије „Зелени десило“ поводом 50 година плодног књижевног рада<br />б л а г о р у ч у ј е м о<br /><br /><span style="font-size:180%;"></span></div><div align="justify"><span style="font-size:180%;"></span></div><div align="justify"><span style="font-size:180%;">А В Р А М О В </span></div><div align="justify"><span style="font-size:180%;">Ш Т А П<br />РАДОСЛАВУ </span></div><div align="justify"><span style="font-size:180%;">МИЛОШЕВИЋУ<br /></span><br />за велики књижевни учинак у ширењу хришћанских врлина<br />свете земље Херцегове<br /><br />На дан Ваведења Пресвете Богородице,<br />4. децембра 2008. године<br />Српски пјесници Црне Горе и Херцеговине<br /><br />О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е<br /><br />Радослав Милошевић је песнички наследник Васка Попе поникао у усменом предању српске народне књижевности. Враћа се природном кругу вечности и види да све иде од цвета до косидбе, од семенке до јесени, од извора ка понору и опет се јавља Сунце из уског грла песме...“ (Милован Данојлић). „Милошевићеве пјесме чувају лирски и епски садржај и душу једног светосавског народа. Чак и извјесни иронични прелази у појединим пјесмама и стиховима, дјелују питомо и не доводе у сумњу основну нит људскости, а ако се каткад извије патетични зов из дубине народа, пјесник га вјешто удијева у цјелину књиге поезије и њену хармонију...“ (Момир Војводић).<br />„Поезија не мора да буде весела, мудра и елегантна, па ни јасна и логична, али мора да буде поезија, па макар и метафизичка као код песника Радослава Милошевића... Милошевићеве песме, а њих има највише, нису без значаја и значења. У њима има лепих мисли, успелих слика и добрих стихова...“ (Др Миљко Шиндић). „Радослав Милошевић, пева једноставно, сажето, онако како уочава. Његов поглед на свет (на људе и природу). Он је ту, а позија се догађа оплођена, емотивна и мисаона...“ (Милијан Деспотовић). Разапет између срца и логоса, Милошевић ипак долази до спознаје о поезији која нас везује, о љубави која нас хуманизује и о Богу који нас сједињује. „Његове слике су преплављене звуцима и мирисима, у суштини, несталог свијета: свеци и ратници, очеве небеске њиве, мајчин благи лик, сатанини војници, говор траве и биља, кнез таме. Са свих необичних слика поручује да небо није тако високо, земља тврда, а човјек бескрајно самотан...“ (Мр Слободан Правица). Пјесник који је стварање пјесме и црта до које и преко које стиже, изражава сложено осјећање. У поетским сликама доминира симболично треперење танке биљке, коју газе, чупају, пале друге грешне биљке, које ће бити кажњене. Пјесник овог поднебља као што је Радослав Милошевић открива, тражени „Свијетли дан“, и кад пријети поплава опште таме... (Ружица Комар). У овом тешком и тмурном времену, гдје се осјећа угроженост српског народа, пјесник Радослав Милошевић са њиме саосјећа па пише да и „Небо има црну траку над безданом“ (Милован Крунић).<br />Развојни пут код Милошевића се креће у истраживању у области поетских симбола и форми. Он се опредијелио за поезију са богатим језиком-Српским језиком у коме се осјећа сјај шпанског језика, описност руског језика, афоризми грчког и латинског, а понекад и грубост њемачког језика. У поезији игре облика крије се једноставност. Он пјева о отпалом, увелом лишћу, јасену, маслачку, грабу... о травама и дрвећу својим стилом, као да се приближава Јесењиновим брезама и Цветајевој коприви и чичку. Даје им душу, мисао и значај, јер их носи од ране младости из херцеговачког села Брестица, и све га на то подсјећа, камењар, крш, пропланци, путељци... Биљке убијају отрови и штетна зрачења, и на свој начин дензифекују ваздух. Код Милошевића биљке штите људе од злих духова, благотворне су на радном мјесту и у кући. Осјећа се код пјесника да душу лијечи само завичај; као да хоће да каже:“Гдје је зрно клицу заметнуло, ондје нека и плодом почине“ (П.П. Његош). Милошевићево перо је умочено у кандило, ријечи лете, а његова поезија ће да траје. Милошевић усавршава поезију и њено настајање те поставља отворено питање од“Пјесме над пјесмама“ и Богочовјека-Христоса без кога се ни у позији не може.<br />Милошевић је стасао када се стварала поезија „западна“, „источна“, „несврстана“, „паганска“, „пролетерска“, и „малограђанска“, али није њима припадао. У његовој поезији тога нема. Пјесник слути да ће ударити гром пред нас од којег ћемо се за час преобразити и од чије муње ћемо обновити душу кроз поезију у нешто љепше и трајније. „(Љиљана Лукић)<br />Прву пјесму „Зеко на братовим скијама“ објавиле су му „Мале новине“ 1958 године по препоруци Вукашина Вукотића,наставника ботанике, зоологије, науке о човјеку српског језика у Основној школи на Планој код Билеће. У Народном позоришту у Тузли, код директора Меше Селимовића, познатог српског књиевника, покренуо је рад Књижевног клуба“Патрис Лумумба“ 1961. године са Станком Ристић,Милорадом Лазићем, Драгом Јовановићем и др. У Народном универзитету у Лукавцу основао је Књижевни клуб“ Мостови“ 1962. године и покренуо издавачку дјелатност са браћом Павловић. У Пурачићу оснива Литерарну секцију“ Озренски пламен“ 1963. године са Тихомиром Савичићем и другим младим писцима. У Ријеци оснива Књижевно друштво „Домети“ 1965. године са Ђакомом Скотијем и Недељком Фабријем. У родним Брестицама код Билеће, оснива Књижевни клуб „Свитања“ 1964. године. У Требињу 1993. године оснива Књижевну заједницу“Јован Дучић“.<br />Покреће и организује први фестивал савремене поезије тадашње Југославије у Лукавцу код Тузле 1963. године. У Ријеци покреће и уређује студенски лист 1965. године. Прве „ Дучићеве вечери поезије“ покреће 1967. године у Требињу. Покренуо је прве књижевне сусрете на Козари 1968. године. Први алманах поезије „ Сунчане капије“ објављује 1968. године у Требињу у коме је, поред Радослава Милошевића, заступљена поезија Радослава Братића, Мирка Поповца, Тодора Дутине и Божа Милошевића. Обнавља „Дучићеве вечери поезије“ 1993. године у Требињу, и предсједник је Одбора тих Вечери до 1998. године на иницијативу Српске новинске агенције Републике Српске. Успоставља блиску сарадњу књижевника Херцеговине и Црне Горе од 1968. године и наставља ту сарадњу непрекидно до данас, започету са професором Слободаном Бошковићем и пјесницима Књижевне заједнице“ Владимир Мијушковић“.<br />Учествовао је на бројним књижевним манифестацијама и на њима добијао више признања и књижевних награда, као и на књижевним сусретима на Козари, Тјентишту, Мајевици, Лукавцу, Смедереву, Никшићу, Подгорици, Бијелом Пољу, Крагујевцу, Крушевцу, Новом Саду, Стражилову, Сремским Карловцима, Херцег Новом, Дубровнику и др.<br />Поезија му је заступљена у више зборника и антологија савремене српске поезије и превођена на више страних језика : талијански, руски, бугарски, македонски, румунски, турски. Више пута је учествовао на Међународним сусретима писаца у Београду. Заступљен је у Енциклопедији Матице Српске, Лексикону писаца Југославије, Монографији „ Ко је ко у Југосавији“ , те у књизи „Знамените личности Републике Српске“. У Зборнику „Српска проза данас“ објављује књижевну баштину српске Херцеговине која у задњих петнаест година износи преко хиљаду нових књига , од којих је велики број сам рецензирао и уређивао, или припремао за штампу. Био је дописник бројних листова и часописа у бившој Југославији и Републици Српској. Објавио је преко двадесет књига, од тога једанаест збирки пјесама : „ Над понором“ , „La Speranzza del vento“, „Клетва наде“, „Украдено Сунце“, „Дио нашег лица“, „Близина црне рупе“, „Зелени Десило“, „Небо зове“, „Над Безданом“, „Нада вјетра“ и „Пјевати па постојати“. Четири књиге о Јовану Дучићу: „Земаљско и Небеско Јована А.Дучића“(монографија), „Епска рапсодија о Јовану Дучићу“, „Дучићев пут“ и „Требињска химера“, те једну завичајну монографију „Брестице некад и сад“ ( у штампи); затим , пет књига из математике за студенте основних магистарских и докторских студија. Објавио је преко тридесет научних, стручних и публицистичких радова из математике, што га је произвело у доктора математичких наука и звање вандредног професора Филозофског факултета на Универзитету Источно Сарајево. У штампи му се налази још неколико књига из поезије и математике.<br /><br /><strong>ЗЕЛЕНИ ДЕСИЛО<br /></strong>у троскоку и разбијеном десетерцу истовремено<br /><br />први скок<br /><br />шта то радиш Зелени Десило<br />о своме се јаду забавио<br />не пожарај около Атоса<br /><br />ту свијетли лавра Немањића<br />не преграђуј наше Милешево<br />ту се Твртко крунис`о за краља<br /><br />те не пуцај около Дечана<br />нека снива у божијем миру<br />„грешног Срђа“ „Лоза Немањића“<br /><br />не потапај дичну Студеницу<br />српске крви и извор и ушће<br />те не гледао Сунце ни Мјесец<br /><br />ако такнеш у Острог и Свеца<br />зашто ни сад не имају мира<br />двори брата Великог Везира<br /><br />вријеме стоји ил` Сунце не сија<br />лучу од Пећке Патријаршије<br />због облака Бугарске, Србије<br /><br />Црне Горе и Српске Крајине<br />Македонске и земље Угарске<br />Посне Босне и Херцеговине<br /><br />луча тамни понад Далмације<br />вријеме хоће да сија к`о прије<br />и немао ни душе ни лица<br />што да страда света Грачаница<br />Рашка школа нариче и рида<br />Све због тебе остао без вида<br />Ту Милутин па и Симонида<br />Воде вјечну љубав Светог Вида<br />Царе Лазо, Царице Милице<br /><br />Раскол неће двије Раванице<br />Зашто опет гаврани да гачу<br />Не потапај манастир Морачу<br /><br /><br />не кради ми са небеса кола<br />фрушкогорског дивног Крушендола<br />ко то хоће опет да похара<br /><br />нашу пјесму, нашу сузу, нашу причу<br />и манастир бајни красну Жичу<br />никад неће престат` српска лира<br /><br />док је блиског Пивског Манастира<br />клет Десило зар би и то хтио<br />да ми отмеш Сунце и Канео<br /><br /><br /><strong>други скок<br /></strong><br />а хиљаду девете стотине<br />и двадесет девете године<br />пр`о педест хиљада цркава<br />у Совјетском Савезу – Русији<br />у животу је свега до стотину<br />све остало поруши Десило<br /><br />ил` у своје сврхе употријеби<br />шесдесет и шест епископа посла<br />у затворе и у казамате<br /><br />међу њима патријар Алексеј<br />док попове жешће прогањаше<br />умори их смрћу мученика<br /><br />дв`је хиљаде и седам стотина<br />свештеника за вјеру умрије<br />још хиљаду девесто шездесет<br /><br />све монахе вјере православне<br />три хиљаде песто монахиња<br />и незнани број вјерника страда<br /><br />од Јосифа проклетога сина<br />кога сином Сунца проказаше<br />каквог Сунца кад је брат Мјесеца<br /><br />ил` је двојник Зеленог Десила<br />што похара мајчицу Русију<br />сад можемо читат` Митрофана<br />о јачини вјерских осјећања<br />у Печорској Лаври крај П(а)скова<br />гдје на крају службе и причешћа<br /><br />док вјерници напуштају цркву<br />по мермерном поду пуно воде<br />у ком своје не видимо лице<br /><br />јер то бјеху сузе покајнице<br />сада од њих живи наша црква<br />засад плачу само сељаци<br /><br />и старије жене и грешници<br />ситни мали јадни и невољни<br />кад би којим чудом проплакали<br /><br />проплакали главни грешитељи<br />Русију би спопала несрећа<br />од поплаве покајничких суза<br /><br />све у срећу радост и весеље<br />проклетога Зеленог Десила<br />проклетога Зеленог Десила<br /><br /><strong>трећи скок</strong><br /><br />испод Лангра не извире Сена<br />но из брда Зеленога Десила<br /><br />око Сене не пјевуше Франци<br />него ђаци војске Десилове<br /><br />кроз Д`Танкарвил не видим тробојку<br />него Мјесец и његову бројку<br />са четири милиона виза<br />без Бодлера и Сплени Париза<br /><br />Бастиља је крвава притока<br />шаље нафту танкером „Режином“<br />а коју је преко Ротердама<br />упутио Зелени Десило<br />сузе лије и лука „Жанвије“<br />што јој Сена као прије није<br />у облику сјајних естаура<br />пут Ла Манша славно да догура<br /><br />не у море поноса<br />но суза<br />демографском долином већ хита<br />Десилове чете фаворита<br />љубимаца младих милосника<br /><br />са француском господском заштитом<br />јуришају на штиту са штитом<br />Сеном брже него нафтне мрље<br /><br />српски јади зар ће Франце снаћи<br />на прагу им ти вјешти ласкавци<br />придобише наклоност владара<br />не слутећи драму такмичења<br /><br />премала је Ајфелова кула<br />Тријумфална капија и врата<br />и француска европска бешика<br />кад је клети Десило ушика<br /><br />са најјачим оружјем на свијету<br />(у гаћама на срамоту свијету)<br /><br />у баштама поља Јелисеја<br />још не слути француска господа<br /><br />да цвјетови зла су код Бодлера<br />процвјетали за њих на Косову<br /><br />по коме се шепури Десило<br />има више од шест вијекова<br /><br /><strong>ДР РАДОСЛАВ МИЛОШЕВИЋ<br /></strong><br />Рођен је 12. маја 1944. године у Брестицама код Билеће. Основну школу завршио је у Коритима, осмогодишњу школу у Планој код Билеће, средњу школу у Тузли, а вишу школу у Ријеци. Природно-математички факултет завршио је у Сарајеву на одсијеку математика-физика и стекао звање професора математике. Двогодишње постдипломске студије завршио је на Свеучилишту у Загребу и стекао научни степен магистра природних знаности из области математике. Одбранио је магистарски рад на тему: "Теорије о конструктибилном". На Природно-математичком факултету у Бањој Луци одбранио је докторску тезу под насловом: "Неке релације коеквиваленције на полугрупама са релацијама различитости" и стекао научни степен доктора математичких наука.<br />Предавао је математику у средњим школама у Требињу, на Вишој педагошкој школи у Мостару, затим је био виши асистент математике на Учитељском факултету у Призрену, те по оснивању Факултета за производњу и менаџмент у Требињу при Универзитету у Српском Сарајеву изабран је за вишег асистента математике.<br />Објавио је преко 20 научних и стручних радова, од којих наводимо пет:<br />- "Неки Голдбахови проблеми", "Математичко-физички лист", Загреб, страна 82-85, 1982/83. године.<br />- "Some characteristics of recursive structures", "Радови математички", Академија наука и умјетности Босне и Херцеговине.<br />- "A note on two problems in construtive set theory", Proceedings of the II Mathematical conference in Pristina 25-28, 1996, 49-54.<br />- "A basic separation on a set with apartness", Univ. Belgrade Publ. El. Fac. Math. 8. (1997), 36-43.<br />- "Left cocongruences defined by coradicals of principal right consistens subsets of semigroup with apartness", Bull. Soc. Math. Banja Luka 4, (1997), 1-22.<br />Објавио је књиге из математике:<br />- "Алгоритми и конструктивна математика", Библиотека уџбеници, уџбеничка литература и приручници, НИП "Универзитетска ријеч", Никшић, 1990. године.<br />- "Математичка формализација поетике". Библиотека студије, чланци и огледи, Завод за уџбенике РС, Бијељина 1996. године.<br />- "Три еквивалентне теорије ефективне израчунљивости (Рекурзивне функције, Марковљеви нормални алгоритми и Тјурингове машине)", Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске, Српско Сарајево, 2002. године.<br />На ВИИ Конгресу математичара, физичара и астронома Југославије, одржао је уводно излагање за секцију Примијењена математика на тему "Теорије о конструктибилном", Приштина 1987. године.<br />Члан је Удружења књижевника Српске.<br />Поезију је објављивао у многим листовима и часописима, а заступљен је у више антологија и зборника.<br />Неколико пута је учествовао и на Међународним сусретима писаца у Београду, а поезија му је превођена на италијански, руски, македонски, бугарски и румунски језик.<br />Учествовао је више пута на Међународном сусрету писаца у Београду.<br />Објавио је самосталне збирке пјесама:<br />- "Над понором", Свјетлост, Сарајево, 1973.<br />- "La speranza del vento" (Нада вјетра), Бергамо у Италији, 1983. (на италијанском језику).<br />- "Клетва наде", Универзитетска ријеч, Титоград, 1985.<br />- "Украдено сунце", Универзал, Тузла, 1986.<br />- "Дио нашег лица", Хаику, Пожега, 1989.<br />- "Зелени Десило", Удружење књижевника Републике Српске, 1993.<br />- "Близина црне рупе", Удружење књижевника Републике Српске, 1993.<br />- "Небо зове", Удружени издавачи, 1996.<br />- "Над безданом", Задужбина Петар Кочић, Београд - Бања Лука, 1998.<br /><br />О великом српском пјеснику и дипломати Јовану Дучићу објавио је четри књиге и то:<br />- "Земаљско и Небеско Јована А. Дучића", 2001. године (монографија), (за прву годишњицу Дучићевог повратка у завичај).<br />- "Епска рапсодија о Јовану Дучићу, 2002. године (за другу годишњицу Дучићевог повратка у завичај),<br />- "Дучићев пут", 2003. године (монографија), (за трећу годишњицу Дучићевог повратка у завичај),<br />- “Требињска Химера”, (стотину скица, цртежа и пројеката Јована Дучића о урбанизацији града Требиња).<br />Објавио је и једну историјску читанку о завичају:<br />- "Брестице некад и сад" (са Споменицом на 2. март 1942. године), Српско просвјетно и културно друштво "Просвјета", Билећа 2003. године.<br />За штампу је припремио још неколико књига из математике, поезије и књижевне историографије.<br />Милошевић је као пјесник стасао када се стварала поезија "источна", "западна", "несврстана", "паганска", "пролетерска" и "малограђанска", али ниједној од њих није припадао.<br />Он се опредијелио за поезију са богатим изворним српским језиком из херцеговачког завичаја, у чијим пјесмама назиремо сјај шпанског језика, описност руског језика, афоризме и лаконски говор грчког и латинског, а понекад и грубост њемачког језика.<br />За свој хомодуплекс Радослав Милошевић, у једној својој пјесми, каже: "...што сам ишао (даље у науку) све сам био (ближи умјетности)..."<br />- Математичар који није помало и пјесник, није ни пјесник ни математичар, те је Милошевићево созерцаније да Бог постоји јер је математика непротивуријечна".<br />Удружење књижевника Српске и Књижевна заједница "Јован Дучић"из Требиња, др. Радославу Милошевићу у част, организовали су 07.03.1998. године у Завичајном музеју у Требињу изложбу под називом: "Математика и ликовна умјетност" (од 99 слика, цртежа и графика), гдје је на импресиван начин повезао математику и ликовну умјетност кроз четири циклуса:<br />- Човјек као свемир,<br />- Трансцендентне и техничке криве,<br />- Комплексна анализа,<br />- Графика и математика, чиме слути и математику на народним везовима и умјетнинама.<br />Иницијатор је и покретач рада Школе младих математичара у Требињу, Покрета науку младима, Друштва математичара и информатичара „Еуклид“ за Источну Херцеговину са сједиштем у Требињу.<br />Покренуо је рад више књижевних друштава и клубова, од којих су афирмисали свој рад: Књижевни клуб „Патрис Лумумба“ у Тузли, Књижевни клуб „Мостови“ у Лукавцу, Литерарну секцију „Озренски пламен“ у Пурачићу. Покренуо је и уређивао је Студентске новине на Ријеци. Основао је Књижевни клуб „Свитања“ и Књижевну заједницу „Јован Дучић“ у Требињу.<br />Добијао је и многа књижевна признања и награде на бројним манифестацијама, као нпр. у Тузли, Лукавцу, Ријеци, Никшићу, Подгорици, Смедереву, Крушевцу, на Козари и Стражилову.<br />Оснивачи и организатор је Првих „Дучићевих вечери поезије“ 1967. године и обновљених „Дучићевих вечери поезије“ 1993. године у Требињу.<br />Изабран је у звање доцента математике на Факултету за производњу и менаџмент у Требињу, као и на Филозофском факултету у Источном Сарајеву, на одсјеку за математику и рачунарство.<br />У штампи му се налазе два уџбеника (приручника) за студенте математике и технике.</div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-79554303490564300882010-03-29T13:50:00.000+02:002010-03-29T13:54:08.468+02:00Новица Телебак: МОЈ ШАНТИЋ<div align="justify"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgXOr4WhhLPEz_j5PRlIn1dj2ycPTKyop3XvBdJoRHvZSLt9mtx0wJBLSj_Aljo-pvUJPcmlIwV2rw8MnLv9_IHWGFM4AkMN0nNkRLTqcIE2fWgjA2d2fwwGmDfJk6lIsvBimxiQN8cDsTM/s1600/telebak.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 240px; FLOAT: left; HEIGHT: 320px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454022399960958818" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgXOr4WhhLPEz_j5PRlIn1dj2ycPTKyop3XvBdJoRHvZSLt9mtx0wJBLSj_Aljo-pvUJPcmlIwV2rw8MnLv9_IHWGFM4AkMN0nNkRLTqcIE2fWgjA2d2fwwGmDfJk6lIsvBimxiQN8cDsTM/s320/telebak.jpg" /></a><br />Мој Шантић:<br /><br /><strong>ЧОВЈЕКОВ ОСВОЈЕНИ СМИСАО ЖИВОТА<br /><br /></strong>1.<br /><br />Што сам се више дружио са поезијом Алексе Шантића, све више сам увиђао да један пјесник може живјети само у души, у срцу и на уснама људи свога времена, као и људи које ће донијети неко будуће вријеме: само онолико колико ће његове пјесме ти људи моћи прихватити као израз сопствених осјећања и мисли, сопственог бола и сопствене радости, сопствене љубави и разочарења, надања и посрнућа, колико ће им помоћи да се снађу на замршеним стазама и богазама живота - као слутња гдје би могао бити излаз и спасење, као подстицај да се вјерује како се до те слутње може, можда, доћи. Није то увиђање било нешто ново у схватању поезије, нешто што је искључиво моје. Битна је, међутим, у свему томе, била само чињеница да је то увиђање постало моје увјерење, које се испољавало, најприје, као прихватање појединих Шантићевих пјесама као израз неких мојих садржаја, оних, често, неизрецивих дрхтаја у дубинама сопствене душе, оних таласа који су доносили из тих дубина, ритмом Шантићевих пјесама, неко олакшање у одређеним животним ситуацијама. Многе Шантићеве пјесме постале су ми, зато, потреба: да ми одбране љубав кад ме је дотицала мржња, да ме утјеше кад ми је прилазило разочарење, да ме придрже кад сам падао, да ме дигну кад сам већ пао, да улију снагу за борбу кад сам почео малаксавати. Онако достојанствен, непосредан и једноставан, Шантић ми је прилазио и као пријатељ, као најрођенији, увијек ме је, својом топлином, спасавао. Шантићева пјесничка рука, рука једног Мостарца Херцеговца, испружена према мени, такође Мостарцу Херцеговцу, доносила ми је оно разумијевање и доброту што могу да донесу само блиске комшије, које увијек наше тјескобе и патње доживљавају као своје. И то, без сумње, за мој однос према Шантићу није без значаја.<br />Како је то изгледало, показаћу на неким, за мене важним, примјерима.<br />Једног новембарског дана, 1998. године, стајао сам у Спомен соби погинулих ратника у посљедњем рату, док се, у тим тренуцима, у мојој души одвијала једна болна, тешко подношљива бура. Стајао сам, готово сам, међу пет стотина седам страдалника, који су, тако ми се чинило, жељели да им одговорим зашто слобода није онаква какву су је замишљали док су се борили и давали своје животе за њу. Осјећао сам да ме гледају са фотографија са пријекором као да сам и ја крив за све то што се догодило и што се догађа након завршетка рата. Као одговор мојим палим саборцима, са којима сам провео двије године на невесињско-мостарском ратишту, прије него што сам тешко рањен, сузе су ми потекле, саме, низ лице. Готово да сам истрчао, плачући, и у магновењу написао пјесму "Спомен соба". Као да сам се пробудио из неког чудног стања и прво чега сам се сјетио била је Шантићева "Песма инвалида".<br />Алекса Шантић, пјесник националних заноса и прегнућа, чија је пјесма "Ми знамо судбу" проглашена сонетом српске историје, јер је у њој, потпуније него и један други пјесник, изразио суштину српске вјековне борбе, као борбе за слободу, коју им је дао Бог, а коју други, насилници, зулумћари, тирани и поробљивачи, непрестано краду и отимају - написао је, 1923. године, једну чемерну пјесму у којој је открио болну истину да су се српски хероји из Првог свјетског рата, након побједе, претворили у просјаке. Била је то "Песма инвалида". Пјесма мало штампана и анализирана, мало учена у школама и рецитована на приредбама, садржи горко наличје борбе за слободу - за које би се требало знати прије него се крене у борбу. Можда би се, тако, могла спријечити злоупотреба побједе, да се, након ње - рђе сребром покривају. Појављивање "Песме инвалида" у моме сјећању доживио сам, тада, као Шантићеву подршку и охрабрење за оно што сам изразио у својој пјесми "Спомен соба".<br />Други примјер је из времена рата.<br />Једног дана, на фронту, до мене је допрла вијест да су Мостарци, они који су пуцали на нас, споменик Алекси Шантићу - бацили у Неретву. Прва моја реакција била је чуђење: како је неко могао да баци у набујале воде ријеке онај дивни споменик који је задржао, у бронзи, један уочљив осмијех радости за сваког ко му дође, као потврду да управо њега највише воли и да је, зато, са нестрпљењем чекао његов долазак. А онда, након тих првих тренутака невјерице, знао сам: наши противници, да не кажем непријатељи, у лудилу које их је тада било захватило, као што је, уосталом, било захватило и нас, које су нас доживљавали, као што смо и ми њих, за своје противнике, да не кажем непријатеље, повјеровали су да је Шантић, српски пјесник, такође против њих и да, због тога, његов споменик, који смо раније заједно подигли, не може остати на мјесту на коме је до тада био. У историјским бурама и непогодама поремете се све вриједности, па се изгуби и потреба да се за људе, па и кад су нам противници, да не кажем непријатељи, (под условом да не престану да буду људи), увијек мора имати - разумијевање, као што је то показао Шантић у пјесми "Бег Рашид - бег", коју је написао 1911. године, у времену када се, незаустављиво, рушило турско царство на Балкану. На почетку те пјесме Рашид - бег се сјећа своје младости, свога срећног живота, заштићеног царским низамима и хордама. Он види "с мјесецом барјаке зелене и горде" и чује "борија турских ... јасне звуке". Из заноса га буди "ђаурска труба" која "писну неђе". Пјесма се завршава сликом Рашид - бега који "се прену, трже, густе скупи веђе", а затим "обори главу међу сухе руке". Шантић који је, тада, славио ослободилачку борбу српског народа и његове побједе, са топлином саосјећа, у овој слици, са Рашид - бегом, који тугује за прошлим, срећним временима, Рашид - бег није, овдје, симбол једног царства под којим су Срби робовали, него човјек који види да заувијек нестаје све оно што га је чинило срећним. Шантић га је разумио и показао да и противници, да не кажем непријатељи, могу да пате и да и са њима треба -саосјећати и да им патњу не треба увећавати и над њима ликовати. Тако је Шантић, преко подсјећања на пјесму "Бег Рашид - бег", одбранио, тога дана,у мојој души, оне који су његов споменик - бацили у Неретву. Повјеровао сам: исправиће они своју грешку чим, поново, све ствари заузму своје право мјесто. Након рата то се и остварило: Мостарци су на исто мјесто поставили Шантићев споменик, изливен у Београду, у истом калупу, као и раније, са истим осмјехом радости за све људе када му дођу.<br />Као трећи примјер животворности Шантићеве поезије навешћу једну њену карактеристику, изузетно значајну за Херцеговце. За све ратно и поратно вријеме у мојој души изузетно снажно пулсирају поруке које долазе од Шантићевих пјесама у којима је описао тежак живот у Херцеговини, као и од оних у којима моли Херцеговце, боље рећи, у којима их преклиње да се не селе са родног тла. Те Шантићеве поруке, које ме непрастано обузимају, долазе, заправо, са мјеста на коме се те пјесме додирују и, на први поглед, искључују. Јер, дјелује веома парадоксално, што је Шантић поред пјесама: На убогом пољу..., Пред колибама, О класје моје, Ковач, Угљари, Хљеб, Вече на шкољу, (да наведем само неке од Шантићевих социјалних пјесама), написао и пјесме: Остајте овдје и Сеоба, које дјелују као молитве да се остане тамо гдје се пати. Како то разумјети и прихватити? Шта то у каменитој Херцеговини има, поред тешког живота, што се на другим просторима не може наћи? О овом Шантићевом парадоксу књижевна критика се није бавила, иако је и сада веома актуелан. И сада се, наиме, у Херцеговини тешко живи, и сада се Херцеговци исељавају на све стране свијета у потрази за бољим животом, а нема пјесника да их убиједи да није добро што то чине, као што је Шантић успио да убиједи своје комшије муслимане да не иду у Турску, а Србе Херцеговце да не одлазе у Србију, а незнатан број Хрвата у Мостару и онај већински из западне Херцеговине да не одлазе према Хрватској и даље. Зато је важно да се види како је то Шантић успио да му се повјерује да се ни на једном другом мјесту не може наћи замјена за све оно што је остало у завичају.<br />Пјесму Остајте овдје Шантић је написао 1896. године, када су се мостарски (и херцеговачки) муслимани масовно исељавали у Турску. Увјерљиве разлоге због којих не треба да то чине, Шантић је изложио, поетски на ефектан начин. Он је, најприје, поистовјетио родно тло са мајком, а потом је реторским питањем: "Од своје мајке ко ће наћи бољу?! в - обесмислио све оно ради чега би требало селити. Јер, ко може да оде и остави мајку саму да плаче за својим чедом? Ко може да напусти завичај у коме га "свако познаје и воли" и оде у далеку земљу у којој га "нико познати... неће"? Ко може да оде одавде гдје нам "свако братски руку стеже" и оде у туђи свијет гдје за њега "пелин цвјета"? Зато треба остати на родном тлу, јер "сунце туђег неба" не грије као ово у завичају, јер су горки "залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није..." Сви ови разлози, којима Шантић жели да заустави одлазак, изречени, у пјесми, једним ритмом који буди и освјешћује, истичу вриједност љубави којом смо окружени у свом кршевитом завичају. Тако је Шантић, заобишавши логику стомака, пробудио логику срца, којој, затим, није било тешко да открије да оскудни залогаји завичајног хљеба, натопљени топлином и љубављу оних са којим живимо, наших мајки и очева, браће и сестара, наших комшија и свих других људи са којима радимо, са којима се дружимо и које сусрећемо, представљају вриједност која се не може наћи ни у једној другој земљи. Ту вриједност, зато, не треба напуштати, него се за њу борити. Овај захтјев Шантић је изложио, поетски, такође на ефектан начин, у пјесми Сео6а, коју је написао 1902. године поводом намјере невесињских Срба да се иселе у Србију, са којима су жељели да оду, заједно, и невесињски муслимани (Шта је то касније кренуло по злу, па је у такву могућност, сада , тешко повјеровати?). Ова пјесма садржи исте или сличне разлоге због којих не треба напуштати родна огњишта, као и пјесма Остајте овдје, с тим што је Шантић овдје ставио тежиште на српску борбу за слободу: одласком Срби би издали ту борбу и на њих би пала Бранковића љага, највеће проклетство које их може задесити. Они би били криви за нестанак Срба на овим просторима. Због тога треба да остану: да својом мушком снагом и витешким рукама, својом смрти и својим мукама, својом вјером у коначну побједу, допру до будућности гдје -"тамо далеко, наша зора спава...". Смисао живљења у Херцеговини, како га Шантић схвата, јесте останак у кршевитом завичају и борба за слободу. А слобода је љубав без ограничења - за свога ближњег, за човјека. И још: она је и борба да се то постигне.<br />2.<br /><br />Простосрдачност те завјет чулности су тачка и начело Шантићеве љубавне поезије. Њено сублимирање са чврстом одредницом је потапање инстинкта љубави. Тако да је тај романтичарски идеализам јасно сазвучје са потресним успоменама. Љубавни идеал жене је што ближе, а ипак недоступне.<br />Отуда баш највише елемената народних и епских мотива у љубавној поезији, изузев ефектних скица којима ствара атмосферу те могућност наглашавања и издвајања (три жене, три љубави из три народа).<br />Такве "распоне" требало је, одбројавати мислима као потврду чежње, сагласја и жељеног видокруга до могуће блискости. Тек тада је све стварно, амбијент, пут, идеал до сунца, прикрајак те тајна као могуће мјесто за мимоход.<br />Тада ће Шантић све смјестити, а тиме и оснажити своју највећу (и једину) љубав - Мостар.<br />Долина Неретве, наш рој радости што лице<br />жари, а међу горама делта свјетлости.<br />Осињак не покри маховина времена, док зуји<br />питање: Чија је то плавет?<br />Долино жалости, ишчупани из коријена, осунчани праоци љепоте у невремену лелујају.<br />Носиљо сузо расутих од моје Зеленике, Бијелог Поља, преко Бранковца на сва њедра мостарских улица преко Буне до Житомислића. Ту су и бистрине ријека: Неретве, Радобоље, Буне и Бунице.<br />Распукла зора над Мостаром као шипак зрневље младости и драгости ко златни прах обави дане.<br />Ево нас као лоза у хладу скамењени, беживотни у невремену, прекоумирујући на гребену ојађени и тако остављени...<br />Још само дах (дах за уздах) старог бора је вјечити зов амбијенталне слике наших страдања.<br />Шантићева љубав је жал и радост за цвијетом што односи вода и тада се тек све види: дирљива људска чедност као мјера човјечности. Шта се у ђавољем виру Неретве, модрозелене боје, дубоком и пуном свјетлости, осим огледања, требало видјети?<br />Шантић је вјеровао да се свијет може мијењати и усавршавати помоћу поезије. На такав закључак упућује и чињеница да је он написао већи број програмских пјесама у којима је изложио своје схватање пјесника и поезије. Готово да је ратовао, на тај начин, против естетизма, који је крајем 19. и почетком 20. вијека запљуснуо српску поезију, против лијепе, празне форме, у којој нема мјеста за патње народа. По Шантићевом мишљењу, пјесник и поезија, морају, напротив, да активно учествују у народној борби за слободу и социјалну правду, што се може закључити, на примјер, из његових пјесама: Хајдемо, Музо; Музи и Бард. У пјесми Хајдемо, Музо Шантић позива пјесника да упозна живот обичних људи, у колибама голим, трошним и тамним, јер "у њима живе душе гостопримне - срца што грију, што трепте и воле...". У пјесми Музи, након констатације да нам горе плачу и да су јауци чести, заповиједа Музи да обуче црну одежду и понесе свијетли путир у руци, како би, као свештеник, причестила народ "крепком вјером", "молитвом топлом гњева Бога" укротила и пошла "с мученим робљем" према "крсту и Голготи" - према васкрсењу и спасењу. У пјесми "Бард" Шантић с поносом истиче да су његове пјесме рођене "уз оне ударе тешке маљева и красне", у ритму "срца што их муке гоне", срца "чија вјера само смрћу гасне". Његове пјесме су "стражарке што стоје на родном кршу орлових гнијезда", стремећи, с боровима, звијездама. Оне су "ратници кроче напријед вазда", носећи "поздрав блиске зоре, у злату крви што из гроба ступа".<br />Улога пјесника и поезије, како је Шантић одредио у претходним пјесмама, тражи одговоре на одређена питања, нарочито у садашњем историјском тренутку, како би се избјегле могуће недоумице и неспоразуми, с напоменом да сам те пјесме навео и укратко приказао управо ради тога. Зашто се, на примјер, његова Муза појављује у лику свештеника док причешћује народ који се бори, што неминовно подсјећа на ситуације када је српска војска причешћивана пред одсутне битке, као, што се зна из народне епике, пред Косовску битку? Зашто пјесничка Муза мора бити у рату и за какве се то циљеве и идеале тај рат води? Зашто је Шантић саопштио да су његове пјесме "стражарке" и "ратници", односно, зашто је употријебио војну терминологију за одређивање суштине своје поезије? Зар је Шантић, човјек са благородном душом, пуном разумијевања и праштања за сваког, могао бити потстрекач рата и свега оног злог што рат доноси, онаквог рата какав је недавно вођен и на нашим просторима? Пјесник Алекса Шантић јесте био ратник и његове пјесме јесу били ратници, али другачијег кова од онога на што већина људи помисли када се употријебе ови појмови, јер он је ратовао, заједно са својим пјесмама, да људи могу живити "животом човјека", да су сви браћа, да воле једни друге, да живе у истини и правди. Шантићев узор ратника је Исус Христос, који је своју љубав према људима потврдио тако што се за њих жртвовао. Због тога је Шантић увијек са Христом и кад по херцегорачким пољима "свето сјеме сије - сви су људи браћа, плод са једних грана" (Христов пут). И кад плаче због убогог живота у Херцеговини (Христос плаче). И кад се зауставља, распет, поред пута, као примјер путницима да се треба жртвовати, из љубави, за људе (Митос), да би се, тако, преко Голготе, закорачило "у живот нови и у сјај вечне лепоте" (Песма библијска). Шантић је Христов вјерни саборац, јер му се заклео у пјесми Пред распећем;<br /><br />Пророчким гласом будићу из гроба:<br />Истину мртву и слободу роба<br />Што спутан сунца завичајна жуди.<br />И крвљу својом прелићу све путе<br />Идући Теби, и вјерујућ у Те,<br />Ускрсли брате потиштених људи!<br /><br />Шантићево опредјељење да учествује поетски у борби за побједу Христовог учења - да се до живота у сјају вјечне љепоте може доћи само преко слободе човјека у облику љубави међу људима, произашло је, чини се, из Шантићевог схватања, које је, можда, само дјелимично назначено у његовој поезији, да се Христово учење може остварити само ако му помогне сваки човјек, и то на начин да личним примјером, као и Христос, потврди своју љубав према човјеку, према људима. Шантић, наиме, у неким својим пјесмама, приказује Исуса Христа, односно Господа, као принципе добра, да, можда, из немоћи плачу што не могу да помогну људима кад их зло сатире, као на примјер, у пјесмама Христос плаче и Ноћ. Такође, у Песми библијској Шантићу се чини да распети Христос вапи и да тражи његову помоћ. Са свијешћу да "све лепе душе", кад стоје под крстом "постају богом и саме", пјесник заповиједа путнику да "вољно" свој терет носи на својим леђима "на врх Гол-готе", како би као и Христос васкрснуо. Ова Шантићева заповијест путнику је, у ствари, заповијест свима нама да у личном животу слиједимо примјер Богочовјека Исуса Христа: да само себе можемо жртвовати за другога, а никад другога за себе. Тако ће међу људима завладати љубав и људи ће постати слободни. Тако би, по Шантићевом мишљењу, да се вратимо његовим програмским пјесмама, пјесници морали да буду ратници на страни добра народа, на оној истој страни на којој би требало да буду и сви други људи. То је једно активистичко схватање пјесника и поезије, које би требало да буде веома значајно у овим временима, у којима су многе вриједности изгубиле своје мјесто које им по природи припада.<br />Борба је по Шантићевом мишљењу рјешење не само за вјечност него и за сваку конкретну тешкоћу са којом се људи у животу сусрећу. Тако, на примјер, у пјесми Пријатељу, Шантић савјетује своме пријатељу да се бори: кад својим рукама отклони животне препреке, кад их крвљу полије, наћи ће своје "љубичице плаве", оствариће свој љепши живот. Овај савјет како се треба борити и како се у борби не смије клонути, Шантић је потврђивао и личним примјером. Кад је Богдан Поповић, тада неприкосновени српски књижевни судија, објавио 1901. године у "Српском књижевном гласнику" изузетно оштру критику његове поезије, Шантић се није предао, иако би ријетко који пјесник издржао Поповићеву убитачну критику. Годину дана касније, 1902, Шантић је објавио пјесму Моја поезија, у којој већ први стих: "Не, бор стари није пао", саопштава да он није подлегао критици и да наставља своје поетско стваралаштво, којим је, касније, што је изузетно занимљиво, "побиједио" Поповића, пошто је тај исти Поповић почео да хвали Шантићеву поезију, нарочито неке његове пјесме.<br /><br />3.<br /><br />Алекса Шантић је, можда, најхрабрији пјесник у српској поезији и по античким схватањима је храбар само онај човјек који зна зашто се бори и каквим се опасностима излаже у тој борби. Јер, он је знао да је овај свијет саздан на једној нељудској логици - да све мора проћи и нестати. То своје знање утемељио је на библијски начин: на конкретним чулним искуствима. У пјесми Часови, у мрачној ноћној самоћи, Шантић добро чује "ход, кораке вјечне невидовних снага што ко стража бдију", што "продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, плијене и носе и ниште и бију: и Бога и небо, живот и саздање, све у исто доба". Пјесник осјећа да "овај грдни повор" врви и у његовој крви и да од његовог "жица све остаје мање", слуша како му "срце све удара тише" и јасно види да све више и више постаје "само црне земље шака". Непобједиви ратник овог метафизичког ништавила, у Шантићевој поезији је - слабашни црв! У пјесми Прољетне терцине Шантић је изградио једну гротексну слику од појава које се међусобно искључују: на једној страни су појаве прољећа - рађање и бујање новог живота над којим Господ бдије својом љубављу, а на другој страни су појаве супротне свему томе - пјесник види како се један црв вије, "гмиже и пузи и полако грицка" свугдје, "по долу и ту по врхунцу, травке и цвијет и коријења ниска - стабла и гране, заметак и трунцу сваку и гвожђе, земљу и кам голи...". На крају пјесник види како се црв "гладан пење сунцу" и како, иза њега, "црвоточина златна пада доли". Овом сликом обесмишљено је свако рађање и настајање, јер се већ на почетку види да је судбина свега неизбјежно претварање у прах, у ништавило. То се потврђује и у пјесми Наш стари доме: прошло је пјесниково доба среће - стари дом, гдје је "прве стихове напис'о", гдје "је с душом полетила мис'о високо, тамо гдје се исток жари", гдје је негда био рај, сада је оронуо, његове капије више "нико не отвара" - док "по њима мирно црв дубе и шара - гризе, ко чежња једно срце боно". Тјешећи свој драги дом дјетињства и младости, Шантић констатује:<br /><br />На моје срце гробна земља пада,<br />И ја се рушим ко' ти, доме стари...<br /><br />Како сада да човјек нађе смисао свога живљења? Шта то може одољети непобједивом метафизичком црву кад прољетни процват живота на земљи, као облик побједе Божије љубави, нестаје поражен и претворен у прах?<br />Одговоре на ова питања Алекса Шантић је дао у својој сјајној елегији Претпразничко вече. У тренутку када је слабашни црв, као непобједиви ратник вјечних "невидовних снага" које сатиру све, претворио у прошлост све оно што га је чинило срећним, дјетињство и младост, оца, мајку, браћу и сестре, једне вечери пред празник рођења Исуса Христа, на Бадње вече, пјесник је сам у своме дому старом, сјећа се свог прошлог живота, а, потом, "ко' камен" ћути, као да признаје да је смрт и њега побиједила. У том тренутку пјесник чује шушањ "ко' вилине косе", из његових, књига, са прашљива стола", а затим угледа како "се редом расклапају саме све књиге старе" и како њихови садржаји оживљавају:<br /><br />Сањам ли? Ил' би ово јава била?<br />Из растворених листова и страна<br />Прхнуше лаке тице, ко' са грана,<br />И по соби ми свуд развише крила.<br /><br />Показује се, тако, да су књиге сачувале све оно из пјесникова живота, што је црв, претходно, претворио у прах. Пјесник се више не осјећа усамљено док слуша како му оживљени садржаји његових књига, његове пјесме, говоре:<br /><br />Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?<br />Ми пјесме твоје, и другова свију<br />Што своје душе на звијездама грију,<br />Света смо жива породица теби!<br /><br />Ми као роса на самотне биљке<br />Падамо тихо на сва срца бона,<br />И у ноћ хладну многих милиона<br />Сносимо топле божије свјетиљке.<br /><br />Ми здружујемо душе људи свије'!<br />Мртве са живим вежу наше нити:<br />И с нама вазда уза те ће бити<br />И они које давно трава крије!<br /><br />Пригрли ова јата благородна!<br />И када једном дође смрти доба,<br />Наше ће сузе на кам твога гроба<br />Канути топло ко' кап сунца златна...<br /><br />Оно једино што може, дакле, да одоли црву - јесте поезија. Она се открива као један сасвим нови свијет, изван злокобних закона смрти и ништавила. Одбијајући да прихвати свијет онакав какав је, Шантић се борио поезијом, да га промијени, како би у њему владала љубав, а не мржња, правда, а не неправда, истина, а не лаж, како би, једном ријечју, свијет био добар, а не зао. Како би у њему сви људи били браћа. Настањујући у свој поетски свијет ове своје тежње и снове, Шантић је, тако, пронашао начин да тај свијет буде неуништив, јер ће увијек оживјети у додиру са човјековом душом, као што је оживио и у мојој души. Шантићева поезија постала је, на тај начин, захваљујући његовом истинском стваралачком дару, човјеков освојени смисао живота. Већи успјех један пјесник не може постићи. Зато је Шантић и био у праву, када је, у једној својој пјесми констатовао: "Мој живот није протеко залуду!".<br />Знам да поезија не може промијенити свијет и зауставити рат, али нека бар буде свијећа, да не плачемо и не умиремо у мраку.<br /><br />Новица Телебак<br /><br /><br /><br />НОВИЦА ТЕЛЕБАК – ТЕНИ је рођен августа 1957. године у Зеленици - Бијелом Пољу код Мостара. До почетка рата 1992. је живио у Бијелом Пољу, а радио у Мостару.<br />Ратне и поратне године је "преживио" у Невесињу, Београду и Аранђеловцу.<br />Објавио је књиге поезије: „Туга се боји ријечи" (1979.), „Вилин кланац" (1987.), „Исповијест ситне чељади" (1990.), „Каменица" (1998.) и "Пожар ума" (2000.), а заступљен је у више заједничких књига и антологија поезије. Књиге и пјесме су му превођенена руски, француски, енглески, њемачки, румунски и друге језике. За поезију је више пута награђиван, а лише и прозу.<br />Члан је Удружења књижевника РС и уредник издавачке дјелатности у Књижевној заједници "Јован Дучић".<br />Живи и ради у Требињу.<br /><br /><br /><br />Мој Шантић:<br /><br />ЧОВЈЕКОВ ОСВОЈЕНИ СМИСАО ЖИВОТА<br /><br />1.<br /><br />Што сам се више дружио са поезијом Алексе Шантића, све више сам увиђао да један пјесник може живјети само у души, у срцу и на уснама људи свога времена, као и људи које ће донијети неко будуће вријеме: само онолико колико ће његове пјесме ти људи моћи прихватити као израз сопствених осјећања и мисли, сопственог бола и сопствене радости, сопствене љубави и разочарења, надања и посрнућа, колико ће им помоћи да се снађу на замршеним стазама и богазама живота - као слутња гдје би могао бити излаз и спасење, као подстицај да се вјерује како се до те слутње може, можда, доћи. Није то увиђање било нешто ново у схватању поезије, нешто што је искључиво моје. Битна је, међутим, у свему томе, била само чињеница да је то увиђање постало моје увјерење, које се испољавало, најприје, као прихватање појединих Шантићевих пјесама као израз неких мојих садржаја, оних, често, неизрецивих дрхтаја у дубинама сопствене душе, оних таласа који су доносили из тих дубина, ритмом Шантићевих пјесама, неко олакшање у одређеним животним ситуацијама. Многе Шантићеве пјесме постале су ми, зато, потреба: да ми одбране љубав кад ме је дотицала мржња, да ме утјеше кад ми је прилазило разочарење, да ме придрже кад сам падао, да ме дигну кад сам већ пао, да улију снагу за борбу кад сам почео малаксавати. Онако достојанствен, непосредан и једноставан, Шантић ми је прилазио и као пријатељ, као најрођенији, увијек ме је, својом топлином, спасавао. Шантићева пјесничка рука, рука једног Мостарца Херцеговца, испружена према мени, такође Мостарцу Херцеговцу, доносила ми је оно разумијевање и доброту што могу да донесу само блиске комшије, које увијек наше тјескобе и патње доживљавају као своје. И то, без сумње, за мој однос према Шантићу није без значаја.<br />Како је то изгледало, показаћу на неким, за мене важним, примјерима.<br />Једног новембарског дана, 1998. године, стајао сам у Спомен соби погинулих ратника у посљедњем рату, док се, у тим тренуцима, у мојој души одвијала једна болна, тешко подношљива бура. Стајао сам, готово сам, међу пет стотина седам страдалника, који су, тако ми се чинило, жељели да им одговорим зашто слобода није онаква какву су је замишљали док су се борили и давали своје животе за њу. Осјећао сам да ме гледају са фотографија са пријекором као да сам и ја крив за све то што се догодило и што се догађа након завршетка рата. Као одговор мојим палим саборцима, са којима сам провео двије године на невесињско-мостарском ратишту, прије него што сам тешко рањен, сузе су ми потекле, саме, низ лице. Готово да сам истрчао, плачући, и у магновењу написао пјесму "Спомен соба". Као да сам се пробудио из неког чудног стања и прво чега сам се сјетио била је Шантићева "Песма инвалида".<br />Алекса Шантић, пјесник националних заноса и прегнућа, чија је пјесма "Ми знамо судбу" проглашена сонетом српске историје, јер је у њој, потпуније него и један други пјесник, изразио суштину српске вјековне борбе, као борбе за слободу, коју им је дао Бог, а коју други, насилници, зулумћари, тирани и поробљивачи, непрестано краду и отимају - написао је, 1923. године, једну чемерну пјесму у којој је открио болну истину да су се српски хероји из Првог свјетског рата, након побједе, претворили у просјаке. Била је то "Песма инвалида". Пјесма мало штампана и анализирана, мало учена у школама и рецитована на приредбама, садржи горко наличје борбе за слободу - за које би се требало знати прије него се крене у борбу. Можда би се, тако, могла спријечити злоупотреба побједе, да се, након ње - рђе сребром покривају. Појављивање "Песме инвалида" у моме сјећању доживио сам, тада, као Шантићеву подршку и охрабрење за оно што сам изразио у својој пјесми "Спомен соба".<br />Други примјер је из времена рата.<br />Једног дана, на фронту, до мене је допрла вијест да су Мостарци, они који су пуцали на нас, споменик Алекси Шантићу - бацили у Неретву. Прва моја реакција била је чуђење: како је неко могао да баци у набујале воде ријеке онај дивни споменик који је задржао, у бронзи, један уочљив осмијех радости за сваког ко му дође, као потврду да управо њега највише воли и да је, зато, са нестрпљењем чекао његов долазак. А онда, након тих првих тренутака невјерице, знао сам: наши противници, да не кажем непријатељи, у лудилу које их је тада било захватило, као што је, уосталом, било захватило и нас, које су нас доживљавали, као што смо и ми њих, за своје противнике, да не кажем непријатеље, повјеровали су да је Шантић, српски пјесник, такође против њих и да, због тога, његов споменик, који смо раније заједно подигли, не може остати на мјесту на коме је до тада био. У историјским бурама и непогодама поремете се све вриједности, па се изгуби и потреба да се за људе, па и кад су нам противници, да не кажем непријатељи, (под условом да не престану да буду људи), увијек мора имати - разумијевање, као што је то показао Шантић у пјесми "Бег Рашид - бег", коју је написао 1911. године, у времену када се, незаустављиво, рушило турско царство на Балкану. На почетку те пјесме Рашид - бег се сјећа своје младости, свога срећног живота, заштићеног царским низамима и хордама. Он види "с мјесецом барјаке зелене и горде" и чује "борија турских ... јасне звуке". Из заноса га буди "ђаурска труба" која "писну неђе". Пјесма се завршава сликом Рашид - бега који "се прену, трже, густе скупи веђе", а затим "обори главу међу сухе руке". Шантић који је, тада, славио ослободилачку борбу српског народа и његове побједе, са топлином саосјећа, у овој слици, са Рашид - бегом, који тугује за прошлим, срећним временима, Рашид - бег није, овдје, симбол једног царства под којим су Срби робовали, него човјек који види да заувијек нестаје све оно што га је чинило срећним. Шантић га је разумио и показао да и противници, да не кажем непријатељи, могу да пате и да и са њима треба -саосјећати и да им патњу не треба увећавати и над њима ликовати. Тако је Шантић, преко подсјећања на пјесму "Бег Рашид - бег", одбранио, тога дана,у мојој души, оне који су његов споменик - бацили у Неретву. Повјеровао сам: исправиће они своју грешку чим, поново, све ствари заузму своје право мјесто. Након рата то се и остварило: Мостарци су на исто мјесто поставили Шантићев споменик, изливен у Београду, у истом калупу, као и раније, са истим осмјехом радости за све људе када му дођу.<br />Као трећи примјер животворности Шантићеве поезије навешћу једну њену карактеристику, изузетно значајну за Херцеговце. За све ратно и поратно вријеме у мојој души изузетно снажно пулсирају поруке које долазе од Шантићевих пјесама у којима је описао тежак живот у Херцеговини, као и од оних у којима моли Херцеговце, боље рећи, у којима их преклиње да се не селе са родног тла. Те Шантићеве поруке, које ме непрастано обузимају, долазе, заправо, са мјеста на коме се те пјесме додирују и, на први поглед, искључују. Јер, дјелује веома парадоксално, што је Шантић поред пјесама: На убогом пољу..., Пред колибама, О класје моје, Ковач, Угљари, Хљеб, Вече на шкољу, (да наведем само неке од Шантићевих социјалних пјесама), написао и пјесме: Остајте овдје и Сеоба, које дјелују као молитве да се остане тамо гдје се пати. Како то разумјети и прихватити? Шта то у каменитој Херцеговини има, поред тешког живота, што се на другим просторима не може наћи? О овом Шантићевом парадоксу књижевна критика се није бавила, иако је и сада веома актуелан. И сада се, наиме, у Херцеговини тешко живи, и сада се Херцеговци исељавају на све стране свијета у потрази за бољим животом, а нема пјесника да их убиједи да није добро што то чине, као што је Шантић успио да убиједи своје комшије муслимане да не иду у Турску, а Србе Херцеговце да не одлазе у Србију, а незнатан број Хрвата у Мостару и онај већински из западне Херцеговине да не одлазе према Хрватској и даље. Зато је важно да се види како је то Шантић успио да му се повјерује да се ни на једном другом мјесту не може наћи замјена за све оно што је остало у завичају.<br />Пјесму Остајте овдје Шантић је написао 1896. године, када су се мостарски (и херцеговачки) муслимани масовно исељавали у Турску. Увјерљиве разлоге због којих не треба да то чине, Шантић је изложио, поетски на ефектан начин. Он је, најприје, поистовјетио родно тло са мајком, а потом је реторским питањем: "Од своје мајке ко ће наћи бољу?! в - обесмислио све оно ради чега би требало селити. Јер, ко може да оде и остави мајку саму да плаче за својим чедом? Ко може да напусти завичај у коме га "свако познаје и воли" и оде у далеку земљу у којој га "нико познати... неће"? Ко може да оде одавде гдје нам "свако братски руку стеже" и оде у туђи свијет гдје за њега "пелин цвјета"? Зато треба остати на родном тлу, јер "сунце туђег неба" не грије као ово у завичају, јер су горки "залогаји хљеба гдје свога нема и гдје брата није..." Сви ови разлози, којима Шантић жели да заустави одлазак, изречени, у пјесми, једним ритмом који буди и освјешћује, истичу вриједност љубави којом смо окружени у свом кршевитом завичају. Тако је Шантић, заобишавши логику стомака, пробудио логику срца, којој, затим, није било тешко да открије да оскудни залогаји завичајног хљеба, натопљени топлином и љубављу оних са којим живимо, наших мајки и очева, браће и сестара, наших комшија и свих других људи са којима радимо, са којима се дружимо и које сусрећемо, представљају вриједност која се не може наћи ни у једној другој земљи. Ту вриједност, зато, не треба напуштати, него се за њу борити. Овај захтјев Шантић је изложио, поетски, такође на ефектан начин, у пјесми Сео6а, коју је написао 1902. године поводом намјере невесињских Срба да се иселе у Србију, са којима су жељели да оду, заједно, и невесињски муслимани (Шта је то касније кренуло по злу, па је у такву могућност, сада , тешко повјеровати?). Ова пјесма садржи исте или сличне разлоге због којих не треба напуштати родна огњишта, као и пјесма Остајте овдје, с тим што је Шантић овдје ставио тежиште на српску борбу за слободу: одласком Срби би издали ту борбу и на њих би пала Бранковића љага, највеће проклетство које их може задесити. Они би били криви за нестанак Срба на овим просторима. Због тога треба да остану: да својом мушком снагом и витешким рукама, својом смрти и својим мукама, својом вјером у коначну побједу, допру до будућности гдје -"тамо далеко, наша зора спава...". Смисао живљења у Херцеговини, како га Шантић схвата, јесте останак у кршевитом завичају и борба за слободу. А слобода је љубав без ограничења - за свога ближњег, за човјека. И још: она је и борба да се то постигне.<br />2.<br /><br />Простосрдачност те завјет чулности су тачка и начело Шантићеве љубавне поезије. Њено сублимирање са чврстом одредницом је потапање инстинкта љубави. Тако да је тај романтичарски идеализам јасно сазвучје са потресним успоменама. Љубавни идеал жене је што ближе, а ипак недоступне.<br />Отуда баш највише елемената народних и епских мотива у љубавној поезији, изузев ефектних скица којима ствара атмосферу те могућност наглашавања и издвајања (три жене, три љубави из три народа).<br />Такве "распоне" требало је, одбројавати мислима као потврду чежње, сагласја и жељеног видокруга до могуће блискости. Тек тада је све стварно, амбијент, пут, идеал до сунца, прикрајак те тајна као могуће мјесто за мимоход.<br />Тада ће Шантић све смјестити, а тиме и оснажити своју највећу (и једину) љубав - Мостар.<br />Долина Неретве, наш рој радости што лице<br />жари, а међу горама делта свјетлости.<br />Осињак не покри маховина времена, док зуји<br />питање: Чија је то плавет?<br />Долино жалости, ишчупани из коријена, осунчани праоци љепоте у невремену лелујају.<br />Носиљо сузо расутих од моје Зеленике, Бијелог Поља, преко Бранковца на сва њедра мостарских улица преко Буне до Житомислића. Ту су и бистрине ријека: Неретве, Радобоље, Буне и Бунице.<br />Распукла зора над Мостаром као шипак зрневље младости и драгости ко златни прах обави дане.<br />Ево нас као лоза у хладу скамењени, беживотни у невремену, прекоумирујући на гребену ојађени и тако остављени...<br />Још само дах (дах за уздах) старог бора је вјечити зов амбијенталне слике наших страдања.<br />Шантићева љубав је жал и радост за цвијетом што односи вода и тада се тек све види: дирљива људска чедност као мјера човјечности. Шта се у ђавољем виру Неретве, модрозелене боје, дубоком и пуном свјетлости, осим огледања, требало видјети?<br />Шантић је вјеровао да се свијет може мијењати и усавршавати помоћу поезије. На такав закључак упућује и чињеница да је он написао већи број програмских пјесама у којима је изложио своје схватање пјесника и поезије. Готово да је ратовао, на тај начин, против естетизма, који је крајем 19. и почетком 20. вијека запљуснуо српску поезију, против лијепе, празне форме, у којој нема мјеста за патње народа. По Шантићевом мишљењу, пјесник и поезија, морају, напротив, да активно учествују у народној борби за слободу и социјалну правду, што се може закључити, на примјер, из његових пјесама: Хајдемо, Музо; Музи и Бард. У пјесми Хајдемо, Музо Шантић позива пјесника да упозна живот обичних људи, у колибама голим, трошним и тамним, јер "у њима живе душе гостопримне - срца што грију, што трепте и воле...". У пјесми Музи, након констатације да нам горе плачу и да су јауци чести, заповиједа Музи да обуче црну одежду и понесе свијетли путир у руци, како би, као свештеник, причестила народ "крепком вјером", "молитвом топлом гњева Бога" укротила и пошла "с мученим робљем" према "крсту и Голготи" - према васкрсењу и спасењу. У пјесми "Бард" Шантић с поносом истиче да су његове пјесме рођене "уз оне ударе тешке маљева и красне", у ритму "срца што их муке гоне", срца "чија вјера само смрћу гасне". Његове пјесме су "стражарке што стоје на родном кршу орлових гнијезда", стремећи, с боровима, звијездама. Оне су "ратници кроче напријед вазда", носећи "поздрав блиске зоре, у злату крви што из гроба ступа".<br />Улога пјесника и поезије, како је Шантић одредио у претходним пјесмама, тражи одговоре на одређена питања, нарочито у садашњем историјском тренутку, како би се избјегле могуће недоумице и неспоразуми, с напоменом да сам те пјесме навео и укратко приказао управо ради тога. Зашто се, на примјер, његова Муза појављује у лику свештеника док причешћује народ који се бори, што неминовно подсјећа на ситуације када је српска војска причешћивана пред одсутне битке, као, што се зна из народне епике, пред Косовску битку? Зашто пјесничка Муза мора бити у рату и за какве се то циљеве и идеале тај рат води? Зашто је Шантић саопштио да су његове пјесме "стражарке" и "ратници", односно, зашто је употријебио војну терминологију за одређивање суштине своје поезије? Зар је Шантић, човјек са благородном душом, пуном разумијевања и праштања за сваког, могао бити потстрекач рата и свега оног злог што рат доноси, онаквог рата какав је недавно вођен и на нашим просторима? Пјесник Алекса Шантић јесте био ратник и његове пјесме јесу били ратници, али другачијег кова од онога на што већина људи помисли када се употријебе ови појмови, јер он је ратовао, заједно са својим пјесмама, да људи могу живити "животом човјека", да су сви браћа, да воле једни друге, да живе у истини и правди. Шантићев узор ратника је Исус Христос, који је своју љубав према људима потврдио тако што се за њих жртвовао. Због тога је Шантић увијек са Христом и кад по херцегорачким пољима "свето сјеме сије - сви су људи браћа, плод са једних грана" (Христов пут). И кад плаче због убогог живота у Херцеговини (Христос плаче). И кад се зауставља, распет, поред пута, као примјер путницима да се треба жртвовати, из љубави, за људе (Митос), да би се, тако, преко Голготе, закорачило "у живот нови и у сјај вечне лепоте" (Песма библијска). Шантић је Христов вјерни саборац, јер му се заклео у пјесми Пред распећем;<br /><br />Пророчким гласом будићу из гроба:<br />Истину мртву и слободу роба<br />Што спутан сунца завичајна жуди.<br />И крвљу својом прелићу све путе<br />Идући Теби, и вјерујућ у Те,<br />Ускрсли брате потиштених људи!<br /><br />Шантићево опредјељење да учествује поетски у борби за побједу Христовог учења - да се до живота у сјају вјечне љепоте може доћи само преко слободе човјека у облику љубави међу људима, произашло је, чини се, из Шантићевог схватања, које је, можда, само дјелимично назначено у његовој поезији, да се Христово учење може остварити само ако му помогне сваки човјек, и то на начин да личним примјером, као и Христос, потврди своју љубав према човјеку, према људима. Шантић, наиме, у неким својим пјесмама, приказује Исуса Христа, односно Господа, као принципе добра, да, можда, из немоћи плачу што не могу да помогну људима кад их зло сатире, као на примјер, у пјесмама Христос плаче и Ноћ. Такође, у Песми библијској Шантићу се чини да распети Христос вапи и да тражи његову помоћ. Са свијешћу да "све лепе душе", кад стоје под крстом "постају богом и саме", пјесник заповиједа путнику да "вољно" свој терет носи на својим леђима "на врх Гол-готе", како би као и Христос васкрснуо. Ова Шантићева заповијест путнику је, у ствари, заповијест свима нама да у личном животу слиједимо примјер Богочовјека Исуса Христа: да само себе можемо жртвовати за другога, а никад другога за себе. Тако ће међу људима завладати љубав и људи ће постати слободни. Тако би, по Шантићевом мишљењу, да се вратимо његовим програмским пјесмама, пјесници морали да буду ратници на страни добра народа, на оној истој страни на којој би требало да буду и сви други људи. То је једно активистичко схватање пјесника и поезије, које би требало да буде веома значајно у овим временима, у којима су многе вриједности изгубиле своје мјесто које им по природи припада.<br />Борба је по Шантићевом мишљењу рјешење не само за вјечност него и за сваку конкретну тешкоћу са којом се људи у животу сусрећу. Тако, на примјер, у пјесми Пријатељу, Шантић савјетује своме пријатељу да се бори: кад својим рукама отклони животне препреке, кад их крвљу полије, наћи ће своје "љубичице плаве", оствариће свој љепши живот. Овај савјет како се треба борити и како се у борби не смије клонути, Шантић је потврђивао и личним примјером. Кад је Богдан Поповић, тада неприкосновени српски књижевни судија, објавио 1901. године у "Српском књижевном гласнику" изузетно оштру критику његове поезије, Шантић се није предао, иако би ријетко који пјесник издржао Поповићеву убитачну критику. Годину дана касније, 1902, Шантић је објавио пјесму Моја поезија, у којој већ први стих: "Не, бор стари није пао", саопштава да он није подлегао критици и да наставља своје поетско стваралаштво, којим је, касније, што је изузетно занимљиво, "побиједио" Поповића, пошто је тај исти Поповић почео да хвали Шантићеву поезију, нарочито неке његове пјесме.<br /><br />3.<br /><br />Алекса Шантић је, можда, најхрабрији пјесник у српској поезији и по античким схватањима је храбар само онај човјек који зна зашто се бори и каквим се опасностима излаже у тој борби. Јер, он је знао да је овај свијет саздан на једној нељудској логици - да све мора проћи и нестати. То своје знање утемељио је на библијски начин: на конкретним чулним искуствима. У пјесми Часови, у мрачној ноћној самоћи, Шантић добро чује "ход, кораке вјечне невидовних снага што ко стража бдију", што "продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, плијене и носе и ниште и бију: и Бога и небо, живот и саздање, све у исто доба". Пјесник осјећа да "овај грдни повор" врви и у његовој крви и да од његовог "жица све остаје мање", слуша како му "срце све удара тише" и јасно види да све више и више постаје "само црне земље шака". Непобједиви ратник овог метафизичког ништавила, у Шантићевој поезији је - слабашни црв! У пјесми Прољетне терцине Шантић је изградио једну гротексну слику од појава које се међусобно искључују: на једној страни су појаве прољећа - рађање и бујање новог живота над којим Господ бдије својом љубављу, а на другој страни су појаве супротне свему томе - пјесник види како се један црв вије, "гмиже и пузи и полако грицка" свугдје, "по долу и ту по врхунцу, травке и цвијет и коријења ниска - стабла и гране, заметак и трунцу сваку и гвожђе, земљу и кам голи...". На крају пјесник види како се црв "гладан пење сунцу" и како, иза њега, "црвоточина златна пада доли". Овом сликом обесмишљено је свако рађање и настајање, јер се већ на почетку види да је судбина свега неизбјежно претварање у прах, у ништавило. То се потврђује и у пјесми Наш стари доме: прошло је пјесниково доба среће - стари дом, гдје је "прве стихове напис'о", гдје "је с душом полетила мис'о високо, тамо гдје се исток жари", гдје је негда био рај, сада је оронуо, његове капије више "нико не отвара" - док "по њима мирно црв дубе и шара - гризе, ко чежња једно срце боно". Тјешећи свој драги дом дјетињства и младости, Шантић констатује:<br /><br />На моје срце гробна земља пада,<br />И ја се рушим ко' ти, доме стари...<br /><br />Како сада да човјек нађе смисао свога живљења? Шта то може одољети непобједивом метафизичком црву кад прољетни процват живота на земљи, као облик побједе Божије љубави, нестаје поражен и претворен у прах?<br />Одговоре на ова питања Алекса Шантић је дао у својој сјајној елегији Претпразничко вече. У тренутку када је слабашни црв, као непобједиви ратник вјечних "невидовних снага" које сатиру све, претворио у прошлост све оно што га је чинило срећним, дјетињство и младост, оца, мајку, браћу и сестре, једне вечери пред празник рођења Исуса Христа, на Бадње вече, пјесник је сам у своме дому старом, сјећа се свог прошлог живота, а, потом, "ко' камен" ћути, као да признаје да је смрт и њега побиједила. У том тренутку пјесник чује шушањ "ко' вилине косе", из његових, књига, са прашљива стола", а затим угледа како "се редом расклапају саме све књиге старе" и како њихови садржаји оживљавају:<br /><br />Сањам ли? Ил' би ово јава била?<br />Из растворених листова и страна<br />Прхнуше лаке тице, ко' са грана,<br />И по соби ми свуд развише крила.<br /><br />Показује се, тако, да су књиге сачувале све оно из пјесникова живота, што је црв, претходно, претворио у прах. Пјесник се више не осјећа усамљено док слуша како му оживљени садржаји његових књига, његове пјесме, говоре:<br /><br />Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?<br />Ми пјесме твоје, и другова свију<br />Што своје душе на звијездама грију,<br />Света смо жива породица теби!<br /><br />Ми као роса на самотне биљке<br />Падамо тихо на сва срца бона,<br />И у ноћ хладну многих милиона<br />Сносимо топле божије свјетиљке.<br /><br />Ми здружујемо душе људи свије'!<br />Мртве са живим вежу наше нити:<br />И с нама вазда уза те ће бити<br />И они које давно трава крије!<br /><br />Пригрли ова јата благородна!<br />И када једном дође смрти доба,<br />Наше ће сузе на кам твога гроба<br />Канути топло ко' кап сунца златна...<br /><br />Оно једино што може, дакле, да одоли црву - јесте поезија. Она се открива као један сасвим нови свијет, изван злокобних закона смрти и ништавила. Одбијајући да прихвати свијет онакав какав је, Шантић се борио поезијом, да га промијени, како би у њему владала љубав, а не мржња, правда, а не неправда, истина, а не лаж, како би, једном ријечју, свијет био добар, а не зао. Како би у њему сви људи били браћа. Настањујући у свој поетски свијет ове своје тежње и снове, Шантић је, тако, пронашао начин да тај свијет буде неуништив, јер ће увијек оживјети у додиру са човјековом душом, као што је оживио и у мојој души. Шантићева поезија постала је, на тај начин, захваљујући његовом истинском стваралачком дару, човјеков освојени смисао живота. Већи успјех један пјесник не може постићи. Зато је Шантић и био у праву, када је, у једној својој пјесми констатовао: "Мој живот није протеко залуду!".<br />Знам да поезија не може промијенити свијет и зауставити рат, али нека бар буде свијећа, да не плачемо и не умиремо у мраку.</div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-64214677656541535462010-03-29T13:35:00.000+02:002010-03-29T13:48:16.238+02:00ПОЕЗИЈА<div align="justify"><strong>ЗАШТО ПИШЕМ<br /></strong><br />Јер не прихватам свеудиљни,<br />стварам у побуни свој властити свијет.<br />Зато Поезију пишем,<br />да бих се вратио у живот,<br />и да се не изгубим у тмуши времена,<br />и у својој смрти.<br />Пишем, дакле постојим,<br />а тек ћу бити.<br /><br /><strong>ПЈЕСНИК<br /></strong><br />Ломе га и пустоше,<br />оштри вјетрови година:<br />раствара га наш дух леден у језгру,<br />па је сипак у грудима, само дах,<br />у стрмом времену простора.<br />Упија га трулеж из црне повјеснице људи,<br />и бијело је грло крика,<br />го, дарован без остатка,<br />пред судбином, жртвован у маси.<br />Тијело прозрачно препушта голубицама,<br />комад по комад живога срца,<br />перо умаче у своју крв,<br />и судбински вјечно умирући пјева:<br />обнавља, свједочећи, вријеме свих времена,<br />пред сутра наталоженим стољећима<br /><br /><strong>Ратко Ђогатовић</strong><br /><br /><strong>СРБИЈА<br /></strong><br />Ако те изговорим<br />упалиће се сва кандила на свијету.<br />Тужна ријечи, како ћу те изговорити?<br />Кајмакчалан - могу.<br />Колубару - могу.<br />Могу ријеке, брда костура<br />и ослијепљене анђеле.<br />Шта је то?<br />То се Душан празним дупљама<br />и мртвим костима за тсбе моли.<br />То шљива - богородица, цвијет, трње...<br />Опанак.<br />Нож за чарапу задјевен.<br />С мачевима се рађаш и на сопственим<br />вратовима их оштриш.<br />Поздрављам лобаље на Ћеле-кули.<br />Тебе, војниче, и шајкачу ти пробијену<br />са десет куршума.<br />Јована на мртвој стражи. Милију.<br />Објешене на Теразијама.<br />Подављене у Јасеновцу.<br />Кадиљачу и цијели батаљон.<br />Небо над тобом, Србијо.<br />Коње ти посустале што без седланика<br />стрњиштима лутају...<br />Хоће ли икада умукнути?<br /><br />Владимир Настић<br /><br /><strong>СЈЕНКА</strong><br /><br />Насред наше њиве<br />Заостао храст стогодишњак<br /><br />Прикрадем му се ноћу<br />Не пориче ме мјссечина изрезбарена<br />лишћем<br /><br />Кад помислих да сам сасвим сама<br />Испред мене сјенка<br />Подупире тамноћу испод храстовине<br /><br />Крцкају суве гранчице под траговима<br />Да ноге стигну тамо куд их глава носи<br /><br />Задрхта моје тијело<br />И видим сјенку са више ликова<br /><br />Мој комшија<br />Такав ти је и отац био<br /><br />Јованка Стојчиновић<br /><br /><strong>МАЛА ДУНАВСКА ЕЛЕГИЈА</strong><br /><br />Речи отичу као вода реке,<br />неповратно, мним, док надлакћен<br />на своју несавршеност посматрам<br />како гасне још један дан, птице<br />краду моју усамљеност, кроз траве<br />гледам како испарава вода и претвара<br />се у ваздух, чему и човек целог живота<br />тежи. Филигранска прецизност туге<br />у најдубљој пори моје душе исцртава<br />мост налик Понтифеџ Маџимусу* којим<br />ћу се ипак вратити у првобитност.<br />Првотну битност. Ћутим, носталгишем,<br />у мени прошлост зида будућу кулу,<br />од камења налик оном од којег је саграђен<br />Трајанов стуб, стазе којим никад нећу<br />проћи утичу на мисао о бесмртности,<br />тек сад верујем Шелију да нема ништа лепше<br />од лета шеве у небо и да је то суштинска поезија.<br />Остати то што јеси, заправо, у протицању.<br />А не бити сасвим сам и говорити разумљивим<br />гласом, зазвучати у Химни света и бити<br />делић те савршене партитуре, једна кап воде<br />у мору, зрнце соли или песка, реч у вечној<br />Творчевој мисли. У бескрају. Једноставно<br />бити мирта, са кореном који ураста и узраста.<br /><br />*Трајанов мосш Преко Дунава<br /><br />Радомир Д. Митрић<br /><br /><strong>СУЗЕ ИЗ ПЈЕСМЕ<br /></strong><br />Читаоче, драги незнани, не питај о сузама из пјесме,<br />Сузе из пјесме су сјајне и као камен вреле и хладне,<br />Камен је ослонац са неба изнад, и, испод главе,<br />Сузе низ пребијело лице Мајке из пјесме потичу,<br /><br />Из океанске буре бола сузе у огледалу на лицу милом,<br />Сунчев смијешак је одбљесак са лица Мајчиног стиха у ријеци,<br />Стих, ријеч од Љескове Дубраве, Врбице, Околишта штити од Сотоне,<br />На Пољу широком чедо рањено ослања се на свјетлост сузеиз пјесме,<br /><br />Сузе из пјесме умивају од старих и нових заблуда земље и океана,<br />Боже, ако те има и нема, у невољи проговарају слова Јефимијина,<br />С прољећем рана рану стиже како буја трава, несретница везе покров сувим златом,<br />На пустом вјетру вијоре пусти покрови, из очију пјесме, из очију Мајке умивају сузе,<br /><br />Читаоче, драги незнани, и кад, ако истанча земља, вене трава,<br />Земља ако истанча посрћу сирочад пред бичем лажних добротвора,<br />Има ли горег од горег на Пољу широком, камен камену подмеће,<br />Гдје су ријечи истине у свили небеској згукане гуке робова,<br />Хоће ли горди господари насртљивци схватити да је насиљем неосвојива суза из пјесме Мајке,<br />На лицу било кога дјетета заробљеног било гдје и када сјаји суза из пјесме,<br /><br />У свијету као на позорници, зли глумци газе невине мраве,<br />У лелујању зрачних завјеса у диму и на сунцу помажу сузе,<br />То су сузе светих мајки са именима из растурених камених облика,<br />Корак храбрих суза Марине, Ане, Даре, Милице, Десанке, Сузане, Сесил,<br />Саеде, Весне, Силвије... свјетлосни знаци са извора на којима могу прогледати слијепци од прије Христа.<br /><br />Ружица Комар<br /><br /><strong>П О Н Е К А Д</strong><br /><br />Понекад те сретнем<br />И тада ми бива<br />Као мртвац кад би<br />Срео себе жива.<br /><br />Понекад те сретнем<br />Тад си била главна<br /><br />Па ти се осмехнем<br />Моја срећо давна<br /><br /><br />Понекад те сретнем и пожелим на час<br />Да си она река<br />Да сам онај алас<br /><br />Понекад те сретнем<br />И стао бих – али<br />Страх ме на улици<br /><br />Да би заплакали<br /><br />Понекад те сретнем<br />И није ми криво<br />Што заболи срце<br />И душа – све живо<br /><br />Понекад те сретнем<br />И прођемо тако<br />Једно поред другог<br /><br /><br />Понекад те сретнем<br />И баш тако бива<br />Као да мртвац<br />Сретне себе жива!<br /><br />Боро Капетановић<br /><br />..Рекло би се лако<br /><br /><strong>ЗИМСКИ КАПУТ<br /></strong><br />Мирјани Булатовић*<br /><br />Зимски капут је твоја кожа<br />Под којом влада вечна зима<br />А санта срца знак је да пожар<br />Ледени веје у грудима<br /><br />Зимски капут је књига ова<br />Низ коју веје твоје дело<br />Носећи црне пахуље слова<br />Витлајући слике за челом<br /><br />Скоро ће зима твоја ће душа<br />Обући крхке корице тела<br />И бићеш рођен насред света<br /><br />Зимским капутом бићеш кушан<br />Звиждуком који простире стрела<br />Из родитеља одапета<br /><br />* Те јесени, песникиња ми се пожалила,<br />пред надолазећом, свеопштом зимом, како нема зимског капуша.<br /><br />Благоје Баковић<br /><br /><strong>ЖИГОСАЊЕ НЕВЕРНОГ ТОМЕ</strong><br /><br />Ниси се пробудио на време,<br />ни обукао црвену кошуљу<br />да сакријеш шугава места,<br />ниси заметнуо траг<br />и о празнику си носио свој дроњак.<br /><br />Сад зеби наг<br />и обележен катраном,<br />по обичају старом<br />у крајевима овим словенским.<br /><br />Твоја душа је црна боца туша<br />у коју жрец умаче мазалицу<br />и маже бледолику децу.<br /><br />Такве болести се више не лече<br />болницом п карантином:<br />кад ти службеник божји измери сенку<br />и удари суви жиг,<br />браћа ће те закопати живог.<br /><br />Ко жив леш ћеш<br />ходити по свету,<br />испирати жуч сваки дан,<br />носити на преглед крвну слику<br />и по Калемегдану сејати камилицу.<br /><br /><br />Гојко Ђого<br /><br /><br /><strong>СПИСАК ГЛАДНИХ<br /></strong><br /><br />Почињем да правим<br />Списак гладних<br />У овој земљи<br />На овој планети<br /><br />Небески пергамент<br />Над мојом главом<br />Постаје тијесан<br />За сва њихова имена<br /><br />Пишем по води<br />По ваздуху пишем<br />Једином њиховом добру<br /><br /><br />И дишем све теже<br /><br />Имаш ли правдо<br />Мало памети<br />Или су ти је силници попили<br /><br />Имаш ли Боже<br />Вишка времена<br />Да ме саслушаш<br /><br />Имаш ли оловко<br />Довољно душе<br />Да издржиш<br /><br /><br />Божидар Живковић Џиги<br /><br /><br /><br /><strong>ОСЛОБОДИОЦИ И ИЗДАЈНИЦИ<br /></strong>(уломак из истоименог романа)<br /><br />Да ли Тито ишта слути? Да ли бар понекад помисли колико је овом народу туђ? Шта он о овом свету зна? Он ту ништа не схвата, он појма нема о прошлости, о историји овог народа, а дошао је да над њим влада... Ја знам: овде га се свако ужасава! Можда постоје нека друга села, неки друкчији људи, који га прихватају, поштују и воле? Како то, да га воле само они које ја не познајем, а да га сви људи, које ја знам, мрзе? Мора да је о томе ипак обавештен, па зато и не свраћа у наш крај... На путовањима, дочекују га само они који су му стопосто верни и послушни, и он мисли, да су му сви поданици, свуда, такви... Шта би урадио кад би видео, кад би чуо ове овде?<br />Или зна, ал нема куд? Натраг не може, па гура напред, као да је све у најбољем реду. Или ће њега смрвити, или ће он мрвити друге!<br />- Народ, који народ? - каже ујак. - Важно је распоредити своје људе у народу. Нас је шеснаест милиона, а чланова Партије је сто шесет хиљада: то дође један на сто. Довољно! С народом се и иначе општи преко представника; разлика је, сад, у томе што ови представници нису изабрани одоздо, него постављени одозго; они не представљају народ пред државном управом, него Тита пред народом... То су нове паше у субаше, то су наши титићи...<br />Деда каже да је међу Србима увек било овак-вих као што су Бег и Фркља. Они су некад узимали турску веру, сад прелазе на титовску. Њему служи, а кад треба, и нама, кришом, наммгне. Као: и даље је, помало, Србин!<br />- Цео је српски народ пред Титом кривац и дужник, - размишља ујак, - и на томе су, сад, уређени односи између нас и њега... Он је нама опростио кривицу: пре рата нисмо за њега ни знали, за време рата смо били против; то нам се отписује, под условом да одсад завежемо језик. Ми знамо да он све зна, а и он осећа шта ми мислимо; он не говори што зна и мисли, не говоримо ни ми... Притајили смо се, климамо главом, гледамо у земљу. Било је и тежих времена у нашој прошлости, ал не верујем да је икад било оволико подлости. Он лаже нас, ми лажемо њега, не зна се ко је већи подлац, и тако је начињен тај лоповски споразум: ти лепо са властима, па ни оне на тебе не обраћају велику пажњу, а шта им иза леђа причамо, то је наша ствар.<br />Одрасли! Мука их је слушати!... Мени би било лакше да Тита заволим него да га на овај, кукавички начин, мрзим!<br />Завидим онима који му искрено кличу и певају: они се, бар, не стиде, и ничег се не плаше, њима је лако. А кад сложе песму, после, не морају ни о чему мислити, не морају га чак ни волети: песма их је уздигла изнад страха, изнад мишљења, изнад љубави, чак...<br />Друже Тито, ти народна надо,<br />Тебе воли и старо и младо!<br />Друже Тито, иаше росно цвеће,<br />Цео народ за тобом се креће!<br />Друже Тито, наше чедо мило,<br />Да те иије не би ни нас било...<br />Где год их се скупи више од десетине, нађе се један танковијаста гласа, грлат, да заподене песму. И како се он гласне, тако други улете, ко запете пушке; то је овде тако: ко влада онај и пева, пева од радости што је завладао, и докле му песма сеже, дотле му се и власт протеже... Највише певају у Кривићима; овде једино за школске приредбе, па и то нерадо. Песмовође су обично и добре коловође: понесе их глас, па одскоче од земље, излете на чистину, и заковитлају козарачко коло. Ти се истичу и на зборовима. на дочецима и испраћајима, на митинзима. Они тачно знају кад треба избацити оно Жииивела КПЈ на челу са другом Титоооом!, на шта присутни, сви као је-дан, одговоре Живелаааа!, и онда ааааа пређе у дуготрајно скандирање, Ми смо Титови, Тито је наш! То би могло потрајати сатима, па и данима, да се говорник не тргне и не размаше рукама, обема шакама стишавајући буру одушевљења која се, као прекипело млеко, прелила преко руба посуде, па је ваља потискивати у тамне дубине, из којих је покуљала.<br />- Не ваља му име узимати у уста, - каже Лека Црни, - уста ти, после, цео дан загађена!<br />А у Кривићима, на сваком кораку, Име му свуд по тарабама, лик му исцртан по змдовима кућа, слике на првим страницама новина, и то свакога дана, а по школама, кафанама, канцеларијама и дућанима, и дању и ноћу! У гвожђари „Чекић" држе три слике - једну у цивилу, другу у униформи, трећу где је приказан у лову: гвожђара продаје патроне за ловачке пушке. Ако га не гледаш, онда га слушаш, стално му преносе говоре преко радија, понављају по три пута на дан, а увече још и преко звучника. Куд год се окренеш, он! Стриц каже да га је страх проћи кроз Кривиће:<br />- Уплашиш се, не због оног што говориш – ко је паметан, одавно је престао говорити! - уплашиш се и онога што мислиш!<br />Срећко Чутурило прича да га је сањао. Баба-Стеванка сматра да је добро кад ти владар дође у сан. Стриц се мршти:<br />- Ето докле су дошли с пропагандом, не дају ти ни спавати с миром!<br />- За огласе и за рекламу су мајстори, на то су рат добили, - каже ујак.<br />- Полако, али стално, - каже ујак.<br />- Код туцања у главу важно је не пропустити ниједан дан!<br />Деда сматра да нема владара на којег се народ, напослетку, не навикне.<br />- Време чини своје. Мало се пригне он животу, мало живот њему, мало ми огугламо, па дођу млади који не знају за боље, и ето ти... савијеш шију.<br />Стриц је ужаснут могућношћу савијања шије.<br />- Док сам код ове памети, у ту цркву нећу улазити!<br />- Море не знаш, - опомиње га деда, - и памет се мења... Док имаш своју њиву, и своју кућу, можеш и овако и онако. А куд ћеш, ако ти и то узму?<br />Баба-Стеванка пита Срећка о чему је разговарао с Титом.<br />- Да ме убијеш, не могу да се сетим... Ја њему нешто причам, овако као сад теби, а он се слаже...<br />- И ниси се бојао?<br />- Нисам. Уплашио сам се кад сам се пробудио...<br /><br />Милован Данојлић<br /><br /><strong>ОБИЧНА, ЖАЛОСНА БРЕЗА, МЕТЛИКА<br /></strong><br />Дрво моје бијеле туге. Срела сам га у старом сарајевском гробљу на Кошеву, у углу гробља; изнад скромног надгробног споменика на коме је писало: Софија Кричинскаја. Примијетила сам да се у ћирилицом исписано име поткрало латинично ''и".<br />Ко је била Софија Кричинскаја, грофица побјегла од пролетера, пијанистица чије су руке легле да се одморе; из којег је она свијета.<br />Ходала сам гробљем (по гробљу и гробовима препознавала сам вријеме и људе у времену), пронашла крст на којему ништа није било написано; дрвен и потамнио од старости већ се нагињао земљи. Усправила сам га и написала: Дара Секулић. Нека ме ту, ионако нигдје нисам.<br />Бреза је била мала, кад сам давно долазила<br />Софија Кричинскаја.<br />Као одсуство стасала је из твог мозга<br />ћелија за тугу.<br />И ја не знам другу, до брезе-Софије.<br />Неко је кришом његовао дивље траве,<br />из груди маслачак.<br />Још у крошњи руке неке трачак зебњу вије,<br />Софија Кричинскаја, зима ми је.<br />С јесени, на крајевима гранчица брезе обликују се мушке ресе, дуге су и висеће. Оне усправљене, појединачне и краће појављују се тек у прољеће, то су женске ресе. Кад сазрију женске се ресе распадају. Добро је што дуже остати незрело женско дијете, бити маца птица дјевојчица; не бити жснска реса, не распадати се.<br />Бреза може да издржи веома ниске температуре. Расте у заједници с другим дрвећем, дружељубива је, али је тако често и сама негдје покрај пута, или с другарицама у брезовом шумарку.<br />У Тилави, селу недалеко од Сарајева, изнад кућа Продановића (шта ли су они продавали, или, ко је њих и пошто продавао) има брезик, бијел и свечан попут храма. Колико је мојих стихова потекло из тог тихог светилишта брезе.<br />Покојни Симо Продановић, радник у сеоској школи, иначе „вриједан и имућан пољопривредник", кад би нешто поближе хтио да одреди, говорио би: Ма то је горе, одмах иза Дариних бреза. А та брезова шумица била је његова.<br />Сестра моја Душанка, двадесет својих година оставила је у Тилави, учећи дјецу словима и ријечима. А сваке недјеље ја сам јој са својом дјецом долазила пјешице преко Миљевића Доњих, а некад и Миљевића Горњих, гдје је било добрих шљива пожегача.<br />Током посљедњег рата никло је у Миљевићима ново гробље, бијеле се крстови изгинулих. Сада је то већ овеће гробље у коме почивају и неки угледни грађани, значајна имена из некадашњег сарајевског живота.<br />У овом гробљу, жеља ми је, неко да пронађе и моје име и да се запита: Ко засади ову витку бијелу брезу изнад гроба Даре Секулић?<br /><br />Дара Секулић<br /><br /><br /><strong>ПОД РУЖОМ<br /></strong><br />...Да ли да ти дам ову причу? Ако ти је дам, шта ће мени остати? Ова је прича једини жижак који још увијек гори у невиђелици моје душе. Бојим се, брате, тамнице ријечи, јер кад се једном несретно чељаде затекне у тој тамници, остаде тамо довијека. Дође ми тако жао Ане Карењине, Еме Бовари или несретне Фате Авдагине, утопљенице, коју још увијек вишеградски Цигани ваде из набујале Дрине. Да ове жене нису утамничене у причи, могле су ударити другим животним путем, на другу страну, а не да се њихов живот крчми и растура по бијелом свијету, по киосцима и књижарама. Још увијек моја је јунакиња слободна к'о вјетар па може одмаглити из мога сјећања кад год јој је воља, и поново се вратити. Овако, ако је забетонирам армираним бетоном писане ријечи, нема јој спаса. Послије се несретница неће моћи нигдје уклонити као она Андрићева робиња у сепету на дубровачкој пијаци робља. Још увијек моја Стела, од оца Румуна и мајке Српкиње, може се удати за неког доктора, који је, додуше, имао нешто мало краћу лијеву ногу, и отићи у Темишвар. Али ако је ја затрпам пијеском ријечи, остаће ту, као што је у пијеску Делиблатске пјешчаре остала она млада Циганка, коју је убила једна јесен из које се није вратио њезин заручник, женскарош и коњокрадица, «лепи Мика».<br />Добро, де, слушај, кад си навалио да чујеш причу. Искрено се надам да ће моја Стела наћи начина да побјегне и из ове приче, као што је побјегла од мене. Тужна је то прича, брате, тужна као вјенчаница на бувљој пијаци оне младе Мостарке, која је неколио сати пред матичарем чекала да се појави њезин заручник, који је већ тада био у авиону на линији Загреб-Франфуркт, или као златни вјенчани прстен у некој старинарници.<br />Све је прошло и нестало, као степски вјетар. Мину младост и снага, само још остаде сјећање, као врело сјечиво у грудима, па ми не да мира и једнако ме дочека на јави или у сну. Па остане у срцу неко зрнце среће које човјека грије изнутра, као што старог ратника грије рана коју је донио са ватрене линије. Тужно је кад човјек живи од успомена, кад више има пријатеља у земљи него на земљи, тужно кад остане само прича, као златни прстен који се у породици предаје с кољена на кољено. Мини, кажем, ал' неће да мине, не оставља ме као што ме не оставља костобоља коју сам зарадио у овоме несретном рату.<br />...Сазријевало је врело невесињско љето у моме селу. Завршио сам гимназију и спремам се на студије. Било је вријеме кошевине. Преко дана сам косио као најпознатији косац у цијелом срезу, а увече, кад сунце нагне према западу, одлазио сам да младо и преплануло тијело скупљам у бистри вир на Рајевцима, поред Ромиња. Тако сваку вече пливам док се не огласи птичји русвај птица које траже грану на којој ће коначити. Кад исплива мјесец, обично се ми, бивши ученици мале сеоске школе, састајемо у дворишту школе, испод липа, које је давно засадио наш учитељ Владо Колев, учитељ који је рецитовао Јесењина са крупном сузом на лицу. Једне јесење ноћи одвели су га неки људи у кожним капутима. Иза себе је оставио књигу пјесама Сергеја Јесењина и најљепшу дјевојку у цијелом срезу, Зору Вукотину, која ће годинама чекати свога учитеља и која је калопер у својој башти редовно залијевала врелим сузама.<br />Од њих је, кажу, цвијеће венуло. Неко ће касније донијети глас како се наш учитељ објесио на Голом отоку, али Зорка никада није повјеровала у ту причу, него је уредно једанпут мјесечно провјетравала своје дјевојачко рухо и дуго привијала везену кошуљу на своје груди и јецала. Овдје ћемо оставити Зорку Вукотину да јеца и тугује и гледа како јој иње пада по коси.<br />Изгубио сам се потпуно. Тонем. То је, у ствари, била рука Овдје би требало оставити ово казивање и не дирати онај спасоносни жижак који још увијек гори у моме срцу и грије ме изнутра. Имам за то више разлога него што имам да живим, уосталом, шта ће мени овај живот сиви? То вече, кад сам се враћао са Рајеваца, поштар ми тури неко писмо у руке и каже да га понесем оној «часној сестри» - Зорки. Видим жиг Зрењанин. Прошао сам поред бокора ружа које је већ врела рука љета дотакла. Унутра, умјесто Зорке, дочека ме дјевојка, лако обучена у неку цицану хаљиницу, кроз коју се јасно оцртавало њезино младо и здраво тијело. Данас бих ставио руку у ватру да сам тада пропао у њезин поглед као у бунар. Пружила ми је руку и рекла своје име. Ја сам, вели, Стела. Ја сам се као утопљеник ухватио за ту руку Бијелог анђела. Од тога додира цијелим мојим тијелом плину до тада непознат топли вал. Чинило ми се ако пустим њезину руку да ћу нестати као магла, као што се нестаје у сну. Не знам шта сам тада рекао, ако сам уопште имао снаге да отворим уста, знам да нисам имао снаге да подигнем главу и погледам је равно у очи, јер сам јасно осјећао како је тај њезин поглед запалио моје тијело. Не знам ни како сам изашао напоље. Осјећао сам се као бачена рукавица. Ту ноћ сам провео будан. Да ли сам заиста све ово сањао, или сам заиста сусрео ту дјевојку? Сјутрадан сам нешто више сазнао о Зоркиној гошћи. То је била сестрична наше Зорке, која је у Зрењанину завршила медицинску школу. Знао сам да ћу се поново наћи у Зоркиној кући, знао к'о што данас знам да је од тада минуло тридесет година.<br />Бојажљиво сам гледао дјевојку: широко, отворено лице, уоквирено валовима плаве косе, као зрела јабука у снопу пожњевеног жита, крупне, црне очи са неким особитим сјајем унутра, као да негдје у дну тог погледа стоји жижак. Дјевојка је гледала отворено, само би се понекад осмијехнула на моју несмотреност, а ја нисам знао шта ћу са рукама које су ми сметале, нисам знао шта говорим и сигурно сам тада био смијешан. Она би ме понекад погледала отворено, чак дрско, као што џамбас гледа коња на пазаришту. Испод танке блузице, као да је намјерно скројена тако, јасно су се назирале двије зреле јабуке у њедрима.<br />Онда је почело, увече изван куће, у сјени учитељевих липа. Пољубио сам је на пријекладу. Онаје стајала сједну, а ја са другу страну пријеклада. Гледао нас је млад мјесец и нико више. Однио сам на уснама мирис зрелог каранфила. Срце ми је лупало као цигански добош. Ту ноћ сам у кревет унио мирис њезиног тијела умјесто мириса покошеног жита и покошеног стрњигита. Ноћ сам провео јашући на младој бедевији која је мирисала на младу траву, љетњу кишу, бокоре бејтурана, на покошено сијено, на јутро које се отвара једном ријечи: на све оно чиме мирише младост.<br /><br />Душан Зуровац<br /><br /><strong>ЖУРКА КОД ЕКЕРМАНА</strong><br /><br />Жао ми је што никада нећу моћи да спознам како се осјећа мајка када се удвоји и када осјети – себе изван себе.<br />Мислим да је то осјећај сличан оном усхићењу полетарца када види свој први објављени литерарни рад, кад види – себе изван себе.<br />Интервјуи су нека врста нужног зла на које морамо пристајати, чак и онда када нам се учини да немамо шта рећи. И, никад не знамо шта ће нас више изненадити – питање које нам се у први мах учини бесмисленим, да бисмо мало касније схватили његову провокативност и подстицај на размишљање, или одговор који нам – када га након неколико дана или седмица прочитамо у новинама – изгледа туђ, као да га је изговорио неко чији нам је систем размишљања потпуно стран. Често од тренутног расположења зависи да ли ћемо га доживјети као низ отрцаних, истрошених фраза, или као сувисло понирање у нека суштинска питања људског битисања.<br />Ето, и прве двије реченице овог текста, означене курзивом, просто су ме лупиле по челу, када сам на њих наишао неколико мјесеци након што сам у једном интервјуу покушао да што потпуније одговорим на питање без глагола: Осјећај првог објављивања? Нису ли, заиста, прва пјесма објављена у часопису или новинама и прва књига толико сличне чеду, да аутор напросто пожели да их привије на груди (можда и подоји)? И, није ли то већ безброј пута речено (баш као што се све истине понављају од памтивијека), само је питање на који начин ћемо то наново исказати.<br />А тек залудан покушај да се изабере најбоља књига!<br />Ако би Библија у одговору звучало сувише отрцано и веома познато, рекао сам једном приликом, онда би могући одговор гласио: Још ненаписана!<br />Заиста бесмислено, али само на први поглед. Јер, куда би нас то водило ако не бисмо у свакој области човјековог дјелања и интересовања очекивали нешто што ће бити боље од свега што је до сада створено?<br />Још већој опасности да понови оно што је безброј пута речено (читај: да испадне глуп или смијешан) излаже се човјек који покушава да се опредијели за највећег пјесника свих времена, па још к томе да образложи зашто тако мисли.<br />Када бих знао ко је то (Данте, на примјер) имао бих натприродне особине, а када бих, уз то, још знао зашто, одговор би изгубио сваки смисао.<br />Други дио одговора данас ми звучи нешто смисленије:<br />Ако бих, ипак, морао да одговорим, онда бих рекао да је народ највећи пјесник свих времена, јер су народне пјесме и спјевови, чији се аутори не знају па се приписују колективном народном ствараоцу (у нашој књижевности косовски циклус, на примјер), најмоћнија литерарна остварења.<br />Ко је највећи лик ког је свјетска литература икада дала?<br />Има ли универзитета на свијету који би, уз ангажовање највећих умова и са других универзитзета, за десет година интензивног трагања за одговором на ово питање могао понудити било какав смислен сажетак?<br />Па ипак, поједанац се усуђује да за десетак минута, колико траје новинарево стрпљење, без много размишљања издекламује:<br />Ако би нам замјерали када бисмо Свето писмо посматрали и као књижевно дјело, па у одговору на ово питање назначили „главног јунака“ Новог завјета, ако би нам неко (ко зна како и зашто) ускратио право да Одисеја сврстамо у могуће „конкуренте“ за пиједестал највећег лика свјетске литературе, онда би на старту те трке (слично као и на Андрићевом старту младих литерата) било много јунака (и јунакиња), нарочито из руске литературе, а на циљ би вјероватно први стигао Дон Кихот. Мене би много жалостило што ту не би било мјеста и за Ану Карењину, Раскољникова, Отела, Хамлета, Лира, Андрићевог Ђерзелеза (многи ће се упитати откуд се њега, поред толико значајнијих Андрићевих јунака, сјетих)... А шта тек да кажем – нека ми се опрости на сентименталности – за Тома Сојера и Хаклберија Фина... И, нека ми се опрости на наивности којом је проткано тражење одговора на ово изузетно тешко питање...<br />Онда, некоме падне на памет да вас пита вјерујете ли у проклетство писања. Тешко је замислити да има писаца који не вјерују у усуд писања, а између усуда и проклетства мала је разлика, ако је уопште има. Као што су судбински везани љубав и опстајање, тако су тананом нити, која се лако може претворити у омчу, повезани писац и оно нешто што га тјера да пише. Сад замислите да вас неко, као са тешким маљем у уздигнутим ручердама, пресретне иза угла с питањем: Срели су се Еурипид, Молијер, Ибзен и Бекет. Шта причају? Још није ни изговорио питање, а већ укључује неку невидљиву штоперицу и потура вам микрофон под нос.<br />Ћуте... Они би се најбоље могли разумјети ћутањем.<br />Да ли би икакав други одговор имао смисла? Можда би једино разложније било прећутати га.<br />Али, ту се ваше муке интервјуисаног не завршавају. Безочник узима за руке ту необичну дружину, Еурипида, Молијера, Ибзена и Бекета, па вас, заједно с њима, води на журку код Екермана. А Екерман није сам; с њим је достојанствени господин пред којим напросто занијемите, јер – у његовом присуству ни из отворених уста не излази ријеч. У тишини која се може опипати јагодицама уздрхталих прстију, одјекује питање: Ви сте Екерман, па шта питате Гетеа?<br />Ћутите, наравно, јер – шта би било смисленије од тога? Али, онај безочник вас удара микрофоном по зубима. Господе, шта бисте, не само да сте Екерман него и сам Створитељ, питали великог Гетеа? Онај с микрофоном не да вам да размишљате, па из вас, не једно, него сама од себе, излијећу питања у роју: Ко сте Ви, господине Гете? Живо ме интересује чиме сте хранили свога Фауста? И, ко сам ја да Вас то уопште питам?<br />Некад су наше прабабе говориле да ноћу треба избјегавати пресјецала, да не упаднете у ђавоље коло, јер некрст воли у недоба заиграти тамо гдје се дрва пресијецају, а почесто и живинче закоље. Да су живе, данас би нам рекле да треба заобилазити људе с микрофонима у рукама, јер – ко зна какве им све бесмислице можете изговорити, па се послије због тога кајати.<br />Ипак, мало је оних који не би на журку код Екермана.<br /><br />Ранко Павловић<br />(Из истоимене збирке есеја, КОВ, Вршац, 2009)<br /><br /><br /><strong>НОЋ ПРВОГ СНИЈЕГА<br /></strong><br />Залазим као Сунце, само да бих се поново могла родити. Сутра. Ниси ни слутио да сам пребјегла из приче о успаваној земљи црвених трешања у твоју ноћ коју си смислио на часу савршеног живота. Ниси ни слутио да сам далека, и да ме ниси додирнуо ничим осим непостојањем. А мислио си да сам ја постојала тамо. У том граду. Ниси знао да још нисам ни рођена, и да си размјењивао ријечи са духовима моје будућности.<br />Први снијег је пао тога јутра и неке жене су носиле шалове, из навике. Ја сам тражила трагове у снијегу. Тако се лове срне. И неке ријетке птице у Сибиру.<br />Тако су ми причали, ја им не вјерујем. Ја вјерујем да ниси знао ко сам. Вјерујем да си сањао неке друге жене и зијевао од досаде док сам ти говорила да вјетар долази издалека и да су то једине посјете које ме радују. Вјетрови су нечији дах. Не знам чији. А није ни важно. Неке жене су носиле шалове из навике. Изашла сам у мајици. Ја нисам носила шал. Нисам носила ни срце, нисам га понијела са собом када сам кренула на овај пут. Носила сам само два младежа на бутинама и неколико корака за бијег. То су они исти кораци које сам носила на сликама са путовања по свијету. У новчанику, јер других слика нисам имала.<br />Причала сам ти о лавовима. Ти си желио бити један од њих. Само црни. Смијала сам се. Не теби. Смијала сам се женама које носе шалове из навике, а мени није било хладно те ноћи. Мени снијег није падао.<br />Знао си неке ствари од којих су ме бољеле очи. И ништа друго ниси знао. Или ниси рекао да знаш. А то није било ни важно. Са зидова су се одљепљивале неизречене ријечи. А могао си их рећи. На тај пут нисам понијела душу. Не би ме имало шта бољети.<br />Из собе је свјетлост изгледала као бијеле ноћи у Русији. И о томе сам ти говорила. По погледу сам закључила да ти морам рећи да неке жене носе шалове и да је пао снијег, да сам дошла само то да ти кажем, па одлазим тражити вјетрове и инсекте који живе само један дан.<br />Ти си мени причао о Цариграду. Бранио си се од снова о том граду, бојећи се да мачеви у његовим зидинама говоре другим језиком. Био те је страх да га не умијеш вољети ако није твој. Твој Цариград био је мој Петроград. Лежали смо тако, а чак и наша чела су била километрима далеко. Твоје у Цариграду, моје у Петрограду.<br />Папир са неба се кидао, а ја сам стајала крај прозора док си хватао своје ријечи да их вратиш са собом у велики град. Као да друге ниси могао измислити. Као да ту није био нико коме би их могао повјерити. А у ствари си знао да се више никада нећеш вратити по њих. То сам чула из твојих корака по соби. По гутању честица ноћи из те просторије. Шуштао је асфалт под пахуљама снијега, откидало се небо, а ја сам ти окренула леђа. Да ти олакшам скупљање мириса. Однио си све своје. А ја сам вјеровала да те је остало толико да ти могу рећи како мене те ноћи, у неком граду на граници, није ни било. И, осим жена које су носиле шалове, из те вароши ништа нисам однијела са собом.<br />Те ноћи сам била будна. Ноћи када је отишао да тражи своје мисли које је оставио негдје на југу Италије. Ја сам у све вјеровала. Јер нисам понијела разум да бих му имала чиме невјеровати. Био је моја једина веза са градовима у којима никада нисам била, једини лијек одјеку бубњева у мојим ушима, свијетом жена које су носиле шалове... Није слутио да сам дошла у тај град да пробудим зјенице очију. Да се спасим музике у ушима, која се уселила у мене док сам лежала на грудима неког сасвим другог човјека. Оног који ми је некада давно заледио вене. Звучало је као лупање срца. Аритмија удисаја који су звучали као клепетала у манастирима. Мислио је да све то радим јер сам сасвим своја. А, мој Петроград ме је чекао, залеђен. Он, који је једини знао зашто не волим жене које носе шалове. Он, који једини зна да сам све то учинила да бар једном не будем туђа.<br />У снијегу није било отисака. Ни трагова животиња. На прозорима су стајала дјеца, притискајући носиће уз стакла, маглећи мој поглед у дубину собе. Ни она нису знала да на овај пут нисам понијела ништа своје. Ништа што би ме могло бољети те ноћи. Ноћи када је пао први снијег који памтим.<br /><br />Сандра Станић<br /><br /><strong>ИМАМ ПРАВО ПИСАТИ НОГАМА<br /></strong>(Бањалучки протест)<br /><br /><br />Право сваког човека је да гласно изражава властиту мисао и тражи остварење својих права. Глобализација затире мале народе. Уништава њихову културу, језик и традицију. Гази њихова људска права. То је позната ствар. Ја не протестујем због глобализације и људских права. Све уопштено је бесмислено.<br />Протестујем због себе.<br />А, разлога за протест имам у неограниченим количинама. Док сам ћутала, зарадила сам чир на желуцу. Лечим се протестујући. Можда још неком пукне чир, кад већ неће цркнути крава. И, ево. ПРОТЕСТУЈЕМ!<br />Због неправди свих врста. Због болести, зубобоље, екстремних националиста. Протестујем због шпанских серија, нудиста, проституције и Покемона. Златних слова на корицама књига Норе Робертс.<br />Љута сам и на мраве, бубашвабе. Страшно ми сметају.<br />Протестујем због гологузих певаљки, спонзоруша и људи, који причају да пишем ногама. Због Цунамија. Терористичких напада, мешања баба и жаба.<br />Најрадије бих протестовала због чудне цене кафе у Хотелу “Босна”, али не могу због особља. Најбољи су у граду.<br />Протестујем због екстремних феминисткиња и “Бијелог Дугмета”, Бреговића што ме опалио носталгијом по носу. Што се не сећам Тита. Што сам избеглица. Што ми прокишњава кров. И што не разумем филмове Емира Кустурице.<br />Што је уметнички фотограф, Драгутин Радан, присиљен живети у Високом.<br />Због Бањалуке. Екологије. Протестујем и због сечења шума. Уместо плућима, дишемо секирама.<br />Мањка градског ноћног живота. Татиних синова. Климатских промена. Медија. Претераног знојења Тарика Филиповића.<br />Што сам престара за ''Плаy Боy". Упорно плавуша. Што се од мене, не знам зашто, очекује скандал, а нисам звезда "Гранда". Ни Цики. Ни Мики. Ни Вики. Што ми се груди опасно приближавају пупку, а гуза коленима.<br />Протестујем због групе "Хладно пиво". Зашто риму не потраже од Милића Вукашиновића?<br />Због пензионера. Неплесања. Протестујем што се Игоров и Лолин улични штанд књига не прогласи центром културе. Протестујем и зато, што се стидим рећи да сам писац. Популарније је бити проститутка. И што је Карл Маy измислио Wиннеттхуа.<br />Протестујем што сам бомбардована гадном енглештином. И што ме упорно терају у Европу, а, ја баш нећу. Протестујем и у име свог другара Зибија. Игра фудбал боље од Марадоне, али се тако не зове.<br />И што све стари, па и Здравко Чолић. И Бора Чорба. И Раде Шербеџија.<br />Протестујем због силикона, забране пушења и табу тема. И што нисам, зарад едукације, гледала Северинин порнић. Го, Севе, го...<br />Протестујем што нисам лезбејка, јер сам усамљена. Сексуално запуштена. Неретко перверзна.<br />Због репера Еде Мајке, стао ми на жуљ. Крив је што ми деца псују као кочијаши.<br />Због лажних пријатеља. Ружних навика. Беспарице. Протестујем због властодржаца, који неће ни приметити моје протесте. Што нисам гласала за Додика, можда бих тада имала цесту пред кућом. Планетарно свих политичара.<br />Неискориштеног нипотизма и ужасног мањка родбине. И што ми Горан Вишњић неће лечити пребијени језик, иако ради у “Хитној служби”.<br />Због незапослености моје пријатељице Крунославе. Што моји пријатељи живе, у просеку, на удаљености од петсто километара. Што није дозвољено мешати ћирилицу и латиницу (зар?). Због издавача и рудара. Оговарања. Лошег хороскопа.<br />Посебно сам кивна на све АУДИ-јаше А 6-аке. Прича се да је “Бански двор” некада био “Дом културе”. Оштро протестујем што Чикаго-српски писац, Ђорђе Николић, не може пронаћи своју Еуридику.<br />Протестујем и због глумачко-новинарско-певачко-сликарског, кипарског, и још неколико пута “-арског”, руба беде.<br />Протестујем, упркос свим неаргументованим рекла-казала протестима.<br />Гласно протестујем метеоролошкој прогнози Небојше Куштриновића. Три пута сам покисла, два пута добила кијавицу и једном топлотни удар. Само Бог зна зашто му праштам.<br />А, највише протестујем због свих оних, који мисле да се шалим што протестујем. Против таквих ћу протестовати до судњег дана.<br />Протестујем због многих ствари, којих се сада не могу сетити.<br />Али, сигурно хоћу у неком од наредних текстова.<br /><br />Далиборка КИШ-ЈУЗБАША<br /><br /><br /><strong>АЛЕЈА КАМЕЊА</strong><br />(одломак из романа ''Врело'')<br /><br /><br />У сјенци дивљег кестена, код Јеврејског гробља у Борику, тог љетног предвечерја стајаше човјек са дугом брадом и црним повезом преко лијевог ока. Ништа не би било посебно у том призору, бијаше много слијепих и једнооких у Бањој Луци, да пред њим није клечао смежурани старац очију изгубљених у кожним наборима. Отварао је танке, згужване усне и хватао дах напрежући се да нешто каже. Слутећи да ће ту бити гусала сједох на оближњу клупу припаљујући цигарету, окренувши од њих главу да не изазовем њихову сумњу и да сакријем своју радозналост.<br />- Оставио сам ти главу и једно око, довољно за живот - чуло се коначно из уста клечећег старца.<br />- Устани, јадниче јадни! Поштуј своје године које ти Бог даде. Иди, да те ово моје око више никада не види, срамото над срамотама – рече готово грцајући човјек са црним повезом – и пази се, твоја два ока имају два пута. Од данас ће те свако вући на своју страну, као два узнемирена и уплашена коња за која си везан.<br />На мјесту гдје се Врбања улива у Врбас, давно прошлог љета сретох дјевојку коју памтим без имена. Били смо сами. Она се купала у мањој, а ја у већој ријеци. Позва ме да јој се придружим, хвалећи Врбању да је на том мјесту мирна, блага и тиха. Говорила је да на њу могу лећи као на постељу. Пружила се и склопила очи као да спава, тако показујући благодети своје посестриме како је назва од миља. А ја сам говорио о Врбасу као о зеленој птици која ме носи тако да и не морам да пливам.<br />- Можемо се на њему држати за руке, грлити, летјети. Чист је, лијеп, снажан и разигран као орао младожења.<br />- Врбања је љепша, смјерна и топла као невјеста.<br />Надвикујући се пливали смо до самог ушћа. Мимоишли смо се кроз пјену двије помијешане ријеке. Њу је зграбио Врбас док сам ја лежао на Врбањи жмирећи. И када поче да дозива упомоћ, видјех само њен жути чуперак.<br />Недавно сам открио извор мог писмољубља.<br />Родих се четири стотине година послије штампања прве књиге у Београду, познате као "Београдско четворојеванђеље", да чудо буде још веће и љепше, отиснута је у штампарији кнеза Радише Димитријевића коју је послије његове смрти преузео Тројан Гундулић. Још један Павићев свједок о бескрајном возу књижевности.<br />Тражим још свјетлости.<br />Пријатељу мој, кроз отворен прозор видим шуму камења и не знам који је вијек. Данас се није још одвојило од јуче, а сутра касни или је наишло на вука. На овој раскрсници, на овој станици чекам жену птицу из мог прајата, Јелену. Она нас је удајом за младог официра Јована Димитријевића оплеменила и нерађањем проклела.<br />Не зна се ко је од њих двоје био усамљенији. Он у Нишу, одан и постојан у служби отаџбини и њој, неуморној путници за коју једна земаљска кугла бијаше мала, као што је само један језик био тијесан за њене мисли, осјећања, жеље и снове. За њу се причало да путује на енглеском, машта на француском, дан распоређује на њемачком, умује на грчком, на турском самује као да јој је цијели свијет царски дворац и она у њему на себе осуђена, а на српском воли, тугује и пише.<br />Још свјетлости!<br />Црни су листови књига које записиваше Јелена на бескрајним путовањима. Уђоше у историју као слијепи записи које не може свако да види и прочита. Од старости и самоће побијелили су и претужно, као у вјечитом сумраку ћуте.<br />Осушио се огранак Јована и Јелене као и многи огранци познатих и непознатих Димитријевића.<br />Свјетлости!<br />Још гледам кроз прозор као да сам на некој мртвој стражи, јој!<br />Све ми је уоколо тако близу. Чини ми се да само треба испружити руку и додирнућу оно брдо, помиловаћу врхове оног дрвећа, ухватићу онај облак, растјераћу дим из пушака које су убиле Драгутина Димитријевића.31.<br />Зашто су сва размишљања о путовањима лијепа и сјетна, тек када се заврше?<br />Можда је одговор у ораху када пукне као тачка, или у борама које доносимо на повратку. Погледајте пажљиво пријатеља који се вратио са неког пута. То више није онај исти за којег сте мислили да га познајете као најрођенијег. Ништа одређено, али нешто је на њему некако другачије. За нијансу промијенио је боју гласа, или израз лица, поглед, покрете, или све то заједно. Временом, ако наставите да се дружите те промјене за вас изгубе значај, избришу се, само он, путник, слути, а можда и зна посље-дице његовог путовања, од тачке до тачке, као од неба до земље.<br />Понеки се изгубе као да се никада нису ни вратили с пута. Неки су дању као што су и били, али у предвечерје осаме се и сједе загледани у даљину. Ко зна шта тада виде и шта чују. Они као и да нису престали да путују. Владимир Димитријевић од Београда, до Париза и даље до Лозане. А за њим, као да се утркују, јури Брана Димитријевић.<br />Путовања су за њих живот као скокови до дна мора за ловце на бисере. Они се спартански заклињу: Ни један дан без бисера!<br />Дуго трају моје ноћи.<br />Изгубио сам обданицу. Све мање живим своје дане, а све сам више у будућности коју нећу и не могу да доживим. Моји ме учитељи прате као сјенке. Ту су и пријатељи за које сви мисле да су одавно отишли и да их нема ни у њиховим кућама. Писма и старе фотографије мало ко данас цијени и чува.<br />Моје су ноћи као неке књиге које неће никада бити написане мојом руком. У њима живи један цијели свијет и доказује бескрај једнога. У свему томе има нешто божанско, оглашава се у мени као музика коју само ја чујем. То је оно једино, лично, то сам ја између свих који су били и који ће бити, насликан слијепом халуцинацијом на ноћном небу. И прича има два краја. Тако нам дође да човјек живи и пропада од истог привида као у сопственој клопци, личећи на паука који плете и ухвати се у своју мрежу.<br />Може живот бити и више од самоубиства, а богат као житије изнад себе.<br />Не бих се поносио да сам оно што други мисле о мени. Али, не поносим се ни оним што јесам. Могло је боље. Много боље да сам спорије живио и брже мислио. Писао сам из љубави према себи и осталом свијету. Само ме перо и књига никада нису издали, а нису ми ни помогли да се ослободим себе. Тако произлази да нико никоме ништа не дугује.<br />Свако својим дахом слика свој портрет.<br /><br />Радо Димитријевић<br /><br /><strong>ХАНА ЈЕ ВОЉЕЛА ЛОШУ<br /></strong><br />Хана је вољела "Плави оркестар", као и сви клинци из њеног разреда из Основне школе "Силвије Страхимир Крањчевић", а поготову један Дарко. Њен тата Божо је наговарао да пређе на "Црвену јабуку", јер, говорио јој је "то има више градског шмека". Сваки дан јој је пуштао касете ''Бјежи кишо с прозора" и " Некако с прољећа", али дјевојчица је упорно вољела Лошу и другове. У наручје узме своју барбику с црвеном хаљиницом и по малом дневном боравку плеше с њом уз пјесме "Гуд бај Тинси" и "Боље бити пијан него стар". Тата је на крају одустао. Кћерки је купио најновију лонг-плеј плочу "Плавог оркестра". Мама Магдалена га је због тога зезала и уз смијех обећала да ће му родити још петоро дјеце, јер само они на цијелом свијету могу да га зeзају. Тата се смијао, мрмљао рефрен "Боље бити пијан него стар" и успут обећао Хани да ће је водити код свог рођака у "Црвену галерију", да их он обоје упозна са Лошом.<br />- Лоша тамо виси.<br />- Шта то, тата, значи - виси?<br />- Па то, кћери, рокери тако раде.<br />- А шта су то, тата, рокери?<br />А онда се страх уселио у град. Љетњи распуст је почeо два мјесеца раније, али му се нико није обрадовао. Другови из разреда су одлазили код рођака које никад раније нису помињали, старији су пјевали нове пјесме: "Е, мој, друже београдски", "Мама, синоћ сам убио четника", "Ти си мој херој Драгане Викићу". Тата Божо је престао да се смије, мама Магдалена је почела да плаче, није било струје ни воде. Тата је скоро сваки дан ишао негдје на посао, у некакав радни вод, и кад се увече враћао кући, није могао да сакријe крваве дланове. Са мајком је нешто шапатом разговарао. И на све Ханине позиве на игру и пјесму, тешко је одговарао.<br />- Уморан сам, кћери. Други пут.<br />- А шта је са твојим рођаком и Лошом? Обећао си!<br />- Они су одселили.<br />- Је ли и то други пут? - дјевојчица се љутила, а у<br />татином оку као да се појавила мала суза.<br />Ноћу, кад би почеле да падају гранате, Хана и мама Магдалена су ишле у подрум, а тата је остајао у стану. Он није хтио да иде. Њих двије узму два ћебета, батеријску лампу, комад хљеба и литар воде и док мама опет плаче, тата псује.<br />- Јебем ли ти Балкан!<br />Кад је тета Зумрета почела да гунђа и псује и помиње некакве непознате ријечи: агресор, четник, бранитељи, тисућа, мама је престала да води Хану у подрум. У празној кади, у купатилу, јој је намјестила да спава, а кад није било гранатирања, дјевојчица је са својом барбиком у црвеној хаљини плесала по ходнику и без муке пјевала "Гуд бај тинс".<br />Једну вечер по тату је дошао чика Екрем, муж тете Зумрете, и њих двојица су негдје отишли. Мама је ту ноћ највише плакала. Ујутро је тата дошао кући, три дана није устајао из кревета ни ишао у радни вод. Све док опет, једног јутра, није дошао чика Екрем. Дјевојчицу је помазио по коси и упитао:<br />- Хоћемо ли, Божо?<br />- Немој њих двије, молим те Екреме!<br />- Ха, не питам се ја мој Божо. Наредба!<br />А онда су Хана и њени родитељи нестали из града. Нико није знао гдје су отишли. Дарко је неколико пута долазио да тражи своју другарицу, али врата су била закључана. Све док му једном није отворио најстарији син тете Зумрете и чика Екрема.<br />- Ма, каква Хана?! Нема овдје никакве Хане. Хајде, разгули!<br />По хаустору се причало да су Божо и његова породица отишли код четника, послије да су кроз тунел збрисали у Америку, а тета Зумрета је тврдила да су у Београду, да је у парку на Калемегдану њена дајџиница видјела малу Хану како лови лептира и пјева "Дирли дирли дирлија, немој дизат грају".<br />- Што тета Зумрета лаже? - Дарко је питао своју маму. - Мени је Хана обећала да неће никад запјевати ниједну пјесму "Црвене јабуке".<br />- Шути, сине, шути. Срећа, па сам ти ја Бошњакиња.<br />- А шта је то, мама, Бошњакиња?<br />Кад су дјеца престала да буду дјеца и кад су постала мали људи, опет се све промијенило. Престала су гранатирања, дошла је струја, тета Зумрета се запослила као куварица у мисији УН-а, а њен син у хуманитарној организацији. Дарко је почео да слуша "Црвену јабуку" и у град су се вратили осмијех и Лоша. Јест, да се трећина градског становништва промијенила, али то је цијена независности, праведне борбе против агресије и велика жртва недужног бошњачког народа. Чика Екрем се запослио у комисији за тражење несталих и сваки дан је комшијама причао о жртвама "српских злочинаца". У међувремену, у Сарајево су долазили и познати миротворци и истински пријатељи свих босанско-херцеговачких народа: папа, Боно, Карла дел Понте, Месић, Мирјана Карановић, Абу Хамза, Бил Клинтон... и свима је било драго што су напокон побиједили правда и истина. Пред лицем Створитеља, ма како да га зовемо, сутра ћемо ипак бити сви исти.<br />Тај дан у Сарајеву је био заказан спектакл. Велики концерт "Плавог оркестра". Град је био облијепљен великим плакатима Лоше и другова. Умјесто Лијепог Паве, сад је свирао неки други гитариста. Дјевојчице нису примјећивале промјену. Сви су жељно очекивали концерт. Сви, сем мале екипе у жутим комбинезонима на сарајевском гробљу "Лав". Они су управо пронашли једну масовну гробницу и из ње пажљиво вадили полураспаднута тијела. Док је на радију Федерације БиХ свирала пјесма "Gut baj tens" један чико у жутом комбинезону из гробнице извадио мало тијело. Дјевојчица је у мртвим рукицама још увијек стезала барбику са црвеном, мало натрулом хаљином.<br /><br /><strong>Жељко Пржуљ</strong></div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-81571087310339778572010-03-29T13:04:00.000+02:002010-03-29T13:35:27.192+02:00Mилица Бакрач: АЗБУЧНИК И ВИЈЕНАЦ ВИЈЕНЦУ<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEi0PtRLaGVOCJRYO1tHaC-izS9YPZ8VuoKlvBdW3foOa20aH2b-E0ulmIvYZhqUosanGk117wnwozc_Gid_l2yaWh6Voa1cg2NzUR9zohADDumKA-a7mRSYyhzy0BDx_cXanq5g5peVdiE2/s1600/Picture+038.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 187px; FLOAT: left; HEIGHT: 219px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454010670373933330" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEi0PtRLaGVOCJRYO1tHaC-izS9YPZ8VuoKlvBdW3foOa20aH2b-E0ulmIvYZhqUosanGk117wnwozc_Gid_l2yaWh6Voa1cg2NzUR9zohADDumKA-a7mRSYyhzy0BDx_cXanq5g5peVdiE2/s320/Picture+038.jpg" /></a><br /><br />Милица Бакрач<br /><span style="font-size:180%;">АЗБУЧНИК И ВИЈЕНАЦ ВИЈЕНЦУ<br /></span><br /><br /><strong></strong><br /><strong></strong><br /><strong></strong><br /><strong></strong><br /><strong></strong><br /><strong></strong><br /><strong>ПРЕДГОВОР АЗБУЧНИКУ<br /></strong><br />Аз и буки некад беху прва слова<br />За ђаче - Вука, што азбуку нам створи!<br />Буки - име БУКВАР за словарицу скова<br />У којој лепо пише као се говори...<br />''Чигра" нека нова - ''слова и гласова''<br />Нашој деци Буквар истрже из руку!<br />И језик би хтела мењати изнова!<br />Колико је верних да одуже се Вуку?<br /><br /><strong>АМАНЕТ<br /></strong><br />Ђорђу Петровићу – Карађорђу,<br />Вожду Првог српског устанка<br /><br />Ја још Твој запис као песму певам,<br />свака се Реч испод капка јави.<br />Док сејем, жањем, битишем и сневам<br />сад читам речи о Карађорђа глави!<br />Па као да се приближила слика<br />Те мудре главе са очима смелим,<br />што са презиром видеше крвника,<br />а онда одоше просторима белим…<br />Гледам слику речи са модрих усана<br />у трену пре но паде погубљена.<br />Није слутила таму судњег дана.<br />Онај ко је чуо – том је остављена!<br />Нека Твој запис о Вождовој речи<br />сабере браћу – а издају спречи!<br /><br /><strong>ВУКОВ ЗАПИС<br /></strong><br />Аз, буки, вједи, глагољ - записа Рука<br />док плач и колевку Неко створи,<br />Неко ко отхрани и окрепи Вука<br />да руком бележи, устима говори.<br />Па посла запис по верноме слуги<br />да га сачува и господару преда,<br />и рече - за то писмо није нико други<br />до верни Срба, светосавског реда.<br />Док вредни слуга дуге пређе стазе,<br />да сачува прошло за будуће време –<br />не даде запис силнима да згазе!<br />Он дарова роду драгоцено бреме!<br />Да се по њему увек препознамо<br />и од неверних да га сачувамо!<br /><br /><br /><strong>ДАЛЕКИ ХИЛАНДАР<br /></strong><br />Песнику Ђорђу Сладоју<br /><br />До Високих Дечана касно беху дошли!<br />А ране Симониди ни видели нису!<br />Лазарицу цркву потајно су прошли!<br />Ево не видесмо ко су, ни чији су?<br /><br />Код Милешеве су изгубљени стали,<br />И надомак Жиче, безумни од глади,<br />Хлеба тражили, ми погаче им дали!<br />И једоше, пише! – па како се ради –<br /><br />Лагано, без ''хвала'' – пратећ ''слепог вођу'',<br />Амбисом и шумом желе правит пута!<br />Некуда идемо! – одбруси нам неко!<br /><br />До Свете Горе! – Викну с више жара,<br />Али не слутивши колко је далеко<br />Раскошна светлост дивног ХИЛАНДАРА!<br /><br /><br /><strong>ЂОРЂИЈЕВО КОПЉЕ<br /></strong><br />Брату Драгану Ненезићу,<br />На Ђурђев дан, 2007.<br />Ђорђијево копље да ми носиш, сине!<br />Од материнског страха око ми не спава!<br />Родих те да растеш, а не да те вине<br />Ђорђије, потомче, аждаја троглава!<br /><br />Инокосне она и нејаке вреба…<br />Ја ти вранца ипак, храним, лакоскока!<br />Еванђеље памти, сети се да треба<br />Врага, снажном руком гађат из доскока!<br /><br />Ово ти казујем пред свећом воштаном!<br />Кандило док палиш сузу пустит нећу!<br />Ова душа ми је с непреболном раном…<br /><br />Па уместо, сине, да ти појем срећу,<br />Љубав и Веру, ја ти у твом крају<br />Ево, копље пружам да чекаш аждају!<br /><br /><br /><strong>ЖЕЛИМ РЕЧИ ТВОЈЕ<br /></strong><br />Април, 2007.<br />Желим речи твоје да сместим у риме!<br />Ех, како ми само лепо рече: ''Драга,<br />Лепото и песмо, моје мило име!''<br />И са мном запева вера, радост, снага!<br /><br />Милост ми обасја лице и осветли!<br />Разум ми са срцем више бој не бије!<br />Ево прве зоре зачуше се петли!<br />''Чуј ме, ово љубав? Ово љубав није!<br /><br />И овако јутро не освану прије!''<br />Твојих речи свуда зачула се јека!<br />''Веруј да је ово даривање спаса!<br /><br />Ово је сан један сневан целог века!<br />Једно јутро вредно читавог живота!<br />Ехо једног силног надчовечног гласа!''<br /><br /><br /><strong>КОСОВКА ДЕВОЈКА<br /></strong><br />Косовка девојка - обећах да ћу бити!<br />Одважно испевах песму о вину!<br />Сад смо сви неми, и сви ћемо се скрити…<br />О бојном пољу ћутимо истину!<br /><br />Вртим се, тражим, ратнике и вође,<br />Кондиром својим лека да им пружим!<br />Ал целим телом само немир прође!<br />Да ли да заплачем, клонем ил затужим?<br /><br />Ево, кажу, ово наше поље није!<br />Вожда нашег нема да би први стао!<br />Ово је предео где се бој не бије…<br /><br />Језик и веру Господ што је дао<br />Која ће, Милоше, снага да заштити?<br />Ако на нас мотриш, заплакаћеш и ти…<br /><br /><br /><strong>ЛЕПОТА<br /></strong><br />Лепота – Девојка ливадом крочи<br />И босих ногу откосе гази…<br />Хеј, кошче вредни, подигни очи!<br />Удахни росу, Лепоту спази!<br /><br />Јер та Лепота, гле, чуда нека<br />Крчаг ти носи…скоро ће подне!<br />Док ти се примиче из далека,<br />Шапни: - ево ми ливаде родне!<br /><br />А тебе посао занео целог!<br />Не гледаш, не чујеш од косе поја…<br />Ил слеп од Лепотиног лица белог<br /><br />Господа молиш да ливада твоја,<br />Још овог златног, пурпурног лета,<br />Лепоти дарује јастук пун цвета.<br /><br /><br /><strong>ЦАРИЦА МИЛИЦА<br /></strong><br />Због силне снаге што не клону Ти душа,<br />Анђео Господњи дал ти можда јави,<br />Царице драга, да Те Мајка слуша<br />А ти појеш, тужна, Лазаревој глави,<br /><br />Речи миле, сетне, те птице рањене,<br />Истину и чемер да удова оста…<br />Црни страх док памтиш Лазареве зене<br />У земљи што снију, а та замља поста<br /><br />Мученичке крви вечно светилиште,<br />И вечна голема колевка и рака!<br />Лазареву сабљу поколење иште!<br /><br />И искру једну из свеопштег мрака…<br />Царице, док Теби певам ова слова –<br />Убоги нам Срби иду са Косова!!!<br /><br /><br /><strong>АЗБУЧНИК</strong><br /><br />Монахињама манастира Градац на Ибру<br />Задужбине краљице Јелене Анжујске,<br />Жене Стефана Уроша Првог<br /><br />Ако нестане песме, знак је да неме уста,<br />Бол се болети не сме, кућа остаће пуста.<br />Вуковог језика врело, да не пресахне, Боже!<br />Грех је спустити чело док се тирани множе.<br />Дубока моја надо, не дај да вера клоне!<br />Ђорђије, погледај крадом аждаје како нас гоне!<br />Еванђеља наша света хуле и хоће да згазе,<br />Жалосна цветају лета, цвет пада на српске стазе.<br />За језиком тужбалица, не, није песма моја!<br />И ове капи са лица нису траг неспокоја,<br />Ја у себи се молим, Мајчице, спаси, мила,<br />Крадом свим које волим косовска удени крила,<br />Лазара, српског кнеза, што веру крвљу плати,<br />Љубављу вечном нас веза, име да нам се злати,<br />Милости не жели, Мати, за слабе и фарисеје,<br />Нека се вера врати, сејачу мржњу што сеје…<br />Њивом што беше моја, хоће да сеју семе!<br />Ово Господње сито мотри усне нам неме...<br />Погледај орницу своју! – као да Господ рече –<br />Раздаћеш рођену проју, а чија рука је пече?<br />Српови што је харају, хуле на мене, сине!<br />Тргују хлебом, варају, чекају време да мине...<br />Ћутиш, српови поју, мобене туђе су речи,<br />Устај и њиву своју спаси и сечу спречи!<br />Флота језику треба с речима уместо копља,<br />Хлеба, вина и Неба и руку вредних за снопља,<br />Црвенозлатног хлеба, српска да храни уста!<br />Човечност, Језик и Вера кад стисну се у три прста,<br />Џелате чека потера, кад стану испред крста!<br />Шта чекамо? Вуковски појмо! – Вечно кроз Савина уста!<br /><br /><br /><strong>БИОГРАФИЈА</strong><br /><br />6. март, 2006.<br /><br />Ја вам се речју дивим и поклон песму даћу!<br />Ево, никог не кривим, што певам и запеваћу:<br />Због руке којом пишем и сваког њеног слова,<br />Иже јеси – ја српски дишем испод српскога крова!<br /><br />Кућу сазидаше преци! У кући како се збори?<br />У дому чији су свеци? И свећа чија нам гори?<br />Моја се уста крепе језиком савскога вина,<br />Очи још нису слепе док песму пишем за сина!<br /><br />Молитви песма сличи, језику она је ода!<br />Правац мој да се дичи, кад чује од кога је рода!<br />Ево ја пјевам и певам! Појем из ризнице речи!<br /><br />Сав предео којем се девам – српским језиком млечи!<br />Млеко језика чиста, прими првенче моје!<br />А вера моја док блиста, молим спасење твоје!<br /><br /><br /><strong>В И Ј Е Н А Ц В И Ј Е Н Ц У<br /></strong><br />Његовом високопреосвештенству,<br />митрополиту црногорско – приморском, господину Амфилохију<br /><br />(магистрални сонет )<br /><br />Вражја сила жање хладном руком.<br />Имена Твога да л ′ је свјесна глава?<br />Јато је сирака. Племе цијело спава.<br />Ехо племеника слади нам се муком.<br /><br />Ни коло да пјева. Да се снагом ори.<br />А како, кад пјесма туђе гласе срочи.<br />Цвијет у ноћи. Сан кроз разум крочи.<br />Вук, крај ватре, љубав за њу твори...<br /><br />Испод Твога крста погнули су главе.<br />Јер Тврд Орах не одоље , пуче!<br />Ево, ни главара нема да се јаве!<br /><br />На бој да позову, ни да нас поуче...<br />Црна, Твоја Чарна, сад је земља нека<br />У издаји братској – грешна и далека.<br /><br />У Никшићу, 9 октобар, 2008.године<br />(фрагменти из сонетног вијенца )<br /><br />1.<br /><br />Вражја сила жање хладном руком.<br />Коме данас рећи како рана печe?<br />Неко ,,глуво доба“, давно мукло вече...<br />А Вук опчињен за Анђиним струком...<br /><br />Некад бјеше, али данас више вуци<br />не лију сузе над оружјем својим,<br />већ збуњено вију, ја се само бојим,<br />док бијесног чопора продорни јауци<br /><br />проламају, и са сваке стране,<br />од Косова Поља, па до Горе Црне,<br />не жале соли да сипају на ране!<br /><br />,,Глуво доба ноћи“ – клонула и трава.<br />Племе једва дише, сваки дамар трне.<br />Имена Твога да л ′ је свјесна глава?<br /><br />3.<br /><br />Јато је сирака. Племе цијело спава..<br />Гора тихим хуком болне ријечи хучи:<br />,,Бити ил ′ не бити?“ – Чарна да одлучи,<br />чија је свијећа, која крсна слава?<br /><br />И погачу своју са ким ли ће сјећи?<br />И свето вино, са ким ли ће пити?<br />Да ли ће са оцем јутро зајутрити,<br />или ће срамно стећи, па утећи!<br /><br />Ја се плашим оних непреболних рана,<br />рана сестринских, кад се коса стриже...<br />И давних косовских врана и гаврана...<br /><br />,,Чаша жучи“, Оче, сад нам је све ближе.<br />Ко је не испије – братими се с бруком.<br />Ехо племеника слади нам се муком.<br /><br /><br /><strong>МИЛИЦА БАКРАЧ</strong> – дјевојачко презиме Ненезић, рођена је 06. марта 1977. године у Никшићу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсјеку за српски језик и књижевност.<br />Прву збирку поезије „ Нек ме птице криком буде“ 1996. године, као и другу збирку поезије „ Жиг“ 1998. године, објавила је у издању Међурепубличке заједнице за културу из Пљеваља.<br />Трећу збирку поезије „Сонети и писма“ објавила је у оквиру едиције „Мостови“, библиотека „Ратковићеве вечери поезије“ 1999. године, у издању Међурепубличке заједнице за културу – Пљевља и Центра за културу – Бијело Поље.<br />Четврту збирку поезије „Од злата јабука“ објавила је 2004. године, у оквиру библиотеке „Савремена поезија“- издавачке куће „Октоих“- Подгорица.<br />Пету збирку поезије „Азбучник“, посвећену одбрани имена српског језика у Црној Гори, објавила је Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица, 2007. године.<br />Заступљена је у антологији „Сневне Евине кћери“ (Савремено пјесништво жена у Црној Гори) – аутора Милице Краљ – издање „Комова“ из Андријевице 2002. године и у антологији савремених сонетних вијенаца на српском језику „Црно једро ветра“ Љубисава Милићевића, у издању „Одзива“ – Бијело Поље, 2001. године.<br />Добитница је I награде „Ратковићевих вечери поезије“ 1999. године.<br />Живи у Никшићу.ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-42116158018420602742010-03-29T12:41:00.000+02:002010-03-29T13:03:04.353+02:00Интервју: Милан Ненадић, пјесник<div align="justify"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhU8Qo0OhFEP2bHppfbUELxxY8i3I1G9TB1boCgpUM1QLVzcBmyoTrLT4XtI6fxicd8MrrBOUjXSTblb-L7TAhzp3ix_OG89IhhQUvLNvgzM4_xiDhmdMne6FTRbEY5I4PmQjA07O4YYX_j/s1600/Nenadic,+portret.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 241px; FLOAT: left; HEIGHT: 320px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454006164690947922" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhU8Qo0OhFEP2bHppfbUELxxY8i3I1G9TB1boCgpUM1QLVzcBmyoTrLT4XtI6fxicd8MrrBOUjXSTblb-L7TAhzp3ix_OG89IhhQUvLNvgzM4_xiDhmdMne6FTRbEY5I4PmQjA07O4YYX_j/s320/Nenadic,+portret.jpg" /></a><br />МИЛАН НЕНАДИЋ:<br /><span style="font-size:180%;">ПЕСНИК ЈЕ САМО СРЦЕ ОПШТЕГ ОЧАЈА</span><br /><br />ГЛАС ИСТОКА: Господине Ненадићу, част нам је да у првом броју часописа ''Глас истока'' кренемо од Вас, када је књижевник и књижевност у питању.<br />Гдје је и шта је књижевник данас?<br />НЕНАДИЋ: Где би књижевник био осим у својој кожи, у свом времену и у својој бескрајној самоћи. Он је помешан с речима, окружен зидовима, растрзан, немиран и, нажалост, немоћан. А на другој страни, он своје име из часне намере али и егоизма, урезује у челичне зидове века. Онда се не чудим што се увек говорило кад писац умре – куд баш данас, зашто није бар један дан раније. Али, несрећа песничког стварања припада појединцу као што радост читања припада читаоцима. Ма колико да манипулише прошлошћу или прониче у будућност, песник је само срце општег очаја, он је садашњост и непоткупљив барометар терора отуђене свемоћи. Уз све бескрајне могућности језика, он ипак не може да надрасте машту тираније, заправо оних који је оличавају. У том судару има и песничког лукавства или кетманства: да се некако речју, стихом, духом заскочи последњи час, у крајњој инстанци – тренутак смрти, да се избегне извесност, надмудри неумитност суђеног краја.<br />ГЛАС ИСТОКА: Пјесници, макар никоме не требали, носе један велики свијетлећи упитник који тражи одговор шта смо, ко смо и куда идемо…?<br />НЕНАДИЋ: Ко смо, шта смо, куда идемо – то су питања која су упућена сваком уметнику, песнику у првом реду. Нека оптужују песнике колико год хоће, али је белодано да је управо песник „шиљак жртвован у маси“ или онај врх на који несрећа слета. А речи, сам језик је песниково једино оружје. Имате безброј примера. Само се мајсторима речи могло догодити да им буде суђено и да буду осуђени зато што су ухваћени у истини, као што имате безброј ослобађајућих пресуда за оне који су ухваћени у лажи, лоповлуку и издаји. Помињем само случај Ђуре Јакшића, Петра Кочића, у новије време Ђуре Дамјановића или Гојка Ђога. С пером у руци стекли су себи „у роду глас“, али су били на удару оних који су имали узде власти у рукама. Није ли несрећни Јакшић, при крају, и сам јекнуо: „Доста је славе! Веран је био народу свом.“<br />ГЛАС ИСТОКА: Треба ли вјеровати пјесницима ''као јединим лажљивцима који говоре истину''?<br />НЕНАДИЋ: Ово што ћу рећи наслања се на претходно размишљања о тим светионицима људског духа који су ухваћени у истини. Наиме, нема потреснијег и тачнијег мишљења о Петру Кочићу од оног које је записао Иво Андрић: „Петар Кочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и најбољи могући начин успео да саопшти оно што је имао да каже људима свога језика.“ А мени из главе не излази једна сцена из Кочићевог дела када некакав аустријски ћата једног Кочићевог јунака, Крајишника, уверава у љубав светле царевине за Србе у Босни, а овај у то не верује, па кад га исти Аустријанац пита по чему он то зна да их Аустрија не воли, он му, стављајући руку на срце, каже: „Знам ја 'вамо по нечему.“ У том контексту, помињем и сведочење Добрице Ћосића када се са Ивом Андрићем враћао из Сарајева у Београд седамтесетих година. Тек кад су прешли Дрину, Андрић је, из дугог ћутања, рекао како се реализује Калајев сан о Босни и додао: „Дабогда моја нога више никада у Босну не крочила.“ Људи који виде даље, они осећају дубље и пате до у дно свога бића. Да ли им треба веровати? Народ им верује и народ зна, али политичари, ако и знају, држе се онога што се брсти.<br />ГЛАС ИСТОКА: Али, што би рекао Бранко Миљковић, ''како у дебело ухо забости нежну реч''?<br />НЕНАДИЋ: Многи су то знали и пре Миљковића. Знао је то и Мајаковски док је певао о конференцијашима. Погледајте парламент било које савремене демократске државе, поготово парламенте такозваних транзиционих држава, да наш српски парламент не помињемо. Што би рекао превејани и свим бојама намазани Никола Пашић: „Закони су за противници.“ У те картушине се може умотати свакојака подлост и лоповлук и, када прође кроз скупштинске клупе, добија право јавности. Тај перпетуум мобиле је свемоћан, то је хохштаплерска вожња у леру, то је поховање јаја на око.<br /><br />ГЛАС ИСТОКА: Задојени националном романтиком, и суровом збиљом, пјесници су се подијелили, умножили до бесмисла…?<br />НЕНАДИЋ: Сурова или окрутна збиља увек је постојала. У нашем српском случају, ми друге стварности и немамо. Некада су се књижевни теоретичари и историчари, вођени најбољим намерама, заносили писањем књига и справљањем антологија о српској предратној, ратној и послератној поезији. А шта показују векови на Балкану? Историја лепо каже – тога нема. У нашој поезији постоје само песници, ја ту не видим ни предратних, ни ратних ни послератних. Све су то међуратни песници. А то што помињете подељености и намноженост до бесмисла, последица је нечег другог. Наиме, манипулације. Најлакше је од Друштва књижевника направити неколика друштванца. У слуђеној води, лакше се лови и лакше тиранише, ту је најсрећнија штука и сваки други предатор. Однос наше владајуће елите према ствараоцима је као мој однос према новчаници од сто евра. Јесам ли је уситнио, ја је кући не доносим. Да донесем и више, то није она новчаница која ми је поверена. Срби се поносе својим дародавцима и задужбинарима из прошлости. Ови данас су једноставно задужинари. Народ им поверио државне печате, а они право пут под ноге по зајам по белом свету. Зна се од кога, само да би лакше пливали у својој незајажљивости и спискали и ово што је остало. Може им се.<br />ГЛАС ИСТОКА: Поезија данас, да би скренула пажњу на себе, нема медија, јер је тај простор заузео интернет. Је ли на тај начин чуло милости атрофирало, а дух интиме сувишан?<br />НЕНАДИЋ: Да речем нешто о тој умножености и презасићености до бесмисла, али да не дирам у интернет и тријумф техничке интелигенције. По мом разумевању ствари, проблем је на другом месту. А то је потирање индивидуалности, брисање разлика, губљење идентитета. Бивао сам на међународним скуповима где су неки преводиоци на енглески, немачки, шпански, руски или било који језик тврдили да им је за превођење стотинак песама неког песника довољно месец дана. Шта то значи? То не значи да песника нема. Али значи да су од Вашингтона до Токија налик један другоме као јаје јајету. Опет, не верујем у глобализам и мултикултуралност. Ако је могуће превести речи, није могуће превести идентитет. То тврдим и из личног искуства. Поготово у поезији, дословност не значи ништа. Зашто? Поезија је од језика, језик је стожер идентитета. Ако и преведете све речи једне песме, нисте превели ону тишину између речи по којима једна песма сведочи о бићу једног национа. Када сам у мој српски језик ухватио песму „Молитва једног Дачанина“, коју је написао Михаи Еминеску, било ми је жао што песник није жив, а ја толико богат да је купим. Уосталом, Емил Сиоран је за ту песму рекао да је највећа родољубива песма на румунском језику. А морам да додам и ово: Михаи Еминеску је ту песму испевао у даху, а мени је требало море мастила и небо хартије да је посрбим. Шта онда мислити о савременој светској поезији? Ако за њу мање времена треба преводиоцу него ствараоцу. Или, шта рећи о човеку који је превео Хегелову „Естетику“ за три године и каже самоуверено да зна Хегела, а уопште се не досећа колико је деценија провео Хегел пишући ту исту „Естетику“. И није ту реч о атрофији милости, колико о казни која је пала на глобално село: ко има јаја, чекић и орахе – тај туца. Спас, иронично, долази управо од највећег тиранина, а то је технологија. Умреће, стопиће се многи народи, али њихови језици неће умрети, биће чиповани и похрањени за памћење. Роб којем је има господин Робот читаће наглас будућем господину Робовласнику. Баш као што је роб филозоф у Хелади својим духом и знањем хранио власника или у Риму мецену тиранина. Чињеница је да само душа човекова неће моћи да буде похрањена, мада се поставља питање сигурности и најскривеније људске мисли.<br />ГЛАС ИСТОКА: Али, без обзира на све, поезија потиче будност у човјеку: она је била и постала будница, зарудак онога што ће се десити?<br />НЕНАДИЋ: Поезија није дала и неће дати да се угаси ватра на огњишту. Из искуства знам да у најпресуднијем тренутку нешто значи песничка реч. Ако ни због чега другог, значи због тога што се увек због речи могла изгубити глава. Због песничке речи. Да, због ње. Само подсећам на Андрићеву опомену да би наши и сви отуђени властодржци, углавном тирани а вазали, упаковани у листер одела демократије, требало да пажљивије читају песничке опомене савременика, тако би најлакше схватили шта им мисли народ и шта им је чинити.<br />ГЛАС ИСТОКА: Ви сте сав живот посветили писању. Када би се поново родили, да ли бисте одабрали исто?<br />НЕНАДИЋ: Из свог садашњег положаја, лако ми је рећи – одабрао бих исто. Али, колико је било ноћи пуних сумње, двоумица, стоумица. Могуће је да сам рано одабрао нерад, неодговорност, небригу, непоштовање ауторитета, а све време чупао косу и сиктао над неколико речи које неће да се сврстају у стих какав желим. Нисам вриштао, али сам се хватао за главу, безнадежно. Неће, па неће. Не иде, мајко моја. А онда се сећао Вука – не да се, ама ће се дати. У том су пролазили сати и године, читао сам књиге, испијао чаше, и певао, заправо јаукао.<br />ГЛАС ИСТОКА: Рат је био велика варка. Народу је донио свето сиромаштво и украдену будућност, а другима фабрике, хотеле, раскош…? Сви осим Срба су добили државу…?<br />НЕНАДИЋ: Неком рат, а некоме брат. Шта је рат био осим пљачка и отимачина. То је у људском гену. Ген зла, или гени смрти, или ликантропија. Или, како за Балкан примећује Андрић – на малом простору живе народи који се мрзе. А толико је крви проливено да се чини да ти народи и не знају ништа друго него да једни другима смишљају и наносе зло. Испод танке скраме љубави, леже слојеви ендемске мржње. То је карактер и последњег рата на овим просторима. Није тешко бити пророк у нашој крвавој сутјесци. Ако је Мирча Елијаде могао да каже да се на његову генерацију попишао прошли век, Срби имају право да је прошли век за њих био век крволок. Кад почне да се смирује крвави талас, логично је да на њему пливају окрвављена говна и балвани, који, чим изађу на обалу и отресу са себе фекалије, почну да стављају златне навлаке на зубе кољаче, да деле невине осмехе, да говоре о поштењу и преузимају полуге власти. А никад другачије није ни било. То што Срби нису добили државу и није њихова кривица и грех. Наша историја је историја поносног народа. У оба светска рата нисмо окаљали образ, ни остали без части. То неким силницима није одговарало. Требало нас је вратити назад, сврстати међу фашисте и одржати нам лекцију. Своју државу су добили сви они који су имали батаљоне послане раме уз раме с Хитлером да ломе кичму Совјетској Русији. НАТО пакт је бомбардовао Србију, привео је познанију права да би славодобитно могао да шири руке у загрљај, пошто нам је ампутирао толике крајине и Косово. Само ми једно није јасно: да је неко силовао моју ћерку, а онда тај неко закуцао на врата да јој изјави љубав и понуди брак – какав бих отац био ако бих и ја раширио руке у загрљај. Колико знам, у свим друштвима – силовање је злочин. Али, злочинци су знали за наше „лако ћемо“ јер брзо заборављамо. То је знала и Мадлен Олбрајт. Чудна је игра започета на Балкану, Европа је дигла руке од себе. Престарела девојка се силом угурала у фармерице, али шта ће бити кад почне да пуца по шавовима и почне из њих да цури оцвало месо. Не зна нико. Осим неколико врсних светских интелектуалаца који су били на нашој спрској страни, ја овде подсећам на изјаву Жака Ширака који је окарактерисао Србе као људе без правде и права или Џоа Бајдена који је десет година пре него што је дочекан у Београду на путу за своју државу Косово, изјавио да Србију и Србе треба сместити у логор, и то онај нацистичког типа. У набрајању бисмо далеко отишли, па ћемо и да престанемо. Само бих да додам да сам човек само по томе што не заборављам, али нисам Бог да бих могао да опростим.<br />ГЛАС ИСТОКА: Босна, као Ваша биша држава је постала земља из које су отишли многи прогресивни људи, а само ријетки су остали. Да ли претпостављате како се они осјећају…?<br />НЕНАДИЋ: Да, давно сам отишао из Босне. Да се разумемо, ја сам Србин из Босне. У Србију верујем, као што Србија верује у Русију. Међутим, Босна је прошла у мени, бар она моја Босна, Крајина коју волим и коју никада не сумњам. Не верујем да је моја љубав за Босну другачија или мања од љубави оних који су тамо остали. Мој осећај за Босну је као и њихов, уз напомену да је одстојање прочистило нека осећања. И сам Ћопић је рекао да се неке ствари јаче осећају и боље виде са одстојања.<br />ГЛАС ИСТОКА: Поезија је немоћна да промијени свијет, али она му даје опстојеће, унутрашње димензије…?<br />НЕНАДИЋ: Да се разумемо: мене је живот изврсним чудима научио. Рано сам, још у Сарајеву пре четрдесет година, прозрео и презрео неке игре, да речем политичке игре, намештања и калкулације. Тада сам и сазнао за Черчилово схватање политике и политичара. Он је рекао да је политика округла соба и да њом може да се бави неко ко уме у тој соби да прихвати у ћошак. Схватио сам да то није за мене. Имате, и међу ствараоцима, различите личности па самим тим и различите односе према политици и политичарима. Два су посве супротна става у случају Набокова и Орвела. Док је Набоков децидирано одбио сваки помен политике и њеног мешања у његове књижевне послове, јер га политика уопште не занима, дотле је Орвел тврдио да је све написао имајући политику и политичаре на уму. Између та два опречна става може да стане све оно што људска јединка ради, па и писац. Једино што бих могао да додам јесте да су две покретачке снаге неминовне. А функционишу као једна. То је хлеб и слобода. Увек делају као једно. Нема успешне политике без хлеба и слободе. И наши властодршци би то морали да знају. Народ је чудна река, и морали би да предвиде кад ће се излити из корита. Данас, у Србији, на власти је чудна коалициона братија. Њима није циљ добробит народа, него гола власт. Још се није десило да је изашла на добро она владајућа гарнитура којој није потребан народ осим да га кињи и дере до голе коже. Шта народ има од речи политичара који каже да је „покренуо иницијативу“. Боље би му било да је оставио људе на послу и покренуо производну траку. По свим правилима, и људским и божанским, ако не функционишу судство, здравство, школство, војска, полиција само по себи се намеће питање постојања такве државе. Одох предалеко. Али, то су само моја некаква бунцања на јави и некакве слутње, „а слутити још једино знам“ – Дис. Уосталом, не бих ја могао да будем икебана у излогу некакве политичке странке, нити сам икад осећао живу жељу да некаквом незајажљивом и жедном власти дувам у једра.<br />ГЛАС ИСТОКА: Већина данашњих писаца пише само оно што политичари мисле, а ријетки су они који су потпуно незаинтересовани за политику. Ви спадате у ову другу врсту. Слажете ли се да је исправна политика живљења не бити у политици?<br />НЕНАДИЋ: Добра је синтагма – оставштина за будућност. Човек се самим својим животом, чињењем или нечињењем, пројектује у будућност. Само постојање је улог у нешто што ће доћи. Томе нас учи и Свето Писмо, жањеш што си посејао. Ја за ово наше стање имам формулу сличну Нероновој: видим шта је добро и то одобравам, али нам иза овога што чинимо сада, следује још горе.<br />ГЛАС ИСТОКА: Нестало је великих издавача. Писци се јављају као извори пишталице, послије великих киша. Институција рецензије не постоји. Могу ли писци, при тим и таквим односима, очекивати националне пензије?<br />НЕНАДИЋ: То са издавачима и књижарима, то са институцијом рецензије, одувек је било чудно врзино коло. Ја сам имао срећу да су ми књиге излазиле код значајних издавача. Ма какви да су, издавачи ће увек постојати. А рецензената ће бити још више, поготово апологета. Феномен националне пензије за уметнике нису измислили уметници. Они су путници на своју одговорност. Та симболична награда опет долази из скутова политике као врста лилихипа којим се ућуткује незадовољно дете. И то што се уметницима даје, само је зрнце у односу на дарове самих стваралаца. Ко се данас још сећа имена партијског секретара Савеза књижевника Југославије у години кад је Иво Андрић добио Нобелову награду!<br />ГЛАС ИСТОКА: Који је Ваш свијетлећи упитник на који тражите одговор?<br />НЕНАДИЋ: То су ускличник и упитник, један до другога. Дакле – знак чуђења.<br />Недељко Жугић<br /><br /><br /><strong>О ПИСЦУ<br /></strong><br />Милан Ненадић је рођен 30. септембра 1947. године у Грковцима, код (Босанског) Грахова. Студирао је југословенске књижевности и савремени српскохрватски језик на Филозофском факултету у Сарајеву. Од 1974. године је у Београду, од 1984. у Зрењанину, а од 1998. у Новом Саду. Осим поезије пише књижевну критику, есеје и преводи.<br />Објавио је књиге песама: ''Стефанос'', ''Нови Стефанос'', ''Општи одар'', ''Усамљена историја'', ''Осветна маска'', ''Песме'', ''Књига четвоприце'', ''Општи одар и друге песме'', ''Вриснула је мајка'' (песме са Илеаном Урсу), ''Почињем да бирам'', ''Изабране песме'' (избор и предговор Никола Кољевић), ''Дрхтање у води'', ''Венац за Гаврила'', ''Уточиште'', ''Венац за Гаврила (библиофилско издање), ''Угрушак'', ''Општи одар и нове песме'', ''Суви печат'', ''Ноћна слика'', ''Дивљи Бог Балкана''.<br />Добитник је Печата вароши сремскокарловачке, ''Дучићеве награде'', награде Удружења Књижевника Србије, ''Милан Ракић'', почасне награде БИГЗ-а, награде Универзитетске ријечи за књигу године, ''Змајеве награде'', ''Кочићевог пера'', награде ''Бранко Ћопић'', Српске академије наука и умјетности за препев поезије Михаја Еминескуа на српски, годишње награде Савеза књижевника, награде ''Лаза Костић'', ''Кондира Косовске девојке'', ''Милице Стојадиновић Српкиње'', ''Видовданских пјесничких сусрета'' и повеље ''Пјесник свједок времена''.<br />Живи у Новом Саду.<br /><br /><strong>УСКОЧКА ПЕСМА</strong><br /></div><div align="justify">Све чешће сте у мојим ранама<br />Крајишници – о, ваша страхота!<br />Мене носи божанска помама,<br />Зла судбина вашега живота.<br /><br />У детињству нисам много знао,<br />А немир је био много већи –<br />Несвесно сам на вас подсећао<br />И хтео се баш тога одрећи.<br /><br />Сад зрачите као драге гатке,<br />Као вино и хлеб свакодневни,<br />Ваше муке – о, како су слатке,<br />Како светле и пристају мени.<br /><br />Прве речи које изговарам<br />Саздане су од вашега лика.<br />Ја не градим, ја звучно разарам,<br />Ја сам ропац после вашег крика.<br /><br />Вас ће бити и над мојим гробом,<br />Вас ће бити кад ми звезде зађу,<br />Кад, напокон, расчистим са собом –<br />По вама ће моћи да ме нађу.<br /><br /><br /><strong>ПОЛА КАПИ РОСЕ<br /></div></strong><div align="justify">На ивици жутој зеленога листа,<br />Пола капи росе сувим златом блиста.<br /><br />У то пола капи све је живо стало,<br />У њој јасно видим и мог бића мало<br /><br />Кроз пола драгуља којег сјај одаје,<br />Пратим моје снажне, складне завеслаје<br /><br />Што за ток не маре, као ни за реку,<br />И што, уз матицу, моћну воду секу...<br /><br />Расањен се тргнем, прожежен до бола,<br />Што кап није цела, што је капи пола,<br /><br />Што због тежег дела, виши закон склада!,<br />Цела кап, са листа, почиње да пада.<br /><br />Нови Сад 2002.<br /><br />РЕДНА ЧАША<br />- Александру Секулићу -<br />I<br />Ја сам уклет витез Итала Калвина<br />Којем пустом земљом лута половина<br />Жељна да се нађе с другом половином<br />Без наде да икад постане целином.<br />Док пенуша душа – оно зрно части,<br />Пуна митског сјаја, прве искре страсти –<br />Дотле моје срце, дивљи део мене,<br />Не зна шта са собом, где би да се дене:<br />У сам вулкан сунца, у мртву лаву раке,<br />У вечиту поноћ уз космичке зраке,<br />У пепео земље или флуид творца,<br />У мајчину сузу, у кажипрст оца –<br />Или да, предвојен, пред распећем стојим<br />Захвалан што такав, уопште, постојим<br />Чудећи се шта сам, ко сам, где сам био,<br />Уз вапај – што си ме, оче, оставио.<br />II<br />Од чаше кукуте у руци Сократа<br />Или редне чаше иза рајских врата<br />Која је колала гетсиманском баштом<br />Да је и син Бога, збуњен људском драмом,<br />Преклињао да га мимиође пламом –<br />Та чаша се не да поредити с маштом<br />Која је сасута у два моја крста<br />- А њима припада тужна српска врста -<br />Тек, није ми тежак крст који ме чека<br />Ни овај на мени који, за свог века,<br />Носим као казну, ко зна, као срећу<br />Од које побећи не могу и нећу.<br />Само да не вапим путем до Голготе:<br />Што си тако саздан бесмртни животе<br />Препун чуда шта сам, ко сам, где сам био<br />Уз вапај – што си ме, оче, оставио.<br /><br />Нови Сад, 2009.<br /><br /><br />СРПСКА НЕЈАЧ<br />Сине милог Бога<br />Био си пред хајком –<br />Шта ти вреди живот<br />Мерен сребрњаком;<br /><br />Да је ову нејач<br />Којој млечњак ниче<br />Некако извући<br />Из данашње приче;<br /><br />Завири у прошлост<br />(питај видовњака!),<br />Тешко ће стасати<br />До зуба умњака<br /><br />Камоли до свадбе,<br />До заносних мома,<br />До нове колевке<br />И до новог дома;<br /><br />Нас добре комшије,<br />Нас рођена браћа<br />(уграби ли згоду!)<br />Сложно гурну под лед,<br />Отисну низ воду.<br /><br />Нови Сад, о Божићу 2005.</div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-64972235277816748572010-03-29T12:31:00.000+02:002010-03-29T12:39:22.023+02:00ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА<div align="justify"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjY0XpNbUN-kTB3jvG6Mkn4YCxgA7nw8Cl38Uj5AxG17VaINeL-mZIOQmvhx4QxG6rf9pc8t9kYcH2yuqlkm1irXDLexbdrypQ0g2BTs7OY_r3gsg4SVZ7rD9lDwQE-osMUsWrJuB11Zsth/s1600/Nikolaj+Velimirovic.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 228px; FLOAT: left; HEIGHT: 320px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454002059134558194" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEjY0XpNbUN-kTB3jvG6Mkn4YCxgA7nw8Cl38Uj5AxG17VaINeL-mZIOQmvhx4QxG6rf9pc8t9kYcH2yuqlkm1irXDLexbdrypQ0g2BTs7OY_r3gsg4SVZ7rD9lDwQE-osMUsWrJuB11Zsth/s320/Nikolaj+Velimirovic.jpg" /></a><br />Епископ Николај Велимировић<br /></div><div align="justify"><strong><span style="font-size:180%;color:#000000;">ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА<br /></span></strong><br />(Сепарат из сабраних дела епископа охридског и жичког Николаја Велимировића (1880—1956)<br /><br />Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и Запада.<br />Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између, него га уздиже изнад Истока и Запада?<br />То је вера православна и само вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе Балкан између Истока и Запада. Вера православна пак уздиже га изнад Истока и Запада, и само вера православна.<br />Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке, који је цркао од глади између два пласта сена.<br />На жалост, православни Балкан је од почетка 19. века до сада веома личио на оног легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи час други. Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се насмејао магарцу као магарцу.<br />Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између. Или ће липсати од глади између Азије и Европе или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде дигао изнад. Изнад Истока и Запада.<br /><br />Расуђивање прво<br /><br />ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА<br /><br />Кад Азијат чита Евангелије Христово он говори: „Ово је наш човек, ово је Азијат, испосник, молитвеник, мудрац и чудотворац.“<br />Кад Европејац чита Евангелије Христово он тврди: „Ово је наш човек, ово је Европејац, покретљив учитељ, брз помоћник људи, добротвор, лекар, хранитељ, хуманист и активист.“<br />Ша је, дакле, Христос? Да ли Азијат, да ли Европејац; да ли источњак, да ли западњак? Заиста, и једно II друго. Он је источњак на вишем плану и западњак на вишем плану. Он је источњак изнад Истока и западњак изнад Запада. Његова је земља и сви крајеви земље.<br />Трансцеденталност је особина истока, натурализам - особина Запада. Источњак са прекрштеним ногама у размишљању о вечноме, и западњак са сусталим ногама у трчању за пролазним. Ко је од њих ближи Христу? Оба су удаљени од Христа. Христос стоји изнад Истока и Запада.<br />Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање. Запад толико послује да нема времена за размишљање. Обоје се садржи у Господу Исусу Христу, и то у пуној и савршеној мери, тако да Он превазилази Исток и Запад. Он стоји изнад Истока и Запада.<br />Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је тешко веровати у Бога. Исус представља човека, Христос Бога. Две природе - једна ипостас. Запад лако прима човека Исуса и ставља га у „Пантеон" својих великих људи, Исток лако прихвата Бога Христа док за човеком Исусом не осећа потребу. Међутим, Спаситељ света "је и Бог и човек. Исус Христос дакле стоји изнад Истока и Запада.<br />Кад говоримо о Истоку, ми мислимо на кућу подељену унутра у самој себи; мислимо на две несродне групе народа: на мухамеданце и на брамо-будисте. Њихове су ћабе: Мека, Бенарес и Тибет. То двоје представља главну садржину и главну сиромаштину Истока. Кад пак говоримо о Западу, ми мислимо опет на кућу подељену унутра у самој себи. То је папизам и антипапизам (у разним облицима протестантизма). Ово су два главна пута западног човечанства, оба погрешна. Они представљају заблуду и сиромаштину Запада. Христос стоји високо изнад оваквог Истока и Запада.<br />Никад ниједан од азијских мудраца није могао подвластити Запад. Једини човек, рођен у Азији, који је подвластио сав Запад, тј. сву Европу и Америку са острвима, јесте Господ Исус Христос. Једини источњак који је омиљен на Западу.<br />И никад ниједан од западних учитеља и идеолога није могао придобити Азију, ни за најкраће време. Само један Западњак успео је у томе: Западњак не по плотском рођењу него по својој власти над Западом. То је Исус Христос, рођени у Азији. Његова власт распрострла се над средњом Азијом и местимично даље преко Велике Азије као и Египта и Абисиније. Даље ширење Хришћанства на Исток спречио је Ислам, а то је једна отуђена секта јеврејско-хришћанска. Ислам се испречио као бедем између хришћанске Предње Азије II Индије. Но и то није без Божјег промисла, који свакако резервише победу Христову над целим Истоком за будућа времена.<br /></div><div align="justify">Расуђивање друго<br /><br />БАЛКАНСКИ ХРИСТОС<br /><br />Балкански Христос је исто што и јерусалимски, што и синајски, и руски, и што некада и европски. Јер је Он један.<br />Балкански Христос то је Христос на Балкану, у балканској драми живота, у балканском оделу, у балканској песми и символици, у балканским уздасима и сузама и крвавим гробовима, у балканском васкрсењу.<br />Он је оличен у свим светим балканским: у благочестивим царевима, благоверним царицама и ботоносним патријарсима и свештеницима; у светогорским преподобним и плачним монасима, испосницима, молчаницима, пештерницима, духовницима и чудотворцима; у византијским царевима и војводама који бранише Цариград и Јерусалим од муслимана: у српским жупанима, краљевима, кнежевима и деспотима, који бранише крст часни, тј. веру праву, веру православну и од муслимана и од Монгола и од Латина јеретика:<br />У мученицима под круном, у мученицима сељацима и занатлијама, у мученицима под омофором. архијерејским и под епитрахиљом јерејским, у мученицима под доламом војводском и под ризом монашком;<br />у мученици Злати и многим мученицима девојкама кроз векове и векове;<br />у мученику Ђорђу Кратовцу, кујунџији, и многим мученицима занатлијама кроз векове и векове;<br />у мученику патријарху Гаврилу пећком, у мученику ђакону Авакуму, игуману Пајсију трновском и игуману Атанасију светоникољском, на колац набијеним на Калемегдану, и у преподобном ученицима Агие Лавре на Пелопонезу, и осталим безбројним кроз векове и векове;<br />у преподобно-мученицима светогорским, које блажени Акакије благосиља на подвиг мучеништва, и у преподобно-мученицима светогорским, који бише побијени и живи спаљени од латина јеретика, и у мученицима старозагорским, и осталим многим кроз векове и векове;<br />у преподобним оцима и матерама нашим: светој Параскеви, Евгенији царици, Ефимији и другим, и у светом Прохору, Гаврилу, Јовану, Јоакиму, Клименту, Науму, Нектарију, Јоасафу, Василију Острошком, Петру Коришком, Јанићију Девечком, и осталим безбројним кроз векове и векове;<br />у самомученицима пештерницима балканским у пештерама Пећским, Црногорским, Охридским, Албанским, Пелопонеским, Трнавским, Студеничким, Моравским, кроз векове и векове; у свештеномученику равноапостолском Козми Албанском и у безбројним мученицима приморским, далматинским и босанским који пострадаше од латинских јеретика, у тамницама дубровачким иструнуше или отровани бише Христа ради, кроз векове и векове.<br />Треба ли да станемо? Тек смо започели набрајање. Ко ће све именовати? Ко ли све избројати? То су војске од мученика и мученица од иза Солуна до преко Дунава и од мора Сињега до Црнога. Многе милионе војске светих душа православни, које не може сместити никакав земаљски календар и које су убележене само у календар небески, у Књигу живота вечнога.<br />Сви су они поругани и попљувани и бијени били од непријатеља часног Крста, као Христос од Јевреја. Сви су са својим крстом на своју Голготу пошли, са трновим венцем на глави и са мржњом одасвуда, као у трње одевени, одгурнути од света кроз капију смрти као последњи, а прихваћени с оне стране благом руком Христовом као први.<br />Ваистину, последњи с ове стране капије смрти а први с оне стране.<br />За Христово име пострадали су од Истока до Запада, у Христово име победили су Исток и Запад. - Исток у лицу турског Ислама и монголског многобоштва, Запад у лицу јеретичког папизма.<br />На губилишту они су се осећали виши од својих џелата: пред источним џелатима изнад Истока а пред западним џелатима изнад Запада. Нико од њих није пружао своје мисли према земљопису, да би рекао: „Ми смо између Истока и Запада.“ Него су сви уздизали своје мисли и своја срца усправно к небесима, ка вечној Истини, за коју су страдали. И целим духом својим и свом душом својом стајали су изнад - изнад Истока и Запада.<br /><br />Расуђивање треће<br /><br />О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ<br /><br />Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.<br />Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.<br />То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.<br />Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.<br />Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.<br />Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: „Гледајте и чувајте се од лаколства,“ (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.<br />Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.<br />Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.<br />Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.<br />Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.<br />Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.<br />Но чим су се ослободили Истока, они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.<br />Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.<br />И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.<br />Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.<br />Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким "народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су II писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".<br />Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.<br />Много су претрпели српски свештеници II српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних „немачкара", од оних калајисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско, они су одбацивали као турско, а све што је турско, они су презирали као азијатско. Међутим, нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.<br /><br />Расуђивање четврто<br /><br />СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА<br /><br />Исток се страши од демона, Запад се игра са демонима.<br />Милијарда људских бића на Истоку пази на сваки корак, да се не би дотакли неког демона. Нико тамо није пронашао демоне; за демоне се тамо зна и демони се тамо осећају сваког дана и сваког часа од првог колена људског.<br />Запад је земља проналазака. Поред многих смртоносних или вашарских проналазака Запад је пронашао да постоје демони. И то је бучно разгласио нарочито у нашем столећу. Но како на Западу нема ништа што би сви прихватили за истину, него је све раздељено „по струкама", по партијама и сектама, то и овај проналазак да постоје бестелесна духовна бића није признат од целог западног човечанства, него му је одређено место у једноj секти људи који се називају спиритисти. Спиритисти су горди што им је дато да разговарају са духовима. Они су радосни што држе везу са духовним светом. Играју од радости, не знајући да им коло води сатана.<br />Исток не осећа анђеле, добре духове Божје, заштитнике и покровитеље; одавно је престао да их осећа. Остао је само са злим духовима, који му зло чине и које мора да умилостивљава жртвама, сваки дан, сваки дан.<br />Запад је престао да осећа и сазнаје и анђеле и ђаволе, има већ неколико стотина година. Зато је примио спиритастичко јеванђеље са чуђењем као човек који је нешто знао па заборавио па се опет досетио. Некад је Запад веровао у анђеле и ђаволе. Па је једновремено банкротирао са обе те имовине. Сад му се ђаволи јављају преко спиритиста, и он се буновно досећа. Досећа се, али не разликује духове. Радосно поздравља све духове који му се јављају као добре духове. Отупело му је осећање разликовања и распознавања.<br />Исток нема осећања за добре духове. Запад нема осећања за разликовање добрих духова од злих. Исток се брани од злих духова жртвама, непрестаним жртвама пред идолима од камена и дрвета. Запад, тј. спиритистички Запад, предаје се свима духовима који му се јављају било преко медијума, било преко асталчића; и свима поклања пуну веру.<br />Исток је дубоко песимистичан. Зашто? Зато што зна за зле духове а не зна за благога Бога. Познаје и осећа на својој кожи и на души присуство и дејство злих демона, а не осећа присуство благога Бога који може прогнати зле демоне и заштитити људе.<br />Спиритистички Запад је површно оптимистичан. Сасвим површно и сасвим глупо. Спиритисти долазе до познања Бога кроз демоне; не кроз ваплоћеног Сина Божјег, Христа, него кроз демоне, који се јављају кроз медијуме, асталчиће, итд. Махом бивши безбожници, спиритисти дознају од ђавола да постоји Бог и душа. И то дознање веома их изненађује и они ненасито изазивају Духове да им штогод рекну и прорекну. На таквом клизавом песку заснована је вера њихова. Они то сматрају нечим модерним, неким модерним проналаском. А да су читали Свето Писмо Божје, знали би, да је Свевишњи још кроз Мојсеја опоменуо човечанство да се чува од спиритизма. (5. Мојс. 18, 11.)<br />Велики Исток је под влашћу демона, а и спиритистички Запад је под влашћу демона. Демонократија, дакле, у обе хемисфере које се сучељавају са Православљем уопште и са Балканом посебице.<br />Настаје питање: „Хоћемо ли ми бити између једне демонократије и друге?“ Не, никако. Између него Изнад.<br />Ми знамо да постоји духовни свет. Знамо да постоје зли духови али и добри. Постоји благи Бог који је моћнији од свих духова уопште. Именом Христовим и Богородичиним и крсним знамењем ми прогонимо зле духове а молитвом привлачимо себи добре духове, анђеле светлости, који нас штите и помажу. На тај начин ми се уздижемо изнад незнабожачког и песимистичког Истока.<br />С друге стране ми се не радујемо јављању духова из онога света, јер знамо да то могу бити духови злобе који нас кушају и са пута спасења одбијају. Још мање призивамо ми духове из онога света и тражимо њихове савете и пророчанства о будућим догађајима. Јер ко тако чини, није угодан Богу. Него се надамо у Цара духова, Господа Свевишњега, нашега Творца и Оца небеснога, а не општимо крадом мимо Њега са духовним светом. На тај начин ми се Балканци уздижемо изнад спиритистичког Запада.<br />И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и изнад. Изнад Истока и Изнад Запада.<br /><br />Расуђивање пето<br /><br />ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА<br /><br />Колевка философије јесте Исток, од Пекинга до Атине. Колевка науке јесте Западна Европа и Америка. Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Источна философија сва је у тајни, сва мисаона, спонтана, интуитивна.<br />Западна наука је сва у знаку јавности, љубопитства, пропаганде и интереса.<br />Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Кад се источњак превари те поверује у науку, он прихвата теорије научне а не позитивна знања. Лакше му је оперисати са теоријама него са знањем научним. Теже му је под врућином Истока примењивати у живот знање, него ли у хладовини месити европске теорије и премесивати их у неку философију огрнуту шареним огртачем Истока.<br />Кад се западњак намами на неку философију источњачку, он из ње извуче једну од главних мисли и на овој саставља свој систем философије, остављајући својим колегама да извлаче друге мисли из оне исте философије и да на њима састављају опет своје системе философије. Јер у множини система гледа западњак умно богатство и културу народа а не у координацији и јединству духа.<br />Као што источњак огрће научне теорије огртачем Истока, тако западњак облачи источну философију у грубу одећу науке. Тобож да би му његов „систем" изгледао вероватнији као изражен научним речником и зајемчен научним „фактима".<br />У ствари хришћански Запад нема смисла за философију. Историја западне философије јесте историја највећих заблуда у прошлости човечанства. Бог је одузео ум крштеним људима који су презрели откривену Истину Божју кроз Господа Исуса Христа па су хтели сами помоћу незнабожних философа да решавају основна питања о бићу и животу по своме рачуну. Од почетка ренесансе па до деветнаестог века западни философи су живели од Платона и Аристотела и других јелинских незнабожних философа. Па кад су ове потпуно оглодали и остали ипак гладни, они су се у деветнаестом столећу наклопили на философе индијске од којих се и до данас хране, и китећи се њиховим перјем чине себе славним међу неславним.<br />Индија је мати свих философија. Од памтивека философирање у Индији нераздвојно је скопчано са аскезом. Сви философи индијски били су аскети. То западњак не разуме и не цени. Јер је код западњака интелектуална вештина довољна за састављање нових философских система. Он не полаже баш ништа на пост, уздржавање, морал и карактер философа. Он цени само његову интелектуалну конструкцију мисли. Није западњак за философију. Философе на истоку сматрају свецима. Философи западни су професори. А између свеца и професора раздаљина је већа него од Истока до Запада.<br />Нити је источњак за западну науку. Јер је источњак научен да и светска знања сматра нечим светим, сакралним, као и философију. Па како је западна наука без и најмањег ореола светиње, источњак се такве науке боји и презире је. Прима Је само у колико мора, да би одбранио живот свој од западне смртоносне машинерије. А та машинерија је накарадно чедо западне науке; грозни плод брачног развода Запада од светих небеса и незаконитог брака са земљом. Многе противречне философије западне јасно представљају казну Божју због одбацивања Христа. Јер по речи св. апостола Павла „као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум.“ (Рим. 1, 28.)<br />Две су велике лудости којима се некрштено и некрштено човечанство горди. То је философија источна и наука западна. Ни једно ни друго није од благога Бога. Него је обоје од људи и демона. Две лудости, два проклетства. На кантару свете истине Христове то двоје држи равнотежу. Христос је изнад источне философије и западне науке. Он мери, али Он се не мери.<br />Како је са Христовим Балканом?<br />Кад огњило удари о кремен онда се јавља варница. Пламен се уздиже у вис, изнад огњила и кремена. Исток се сударио са Западом на Балкану. Ако би се Балкан истоветовао са огњилом или са кременом, не би био Балкан, него би био Исток или Запад.<br />Ако би пожелео да буде пламен, изнад челика и камена, био би и остао би Христов Балкан, изнад Истока и изнад Запада, и као такав користан Истоку и Западу.<br />Најгоре је - бити између.<br />Слава је - бити изнад.<br />Изнад туге Истока и труда Запада треба да се уздиже православни Балкан. Туга Истока, то је философија Истока. Труд Запада, то је наука Запада. Може ли тица летети на једном крилу? И још болесном?<br />Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не даде правилан одговор. А само је један правилан одговор:<br />Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем оно што ми Твоји противници са Истока и Запада нуде.<br /><br />Расуђивање шесто<br /><br />О МИРУ И НЕМИРУ<br /><br />На Истоку влада мир, на Западу немир.<br />Мир почиње у човеку па се шири на друштво. И немир почиње у човеку па се шири на друштво.<br />Откуда мир у народима излазећег сунца? И откуда немир v народима залазећег сунца?<br />Од решених или нерешених питања живота. Ево откуда.<br />Почев од Стамбола па до Јапана сви народи имају унутарњи мир због тога што не живе од питања него од решења, тј. од давно решених основних питања, како је пре њих живело педесет или сто генерација. На тим решењима главнога источњак све зида, све разуме, све мисли и све делује. Ништа и никуд изван тих решења. Како мухамеданац, тако браманац. тако и будист. А ове три групе представљају сву огромну нехришћанску Азију, сав Исток.<br />У мухамеданизму све је решено у Корану. И сва решења своде се на две речи: Алах и кисмет. То даје мир и спокојство мухамеданским народима.<br />У браманизму и будизму опет све је решено у философијама индијским. И сва решења се своде на три појма: карма, дарма и реинкарнација.<br />Невесео је тај мир у оба случаја. Невесео је у мухамеданизму, јер означава потчињеност робова господару, Алаху. Невесео је и у философском Истоку, јер означава резигнацију, очајање, од кога нема спасења ни међу људима ни међу боговима.<br />На Западу влада немир. Као грудва снега кад се котрља па расте, тако је немир на Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао је толико у нашем столећу, да је западно човечанство доведено до непрестајућег страховања од онога што ће доћи и до растројства живаца и често - никад чешће у историји света - до лудила.<br />Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у Каину, који уби праведнога брата Авеља; исти као и немир у цару Саула, кад отпоче гонити праведнога Давида; исти као и немир у Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се обеси; исти као и немир у Јуде Искариотскот који продаде за проклете паре проклетим Јеврејима свога Учитеља и Господа, па сав дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у Кедронски поток па се обеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи, као триста година доцније јеретику Арију.<br />Увек исти узрок, а то је отпад од Бога и каскање за сатаном. Бог опомиње родитељски и озбиљно, а сатана показује лажне вашарске слике и привлачи к себи лакоме и лакомислене. На своје отровне слаткише он ваби и привлачи сладокусце и кратковиде.<br />На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва решења, којим су живели у миру претци њихови, и сва праискона питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак, и породица, и друштво, и држава, и овај свет, и онај свет. Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално. питање државно, питање морално, питање економско, питања и питања и само питања. Ни једно питање западна наука није решила. Јер је западна наука челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране и отвара нове.<br />И јер је западна наука позвата од крвника људског, господара ада, да створи немир, многоструки немир, на свима линијама немир, како унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.<br />И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на Западу, нечувен у историји људској.<br />С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је прогрес, немир је култура, немир је еволуција, немир ]е живот. Измирио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори: хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Измирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину егзистенцију.<br />А Балкан? Православни народи уопште, који су између Истока и Запада, а Балкан нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада;<br />изнад источне философије која мисли да је решила сва питања, и<br />изнад западне науке која сама признаје да је све ставила под питање и да није решила ништа.<br />Балкан мора бити испуњен миром који превазилази разум људски, миром који је Христос дао својим апостолима говорећи:<br />„Мир свој дајем вам“; миром који значи радост и љубав и живот. Речју, миром који је у Богу и од Бога.<br />Пет стотина година грцао је православни Балкан у ропству и није очајавао. Кад је у слободи обрисао замагљене очи од суза и погледао по Истоку и по Западу, видео је очајање на обе стране: на Истоку очајан мир а на Западу очајан немир. Здрав човек нашао се између два болесника.<br />Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим, то његов сфинкс.<br />А ми се молимо Христу Богу за Балкан, да се уздигне изнад очајног мира Истока и очајног немира Запада; изнад демонијачне философије Истока и демонијачне науке Запада. Сада и од сада и на век века да буде - изнад Истока и Запада. Амин.<br /><br />Расуђивање седмо<br /><br />МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО<br /><br />Исток се мучи за душу, Запад се мучи за тело.<br />Исток не верује у земаљски рај.<br />Запад не верује у небески рај.<br />Пост је за источњака први услов спасења. За западњака је пост лудо одрицање понуђених задовољстава.<br />Некад је Запад држао пост и остала плотска уздржања ради спасења душе. Но ми говоримо о садашњем Западу, о духовно јехтичавом, који се боји поста да му тело не би омршало. Уосталом, кад су и Цркве на Западу одбациле сваки пост, зар ће се очекивати од световњака да разумеју значај поста и да држе пост?<br />Сви тврде оно што је свима јасно, а то је, да се западни народи враћају паганизму. Но мало ко разликује паганизам од паганизма. Не враћају се западни народи паганизму источном него паганизму западном. Јер источни паганизам скопчан је са тешком аскезом, са постом и телесним мучењима разне врсте.<br />Кад би се европски народи враћали паганизму источном, они би постили и мучили себе онако како муче себе народи у Индији, у Тибету и у Китију. Али они се не враћају томе аскетском паганизму источном него се враћају раскалашном паганизму западном, тј. паганизму својих некрштених предака европских.<br />Паганизам западни је био крвав, суров и раскалашан од почетка до краја. Такав је био међу Јелинима, још жешћи код Римљана, и још жешћи код старих Германа и Франака. Зар су могли знати за пост стари Јелини кад је пред њиховим очима стално лебдео олимпијски разврат њихових богова? И зар је могло бити речи о неком уздржању код крволочних римских царева, који су поред своје трпезарије имали бљуваонице, да би могли избљувати један ручак па поново ручати? или код римских богатуна, који су правили ручкове од славујских језика? Какав пост и какво уздржање се могло и замислити код франачких и тевтонских народа, који су јели сирово месо нагњечено под седлом јахача?<br />Отпад Запада од Христа значи повраћај Запада паганизму, но не паганизму индијском, сажаљивом и резигнирном, него паганизму своме, западноме, крволочном и развратном, без духа и без савести. Што се све на делу и у пракси на наше очи показује.<br />Ислам је несумњиво духовнији од паганизираног Запада. Јер зна за пост и молитву, и за Бога и за душу. Заиста је духовнији од оне интелектуалне ганге која се смеје посту и молитви а одриче Бога и душу и мучи се само за рај земаљски.<br />Али су Ислам и паганизирани Запад у једноме сродни: у схватању будућега раја. Истина, муслимани замишљају рај на небу а не на Земљи, док пагани западни замигољају рај на Земљи а не на небу. Заиста, та два раја, може се рећи топографски су веома удаљени један од другог, али су у суштини истоветни. Јер и муслимани и западњаци замишљају рај као пуноћу телесног живота и пуно задовољење свих телесних страсти. Да би такав рај задобили муслимани се муче постом и молитвом, и клањањем, а западњаци тобожњим научним истраживањима и друштвеним превратима.<br />Насупрот једним и другим Индија и Тибет муче се, и то страшно муче, ни за рај земаљски ни за рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за несвест и неосетљивост, за нирвану. Јер је за њих живот Маја, обмана, и Самсара, вртлог, у коме се налазе и људи и богови. За њих не постоји ни рај небески нити, још мање, рај земаљски. Чак ни богови њихови нису у Рају, него у несрећи постојања, у обмани личног живљења, у вртлогу Самсаре. И колико људи очекују спасење од богова, исто толико богови очекују спасење од људи.<br />Због тога је Гаутама Буда имао смелости да каже: „Ја сам дошао да спасем људе и богове!“<br />Заиста, лажан је појам о Богу и о човеку тамо где се такав језик могао чути. Но није мање лажан језик на Западу где се говори: „Уживај! Енџој јурселф!“ (Задовољи самога себе! говоре Енглези). То не само да није језик хришћанских народа, него то није језик ни бољих и отменијих философа јелинских. Ни Сократ, ни Платон, ни Аристотел нису се усудили тако говорити. Него је тако проговорио онај који представља кукољ и болест јелинске философије. - Епикур. Он се усудио рећи трозну реч:<br />„Граби дан!“ То јест, уживај данас, јер сутра можеш бити мртав за вечност. Граби сваки нови дан и сисај га до крви. То је паганизам западни коме се некадања хришћанска Европа сада приволела.<br />Шта да кажемо на погледу мучења источног и западног човечанства, на огромној панорами мучења ради нестварног и неостварљивог циља?<br />Нестваран је и неостварљив циљ, коме тежи и ради кога се мучи исламски свет Истока. Јер на небу не постоји телесни и страстни рај.<br />Неостварен је и неостварљив циљ, коме је хиљадама година тежио и за кога се мучио свет Велике Азије, Средње и Крајње. Јер постоји Бог, један и једини, који је створио све душе и који их све чека у крило своје. Самоуништење је злочин и нирвана лаж.<br />Неостварен је и неостварљив циљ научног и безбожног Запада. Рај на земљи јесте рај без пророка; такав рај није ни обречен ни проречен, нити је био нити ће бити. Тамо је рај где је љубав. А љубав је тамо где је Родитељ. Према томе рај није на Земљи него на небу, није чулан него духован, нити је харемски него ангелски.<br />Јасно је из свега овога, да православни народи не могу стајати између Истока и Запада него - изнад. Нарочито православни Балкан, који је плакао у ропству пола хиљаде година, више него ма који други хришћански народ у свету. Балкан мора бити видовит и разликовати дан од ноћи и пшеницу од кукоља.<br />Не сме се Балкан колебати између Истока и Запада, тј. између исламског небесног али чувственог раја и материјалистичког земаљског раја западних народа.<br />Балкан није ни Исток ни Запад, нити је између Истока и Запада. Него је Балкан изнад Истока и Запада. Јер Балкан видовито види и провиђа, да је мучење источњака мучење за смрт и да је мучење западњака мучење за смрт. Тамо да се помоћу аскезе пређе у нирвану, овде да се помоћу уживања умре за навек или пак да се по смрти сиђе у подземне подруме Валхале, где се продужује телесно оргијање почето на Земљи.<br />Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада; и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање нити очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу а Запад покајању.<br />Да би тако сав род људски био благословен као једно стадо једног пастира, на век века. Амин.<br /><br />Расуђивање осмо<br /><br />БОРБА ЗА ВИДЉИВО И ЗА НЕВИДЉИВО ПРОКЛЕТСТВО<br /><br />Запад се бори за видљиво, Исток се бори за невидљиво.<br />Велико је питање шта је видљиво а шта невидљиво. Да ли је видљиво оно што види телесно око човечје, или оно што види дух човечји? Да ли је видљиво оно што човек и во подједнако виде својим очним рожњачама и зеницама, или оно што искључиво само човек може да види неким унутарњим органом вида?<br />Модерни Запад гледа телесним органом вида. И шта види? Види само покожицу ствари: види одећу нечега што се крије испод одеће; види кућу пужа, но не види пужа унутра у кући.<br />Никада Исток није веровао телесном оку. То му се мора уписати у заслугу. Тиме је он уздигао достојанство човека изнад вола. На томе и почива сва његова истанчана духовна философија. Што око не виде и ухо не чу и што иа ум човеку не дође - то је стварност бића. Сваки источњак сагласио би се са овим искуством апостола Павла. Али мало који учени западњак. Јер учени западњак је постројио сву кулу науке на песку, то јест на телесном виђењу и чувењу и мирису и дотицају и укусу. На томе почива сва вавилонска кула западног човечанства.<br />Запад се бори за Земљу, за земаљско благо над Земљом и под Земљом. И онога ко му придобије Земљу, или земаљско благо над Земљом или под Земљом проглашује великим човеком.<br />Исток је величао свеце и мудраце, Запад проналазаче и освајаче. Многобожни Исток је приписивао сву величину својих светаца и мудраца њима самима, а мало или нимало боговима. Због тога је своје свеце и мудраце проглашавао за богове, правио им храмове и приносио жртве. То чини до данашњег дана.<br />И Запад је приписивао све својим проналазачима и освајачима, Богу ништа. Но нити је своје великане уздизао у ред божанства нити им је подизао жртвенике. Подигао им је споменике од камена или метала - и то је све. Али пред споменицима нити се ко клањао ни молитве уздизао ни свеће палио ни жртве приносио... Ти су споменици као споменици мртвима на гробљу. Колико да живи не забораве мртве, а не као на Истоку, да мртви не забораве живе. Разједан сумњом у једнога Бога Запад је још мање могао проглашавати људе боговима. Ово је, међутим, за Исток и просто и лако. И свест и савест источњака лако се мири с тим, да људи постају богови а богови људи.<br />За Исток нема мртвих, за Запад нема живих. На Истоку се тело сматра маском и оруђем духа. Када дух одбаци тело, он и надаље постоји и живи, било без икаква тела било у новом телу. Духови предака живе у близини својих потомака. Зато се њима подижу жртвеници. Сва Индија и Тибет и Китај и Јапан са многим острвима окићени су таквим жртвеницима посвећеним духовима. Ти духови узимају учешћа у животу телесних људи, својих сродника, а осим њих постоје безбројни други духови, који су одувек бестелесни. То су духови гора и вода, планина и долина, пећина и стена, ветрова и бура, пустиња и друмова, месеца и звезда. Једном речју, за источњака сва је васиона испуњена бестелесним духовима, и она је према духовима у телу, тј. у људима и животињама, као океан према једном маленом острву.<br />Но сав тај огромни свет духова, у кога верују сви многобожачки народи Азије и Африке, нема свога центра. Нема једнога Бога, који би се могао ословити речима Светога Писма: „Боже духов и всјакија плоти.“Него су сви духови невезани, несродни, самовласни и неспокојни. Нема никога ко дели на десно и на лево, него је све помешано из и због тога неблагословено. Речју, нема Христа, Разделитеља и Просветитеља.<br />Али какав је да је онај духовни свет, источњак се припрема журно и бори да постане члан тога света. Јер овај видљиви свет за њега је само једна постаја васионских кола живота. Главно је - свет невидљиви. Зато источњак и не мари за овај живот нити се бори за овај видљиви свет, који брзо испарава као локва воде под жарким источним сунцем.<br />Запад је престао да производи свеце и мудраце. То датира од онда од кад су му папе престали бити свеци и мудраци и постали политичари и вештаци.<br />Пре те коби Запад је био православни и живео је Христом и борио со за Царство небесно. Али после те коби Запад је хтео да отпадне од папе, па је отпао од Христа. Тада је вид западњака за духовни свет превучен белилом, и место борбе за Царство небеско западно човечанство почело се бестидно борити за царство земаљско.<br />То је нова н најновија историја Европе. Она стоји под овим знацима: покорити и искористити. Тако западњаци и говоре и творе. Покорити природу и искористити природу, наравно, не као Божју творевину и с Божјим благословом, него покорити је као ничију својину, као непријатеља сву је исцедити у пехар тренутне насладе.<br />Али на што сво то? Зар западњак пe помишља да ће умрети, па покорио не покорио? Тако се у чуду пита источњак.<br />Не, не, западњак никада не помишља на смрт док не добије температуру од 40 степени. Он нема кад да мисли на смрт. Он нема кад да мисли ни на живот. Он не мисли ни на живот ни на смрт него само на покорење и искоришћење; и то на покорење и искоришћење земље и ваздуха, огња и воде, биља и животиња, браће и сродника, суседа и суседних народа и држава. Он је нашао своје научно и културно гесло: покорити и искористити, и захуктало јури за тим геслом. Он не види духовни свет око себе, па не видећи не верује. Само га спиритизам понекад уплаши. Црква га не плаши; папа још мање. Али тај црни спиритизам, та црна магија угони му хладан ветар у кости. „Има нешто!“ „Мора да има нешто“! шапће; тако шапће као са неким стидом, или са неком површном грижом савести. Ипак то га не задржава на захукталом путу, нити утишава његово гесло: покорити и искористити. На тај кобни пут навели су га његови ,,великани“, проналазачи и освајачи.<br />Православни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет као на Истоку нити о материјални свет као на Западу. Божје је небо II Божја Земља. Постоји духовни свет, чак бројнији него што Исток зна, али тај духовни свет није самовољан, самовољан и хаотичан, него је под влашћу Христа Бога, који рече: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи.“<br />Не може се од Бога отети ни небо ни земља. То је особито јасно православним Балканцима, који посведневно говоре и посведочавају да је - отето проклето.<br />Ни у овом погледу, дакле, не може Балкан стајати између Истока и Запада, него изнад једног и другог, да светли и једном и другом. Изнад Истока и Запада.</div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-35612660357631048582010-03-29T12:27:00.000+02:002010-03-29T21:55:13.196+02:00ИЗНАД ИСТОКА И ЗАПАДА<a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgItEWSIvniyeHsm44Ohou2RiauFaRiiY0KJywDvl879xTvm2H_s9YMk51pxFq42TOFNbYXTr-qZLg83BWedaajxI7bCZjF0zf_OPa_mxihP7yl-mFTRrBSpJoDj3kyntIHydSxfEIb4pwa/s1600/Nikolaj+Velimirovic.jpg"><img style="float:left; margin:0 10px 10px 0;cursor:pointer; cursor:hand;width: 228px; height: 320px;" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEgItEWSIvniyeHsm44Ohou2RiauFaRiiY0KJywDvl879xTvm2H_s9YMk51pxFq42TOFNbYXTr-qZLg83BWedaajxI7bCZjF0zf_OPa_mxihP7yl-mFTRrBSpJoDj3kyntIHydSxfEIb4pwa/s320/Nikolaj+Velimirovic.jpg" border="0" alt=""id="BLOGGER_PHOTO_ID_5454001408514246194" /></a><br />Епископ Николај Велимировић<br /><br />ИЗНАД ИСТОКА <br />И ЗАПАДА<br /><br />(Сепарат из сабраних дела епископа охридског и жичког Николаја Велимировића (1880—1956)<br /><br />Балкан се налази земљописно између Истока и Запада а идејно стоји изнад Истока и Запада.<br />Која је то идејна сила што спасава Балкан да не буде и идејно између, него га уздиже изнад Истока и Запада?<br />То је вера православна и само вера православна. Сви остали чиниоци, као земљописни положај, култура, наука, муслиманство, политика, земаљске тежње и аспирације, држе Балкан између Истока и Запада. Вера православна пак уздиже га изнад Истока и Запада, и само вера православна.<br />Ништа није несносније него налазити се између. Ако би се идејни, то јест православни Балкан покорио земљописном Балкану и остао између Истока и Запада, личио би на оног магарца из бајке, који је цркао од глади између два пласта сена.<br />На жалост, православни Балкан је од почетка 19. века до сада веома личио на оног легендарног Буридановог магарца, који је липсао од глади између два пласта сена, не знајући коме пласту да приђе. Час му се један пласт чинио већи и слађи час други. Изнемогао од шетње од једног пласта до другог, он је пао и липсао. И сав свет се насмејао магарцу као магарцу.<br />Балкану прети смрт од глади због многих брбљивих језика који га именују између. Или ће липсати од глади између Азије и Европе или ће га једна од тих сила ајкулски прогутати, ако се не буде дигао изнад. Изнад Истока и Запада.<br /> <br />Расуђивање прво<br /><br />ХРИСТОС ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА<br /><br />Кад Азијат чита Евангелије Христово он говори: „Ово је наш човек, ово је Азијат, испосник, молитвеник, мудрац и чудотворац.“<br />Кад Европејац чита Евангелије Христово он тврди: „Ово је наш човек, ово је Европејац, покретљив учитељ, брз помоћник људи, добротвор, лекар, хранитељ, хуманист и активист.“<br />Ша је, дакле, Христос? Да ли Азијат, да ли Европејац; да ли источњак, да ли западњак? Заиста, и једно II друго. Он је источњак на вишем плану и западњак на вишем плану. Он је источњак изнад Истока и западњак изнад Запада. Његова је земља и сви крајеви земље.<br />Трансцеденталност је особина истока, натурализам - особина Запада. Источњак са прекрштеним ногама у размишљању о вечноме, и западњак са сусталим ногама у трчању за пролазним. Ко је од њих ближи Христу? Оба су удаљени од Христа. Христос стоји изнад Истока и Запада.<br />Исток се толико удубљује у размишљање да нема времена за пословање. Запад толико послује да нема времена за размишљање. Обоје се садржи у Господу Исусу Христу, и то у пуној и савршеној мери, тако да Он превазилази Исток и Запад. Он стоји изнад Истока и Запада.<br />Политеистичном Истоку је тешко веровати у човека. Материјалистичном Западу је тешко веровати у Бога. Исус представља човека, Христос Бога. Две природе - једна ипостас. Запад лако прима човека Исуса и ставља га у „Пантеон" својих великих људи, Исток лако прихвата Бога Христа док за човеком Исусом не осећа потребу. Међутим, Спаситељ света "је и Бог и човек. Исус Христос дакле стоји изнад Истока и Запада.<br />Кад говоримо о Истоку, ми мислимо на кућу подељену унутра у самој себи; мислимо на две несродне групе народа: на мухамеданце и на брамо-будисте. Њихове су ћабе: Мека, Бенарес и Тибет. То двоје представља главну садржину и главну сиромаштину Истока. Кад пак говоримо о Западу, ми мислимо опет на кућу подељену унутра у самој себи. То је папизам и антипапизам (у разним облицима протестантизма). Ово су два главна пута западног човечанства, оба погрешна. Они представљају заблуду и сиромаштину Запада. Христос стоји високо изнад оваквог Истока и Запада.<br />Никад ниједан од азијских мудраца није могао подвластити Запад. Једини човек, рођен у Азији, који је подвластио сав Запад, тј. сву Европу и Америку са острвима, јесте Господ Исус Христос. Једини источњак који је омиљен на Западу.<br />И никад ниједан од западних учитеља и идеолога није могао придобити Азију, ни за најкраће време. Само један Западњак успео је у томе: Западњак не по плотском рођењу него по својој власти над Западом. То је Исус Христос, рођени у Азији. Његова власт распрострла се над средњом Азијом и местимично даље преко Велике Азије као и Египта и Абисиније. Даље ширење Хришћанства на Исток спречио је Ислам, а то је једна отуђена секта јеврејско-хришћанска. Ислам се испречио као бедем између хришћанске Предње Азије II Индије. Но и то није без Божјег промисла, који свакако резервише победу Христову над целим Истоком за будућа времена.<br />Расуђивање друго<br /><br />БАЛКАНСКИ ХРИСТОС<br /><br />Балкански Христос је исто што и јерусалимски, што и синајски, и руски, и што некада и европски. Јер је Он један.<br />Балкански Христос то је Христос на Балкану, у балканској драми живота, у балканском оделу, у балканској песми и символици, у балканским уздасима и сузама и крвавим гробовима, у балканском васкрсењу.<br />Он је оличен у свим светим балканским: у благочестивим царевима, благоверним царицама и ботоносним патријарсима и свештеницима; у светогорским преподобним и плачним монасима, испосницима, молчаницима, пештерницима, духовницима и чудотворцима; у византијским царевима и војводама који бранише Цариград и Јерусалим од муслимана: у српским жупанима, краљевима, кнежевима и деспотима, који бранише крст часни, тј. веру праву, веру православну и од муслимана и од Монгола и од Латина јеретика:<br />У мученицима под круном, у мученицима сељацима и занатлијама, у мученицима под омофором. архијерејским и под епитрахиљом јерејским, у мученицима под доламом војводском и под ризом монашком;<br />у мученици Злати и многим мученицима девојкама кроз векове и векове;<br />у мученику Ђорђу Кратовцу, кујунџији, и многим мученицима занатлијама кроз векове и векове;<br />у мученику патријарху Гаврилу пећком, у мученику ђакону Авакуму, игуману Пајсију трновском и игуману Атанасију светоникољском, на колац набијеним на Калемегдану, и у преподобном ученицима Агие Лавре на Пелопонезу, и осталим безбројним кроз векове и векове; <br />у преподобно-мученицима светогорским, које блажени Акакије благосиља на подвиг мучеништва, и у преподобно-мученицима светогорским, који бише побијени и живи спаљени од латина јеретика, и у мученицима старозагорским, и осталим многим кроз векове и векове;<br />у преподобним оцима и матерама нашим: светој Параскеви, Евгенији царици, Ефимији и другим, и у светом Прохору, Гаврилу, Јовану, Јоакиму, Клименту, Науму, Нектарију, Јоасафу, Василију Острошком, Петру Коришком, Јанићију Девечком, и осталим безбројним кроз векове и векове;<br />у самомученицима пештерницима балканским у пештерама Пећским, Црногорским, Охридским, Албанским, Пелопонеским, Трнавским, Студеничким, Моравским, кроз векове и векове; у свештеномученику равноапостолском Козми Албанском и у безбројним мученицима приморским, далматинским и босанским који пострадаше од латинских јеретика, у тамницама дубровачким иструнуше или отровани бише Христа ради, кроз векове и векове.<br />Треба ли да станемо? Тек смо започели набрајање. Ко ће све именовати? Ко ли све избројати? То су војске од мученика и мученица од иза Солуна до преко Дунава и од мора Сињега до Црнога. Многе милионе војске светих душа православни, које не може сместити никакав земаљски календар и које су убележене само у календар небески, у Књигу живота вечнога.<br />Сви су они поругани и попљувани и бијени били од непријатеља часног Крста, као Христос од Јевреја. Сви су са својим крстом на своју Голготу пошли, са трновим венцем на глави и са мржњом одасвуда, као у трње одевени, одгурнути од света кроз капију смрти као последњи, а прихваћени с оне стране благом руком Христовом као први.<br />Ваистину, последњи с ове стране капије смрти а први с оне стране.<br />За Христово име пострадали су од Истока до Запада, у Христово име победили су Исток и Запад. - Исток у лицу турског Ислама и монголског многобоштва, Запад у лицу јеретичког папизма.<br />На губилишту они су се осећали виши од својих џелата: пред источним џелатима изнад Истока а пред западним џелатима изнад Запада. Нико од њих није пружао своје мисли према земљопису, да би рекао: „Ми смо између Истока и Запада.“ Него су сви уздизали своје мисли и своја срца усправно к небесима, ка вечној Истини, за коју су страдали. И целим духом својим и свом душом својом стајали су изнад - изнад Истока и Запада.<br /> <br />Расуђивање треће<br /><br />О ЛАКОМИМ И ПРЕВАРЕНИМ<br /><br />Планина је већа од мравињака, Божија сила већа је од човечије силе. То свак признаје на ведроме дану.<br />Али кад човечији табани и коњске копите дигну прашину на друму, многи заслепе, па у страху признају човечију силу изнад Божије силе. Планину изгубе из вида па се спотакну у мравињак. И још поклоне се мравињаку.<br />То се догодило и са Србима, који се потурчише после Косовске битке.<br />Пре њих изневерише крст многи Бугари и Грци и Јелини, и уврстише у Муратову војску на Косову под полумесецом против српског крсташа барјака.<br />Али Лазар, најславнији човек под тим именом у историји света, не спотаче се о мравињак турске силе и не изгуби из вида планину Божије силе, него се одлучи да са својим народом прими од људи све ударце да би од Бога примио све награде.<br />Спотакоше се многа господа српска на Југу и на Западу. Заборавише опомену Христову: „Гледајте и чувајте се од лаколства,“ (Лк. 15.) па се полакомише на богатство и сласти и све обмане овога света; поломише крстове по својим кућама а чалму завише око главе и почеше авдес узимати и по џамијама клањати.<br />Тако за мало свој земаљски живот продужише а образ за увек изгубише. Не постидеше се крви Лазареве на Косову. Но пођоше путем потурица бугарских, грчких и јелинских.<br />Турци су били представници Истока на Балкану док су они владали Балканом, а потурице представљају Исток после одласка Турака.<br />Са тим лакомим и насилним Истоком, са мухамеданизмом, који је јеврејско-хришћанска јерес, не може се православни Балкан истоветовати. Балкан мора стајати изнад таквог Истока.<br />Српски сељачки устанак против Турака под Кочом, Карађорђем и Милошем најсјајнији је доказ да је српски народ хтео да се ослободи мухамеданског Истока. Сликао је себе вером и карактером, узвишеним изнад Истока.<br />Са крсташем барјаком српски устаници ушли су у неравну борбу против барјака са полумесецом. Са вером у Христа као веће силе од Мухамеда и у крст Христов као јаче знамење од полумесеца они су победили исламску Азију. Тако су узвисили православни Балкан над мухамеданским Истоком.<br />Но чим су се ослободили Истока, они су пали у ропство Запада. Сељаци шумадијски били су преварени од Срба западњака, од своје крвне браће из Аустрије. Ови Срби западњаци упали су у ослобођену Шумадију и почели стварати законе и установе попут протестаната и католика - а то су две западне хришћанске јереси. Почели су уређивати српску централну земљу по угледу на западне јеретике. Били су писмени и учени, због чега су их неписмени устаници ценили и власт им давали. Али су се усташки кнежеви страшно преварили. Њихова браћа из Аустрије били су излизани сасуди Православља, калајисани калајем протестантским и католичким, западњачким. Они су били кобна претходница западном утицају на Србију. Они су отворили све капије и све канале према Западу и учинили да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулога Запада.<br />Седамдесет година после пропасти на Косову Србија је била потпуно покорена од источних јеретика; седамдесет година после Другог устанка ослобођена Србија пала је у потпуно ропство западних јеретика. Мислимо на идејно ропство: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно.<br />И кнез Милош и Љубица, па чак и Вучић, увиђали су опасност од „немачкара" али им нису могли одолети. Викали су и претили, али пробијену брану нису могли учврстити. Кнез Александар је подлегао утицају Запада безвољно и малодушно; кнез Михаило драговољно, а краљ Милан свим срцем и душом.<br />Турци су предали кнез Михаилу кључеве од градова, а кнез Михаило почео је предавати кључеве српске духовне самосталности Западу. Последњи Обреновићи и Карађорђевићи ту су предају довршили. И те кључеве Запад још држи у својим рукама и царује над Србијом.<br />Ко се бунио против те драговољне предаје Западу? Црква православна са сељачким "народом својим. Кроз цео деветнаести век свештеници српски викали су II писали: „Трули Запад! Трули Запад! Бранимо се од трулог Запада!".<br />Част нека је свештенству српском. Част сељачком народу српском! Срам на безглавну господу српску! Срам и на оне владаре српске, који у име Запада презреше и Српску светосавску цркву и српски сељачки народ. Како су радили онако су и прошли. Њихов крај посведочава гњев Божји и гњев Светог Саве на њима. Читајте и слушајте о страшном скончању српских владара после Кнеза Милоша и ужасавајте се од гњева Господњег.<br />Много су претрпели српски свештеници II српски сељаци због свог одлучног става против јеретичког Запада. Свештеници су исмевани као „русофили" и „назадњаци", а српски сељаци као „непросвећена маса", као „глупи сељаци". И то не толико од оних „немачкара", од оних калајисаних Срба из Аустрије, колико од шумадијских синова школованих на Западу. Они су били цвеће према овима. Ови су представљали бесну клику и безбожну хорду агената западне „културе", „просвећености", „прогреса". Нове потурице, још опасније од старих потурица. Све што је српско, они су одбацивали као турско, а све што је турско, они су презирали као азијатско. Међутим, нису познавали у суштини ни шта је српско ни шта је турско ни азијско. Плиткоумни „коми воајажер" западних трговаца. Издајници већи и ужаснији од Вука Бранковића.<br /><br />Расуђивање четврто<br /><br />СТРАХ ОД ДЕМОНА И ИГРА СА ДЕМОНИМА<br /><br />Исток се страши од демона, Запад се игра са демонима.<br />Милијарда људских бића на Истоку пази на сваки корак, да се не би дотакли неког демона. Нико тамо није пронашао демоне; за демоне се тамо зна и демони се тамо осећају сваког дана и сваког часа од првог колена људског.<br />Запад је земља проналазака. Поред многих смртоносних или вашарских проналазака Запад је пронашао да постоје демони. И то је бучно разгласио нарочито у нашем столећу. Но како на Западу нема ништа што би сви прихватили за истину, него је све раздељено „по струкама", по партијама и сектама, то и овај проналазак да постоје бестелесна духовна бића није признат од целог западног човечанства, него му је одређено место у једноj секти људи који се називају спиритисти. Спиритисти су горди што им је дато да разговарају са духовима. Они су радосни што држе везу са духовним светом. Играју од радости, не знајући да им коло води сатана.<br />Исток не осећа анђеле, добре духове Божје, заштитнике и покровитеље; одавно је престао да их осећа. Остао је само са злим духовима, који му зло чине и које мора да умилостивљава жртвама, сваки дан, сваки дан.<br />Запад је престао да осећа и сазнаје и анђеле и ђаволе, има већ неколико стотина година. Зато је примио спиритастичко јеванђеље са чуђењем као човек који је нешто знао па заборавио па се опет досетио. Некад је Запад веровао у анђеле и ђаволе. Па је једновремено банкротирао са обе те имовине. Сад му се ђаволи јављају преко спиритиста, и он се буновно досећа. Досећа се, али не разликује духове. Радосно поздравља све духове који му се јављају као добре духове. Отупело му је осећање разликовања и распознавања.<br />Исток нема осећања за добре духове. Запад нема осећања за разликовање добрих духова од злих. Исток се брани од злих духова жртвама, непрестаним жртвама пред идолима од камена и дрвета. Запад, тј. спиритистички Запад, предаје се свима духовима који му се јављају било преко медијума, било преко асталчића; и свима поклања пуну веру.<br />Исток је дубоко песимистичан. Зашто? Зато што зна за зле духове а не зна за благога Бога. Познаје и осећа на својој кожи и на души присуство и дејство злих демона, а не осећа присуство благога Бога који може прогнати зле демоне и заштитити људе.<br />Спиритистички Запад је површно оптимистичан. Сасвим површно и сасвим глупо. Спиритисти долазе до познања Бога кроз демоне; не кроз ваплоћеног Сина Божјег, Христа, него кроз демоне, који се јављају кроз медијуме, асталчиће, итд. Махом бивши безбожници, спиритисти дознају од ђавола да постоји Бог и душа. И то дознање веома их изненађује и они ненасито изазивају Духове да им штогод рекну и прорекну. На таквом клизавом песку заснована је вера њихова. Они то сматрају нечим модерним, неким модерним проналаском. А да су читали Свето Писмо Божје, знали би, да је Свевишњи још кроз Мојсеја опоменуо човечанство да се чува од спиритизма. (5. Мојс. 18, 11.)<br />Велики Исток је под влашћу демона, а и спиритистички Запад је под влашћу демона. Демонократија, дакле, у обе хемисфере које се сучељавају са Православљем уопште и са Балканом посебице.<br />Настаје питање: „Хоћемо ли ми бити између једне демонократије и друге?“ Не, никако. Између него Изнад.<br />Ми знамо да постоји духовни свет. Знамо да постоје зли духови али и добри. Постоји благи Бог који је моћнији од свих духова уопште. Именом Христовим и Богородичиним и крсним знамењем ми прогонимо зле духове а молитвом привлачимо себи добре духове, анђеле светлости, који нас штите и помажу. На тај начин ми се уздижемо изнад незнабожачког и песимистичког Истока.<br />С друге стране ми се не радујемо јављању духова из онога света, јер знамо да то могу бити духови злобе који нас кушају и са пута спасења одбијају. Још мање призивамо ми духове из онога света и тражимо њихове савете и пророчанства о будућим догађајима. Јер ко тако чини, није угодан Богу. Него се надамо у Цара духова, Господа Свевишњега, нашега Творца и Оца небеснога, а не општимо крадом мимо Њега са духовним светом. На тај начин ми се Балканци уздижемо изнад спиритистичког Запада.<br />И као што је наш Спаситељ стајао изнад Истока и Запада, тако се и ми трудимо да не будемо згњечени између и између, него се с Христовом помоћи вазда уздижемо изнад и изнад. Изнад Истока и Изнад Запада.<br /><br />Расуђивање пето<br /><br />ИСТОЧНА ФИЛОСОФИЈА И ЗАПАДНА НАУКА<br /><br />Колевка философије јесте Исток, од Пекинга до Атине. Колевка науке јесте Западна Европа и Америка. Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Источна философија сва је у тајни, сва мисаона, спонтана, интуитивна.<br />Западна наука је сва у знаку јавности, љубопитства, пропаганде и интереса.<br />Нити је Исток за науку нити Запад за философију. Кад се источњак превари те поверује у науку, он прихвата теорије научне а не позитивна знања. Лакше му је оперисати са теоријама него са знањем научним. Теже му је под врућином Истока примењивати у живот знање, него ли у хладовини месити европске теорије и премесивати их у неку философију огрнуту шареним огртачем Истока.<br />Кад се западњак намами на неку философију источњачку, он из ње извуче једну од главних мисли и на овој саставља свој систем философије, остављајући својим колегама да извлаче друге мисли из оне исте философије и да на њима састављају опет своје системе философије. Јер у множини система гледа западњак умно богатство и културу народа а не у координацији и јединству духа.<br />Као што источњак огрће научне теорије огртачем Истока, тако западњак облачи источну философију у грубу одећу науке. Тобож да би му његов „систем" изгледао вероватнији као изражен научним речником и зајемчен научним „фактима".<br />У ствари хришћански Запад нема смисла за философију. Историја западне философије јесте историја највећих заблуда у прошлости човечанства. Бог је одузео ум крштеним људима који су презрели откривену Истину Божју кроз Господа Исуса Христа па су хтели сами помоћу незнабожних философа да решавају основна питања о бићу и животу по своме рачуну. Од почетка ренесансе па до деветнаестог века западни философи су живели од Платона и Аристотела и других јелинских незнабожних философа. Па кад су ове потпуно оглодали и остали ипак гладни, они су се у деветнаестом столећу наклопили на философе индијске од којих се и до данас хране, и китећи се њиховим перјем чине себе славним међу неславним.<br />Индија је мати свих философија. Од памтивека философирање у Индији нераздвојно је скопчано са аскезом. Сви философи индијски били су аскети. То западњак не разуме и не цени. Јер је код западњака интелектуална вештина довољна за састављање нових философских система. Он не полаже баш ништа на пост, уздржавање, морал и карактер философа. Он цени само његову интелектуалну конструкцију мисли. Није западњак за философију. Философе на истоку сматрају свецима. Философи западни су професори. А између свеца и професора раздаљина је већа него од Истока до Запада.<br />Нити је источњак за западну науку. Јер је источњак научен да и светска знања сматра нечим светим, сакралним, као и философију. Па како је западна наука без и најмањег ореола светиње, источњак се такве науке боји и презире је. Прима Је само у колико мора, да би одбранио живот свој од западне смртоносне машинерије. А та машинерија је накарадно чедо западне науке; грозни плод брачног развода Запада од светих небеса и незаконитог брака са земљом. Многе противречне философије западне јасно представљају казну Божју због одбацивања Христа. Јер по речи св. апостола Павла „као што не мараху да познаду Бога, зато их Бог предаде у покварен ум.“ (Рим. 1, 28.)<br />Две су велике лудости којима се некрштено и некрштено човечанство горди. То је философија источна и наука западна. Ни једно ни друго није од благога Бога. Него је обоје од људи и демона. Две лудости, два проклетства. На кантару свете истине Христове то двоје држи равнотежу. Христос је изнад источне философије и западне науке. Он мери, али Он се не мери.<br />Како је са Христовим Балканом?<br />Кад огњило удари о кремен онда се јавља варница. Пламен се уздиже у вис, изнад огњила и кремена. Исток се сударио са Западом на Балкану. Ако би се Балкан истоветовао са огњилом или са кременом, не би био Балкан, него би био Исток или Запад.<br />Ако би пожелео да буде пламен, изнад челика и камена, био би и остао би Христов Балкан, изнад Истока и изнад Запада, и као такав користан Истоку и Западу.<br />Најгоре је - бити између.<br />Слава је - бити изнад.<br />Изнад туге Истока и труда Запада треба да се уздиже православни Балкан. Туга Истока, то је философија Истока. Труд Запада, то је наука Запада. Може ли тица летети на једном крилу? И још болесном?<br />Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња? То питање не треба да да сна ни једном Србину, докле год Србин не даде правилан одговор. А само је један правилан одговор:<br />Да, Господе, примам оно што ми Ти нудиш, а одбацујем оно што ми Твоји противници са Истока и Запада нуде.<br /><br />Расуђивање шесто<br /><br />О МИРУ И НЕМИРУ<br /><br />На Истоку влада мир, на Западу немир.<br />Мир почиње у човеку па се шири на друштво. И немир почиње у човеку па се шири на друштво.<br />Откуда мир у народима излазећег сунца? И откуда немир v народима залазећег сунца?<br />Од решених или нерешених питања живота. Ево откуда.<br />Почев од Стамбола па до Јапана сви народи имају унутарњи мир због тога што не живе од питања него од решења, тј. од давно решених основних питања, како је пре њих живело педесет или сто генерација. На тим решењима главнога источњак све зида, све разуме, све мисли и све делује. Ништа и никуд изван тих решења. Како мухамеданац, тако браманац. тако и будист. А ове три групе представљају сву огромну нехришћанску Азију, сав Исток.<br />У мухамеданизму све је решено у Корану. И сва решења своде се на две речи: Алах и кисмет. То даје мир и спокојство мухамеданским народима.<br />У браманизму и будизму опет све је решено у философијама индијским. И сва решења се своде на три појма: карма, дарма и реинкарнација.<br />Невесео је тај мир у оба случаја. Невесео је у мухамеданизму, јер означава потчињеност робова господару, Алаху. Невесео је и у философском Истоку, јер означава резигнацију, очајање, од кога нема спасења ни међу људима ни међу боговима.<br />На Западу влада немир. Као грудва снега кад се котрља па расте, тако је немир на Западу нагло растао. Растао је нагло и нарастао је толико у нашем столећу, да је западно човечанство доведено до непрестајућег страховања од онога што ће доћи и до растројства живаца и често - никад чешће у историји света - до лудила.<br />Узрок западном немиру исти је као узрок немиру Адама и Еве кад су окренули леђа Богу Творцу а лице сатани; исти је као и немир у Каину, који уби праведнога брата Авеља; исти као и немир у цару Саула, кад отпоче гонити праведнога Давида; исти као и немир у Ахитофела, који издаде свога господара цара Давида, и на крају се обеси; исти као и немир у Јуде Искариотскот који продаде за проклете паре проклетим Јеврејима свога Учитеља и Господа, па сав дрхтећи од новог непојамног страха и ужаса оде у Кедронски поток па се обеси, и препуче му утроба и дроб му се просу по земљи, као триста година доцније јеретику Арију.<br />Увек исти узрок, а то је отпад од Бога и каскање за сатаном. Бог опомиње родитељски и озбиљно, а сатана показује лажне вашарске слике и привлачи к себи лакоме и лакомислене. На своје отровне слаткише он ваби и привлачи сладокусце и кратковиде.<br />На Западу је немир. Тај немир створила је машта учених западњака, која их је љуто заварала. Машта им је поништила сва решења, којим су живели у миру претци њихови, и сва праискона питања отворила поново као рашчешане ране. Због тога је на Западу све постало питањем, и све стављено под питање: и Бог и душа и морал, и брак, и породица, и друштво, и држава, и овај свет, и онај свет. Све је само питање и питање: питање лично, питање социјално. питање државно, питање морално, питање економско, питања и питања и само питања. Ни једно питање западна наука није решила. Јер је западна наука челична четка у рукама антихриста, четка што раздире старе ране и отвара нове.<br />И јер је западна наука позвата од крвника људског, господара ада, да створи немир, многоструки немир, на свима линијама немир, како унутра у човеку, тако и у свим круговима друштвеног живота.<br />И заиста, господар ада створио је помоћу лажне науке немир на Западу, нечувен у историји људској.<br />С немиром западњак леже, с немиром устаје. С немиром вечера, с немиром руча. С немиром се побратимио па говори: немир је прогрес, немир је култура, немир је еволуција, немир ]е живот. Измирио се с немиром Запад, и потурио је своју грбину да га немир шиба својим бичем изнутра и споља, по души и по телу, а он да говори: хвала, тако и треба, то води миру, то води срећи човечанства! Измирио се Запад с немиром и кукавички ласка немиру само да би под његовим наукама продужио за који месец или за коју годину егзистенцију.<br />А Балкан? Православни народи уопште, који су између Истока и Запада, а Балкан нарочито, мора се уздићи изнад лажног мира Истока и језивог немира Запада;<br />изнад источне философије која мисли да је решила сва питања, и<br />изнад западне науке која сама признаје да је све ставила под питање и да није решила ништа.<br />Балкан мора бити испуњен миром који превазилази разум људски, миром који је Христос дао својим апостолима говорећи:<br />„Мир свој дајем вам“; миром који значи радост и љубав и живот. Речју, миром који је у Богу и од Бога.<br />Пет стотина година грцао је православни Балкан у ропству и није очајавао. Кад је у слободи обрисао замагљене очи од суза и погледао по Истоку и по Западу, видео је очајање на обе стране: на Истоку очајан мир а на Западу очајан немир. Здрав човек нашао се између два болесника.<br />Да ли ће се Балкан заразити од једног или од другог очајника, или ће устати да дода лекове и послужи обојици на њиховој болесничкој постељи, то је загонетка пред њим, то његов сфинкс.<br />А ми се молимо Христу Богу за Балкан, да се уздигне изнад очајног мира Истока и очајног немира Запада; изнад демонијачне философије Истока и демонијачне науке Запада. Сада и од сада и на век века да буде - изнад Истока и Запада. Амин.<br /><br />Расуђивање седмо<br /><br />МУЧЕЊЕ ЗА ДУШУ И МУЧЕЊЕ ЗА ТЕЛО<br /><br />Исток се мучи за душу, Запад се мучи за тело.<br />Исток не верује у земаљски рај.<br />Запад не верује у небески рај.<br />Пост је за источњака први услов спасења. За западњака је пост лудо одрицање понуђених задовољстава.<br />Некад је Запад држао пост и остала плотска уздржања ради спасења душе. Но ми говоримо о садашњем Западу, о духовно јехтичавом, који се боји поста да му тело не би омршало. Уосталом, кад су и Цркве на Западу одбациле сваки пост, зар ће се очекивати од световњака да разумеју значај поста и да држе пост?<br />Сви тврде оно што је свима јасно, а то је, да се западни народи враћају паганизму. Но мало ко разликује паганизам од паганизма. Не враћају се западни народи паганизму источном него паганизму западном. Јер источни паганизам скопчан је са тешком аскезом, са постом и телесним мучењима разне врсте.<br />Кад би се европски народи враћали паганизму источном, они би постили и мучили себе онако како муче себе народи у Индији, у Тибету и у Китију. Али они се не враћају томе аскетском паганизму источном него се враћају раскалашном паганизму западном, тј. паганизму својих некрштених предака европских.<br />Паганизам западни је био крвав, суров и раскалашан од почетка до краја. Такав је био међу Јелинима, још жешћи код Римљана, и још жешћи код старих Германа и Франака. Зар су могли знати за пост стари Јелини кад је пред њиховим очима стално лебдео олимпијски разврат њихових богова? И зар је могло бити речи о неком уздржању код крволочних римских царева, који су поред своје трпезарије имали бљуваонице, да би могли избљувати један ручак па поново ручати? или код римских богатуна, који су правили ручкове од славујских језика? Какав пост и какво уздржање се могло и замислити код франачких и тевтонских народа, који су јели сирово месо нагњечено под седлом јахача?<br />Отпад Запада од Христа значи повраћај Запада паганизму, но не паганизму индијском, сажаљивом и резигнирном, него паганизму своме, западноме, крволочном и развратном, без духа и без савести. Што се све на делу и у пракси на наше очи показује.<br />Ислам је несумњиво духовнији од паганизираног Запада. Јер зна за пост и молитву, и за Бога и за душу. Заиста је духовнији од оне интелектуалне ганге која се смеје посту и молитви а одриче Бога и душу и мучи се само за рај земаљски.<br />Али су Ислам и паганизирани Запад у једноме сродни: у схватању будућега раја. Истина, муслимани замишљају рај на небу а не на Земљи, док пагани западни замигољају рај на Земљи а не на небу. Заиста, та два раја, може се рећи топографски су веома удаљени један од другог, али су у суштини истоветни. Јер и муслимани и западњаци замишљају рај као пуноћу телесног живота и пуно задовољење свих телесних страсти. Да би такав рај задобили муслимани се муче постом и молитвом, и клањањем, а западњаци тобожњим научним истраживањима и друштвеним превратима.<br />Насупрот једним и другим Индија и Тибет муче се, и то страшно муче, ни за рај земаљски ни за рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за несвест и неосетљивост, за нирвану. Јер је за њих живот Маја, обмана, и Самсара, вртлог, у коме се налазе и људи и богови. За њих не постоји ни рај небески нити, још мање, рај земаљски. Чак ни богови њихови нису у Рају, него у несрећи постојања, у обмани личног живљења, у вртлогу Самсаре. И колико људи очекују спасење од богова, исто толико богови очекују спасење од људи.<br />Због тога је Гаутама Буда имао смелости да каже: „Ја сам дошао да спасем људе и богове!“<br />Заиста, лажан је појам о Богу и о човеку тамо где се такав језик могао чути. Но није мање лажан језик на Западу где се говори: „Уживај! Енџој јурселф!“ (Задовољи самога себе! говоре Енглези). То не само да није језик хришћанских народа, него то није језик ни бољих и отменијих философа јелинских. Ни Сократ, ни Платон, ни Аристотел нису се усудили тако говорити. Него је тако проговорио онај који представља кукољ и болест јелинске философије. - Епикур. Он се усудио рећи трозну реч:<br />„Граби дан!“ То јест, уживај данас, јер сутра можеш бити мртав за вечност. Граби сваки нови дан и сисај га до крви. То је паганизам западни коме се некадања хришћанска Европа сада приволела.<br />Шта да кажемо на погледу мучења источног и западног човечанства, на огромној панорами мучења ради нестварног и неостварљивог циља?<br />Нестваран је и неостварљив циљ, коме тежи и ради кога се мучи исламски свет Истока. Јер на небу не постоји телесни и страстни рај.<br />Неостварен је и неостварљив циљ, коме је хиљадама година тежио и за кога се мучио свет Велике Азије, Средње и Крајње. Јер постоји Бог, један и једини, који је створио све душе и који их све чека у крило своје. Самоуништење је злочин и нирвана лаж.<br />Неостварен је и неостварљив циљ научног и безбожног Запада. Рај на земљи јесте рај без пророка; такав рај није ни обречен ни проречен, нити је био нити ће бити. Тамо је рај где је љубав. А љубав је тамо где је Родитељ. Према томе рај није на Земљи него на небу, није чулан него духован, нити је харемски него ангелски.<br />Јасно је из свега овога, да православни народи не могу стајати између Истока и Запада него - изнад. Нарочито православни Балкан, који је плакао у ропству пола хиљаде година, више него ма који други хришћански народ у свету. Балкан мора бити видовит и разликовати дан од ноћи и пшеницу од кукоља.<br />Не сме се Балкан колебати између Истока и Запада, тј. између исламског небесног али чувственог раја и материјалистичког земаљског раја западних народа.<br />Балкан није ни Исток ни Запад, нити је између Истока и Запада. Него је Балкан изнад Истока и Запада. Јер Балкан видовито види и провиђа, да је мучење источњака мучење за смрт и да је мучење западњака мучење за смрт. Тамо да се помоћу аскезе пређе у нирвану, овде да се помоћу уживања умре за навек или пак да се по смрти сиђе у подземне подруме Валхале, где се продужује телесно оргијање почето на Земљи.<br />Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада; и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање нити очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу а Запад покајању.<br />Да би тако сав род људски био благословен као једно стадо једног пастира, на век века. Амин.<br /><br />Расуђивање осмо<br /><br />БОРБА ЗА ВИДЉИВО И ЗА НЕВИДЉИВО ПРОКЛЕТСТВО<br /><br />Запад се бори за видљиво, Исток се бори за невидљиво.<br />Велико је питање шта је видљиво а шта невидљиво. Да ли је видљиво оно што види телесно око човечје, или оно што види дух човечји? Да ли је видљиво оно што човек и во подједнако виде својим очним рожњачама и зеницама, или оно што искључиво само човек може да види неким унутарњим органом вида?<br />Модерни Запад гледа телесним органом вида. И шта види? Види само покожицу ствари: види одећу нечега што се крије испод одеће; види кућу пужа, но не види пужа унутра у кући.<br />Никада Исток није веровао телесном оку. То му се мора уписати у заслугу. Тиме је он уздигао достојанство човека изнад вола. На томе и почива сва његова истанчана духовна философија. Што око не виде и ухо не чу и што иа ум човеку не дође - то је стварност бића. Сваки источњак сагласио би се са овим искуством апостола Павла. Али мало који учени западњак. Јер учени западњак је постројио сву кулу науке на песку, то јест на телесном виђењу и чувењу и мирису и дотицају и укусу. На томе почива сва вавилонска кула западног човечанства.<br />Запад се бори за Земљу, за земаљско благо над Земљом и под Земљом. И онога ко му придобије Земљу, или земаљско благо над Земљом или под Земљом проглашује великим човеком.<br />Исток је величао свеце и мудраце, Запад проналазаче и освајаче. Многобожни Исток је приписивао сву величину својих светаца и мудраца њима самима, а мало или нимало боговима. Због тога је своје свеце и мудраце проглашавао за богове, правио им храмове и приносио жртве. То чини до данашњег дана.<br />И Запад је приписивао све својим проналазачима и освајачима, Богу ништа. Но нити је своје великане уздизао у ред божанства нити им је подизао жртвенике. Подигао им је споменике од камена или метала - и то је све. Али пред споменицима нити се ко клањао ни молитве уздизао ни свеће палио ни жртве приносио... Ти су споменици као споменици мртвима на гробљу. Колико да живи не забораве мртве, а не као на Истоку, да мртви не забораве живе. Разједан сумњом у једнога Бога Запад је још мање могао проглашавати људе боговима. Ово је, међутим, за Исток и просто и лако. И свест и савест источњака лако се мири с тим, да људи постају богови а богови људи.<br />За Исток нема мртвих, за Запад нема живих. На Истоку се тело сматра маском и оруђем духа. Када дух одбаци тело, он и надаље постоји и живи, било без икаква тела било у новом телу. Духови предака живе у близини својих потомака. Зато се њима подижу жртвеници. Сва Индија и Тибет и Китај и Јапан са многим острвима окићени су таквим жртвеницима посвећеним духовима. Ти духови узимају учешћа у животу телесних људи, својих сродника, а осим њих постоје безбројни други духови, који су одувек бестелесни. То су духови гора и вода, планина и долина, пећина и стена, ветрова и бура, пустиња и друмова, месеца и звезда. Једном речју, за источњака сва је васиона испуњена бестелесним духовима, и она је према духовима у телу, тј. у људима и животињама, као океан према једном маленом острву.<br />Но сав тај огромни свет духова, у кога верују сви многобожачки народи Азије и Африке, нема свога центра. Нема једнога Бога, који би се могао ословити речима Светога Писма: „Боже духов и всјакија плоти.“Него су сви духови невезани, несродни, самовласни и неспокојни. Нема никога ко дели на десно и на лево, него је све помешано из и због тога неблагословено. Речју, нема Христа, Разделитеља и Просветитеља.<br />Али какав је да је онај духовни свет, источњак се припрема журно и бори да постане члан тога света. Јер овај видљиви свет за њега је само једна постаја васионских кола живота. Главно је - свет невидљиви. Зато источњак и не мари за овај живот нити се бори за овај видљиви свет, који брзо испарава као локва воде под жарким источним сунцем.<br />Запад је престао да производи свеце и мудраце. То датира од онда од кад су му папе престали бити свеци и мудраци и постали политичари и вештаци.<br />Пре те коби Запад је био православни и живео је Христом и борио со за Царство небесно. Али после те коби Запад је хтео да отпадне од папе, па је отпао од Христа. Тада је вид западњака за духовни свет превучен белилом, и место борбе за Царство небеско западно човечанство почело се бестидно борити за царство земаљско.<br />То је нова н најновија историја Европе. Она стоји под овим знацима: покорити и искористити. Тако западњаци и говоре и творе. Покорити природу и искористити природу, наравно, не као Божју творевину и с Божјим благословом, него покорити је као ничију својину, као непријатеља сву је исцедити у пехар тренутне насладе.<br />Али на што сво то? Зар западњак пe помишља да ће умрети, па покорио не покорио? Тако се у чуду пита источњак.<br />Не, не, западњак никада не помишља на смрт док не добије температуру од 40 степени. Он нема кад да мисли на смрт. Он нема кад да мисли ни на живот. Он не мисли ни на живот ни на смрт него само на покорење и искоришћење; и то на покорење и искоришћење земље и ваздуха, огња и воде, биља и животиња, браће и сродника, суседа и суседних народа и држава. Он је нашао своје научно и културно гесло: покорити и искористити, и захуктало јури за тим геслом. Он не види духовни свет око себе, па не видећи не верује. Само га спиритизам понекад уплаши. Црква га не плаши; папа још мање. Али тај црни спиритизам, та црна магија угони му хладан ветар у кости. „Има нешто!“ „Мора да има нешто“! шапће; тако шапће као са неким стидом, или са неком површном грижом савести. Ипак то га не задржава на захукталом путу, нити утишава његово гесло: покорити и искористити. На тај кобни пут навели су га његови ,,великани“, проналазачи и освајачи.<br />Православни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет као на Истоку нити о материјални свет као на Западу. Божје је небо II Божја Земља. Постоји духовни свет, чак бројнији него што Исток зна, али тај духовни свет није самовољан, самовољан и хаотичан, него је под влашћу Христа Бога, који рече: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи.“<br />Не може се од Бога отети ни небо ни земља. То је особито јасно православним Балканцима, који посведневно говоре и посведочавају да је - отето проклето.<br />Ни у овом погледу, дакле, не може Балкан стајати између Истока и Запада, него изнад једног и другог, да светли и једном и другом. Изнад Истока и Запада. <br /><br /><br /><br /><strong></strong>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-7961617770286416930.post-79002665428440004422010-03-29T11:59:00.000+02:002010-03-29T12:12:20.405+02:00<div align="justify"><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhZFtdZU46wjT-USFBXNuHZvf6GmiovW6pOnaTcWZMSAS0TgoC7NRVXV4Le1tvupoAjqEFPelndqPFqpNiNcuE8DI09nDR4BBu19elmXFhrChumwJlo4HSL57xYpKsIkpX5P-Hs4DC5V1no/s1600/Glas+Istoka,+korica.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 214px; FLOAT: left; HEIGHT: 308px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5453993623114800802" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEhZFtdZU46wjT-USFBXNuHZvf6GmiovW6pOnaTcWZMSAS0TgoC7NRVXV4Le1tvupoAjqEFPelndqPFqpNiNcuE8DI09nDR4BBu19elmXFhrChumwJlo4HSL57xYpKsIkpX5P-Hs4DC5V1no/s320/Glas+Istoka,+korica.jpg" /></a><span style="font-size:180%;">ГЛАС ИСТОКА, БР. 1</span><br /></div><div align="justify"><span style="font-size:85%;">ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСТ, УМЈЕТНОСТ, НАУКУ И КУЛТУРУ<br /></span><br />ISSN 1986-5198<br /><br /><a href="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiT9UuDG8ZXzIgjMVtDQazfiumJVzSogchGiSFDekm5PPvQcRPMIm4ugOLFZLFUKy9M1y9Fc3txEXbwhmu8-pTOCES2TN8ZbGSZKo5a4T3URKhJEbgjKRHYWZ7XBXWUU2qtS7wXgfvCUzbn/s1600/Logotip,+JPG.jpg"><img style="MARGIN: 0px 10px 10px 0px; WIDTH: 90px; FLOAT: left; HEIGHT: 80px; CURSOR: hand" id="BLOGGER_PHOTO_ID_5453994232440282002" border="0" alt="" src="https://blogger.googleusercontent.com/img/b/R29vZ2xl/AVvXsEiT9UuDG8ZXzIgjMVtDQazfiumJVzSogchGiSFDekm5PPvQcRPMIm4ugOLFZLFUKy9M1y9Fc3txEXbwhmu8-pTOCES2TN8ZbGSZKo5a4T3URKhJEbgjKRHYWZ7XBXWUU2qtS7wXgfvCUzbn/s320/Logotip,+JPG.jpg" /></a><br /><br /><br /></div><div align="justify"></div><div align="justify"></div><div align="justify"></div><div align="justify"></div><div align="justify"></div><div align="justify"></div><div align="justify"></div><div align="justify"> </div><div align="justify"> </div><div align="justify">Удружење за информативно-културну дјелатност<br />''Свети Сава'' Источно Сарајево (Пале)<br />2009. </div><div align="justify"><br /></div><div align="justify"></div><div align="justify">Главни и одговорни уредник:<br />Недељко Жугић<br /><br />Замјеник главног и одговорног уредника:<br />Радомир Јагодић Рашо<br /><br />Извршни уредник:<br />Марија Шмелц<br /><br />Издавач:<br />Удружење за информативно-културну дјелатност<br />''Свети Сава'' Источно Сарајево (Пале) </div><div align="justify"><br />Штампа:<br />''Графомарк'' Лакташи<br /><br />Припрема:<br />Удружење за информативно-културну дјелатност<br />''Свети Сава'' Источно Сарајево (Пале)<br /><br />Рјешењем Министарства просвјете и културе Републике Српске, број: 07.030-611-01-8/09, од 16. 09. 2009. године ''Глас Истока'' Пале, уписано је у Регистар јавних гласила под редним бројем 580.<br /><br />Часопис се штампа из средстава додијељених по основу пријаве на Јавни позив за подношење захтјева за додјелу грант подршке непрофитним организацијама и појединцима за 2009. годину Министарства цивилних послова<br />Босне и Херцеговине.<br /><br />УПУТА ЗА АУТОРЕ<br /><br />Позивамо ауторе да достављају своје радове и прилоге који садржајем одговарају основним тематским опредјељењима ''Гласa истока''. У часопису објављујемо радове који подлијежу редакцијској обради и ауторске радове који су рецензирани. Радови се категоризирају у сљедеће основне категорије:<br />- изворна, ауторска књижевна дјела (пјесме, приче, трактати, књижевни прикази, уломци из романа, драме);<br />- слике и прикази умјетничких дјела, умјетника, умјетнички самописи, као и сваки други умјетнички приказ;<br />- изворни научни чланци, огледи, прикази, истраживања, магистарске радове и докторске дисертације;<br />- излагања са научних и стручних скупова;<br />- стручне чланке са корисним приједлозима;<br />- чланци, коментари, есеји, колумне, репортаже, истраживања, као и сви други видови писане комуникације из области осликавања друштвеног живота.<br /><br />Сви радови треба да кореспондирају са концепцијом и основном мисијом часописа ''Глас истока'': инвентивно, креативно, визионарскo и нешаблонско размишљање.<br /><br />Радови треба да испуњавају сљедеће услове:<br /><br />1. Да су у писаној форми (Times New Roman, фонт - 12), а пожељан је прилог на ЦД-у или електронским путем.<br />2. Наслови требају бити јасни и информативни.<br />3.Текстови стручних радова требају, у случајевима када елаборирају поједине сегменте једног проблема, садржавати концизне поднаслове.<br />4. У случајевима када се користе кратице и симболи, уз рад морају обавезно бити приложена објашњења.<br />5. Обим рукописа је до једне половине (1/5) ауторског табака/арка, односно osam (8) картица (до 14.000 карактера, са размацима, написани ћирилицом или латиницом, опремљени фуснотама и литературом.<br />6. У радовима ће се поштовати језик аутора (екавски или ијекавски), a писмо часописа је ћирилица.<br /><br />Радове слати на адресу:<br />Удружење за ИКД ''Свети Сава''<br />(за ''Глас истока''),<br />Романијска бб<br />71420 Пале<br /><br />тел: (+ 387)057 226-538, 065 543-983<br />е-mail: glasistoka@gmail.com<br /><a href="mailto:svsava@teol.net">svsava@teol.net</a> </div><div align="justify"></div><div align="justify"></div>ГЛАС ИСТОКАhttp://www.blogger.com/profile/16361968856136714661noreply@blogger.com0