ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ

ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ

У попису становништва из 2002. године налазе се необориви докази да српски народ убрзано биолошки умире.
Срби су на историјској размеђи. Ово поколење има велику одговорност. Сада је тренутак да се покаже државничка мудрост. Ово је последњи час да се спаси српска Нојева барка која тоне. Уместо 27, у Србији има 6,2 милиона Срба!
Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.
Питање наталитета и популационе политике задире у саму суштину бића једног народа. Оно све више излази из демографских оквира и прераста у најважније одреднице националног питања.
Са антрополошког становишта "српско национално питање" могло би се разложити на неколико одредница. Неке тврдње спадају у митоманију, неке у митологију, а неке су историјски проверене чињенице.
Прва је: "СРБИ - НАРОД НАЈСТАРИЈИ" (Олга Пјановиц-Луковиц). Срби су старији од египатских пирамида, од Грка, Римљана, Германа, Руса.
Друга одредница излази из оквира митоманије: "ГЕНОЦИД над Србима судбина је српског народа" (Радован Самарџић).
Трећа одредница су сеобе, пре и после Арсенија Чарнојевића, пре и после ''Сеоба'' Милоша Црњанског. Правац сеоба: цели свет - Европа, Русија, Америка, Канада, Аустралија.
Четврта одредница: ДЕОБЕ. Још у пракси није остварено српско "НАЧЕРТАНИЈЕ" о томе шта све Срби хоће, а шта неће. "Само слога Србина спасава". Српске деобе су највећа српска несрећа.
Пета одредница је "НАЦИОНАЛНИ МАЗОХИЗАМ" (вечни "дежурни кривац"). Истрајан је у понижењу, блаћењу, трпљењу.
Шеста одредница је ХАЗАРСКИ СИНДРОМ (Милорад Павић), култ Косова, култ пораза, култ смрти. Српски народ се одрекао царства земаљског и прикључио се небеском царству. Он не слави своје победнике (Душана Силног), него своје мученике (цара Лазу).
Седма одредница је оно што све скупа представља генетски код овог народа, а то су огромни ДУХОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛИ којима је он утицао и на светску историју и на светску културу и на светску књижевност, науку, спорт. Заправо је његово сложено атавистичко биће извор његове велике енергије, стваралаштва и талената. Тај духовни потенцијал почео је нагло да слаби.
Са социолошког становишта, треба поменути само неколико чињеница, које су тесно повезане са његовим антрополошким обележјима.
- БРОЈЧАНА ПРЕМОЋ СРБА на Балкану. Српски народ морао је да се правда да није империјалистички, морао је да се сагне, да се погрби да би био равноправан са осталим балканским народима.
- ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ је врло значајан: Србија је била трансферзала за све освајаче са истока и запада.
- ЕТНИЧКА, ВЕРСКА, НАЦИОНАЛНА, општа збрка, која је непрекидно стварала сукобе, нетрпељивост и ратове.
- СУКОБЉЕНИ ИНТЕРЕСИ великих сила и светских лобија на Балкану.
- ОСВЕТНИЧКИ НАБОЈ губитника у два балканска и два светска рата.
- Несхватање да у међународним односима доминирају ИНТЕРЕСИ , а не љубав, раније пријатељство и раније савезништво…
- РАСУТОСТ СРБА по целој Југославији где су некада били доминантни, а сада смањени на безначајне остатке некада већинског народа.
- ЕМОТИВНИ ОДНОС према Југославији: Срби су једини сматрали и прву и другу Југославију својом једином отаџбином. Сви други су се осећали као подстанари, или привремени станари (Кардељ). Они су увек имали резервну отаџбину, резервну варијанту.
Стање је, заиста, трагично: Срби спадају у ретке народе, који се од почетка овог века бројчано смањују, док се сви други народи значајно увећавају. За четврт века стопа морталитета биће два пута већа од стопе наталитета; порођаји ће бити све ређи, сахране све чешће; српским градовима шетаће се пензионери и инвалиди; Србе ће и из Србије протеривати као и из Босне, из Крајине, са Косова; сви они који могу, побећи ће из ове земље, производња ће се постепено гасити, живот замирати, стизаће масовно Албанци и Бошњаци да, и без рата, попуне упражњени простор; Београд ће за 80 до 100 година, а можда и знатно раније, постати престоница неке велике Албаније, или уједињене Џамахирије.
Србија и Русија су данас на челу држава у свету са најмањим наталитетом и са највећим бројем легалних абортуса.
Историјски приступ је такође значајан. Својим доласком на Балкан Срби су изабрали најнесрећније подручје за своју историју. Осим Јевреја, ниједан народ није имао тако трагичну судбину. Да није било геноцида над њима, он би данас био бројчана велесила.
Физичко уништавање у ратовима, масовно убијање, повлачење са географских простора, потискивање, протеривање, насилно превођење у друге вере и народе, насилна етничка асимилација - то је историјска лична карта српског народа.
Посебан је случај Далмације. У њој су огромну већину представљали Срби. Најпре су сви они били православне вере, а потом је средином прошлог века дошло до масовног насилног покатоличења. У то време Дубровчани нису знали шта је то "Хрват". То им је било сасвим страно и далеко. Треба се упознати са обимном студијом Никодима Милаша: Православна Далмација.
Српски народ је био народ матица за стварање нових етничких и верских група на подручју Балкана. Сигмунд Фројд је то објаснио у познатој студији ''Тотем и Табу'', по којој синови убијају оца да би дошли на његово место. Касније, наступа покајање, али тада оца више неће бити. До сличног закључка дошао је недавно и Столтенберг изјављујући да је садашњи грађански рат "обрачун Срба против Срба".
Према тврђењима историчара и генетичара, босански и српски муслимани су етнички најчистији Словени. Има више турске крви код Срба, као што код Хрвата, а посебно Словенаца, има много германсаке крви. Зато је овај грађански рат био потпуно бесмислен.
Српски народ је нерпекидно потискиван са својих историјских подручја. Почетком XX века, Срба је било девет милиона, а Хрвата два милиона и деветсто хиљада. У Хрватској - Срба је било 43%. После геноцида над њима у Првом, а нарочито у Другом светском рату, доскора их је било само 12%. Сада се догодила највећа трагедија: протерани су сви Срби из Српске Крајине, из Западне, и из Источне Славоније.
После ове "сеобе" 250.000 људи само из Книнске Крајине, и после ранијих бекстава из Хрватске у време овог грађанског рата, у новој хрватској држави неће остати више од 3% Срба (и само три посланика у парламенту). И то је крај Срба у Хрватској.
Сада се догађа изгон Срба са Косова и Метохије. Већ их је око 250.000 изгнано или је побегло из страха од освете. Остало је само између 50.000 и 100.000, али се и они спремају на бекство.
Срби су по величини били четврти словенски народ (иза Руса, Украјинаца и Пољака). Срби су сада бројчано седми словенски народ, према тврђењу историчара.
Од почетка двадесетог века до почетка овог грађанског рата Срби су се бројчано смањили док су се сви други балкански и европски народи бројчано знатно увећали. За последњих 15 година догодило се ново драматично смањење.
У Титовој Југославији побијено је много Срба интелектуалаца и "капиталиста". Тај режим није имао благонаклон став према Србима. Само у првом налету комунисти су побили триста хиљада Срба. Преко триста хиљада Срба прогнали су Албанци са Косова, а о томе се није смело говорити. То је све доскора била табу-тема.
''Српски народ мора престати да буде дежурни кривац'' био је наслов мог чланка у ''Политици'' још из 1988. године. Ту грбу кривца Срби и данас носе и носиће је још врло дуго због постојања два аршина светске правде.
Дакле, много је разлога који могу довести до ''послењег одласка српског народа из историје''. Тај свечани одлазак обележиће ''посмртна демографска звона'', јер су Срби изгледа изабрали демографску смрт као начин одбране од оптужби свих (бело)светских и наших лобија за све грехове овог света, и за оне које су починили, и за оне које нису починили.

КАКО СПРЕЧИТИ ОДЛАЗАК СРПСКОГ НАРОДА
ИЗ ИСТОРИЈЕ И ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ

Србија је вишенационална и мултикултурална заједница. Она носи име (Србија) према Србима, најмногољуднијем народу. До половине 20. века они су представљали апсолутну већину у односу на друге етничке групе.
Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.
У светским и грађанским ратовима на Балкану, а и због беле куге, Срби су се рапидно бројчано смањивали. То показују следећи подаци. Срба је према пописима стновништва било у Србији године 1961. - 74,6%, 1971. - 71,2%, 1981. - 66,4%, 1991. - 63%. Попис из 2002. године није укључио Космет. Са њим, било би бар још неколико процената мање Срба.
У 20. веку 4 милиона Срба је убијено и 4 милиона расељено по целом свету. И још три Србије убијене су у акушерским клиникама. Уништена нам је економија, на ивици смо беде и сиромаштва, села су нам испражњена, деце је све мање, а старих људи све више, брак и породица су у дубокој кризи.
Постали смо један од најстаријих народа на планети (у првих десет). Према попису становништва из 2002. године, од 161 општине (без Косова), у 131 општини становништво се налази у дубокој (просек преко 41 године) и у најдубљој старости (просек преко 51 године). Албанци са Косова у просеку су млађи од 30 година. Има српских села где више нема никога, или само са једним или два становника. Од 1950. године до данас насеља у Србији до 500 становника смањила су се за 90%, до 1000 становника за 80%, а до 5000 – за 63%. То показује да су наша села готово нестала.
У најмлађу групацију ''демографска зрелост'' спада само једна општина – Прешево, са просечном старошћу око 30 година. Овде живе углавном само Албанци. У нешто старијој групи ''праг демографске старости'' налазе се Бујановац, Сјеница, Тутин и Нови Пазар. И овде живи претежно несрпско становништво. Просечна старост овде је од 32 до 35 година.
Према демографу мр Горану Пеневу у 181 насељу у Србији и Војводини нема ниједног лица млађег од 20 година. То су, углавном, мања насеља, али су и она некада била велика, пуна деце и живота.
Упоређивање старосних група у 1950. и 2000. години у Централној Србији, Војводини и Косову, показује, такође, драстично старење у прва два региона и велику разлику у односу на Косово. Тако, од 0 до 16 година 1950. године било је у Централној Србији 28,1%, у Војводини 26,0%, на Космету 41,8%. У 2000. години удео лица од 0 до 16 година изгледао је овако: Централна Србија 16,6%, Војводина 16, 9%, а Космет 34,2% .
Старијих од 65 до 80 година било је 1950. године у Централној Србији – 5,5%, у Војводини – 6,7%, на Космету 5,0%. У 2000. години старијих од 65 година било је: Централна Србија 16,1%, Војводина 20,4%, Космет 5,3%.
Од 25 округа у Србији, њих пет је „на самрти“, док у околини Ниша, Куршумлије и Врања, постоје села где пописивачи ''нису забележили појаву становништва'' (Вукојевац, Плаћковица, Коритњак, Репушица, Јаворје). Таквих села има још доста широм Србије. У селу Доброселица, општина Рековац, у последњих педесет година није рођена ниједна беба. Ускоро ће цео Левац, из кога потичу моји преци по оцу, остати без становника, према предвиђањима демографа.
У варошици Багрдан, близу Јагодине, у 2005. години није било ниједног ђака. Нема више ђака и у многим другим селима. Многе школе су затворене. Тужна је прича о једном једином ђаку у селу Доњи Бранетици, на домак Сувобора и Рајца. Средином прошлог века ту је било око 75 ђака. Када је подигнута 1938. године имала је 63 ученика.
Иако се Војводина мало опоравила због дошљака, у источним општинама је стање исто, или горе, него у Централној Србији. Све скупа, у 26 војвођанских општина забележен је пад становништва, у другим општинама спречена је демографска катастрофа искључиво миграционим кретањима из Хрватске, Босне и Херцеговине, па и са Косова.
''Бајковиту салашку идилу, опевану у песмама тамбураша, сваким даном замењују суморне слике. Ових дана, рецимо, мештани Мошорина су преко медија позвали потенцијалне снахе да 'баце поглед' на њихових педесетак момака који су остали у селу да обрађују земљу, али не могу да се ожене, јер њихове младе мештанке листом одлазе у град. Зато је у Мошорину све мање рођене деце.'' (С. Живковић, ''Политика'', 18. 04. 2003.).
Много горе стање је у источној Србији. То је далеко најстарије подручје у Србији. ''Бела куга'' овде је традиција. Побачаји су деценијска пракса, чак и убиство рођеног детета, ако је случајно дошло као вишак, као непожељно. Богати домаћини овде имају само једно дете. Али, имају огромне луксузне кућетине које су подигли новцем који су зарадали као гастарбајтери.
У неким насељима источне Србије становништво је старије од 60 година, а у свим окрузима у Србији радно активни пољопривредници имају у просеку 54. године.
Сваке године у централној Србији (без Косова) умире један град од 30.000 становника, у Војводини град величине Сремских Карловаца, а на Косову се рађа град од 35.000 становника. Ускоро ће умирати и много више.
Пољопривредно становништво 1948. године чинило је 72% од укупног становништва, 1991. само 17%, а сада је сасвим маргинална група. Најстарије становништво живи у насељима ''високог степена руралности''. То су пиротски, зајечарски, београдски, нишки, средње банатски, јужни и севернобачки, шумадијски и моравички округ, где просечна старост износи 54 године.
Дакле, убрзано старимо. Осам омладинских и студентских организација сачинило је обимну студију о положају младих у том остарелом друштву. Они су утврдили да се природни прираштај у периоду од 1900. до 2000. смањио за 87%. и да је у том периоду дошло до четири пута бржег пада наталитета од морталитета. Млади између 15 и 27 година чине 18% укупног становништва.
Током деведесетих година, као последица пада наталитета, у први разред основне школе уписивано је годишње мање од 20.000 првака. Тај број се сваке године смањивао. 98,3% ђака по завршетку основне школе уписује средњу школу, а матурску диплому добије 84,9% средњошколаца. Стање у високом образовању је другачије: само три од десет студената заврши студије, а само један од десет стиче диполму на време. Просек студирања на универзитетима у Србији и Црној Гори је 8,6 година.
Процењује се да је око 500.000 младих и образованих у последњој деценији двадесетог века заувек напустило земљу. Међу њима има више од 40.000 високо образованих између 30 и 36 година. На пример, само из два научно-истраживачка института ''Винча'' и ''Михајло Пупин'' емигрирало је више од 900 истраживача. Узимајући у обзир трошкове њиховог школовања, држава је за све њих изгубила 24 милијарде долара. Тај одлив ''труста мозгова'' није се ни данас, дакле, после 5. октобра 2000. године, зауставио, чак се и повећао.
Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Није реч само о томе да се српски народ убрзано топи као ''свећа која догорева'', већ је реч и о огромним тешкоћама оних који су још у животу. У Србији има 800.000 инвалида, укупно 1.200.000 лица са сметњама, најмање 400.000 стерилних. Сви они траже помоћ. А колико је само на ивици лудила, неки са ''вијетнамским синдромом'', неки са распуклом душом? Ускоро ће многи несрећници стајати у реду за болницу ''др Лаза Лазаревић''.
Попис из 2002. године најављује ''последњи одлазак српског народа'' из историје.
Врло су реалне претпоставке аналитичара да ће у наредних четврт века из Србије сваке године одлазити врло много младих интелектуалаца. Према неким истраживањима, чак до 75% жели да оде, међу њима, 95% младих талената.
Може се догодити да ову земљу спашавају малолетнице. Све је више малолетница које рађају децу. Тако, у шабачком крају само у последња три месеца 200., године, породило се 36 жена млађих од 18 година, а од њих је 15 испод 16. година. Једна је млађа од 14 година.
Резултати показују да је Србија током деведесетих година веома остарила, Тако је становништво централне Србије, у периоду између два пописа (1991-2002) у просеку старије две и по године. 1991. године просечно стара особа имала је 37,6 година, а априла 2002. године 40,3. Слично је и у Војводини: 37,6 – 39,7. За тако кратак временски период то је погубан податак.
Значајне разлике огледају се и у заступљености деце предшколског узраста. На попису 1991. било их је око 8,5%, а 2002. године само 6,6 %. И младих до 20 година било је 1991. године 26%, а 2002. – 22%.
У овом времену број старијих од 60 година знатно се повећао: од 18% у 1991. на 25% у центалној Србији и 22% у Војводини. Очито је да ужа Србија у последњим годинама брже стари од Војводине.
Општа популациона криза одражава се и на бракове. На пример, у 1953. години на 1.000 становника било је десет бракова, а према попису из 2002. само 5,6 бракова. Поред тога, и овако смањени број процентуално се много мање опредељује за брак. То се види из податка да међу мушкарцима од 20 до 39 година старости, више од половине њих није ступило ни у први брак.
Када се упоређују град и село, у селима, у просеку, више је ожењених него у градовима (63 према 58%), као и мање неожењених (21 према 26%), и мање разведених (2,5 према 5%). Због веће покретљивости и већих слобода, у граду има много више алтернативних бракова, неформалних, привремених веза. У граду, због потребе за стицањем образовања, знатно се касније ступа у брак. Брак више није тако популаран као некада, не само зато што је то европски тренд, већ и због сиромаштва и економске несигурности.
У знатном су слабљењу и емотивне везе унутар брака и породице. Све мање је присности од рођења па до зрелости детета. Запослена мајка нема много времена за дете. То се огледа и у начину исхране новорођенчади. Дојење је ''еликсир живота''. Наше жене нису прихватиле тренд у западним земљама да се треба вратити најздравијем начину исхране беба, дојењу детета до прве године.
Која је цена еманципације жене? Закључак је дала проф. Марина Благојевић: ''Високо образовање и успешност жена управо су пропорционални њиховом мањем броју склопљених бракова, мањем броју деце и чешћим разводима тако да успех жену у патријархалном окружењу, уз сва друштвена признања, истовремено и маргинализује, како у односу на друге жене тако и у односу на мушкарце''. Још ригорознију слику дао је Хамфри институт у Америци. Од свих радних сати у свету, жене раде две трећине, од свих прихода примају једну десетину, а поседују свега један проценат светског богатства. Злобници ће, међутим, приметити да је феминистичка ''револуција'' ''појела'' своју децу, те да су припаднице лепше половине човечанства упале у замку сопствених очекивања и узалудних покушаја да се прилагоде фабрикованом идеалу ''супержене'' од које се очекује да савршено функционише на оба ''бојна поља'' породичном и професионалном.
Управо, 21. век ће извршити демитологизацију ''супержене'', јер ће је ставити пред дилему: или породица, или запослење. Потпуна друштвена еманципација жене убија мајку, убија децу, то је крах постиндустријског друштва. Цена еманципације жене је: ''успешна, а сама''. То је крај овог цивилизацијског циклуса. Жена не може да буде успешна и да рађа. Осим тога, систем вредности више нема у фокусу децу као услов друштвене промоције. Када нестану деца, као у многим развијеним земљама, тај празан простор попуњавају обојени и други народи са много деце. Одлазе стари и заморени народи, долазе млади. То је разрешење дилеме о томе да ли је примарна биолошка, или друштвена подела улога између мушкарца и жене. Увек побеђују природни над друштвеним законима.
Можда би решење ове дилеме било, да се жена уздигне изнад конвенција друштва и да буде слављена и обожавана и као мајка, да се она стави на исти трон који има интелектуалка, чак и на много виши. Само на тај начин постиндустријско друштво може се и даље развијати у више облике друштвености.

НЕСХВАТЉИВА НЕМАРНОСТ

Постоје понекад таква времена која се сматрају пресудним за опстанак једног народа. У српској историји могли би се означити Косовски бој из 1389. године, Први и Други устанак, Први и Други светски рат, Титова лукава политика према Србима, грађански рат у бившој Југославији и вероватно 5. октобар 2000. године када је народ свргнуо са власти полувековне диктаторе. Сигурно има још значајних датума које би требало навести као преломне у српској историји, нарочито, одлазак младог Растка Немањића у Свету Гору, чиме је скренуо историју у једном смеру који и данас следимо. Али, то није наша тема.
Значајне су две чињенице које треба поменути. Прва је да се важни датуми везују за неке трагичне догађаје, и друго, српски народ има ту слабост да не може увек на време да препозна значај тих преломних тренутака, па често крене погрешним путем са кога нема повратка. Као такви датуми могу се навести: атентат Гаврила Принципа због кога је 58,6% само мушке популације настрадало у Првом светском рату. Од тога се Србија никада није опоравила. Слично је и са 27. мартом 1941.: ''боље рат, него пакт, боље гроб, него роб''. Пашић је касније рекао да је Гаврило Принцип пуцао у Србију, а не у принца Фердинанда. Кнез Павле је због потписивања Тројног пакта интерниран на далеко острво Маурициус и сатанизован све до данас, а спасао би близу два милиона настрадалих од Немаца, усташа и од Тита. Само у ова два догађаја спасли би 4 милиона мртвих у два светска рата и четири милиона побеглих из Србије због кобних историјских заблуда.
Слично нам се догодило и са Милошевићем. Успео је да превари целу нацију и да нас доведе до четири изгубљена рата, до пљачке, беде, катастрофе и дна пакла… и до специјалног суда у Хагу за Србе, наводно, за наше ратне злочинце. Милошевић је успео да нашој несрећи дода још неки милион изгинулих, протераних и побеглих Срба.
Већина грађана је свесна трагике у којој се нашао српски народ. Многи су свесни и да као народ полако ишчезавамо и да нас за 50 до 100 година више неће бити ни у матици, а ни у дијаспори. Свакодневно, научници, стручњаци, штампа, радио и телевизија износе доказе о нашем трагичном положају. Могло нас је бити најмање 25 милиона, а има нас у матици само 6.200, заједно са избеглицама и прогнаним Србима. Од 1900. године смањили смо се за више од 20%, а Албанци су се увећали за 700%. Сувишно је понављати да ћемо брзо остати без омладине, а за пола века и без народа. Протериваће нас из срца Шумадије, као што су нас протерали из Хрватске, БиХ и са Косова.
Највећи узрок наше несреће су управо ти кобни, кључни погрешни потези наших државника.
Садашња власт ужива привилегију да она није крива за ову катаклизму Срба, или бар да није ничим допринела да до тога дође. Многи су се и борили последњих 20-30 година да збаце режим који нас је у свету унизио и сатанизовао. Зато би ова власт морала да има више слуха за оне понорнице које се крећу испод површине и које могу једног дана да поплаве ову земљу.
Основна покретачка снага треба да буде питање: шта је у овој земљи Србији, у овом тренутку, најважнији задатак?
Митеран је у свом програму за оздрављење француске нације навео четири премисе: омладина, породица, друштво, економија.
Наша држава поставља, такође, четири премисе: економија, економија, економија и економија, са врло мало социјалних програма, али не за децу, него за социјално угрожене грађане. Нешто мало је учињено и за децу, али је то кап воде у океану.
Дакле, први задатак овог друштва треба да буду деца. Ако би поставили редослед вредности, он би могао да гласи: деца, деца, деца и опет деца. Без њих нема нам будућности. Неће бити више ни овог народа. Нетачна је тврдња да ћемо касније то решавати, када решимо текуће проблеме и када будемо богатији. ''Касније'' не постоји у реду вредности. Потребно је то учинити сада и одмах. Ми смо последња генерација која може спасити српски народ од биолошке смрти. Да је Косово и стварно остало у саставу Србије, већ ова деца која се сада рађају, била би национална мањина. Јер, већ једну деценију не постоји природни прираштај српског народа. Али, административне границе нису никаква сметња да се један народ који се сваких двадесет пет година удвостручује, шири и изван нацртаних граница. Сведоци смо шта нам чине сада на Косову. А сутра у Србији?
Невероватна је немарност да ми немамо Министарство за породицу. Немамо ни политику обнављања становништва. Породица, деца, мајке и очеви су ''социјала''. На челу социјале – економиста...
Још једна заблуда: Србија је држава грађана, а не српског и других народа... Није важно да ли ће овде живети Енглези или Кинези, Албанци или Бошњаци. То је теза светског глобализма да је цела планета ''једно велико село''. Патриотизам и глобализам никако нису противници, али без једног нема ни другог. Сваки народ, као и сваки човек, има право да се лечи када озбиљно оболи. А деца су потребна овом народу да би се излечио од самоубилачког комплекса. И то много деце. Само четврто дете може да спасе Србе од изумирања.

проф. др Марко Младеновић


БИОГРАФИЈА ПРОФЕСОРА ДР МАРКА МЛАДЕНОВИЋА

МАРКО МЛАДЕНОВIЋ је рођен 1928. године у Јагодини. Основну школу и гимназију је учио у родном месту, у Јагодини, и Нишу. Матурирао је 1946. године у Светозареву (Јагодина), када се уписао на романску групу Филозофског факултета у Београду. Убрзо је прешао на Правни факултет, на коме је - као ванредан студент - дипломирао 1950. године, за две године.
Почео да ради још као студент, 1947. године. Прво запослење му је било у Министарству социјалне политике Србије. Радио је, потом, у Министарству рада Србије, а онда у Обласном народном одбору у Ужицу. По дипломирању, Младеновић је постављен за приправника Среског суда у Светозареву, да би, после годину дана, био изабран и за председника Суда. Крајем 1957. године поново се враћа у Београд, где се запошљава у Секретаријату за здравство и социјалну политику Савезног Извршног већа. Наредне године је изабран за асистента на предмету породично право на Правном факултету у Београду. Звање доктора правних наука Младеновић је стекао 1962. године - тезом ''РАЗВОД БРАКА''. Прошавши сва звања, Младеновић је за редовног професора изабран 1974. године. Поред ПОРОДИЧНОГ ПРАВА, предавао је и - СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ, СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ И СОЦИЈАЛНИ РАЗВОЈ.
Оснивач је смера за Социјални рад и Социјалну политику на Факултету политичких наука у Београду. На овом смеру предавао је ПОРОДИЧНО ПРАВО, СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ И ДРУШТВЕНУ ЗАШТИТУ ПОРОДИЦЕ.
Био је директор института за социјалну политику и института за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду. Учествовао је у оснивању Геронтолошког, Дефектолошког факултета и одговарајућих института. Никада није имао значајније политичке функције.
Његов научни рад посвећен је правним, социолошким и свим другим аспектима науке о породици. Први је поставио теоријске и методолошке основе Социологије породице, развивши је у целовит систем. Исто тако, засновао је и као посебну научну дисциплину - Друштвену заштиту породице.
Такође, у светској правној литератури се сматра најважнијим заступником познате теорије о "браку као уговору'', према којој брак све више прераста законске регулативе, претварајући се у слободни уговорни однос.
Учествовао је на већем броју међународних научних скупова од САД до Јапана са (уводним) рефератима. У бившој и у садашњој Југославији председавао је или имао уводне реферате на многим научним и стручним скуповима. Сматра се творцем Закона о браку и породичним односима.
Објавио је велики број научних и стручних радова у више књига. Број чланака, приказа, есеја, студија, полемика, вероватно премаша број од 300.
Објавио је капитално дело "Породично право" у два тома (око 1.300 страна).
Најважније научно дело Младеновића је "Породица у пост-социјалистичким земљама"), са два сарадника. Монографија је објављена 1998. на енглеском језику, у издању Макс-Планк Института у Хамбургу у оквиру Међународне енциклопедије упоредног права.
Члан је већег броја научних организација, како у земљи, тако и у свету. Члан је више уређивачких одбора, научних и стручних ревија.
Кандидован је два пута за члана Српске академије наука и уметности. Другу кандидатуру сам је повукао. Својим чланцима у листовима и часописима присутан је четири деценије, као публициста, у јавном животу. Одиграо је значајну улогу у националним и политичким превирањима у Југославији и у Србији, посебно својим прилозима које је објављивао у "Политици", НИН-у и "Борби". Те чланке сакупио је у две књиге: "Буђење српског народа" и "Не плачи уклета земљо". Предлаган је 1997. године, као независтан кандидат, у идеалну Владу Републике Србије за министра за породицу.
У време кризе у Југославији упутио је поруке Конгресу САД и Европском парламенту и добио одговоре. Његов чланак, објављен у листу "Политика", "Српски народ мора престати да буде дежурни кривац" проглашен је, у специјалном издању "Политике", за најбољи текст о "српском питању". Упутио је два писма и председнику Слободану Милошевићу, под насловима "Драги Слободане" (НИН, 1991.) и "Поднеси оставку" ("Борба", 1992.).
За свој научни, педагошки и јавни рад, добио више признања. Поред осталих, добитник је Октобарске награде Града Београда, награде "Светозар Марковић" и Специјалне награде Србије за допринос у развоју теорије и праксе социјалне политике.
После тридесет година бављења искључиво научним радом, посветио се и књижевности. Још у младости је писао песме, да би се књижевности вратио тек када је напунио пола века живота.
До 1996. године објавио је шест романа и осам збирки песама, као и путописну прозу "Србија у Канади" и дневник "Деца пакла".
Крајем 1996. године објавио је "ИЗАБРАНА ДЕЛА" Из књижевности у десет књига (око 4.000 страна). После тога објавио је још неколико књига из књижевности.
Драгољуб Стојадиновић, познати књижевни критичар, објавио је 1998. године монографију о научнику и књижевнику Марку Младеновићу, са насловом "ИЗМЕЂУ МИТА И ЗАКОНА - о књижевном делу Марка Младеновића".
Милош Јевтић, публициста, објавио је недавно књигу разговора са Марком Младеновићем.
АМЕРИЧКИ БИОГРАФСКИ ИНСТИТУТ доделио је Младеновићу престижну награду ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ - 2000.
У 2002. години добио је златну Америчку медаљу части.
У јануару 2003. године на Правном факултету у Београду, на Оснивачкој скупштини изабран је за председника Удружења грађана ''ОПСТАНАК'' за борбу пртив ''беле куге'' и за биолошки опстанак српског народа.

ЗАШТО МАЈКО

Зашто чупаш младо воће
Зашто не даш да се родим
Кад остариш мајко ко ће
По том свету да те води
Зар од мене имаш штете
Зар не чујеш моје крике
Ја сам мајко твоје дете
Ја сам слика твоје слике
Човек тежи својој слици
За опстанак бој се бије
Не знаш да су на клиници
Убијене три Србије
Видиш ме на ултра звуку
Ломе кости и прстиће
Главу груди ногу руку
Убијају живо биће
Ја сам мајко божје дело
Ја сам мајко клица света
Мој кревет је твоје тело
Моја кућа је планета
И кад једном будеш сама
Неће цвеће да ти цвета
Сећаћеш се у сузама
Нерођеног свог детета
Тада мајко бићу птица
Мртвом руком миловаћу
Сузе с твога свелог лица
И од туге заплакаћу
Убила си мајко мила
Много славних великана
Место њих из твога крила
Изникла је сува грана
На капији раја стоји
Да је дете сунце света
У космосу не постоји
Ништа лепше од детета

Марко Младеновић

СТАРИНА НОВАК - ЕПСКИ МИТ

СТАРИНА НОВАК НАЈОПЈЕВАНИЈИ ЈУНАК У ЕПСКОЈ ПОЕЗИЈИ

Са својом хајдучком дружином Старина Новак је најопјеванија личност у епској поезији. Турке је најрадије дочекивао кад су носили новац од дације – пореза, али и трговце који су са караванама пролазили гором Романијом.
Хајдуци су се прикључивали бунама и устанцима против Турског зулума, али и одметали се и војевали на Романији. Старина Новак није осветник, није се светио, а отишао је у хајдуке из ''љуте невоље'' не могавши проклетој Јерини исплатити ''три литре дуката''. Зато народна пјесма каже ''Дочекујем Сарајлије младе, те отимам и сребро и злато и лијепу чоху и кадифу, а кадар сам стићи и утећи и на страшну мјесту постајати''.
Замјењујући у невољи будак сабљом хајдук Новак каже: ''Романију гору обикнуо, боље брате него своје дворе, јер ја чувам друма низ планину, не бојим се никога до бога''. И кад га кнез Богосав пита као госта у својој кући уз вино шта га је натјерало да се ломи по гори зеленој са хајдуцима у лошем занату живећи од јунаштва.
У пјесми ''Женидба Грујице Новаковића'' описан је изглед Старине Новака.''На њему је кожух од међеда, на глави му капа вучетина, а за капом крило од лабуда, очи су му двије купе вина и он носи сабљу староковку''.
Са два своја сина Грујицом и Татомиром а ожењен вилом коју је уграбио на Дунаву укравши јој крила и оглавља и са вилом посестримом која му из облака помаже при бојевима, Старина Новак је на Романији непобједив. У својој кули – пећини изнад Новаковог поља гдје су му јатаци и пастири остављали на коњима који су пасли храну и џебану за жуто злато а гдје је пролазио Царски стамболски друм, Новак је повремено по записима у Румунској, Мађарској, Македонској и Грчкој епици ратовао гдје год има Срба.
На Морави, Качанику, Старој планини, али и у дубровачком селу Чепикућама гдје је постојало и Новаково гробље.
Пред самом својом кулом која је више у облацима а мање на земљи лијево од улаза у његову кулу тврђаву је најстарији бор на Романији у који је послије Новакове смрти ударио гром и преполовио га, али се у вријеме Старине Новака пењао његов старији син Грујица да осмотри друмове и путеве.
Испод Новакове куле је литица на којој је Новак често сједио а испод је Царски пут гдје су хајдуци на сред друма остављали прекрштене сабљу и кубуру и гдје су путници Турци трговци остављали наметнину или порез у новцу или роби.
По историјским записима у епској поезији Старина Новак је послије Светог Саве и Краљевић Марка један од најпознатијих и најцјењенијих Срба.
Спремни на свакојаке подвиге Новакова хајдучка дружина бројала је тридесет делија, укидајући свадбарину преоблачећи Грујицу у невјесту а по записима у легендама из продаје Радивоја Туркињи удовици родио се највећи муслимански јунак Ђерђелез Алија.
Отац и старјешина и харамбаша Новак је у својој дружини поштован док не дође до подјеле дружине гдје је на једној страни брат Старине Новака – Радивој и сви хајдуци осим Новака и обадва му сина па кад хајдуци бивају заробљени Новак их ослобађа али и Краљевића Марка кога су Турци заробили и затворили у Сарајеву а ослобађа га Новак са побратимом Новаковић Грујом.
Преобучен у калуђерско или турско рухо харамбаша често силази у Сарајерво чинећи подвиге да се о њему прича и приповиједа. По вјеровањима али и истраживањима спелеолога у кули Новаковој, у пећини, налази се неколико ходника који су временом урушени а причало се да се једним од ходника могло стићи чак у Мокро.
Ипак кад Новак напусти своју Романију, чека га смрт. По записима из октобра 1599. године војвода молдавски Јеремија Могила у савезу са трансилавским кнезом Сигисмундом Баторијем подиже војску против Молдавије са тридесет хиљада војника.
Војску Молдавије предводе Дели Марко – Ђорђе Рац и Старина Новак.
1601. године бива на превару ухваћен на спавању и послије страшног мучења од стране трансилванских племића убијен.

Радомир Рашо Јагодић

Умјетничка породица Совиљ

ФЕНОМЕН КАКАВ СЕ НЕ ПАМТИ


Иако су четворица умјетника из породице Совиљ, отац и синови, већ готово пуне три деценије присутни на нашој савременој ликовној сцени, појединачним самосталним и учешћем на колективним изложбама код нас и у свијету, изостало је, нажалост, њихово заједничко иступање. Таквих покушаја је већ било, посебно током посљедњих неколико година, али су сви пропали, из разлога субјективне али и објективне нарави.
Лишени амбиције да се овако наметну, Совиљи су прижељкивали и чекали своју прилику. Требало је још-да средина и појединци у њој сазру, да се отворе, да признају ''феномен Совиљ'' и да га афирмишу, феномен какав не памти, не сама наша даља или ближа историја ликовних и примијењених умјетности, него и других народа или средина.
Совиљи потичу имају двије отаџбине, ону са сликарском традицијом и отаџбину сликарске традиције, наслијеђену од претка којег не памте. Они су свој род издвојили од ма каквог или којег другог. Ако и јесу у нечему међусобно различити, они су своја врста и ма какво били или нам се чинило оно њихово спољње, њихов унутрашњи свијет је сложен, строго уређен, непогрешив, креативан и посебно бескомпромисан у било којем смислу, нарочито када је у питању њихово дјело.
А све је почело, одмотало се прије пуних шест деценија дјеловањем оца Милана. Спознаје о његовом сликарском опусу нагоне ме да кажем, у већ неколико оваквих и сличних овој прилици, да ћемо у Републици Српској остати без класика и савременика изворне умјетности. Вјеровала сам да ће временом средина иницирати институције културе и појединце у њима да уђу у процес препознавања стаза и идеја-водиља наше изворне умјетности и идентификовања њених представника. Тако би, вјеровала сам, овај род наше савремене ликовности био институционализован, како је то у Србији и свијету већ одавно учињено.
Изворну умјетност као дио плуралитета савремених ликовних токова, немоћна и неспремна јавност и ликовна критика, у складу са својом трендовском нарави, тешко су прихватали. Човјекољубље и искреност, њене основне компоненте, свјесно су гурнули на маргину признатог. Искривљених и помјерених професионалних визура они су тешко могли да препознају суштину спонтане осјећајности коју у оквире савремене умјетности, замагљене или уморне интелектуалним, враћа или уноси изворна умјетност.
Потекао из скромне средине, са обронака Грмеча, Милан Совиљ као да је предодређен за оскудан живот. Од раних момачких година и деценијама затим он ради као пружни радник и чувар пруге. Тешко, испразно и безбојно животарење га не задовољава и он налази излаз из те тамнице у љубави, фантазији, поезији и сликарству. Они постају лице Милановог живота, а ону другу његову страну, наличје живота он похрањује уз пругу.
Милан Совиљ је човјек и сликар који нам отвара душу, уводи нас, допушта нам да учествујемо у његовом животу, посебно онда када му се приближимо на људски и притајено професионални начин. Тако препознајемо поводе за његову слику, који леже у раскошном преплету сна, легенде и јаве, али и њен сиже, којег умјетник црпи из властитих дубоких извора, у којима се напајају његови пејзажи, мртве природе, жанр, алегорије, портрети.
Он полази од реалног, али га наивност тјера да је изневјери. Не слика оно што види, већ оно шта и како зна , а у складу и по диктату инстинкта и срца. Без жеље да копира реалност, Милан Совиљ спонтано долази до новог квалитета. Занемарује перспективу постављањем једног елемента (лист, цвијет) повише другог и они се привидно удаљавају у дубину. Величину представљеног наш сликар не одређује према удаљености него према сентименталном утицају. На његовој слици свијет је непомичан, израз је укочен, пролазност вјечна. Милан Совиљ свим својим сликарским срцем воли детаљ. У пејзажу је то најчешће лист, али и његово цвијеће је тако чудесно индивидуално. У букету или бокору насликаних цвјетова сваки је апсолутно јединствен. Он прецизира физиономију сваког листа, цвијета, птице, лептира и тако их претвара у својеврсне портрете, а цјелина слике тиме поприма фантастичан изглед, далек од реалног, онаквог каквог га ми видимо.
Композицију унутар дјела он гради, тачније она произилази из умјетниковог инстинктивног осјећања ритма. Он тражи, нађе лијеп детаљ и онда га у заносном ритму бесконачно варира, све док не створи импресију или утисак којем тежи. Густи зелени листови, гране, рајске птице на његовој слици под називом ''Птице у пејзажу'', из 2000. године, премрежиле су неразмрсивим преплетом површину платна. Све то ствара утисак необичности, раскоши, сјаја, мировања, тајне живота. Ритам Миланове слике прилагођен је сижеу. Расподјела свјетла и сјене, мање или више испуњене партије слике, затворена позадина, исцртавање детаља, њихов распоред по површини, ограничен размак тонова и валера, наглашена доминантна симфонија тонова, свјетлост која излази из утробе слике, све ово приближава слику Милана Совиља фином, густом ткању веза, запамћеног са грмечких сватовских пешкира.
Основни акорд већине Совиљевих слика чине тонови зелене, жуте, модре, ружичасте и посебно љубичасте, која му, како сам каже, омогућава да створи атмосферу на слици.
Опасност за слику Милана Совиља могла би да проистекне из понављања већ изречене поруке. Његова слика би се тада завртјела у кругу у којем би наш умјетник нашао уточиште за своје носталгичне успомене и гдје би стално понављао своје снове. Сигурна сам да слика Милана Совиља неће ово да доживи. Јер, његов ментални пејзаж се не сужава, он се шири. То доказује његова слика, увијек нова, другачија, иако је наш сликар ушетао у девету деценију живота.
Сликарство Милана Совиља, иако чаробно, ограничено је тијесним простором или обимом. Он куца на само једна врата, врата срца, па је присиљен да се креће уском стазом, далеко од пута којим се крећу његови синови.
За разлику од многих сличних, приједорска породица Совиљ допушта својим синовима Радомиру-Радету (1953), Веси (1954) и Зорану (1965) да бирају између ''сигурног заната'' и њихових умјетничких склоности. Подржала их је у часу када су се они одрекли њихових раних или првобитних интересовања или опредјељења за техничке, правне и богословне науке, свјесна да их је физичко и духовно насљеђе дефинитивно одредило.
На студије умјетности први се упутио Радомир. Послије завршених оваквих наука у Београду, враћа се и одмах 1980. године приређује прву и једину самосталну изложбу својих радова у приједорском Позоришту. Затим учествује на још неколико колективних изложби и онда се повлачи.
Цртеж и класична штафелајна слика постају и остају Радомиров свијет у којем он налази уточиште, гдје, којима исповиједа своје креативно. А оно, како се године смјењују, постаје све изолованије од спољњег и окренуто његовом унутрашњем. Радомир сублимише у себи све појединачне и опште, најприје своју драму свијета и властитог времена. Одлучно свој, он се унутар штафелајне слике значајније помјера у начину властитим искуством о савременом. Све чешће, у своју нову или сада другачију слику он уводи понешто из ранијих искустава историје умјетности, детаље или дијелове пећинских цртежа, ренесансе, симболизма, експресионизма и тако гради својеврсни психограм.
Дуге ноћне шетње улицама, загледање у тамне и љубичасте воде које путују, само су покушај Радомира Совиља да се ослободи страшне унутрашње тензије, произашле и засићене климом безнађа, биједе, насиља у друштву и времену у којем он јесте, у којем јесмо, а који су се окомили и срушили на човјека. Својом нарави Радомир појачава интроспекцију и све више или значајније се удубљује у себе. Рујући све дубље по свом немиру, он налази себе. Умјетникова поносна природа крије своју тјескобу, сликајући лица свог времена.
Простор, површина слике Радомира Совиља је пуна, засићена драмом. Слика се динамизује детаљем који истиче или наглашава смисао цјелине. Условно фигурална форма у својој цјелини доведена је скоро до свог непостојања фигуре испражњеном тјелесношћу од напора да се цијело биће пренесе у важност главолике форме са полуотвореним устима, којим се визуелна сугестивност представљања цијелог (његовог) тијела у крик доводи готово до његове чујности. Крик ћутње се појачава знаковним, словним симболима, који само привидно обликују пејзаж у који се фигура утапа или се из њега помаља.
Оваква слика представља за Радомира Совиља рјешење, средство за излаз из његове унутрашње тегобе или његовог окружења, који га спутавају, гуше. Једино шта он као човјек може да да од себе је да нам покаже или саопшти застрашујући крик властите немоћи свијета у њему за комуникацијом са свијетом око њега. Тај крик ''слушамо'', ''чујемо'' кроз нијема уста главолике форме на слици.
Овако испуњен простор слике Радомира Совиља распет је у наговјештају краја. Да такво стање драматичности не би прерасло у драму, одједном, у неком од углова или на некој од партија слике издваја се цвијет, песонификација живота, који тече у њему и његовој слици даље. Цвијет, детаљ је призив на живот. Осјећамо ту још и задржани живи позив човјека који би своју унутрашњу слику, често обликовану у маску, радо одбацио, одрекао је се, како би његово унутрашње живјело у складу са спољњим. Али, све ово само накратко, док се Радомир Совиљ поново не побуни изнутра, док га не преплави размишљање о уклетом питању битисања њега у њему и његовом времену.
Иако се Весо Совиљ још као студент Академије ликовних уметности у Београду, 1980. и 1981. године, представио самосталним изложбама које „се и данас памте“, године затим тјерају га да понавља да је умјетник данас егзистенцијално чудо. У времену којем не треба елитна култура, у којем је умјетник без атељеа, стана и тржишта, Весо Совиљ, без свих ових предуслова, својим дјелом или дјеловањем свједочи о посебности и спремности аутентичног учествовања у свијету којег кроз своје дјело не интерпретира, не мијења га као таквог већ га уређује по мјери властитог креативног.
Истражујући у више или различитим медијима, Весо Совиљ прави избор. Свој став он гради према простору, који је за њега увијек, којег он преиначује или уређује у својеврсне ''вртове културе-културолошки просто'' визуелно осмишљене изнутра. Они су увијек обојени призивом на улазак у, како би се простор потпуно култивисао присуством, прије свих других, онима у којима је жив сензибилитет, сличан или сродан оном његових вртова.
Испитивањем медија Весо Совиљ снажном унутрашњом редукцијом ствара ситуацију када се сам материјал са својим сензибилним дејством препознаје и издваја као рад. Гранична редукција често умјетника води у чисто ментално подручје, дакле, у излазак из домена визуелног и улазак у сферу визибилног.
Зоран Совиљ завршио је Академију ликовних умјетности у Сарајеву код професора Младена Колобарића, Радмиле Јовандић-Ђапић и Чедомира Костовића.
Зоран Совиљ на почетку усваја компромисан и одмјерен поступак композиције и декоративни дизајн потпуно потчињен снагом разума. Језик дизајна по природи рационалан срећно се преклопио са таквом природом умјетника. Зоран Совиљ најчешће тако ради нека своја рјешења, а најприје знак. Реализацији претходи дуго промишљање, без унутрашњих потреса или накнадних дилема. Чиста, увијек концизна графичка рјешења Зорана Совиља по правилу сугеришу и тако одишу или стварају утисак снаге.
Упорна, истрајна, радна, нарав изоштреног чула Зорана Совиља сабрала је на више начина, различитим путевима или средствима грађу свијета и неопходне податке, а његова духовна слобода изабрала је по аутономији креативне игре, при чему је умјетникова игра комбинација захтјева и слободе, правила и спонтаног дјеловања.
Умјетник дизајна Зоран Совиљ је човјек разума, функционалног размишљања. Зоран Совиљ је и сликар, човјек израза, осјећања и интуиције. Он, дакле, слиједи двоструки стваралачки пут ''подјеле у јединству'' и душе и креативног подједнако. Кључ Зорана Совиља је дијалектички: динамика непрестане креативности помоћу самонегације (дизајнер ''негира'' сликара, сликар ''негира'' дизајнера) и бори се за фузију, синтезу и унапређење свога рада као синтезе, при чему биполарност чини или представља јединство циља.
Обједињена и показана активност или дјеловање четворице Совиља потврђује њихове снажне појединачне креативне личности али и блискост њихових сензибилитета, без обзира на медиј којем се приклањају. И још, потврђује се да се српски геније, још једном, оплодио у свој својој издашности и раскоши. Он се поклонио и нама, јер живимо вријеме и дјело умјетника породице Совиљ.

Данка Дамјановић

ОЉА ЈЕ ОТПУТОВАЛА ДА БИ СЕ ВРАТИЛА

О

ОЉИ

ИВАЊИЦКИ
- сликарски оглед -
Оља је отпутовала да би се вратила

“Има случајева када живот почиње од часа настанка једног дела, не артистички, сасушен, већ стваран од крви и тела. Има таквих дела, дакле, која утичу на живот садашњи и будући. Такво је ето, визионарско дело Оље Ивањицки…“

Шејка, Град, ђубриште, замак

Ово је за Ољу написао седамдесетих година најважнији човјек Медиале Леонид Шејка. Од ријечи МЕД И АЛА (аждаја), настала је најзначајнија ликовна група на просторима ex Југославије. Шејка, Вуковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Пеђа Ристић и Оља. Првенствено су дјеловали као друштво, друштво пријатеља „Балтазар“, име узевши једном од три библијска мудраца, који су препознали и најавили у Бетлехемској пећини, месију.
На првом заједничком представљању „Медијална истраживања“ по први пут објављују свој долазак сликама, објектима, текстовима, фотографијама, уз скупљене медијалне звукове, рађају Медиалу.
Од давне 1957. године у авангардним „Видицима“ рад групе прати манифест Медиале.
Још тада најављују револуцију сликарства и изградњу Новог свијета.
Медиалци су као главни лијек узимали мед, а алом аждајом симболом мрака и деструкције стварали и прели ново ткиво будућег сликарства.
Метафизички и тајни код медиали дала је Оља Ивањицки. Поштујући чистоћу и јасноћу субјективног виђења Оља је отворила првенствено као Ева и Питијска пророчица.
Дајући свијету путоказе којима господ награђује само изабране, отварајући Тајна врата Оља зна да истинско “виђење“ долази из самог предмета.
Давно прије открића субатомских физичара, Оља је открила, да сваки предмет (камен, зид, дрво) има властити живот и да тек у додиру са живим и другим стварима (звијездама, догађајима, кретањима) проузрокује бивства рођења и смрти.
Оља је прво припитомила извођачко сликарство властитом техником, у потаји оживљвајући насликане ликове и предмете на сликама, дајући им потпуно друга и другачија значења. Тако оживотворене сликарске представе, Оља доводи до тачке кад кроз покренуту емоцију и импулс, остају будне и спремне за тајне паралелне свијетове умјетности.
Њена правила су:
1. Бити сасвим будан и одговоран само себи. Свака грешка у оживљавању насликаних ликова могла је бити трагична.
2. Правило пролазности формалног привида јесте пробуђена реалност.
3. Оживљене машине, роботи, људи који су умрли, условљени су космичким законима и светом деструкцијом. Свијет ће бити уништен да би настао нови свијет.
4. Трајати и постојати вјечно. Кључ за правило број 4 је жудња за универзумом људског духа (прочишћење је умјетност). Живот и смрт су само упоредни граничници трајања, оног објективног. Служити људском роду вјечно и у сваком тренутку, оплођујући властиту чауру свјетлости створеним умјетничким дјелима.
5. Без обзира на метафизичко отуђење (болести, старост, страх), продријети до људске суштине и објавити је.

ОЉИН ДОЛАЗАК

Отац, официр цара Николаја II Романова, Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка рускиња Вероника Михајловна Пјотровска, бјежећи пред огњем Октобарске револуције, стигли су једног сунчног јануарског јутра кад је Београд најсличнији Шагаловим сликама и осјетили да је баш Панчево и та 1931. година, и тадашња руска болница идеално мјесто за рађање Мадам Ивањицки. Можда је зато Оља и рекла оно чувено ољовско: “ знам и оно што ми још није пало на памет“.
Завршивши посдипломске студије као најбоља одлази за Америку у Фордову фондацију. Оља исписује прво “Огледало љубави Шејки“, док је Драгош Калајић убјеђује говорећи јој: “ Оља ти си Леонардова кћи“.
Почела је велика гозба “Медијале“, глад за спознајом, сазнањем и умјетношћу. Свијет се коначно отвара, кипећи преко свих својих граница дозвољеног и етаблираног, посојећи само као синтеза времена и трајања. На исписаним порукама које Оља нуди свијету пише: револуција, провокација, сан. Свијет сада зна да је умјетност безгранична и бескрајно моћна. На крају XX и почетку XXI стољећа моћнија чак и од живота. Оља каже: “ Допустите да у име добоког посвећења и тајне љубави, отворим живот“.
Оља својим сликама поручује:“ Видим све и пре и после, и унапред и уназад, нема неважних ствари“.
Милујући стада својих припитомљених слика са знаком питања у једној руци и звијездом у другој Оља одлази, али само да се врати, у својој земаљској седамдесет седмој години, ујутро, у седам сати и седам минута. Оља је отишла, неки необавијештени пишу чак да је умрла 24. јуна 2009. године.
Горе је сигурно чекају, Милић од Мачве и Леонид Шејка, да попију чашу најбољег црног вина из рајских винограда, чекају и смијеше се гледајући како насмијана, сретна и свијетлећи иде заједно са Леонардом Да Винчијем, руку под руку.
Негдје из облака, небески Милан Видак носи као Мојсије свој кодекс Медијале, а ријеке Сава и Дунав најављују Косту Брадића и Владимира Величковића који у сребрним кавезима тренирају златне пацове, Миром Главуртићем који тајно оживљава своје ликове и Љубом Поповићем који их достојанствено и краљевски уводи у своје слике тајним степеништима. Оља је научила да они, који нуде сликарски, јесу вибрација наивици тајне и магије. Нова ренесанса је заувијек на просторима Балкана и у част сликарског ослобођења Европе. Вријеме догматизма и испразне модернизације практичног живота заустављено је и стоји мирно гледајући кроз прозоре Ољиног атељеа, према Ади Међици у летећој сојеници на једној нози, као руци испруженој према Београду.
Седам бијелих голубова лебде изнад њеног сунчаног и свечаног болничког кревета, Института Дедиње у болничкој соби број 7. Оља уз оригинални дворски наклон у руци држи своју монографију под називом “Очекивање неочекиваног“, спремајући се да полети према торњевима Кремља уз московски Казачок.
Радомир Јагодић Рашо

Живот

Оља Ивањицки је рођена у Панчеву 1931. године у руској болници. Њени родитељи, отац Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка Вероника Михајловна Пјотровска су у Србију дошли као прогнаници из Русије након Октобарске револуције. Живели су у Крагујевцу где је Оља Ивањицки живела све до доласка у Београд, где је студирала вајарство на Академији за ликовне уметности у Београду. Мада је уписала вајарство, она се од самог почетка углавном бавила сликарством. 1957. године је завршила академију ликовних уметности у класи професора Сретена Стојановића. По завршетку постдипломских студија, 1962. године добила је посебно признање и стипендију Фордове фондације за наставак студија у САД, а године 1978. и могућност да учествује у програму Фулбрајтове фондације „Artistin Residence“ на „Rhode Island School of Design“.
Умрла је у Београду 24. јуна 2009.

СЛИКАРСТВО

Оља Ивањицки је имала 87 самосталних изложби у земљи и иностранству. Шездесетих година прошлога века је почела прва са поп артом у Београду, а припремала је и изведбе које се памте. Њене слике се налазе у многим музејима и галеријама широм света:
• музеју „Метрополитен“ у Њујорку,
• музеју „Санта Барбара“,
• Музеју савремене уметности у Београду,
• Народном музеју у Београду,
• Музеју модерне уметности у Скопљу,
• Музеју града Београда,
• Историјском архиву у Београду,
• Градском музеју у Ровињу,
• колекцији „Филип Беман“ у Филаделфији,
• факултету „Добс Фери“ у Њујорку,
• музеју „Витезови Малте“ у Њујорку итд.
ПРОЈЕКТИ
2003. године је завршила и неколико архитектонских пројеката. Пројекат за нови трговински центар у Њујорку, под називом „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial“ и архитектонски пројекат који обухвата две грађевине за Марс, мушку и женску зграду, (Matrimonial Buildings).
2004. године је учествовала на конкурсу за меморијални центар у Њујорку са пројектом „Меморијална сфера“ (Memorial Sphere).
2004. године направила је пројекат моста преко Дунава за Београд, „Belgrade Time Gate“, а учествовала је и на конкурсу „Nasca Observatory Lodge“ у Перуу, као и на Трећем Пежоовом такмичењу за пројекат аутомобила блиске будућности.
2005. године опробала се и као костимограф у Народном позоришту у Београду, у оперети „Слепи миш“, Јохана Штрауса, а са модном кућом „Мона“ је остварила модну ревију „Тесла“, поводом 150 година рођења Николе Тесле.
ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА
• 1995. Огледало љубави, преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејка, Силмар, Београд
• 1995. Олуја мозгова, КОВ, Вршац
• 1998. Видела сам пре и после, песме и есеји, Интерпрес, Београд
МОНОГРАФИЈЕ
• 1984. Бора Ћосић - Оља
• 1984. Драгош Калајић - Оља Леонардова кћи
• 1996. АФА (Alpine Fine Arts) - Оља
• 1999. Мултимедијална Монографија, компакт диск - Оља
• 2009. Оља Ивањицки - Очекивање немогућег
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
• Изабрана за Најбољег сликара двадесетог века у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком.
• Добитник је Седмојулске и Вукове награде за животно дело, највећих признања у земљи.
• 1995. IBC Cambridge - „Међународну жену године”
• 1998. ABI - Међународни биографски центар из Кембриџа и Амерички биографски институт - „Међународну жену године”
• 1999. IBC Cambridge - „Водећих 2000 интелектуалаца света”
• 2000. IBC Cambridge - „Изузетни појединци 20. века”
• 2001. IBC Cambridge - „Водеће живе легенде света за 2001 годину”.
Постала је заменик гувернера Америчког биографског института, а затим заменик директора Међународног биографског центра у Кембриџу.
• 2005. - Један од оснивача Нишке уметничке фондације за младе уметнике.
• 2006. - Златни беочуг за животно дело Културно-просветне заједнице Београда.

АНТОЛОГИЈА И ЕКО ЧИТАНКА

Миленко Стојичић ''Еколоквијум'', издавач ЈПШ ''Шуме Републике Српске''

У свијету у којем живимо на све стране се чују еколошки крици: сунце сија, киша пада, зими грми, у једном дану се промијене сва годишња доба, на сјеверном дијелу Земљине кугле нестају биљне и животињске врсте... У сфери друштвених односа влада правило: топло па хладно, разне игре лукавости (супротних интенција), умјесто да се истина и добро међусобно воле, лаж и зло се воле - а та љубав води човјечанство у пакао. Научници су у својим истраживањима досегли оно што су пророци одавно најављивали: “У цвијећу нестаје мириса, у ријеци живота, међу људима омраза” - Тарабићи, или индијска пословица: “Када посљедње дрво буде посјечено, када посљедња ријека буде затрована, када посљедња риба буде ухваћена, само тада схватићете да новац не може да се једе.” Са видовитим оком душе, све је надмашио Николај Велимировић, рекавши: ''Када љубав постане хладна, а мржња огњена, задње је добам земља ће се трест...''
Цвијеће као да цвили, због човјека загађивача, као што шума (лишће) цвили од грубих експлоататора, који захваћени профитерском и потрошачком грозницом праве грдило у шуми, али и поред камионских и магистралних путева, а често и крај водотока. Крици на све стране - да ти мозак стане!
У сфери друштвених односа, најосјетљивији слој су писци, али прави – талентовани, учени и радни, какав је Миленко Стојичић, који је ангажованији писац у Републици Српској. То доказују његова дјела, једнако вриједна за књижевну баштину и по естетским досезима. Једнако је вриједан у свим књижевним родовима, као пјесник, приповједач, романсијер, публицист.
У ствари, по природи свог посла, Миленко Стојчић чита невидљива слова природних и друштених односа и орјечује их за унапређење екологије душе.
Никако другачије не би написао прву, мини антологију, која је зачетница еколошке књижевости, не само код нас, већ и у Европи и свијету. Без лажне скромности. То је књига ради које смо се окупили вечерас, а изадвач је ЈПШ ''Шуме Републике Српске'', односно Неђо Илић, а моја маланкост је главни и одговорни уредник. То ми чини једну од највећих части, јер сам први у Републици објавио књигу ''Рат у пјесми'' и уредио издања ратне књижевности, али и новина ''Српски војник'', касније ''Српска војска'' и прво удружење у Републиц Српсој за Информативно-културну дјелатност ''Свти Сава'' са итоименим књижвним фондом, у којем сам објавио 50 књига.
Шта рећи о ''Еколоквију'' Миленка Стојичића него да је то још један доказ вјечне истине, која је потврђена првом реченицом у најчитнијој књизи на свијету ''Библији'': ''На почетку бијеше ријеч''. Од свјетлости те Божије ријечи створен је свијет. Миленко је као комуникатор са природним законитостима, озрачен том свјетлошћу, написао савршен уводни дио ''Прелагомена за лирску одбрану Земље''. А шта је друго лирика него опредмећена метафизичка истина, по којој су први и истински пјесници одувијек били ''Божија дјеца''.
Ево једног, почетног цитата и Стојчићевог проговора:
''Засађујући прве ријечи у чисту (а)леју еколоквијума мислимо, прије свега, на Свету Књигу, мајку свих књига! (…) У Јеванђељу по Јовану, примјерице, убраћемо «истински грозд»: «Сваку лозу на мени која не роди рода, одсијеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више роди...» Божанска екологија чита се срцем и главом, пише крстом, свијећом и оловком! Светотекст је, дакле, и лијепо штиво у чијој се семантичкој матерници зачиње «еколошка књижевност»! Тај свјетлећи еколошки лук књижевности израња, извија се из извора Светокњиге, траје у времену Времена до данашњега дана... Као једну од својих заштитница Природа је изабрала књижевност, у којој је најчистији ваздух језика... Лијепо писати значи, заправо, «преводити», откривати тајне љепоте Природе...''
У другом дијелу ex libris (књига са потписом) Стојчић је у одломцима и истргнућима опечатио свјетску литерарну баштину на тему екологије, почевши од Тагоре, Батлера, Рилкеа, Паунда, Лорке, Васке Попе, Милорада Павића до Душка Трифуновића.
Ово дјело представља анималистичку матрицу за еколошку књижевност, које се ужилило у земљу са плодовима који су се високо уздигли у небо, које своју етику живљења проширују ка биосфери и књижевној екологији.
Од разних физичких кућа у којима човјек живи, наша планета Земљу, је кућа људског и животињског опстојања.
Велики научник Никола Тесла, који је био пјесник електротехнике и читач природних законитости, оставио нам је у насљеђе рефлекс како да опстоји Планета, уколико за то није већ одавно касно, јер смо у доњој тачки еколошког хаоса. Формула Теслиног спасоносног рефлекса опстанка планете Земље је: “Трансформација читаве земаљске кугле у осјећајно биће кроз које мисли сијевају као кроз мозак, гдје енергија једне мисли може одредити кретање цијелог свемира”. Коментар би био сувишан: он се намеће као одговор на велики свијетлећи упитник - а то је побједа виталне енергије истине и добра, над деструктивном енергијом лажи и зла, који планету воде стрелимице у пакао.

Недељко Жугић


Е К О Л О К В И Ј У М

ПРЕЛАГОМЕНА ЗА ЛИРСКУ ОДБРАНУ ЗЕМЉЕ


Засађујући прве ријечи у чисту (а)леју еколоквијума мислимо, прије свега, на Свету Књигу, мајку свих књига! Из Слова у њедрима Прамајке-Свемајке миришу зелене лозе стихова и пупају гроздови метафоре, знака и значења. У Јеванђељу по Јовану, примјерице, убраћемо «истински грозд»: «Сваку лозу на мени која не роди рода, одсијеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више роди...» Божанска екологија чита се срцем и главом, пише крстом, свијећом и оловком! Светотекст је, дакле, и лијепо штиво у чијој се семантичкој матерници зачиње «еколошка књижевност»! Тај свјетлећи еколошки лук књижевности израња, извија се из извора Светокњиге, траје у времену Времена до данашњега дана, и свија у словце овога притекста. Као једну од својих заштитница Природа је изабрала књижевност, у којој је најчистији ваздух језика, најхранљивија мисао, најзеленија лоза маште а мастило хлорофил имагинације и креације. Лијепо писати значи, заправо, «преводити», откривати тајне љепоте Природе. Књижевност је «вечита свежина света» (Матић), а библиотека «црква књиге». Онај сиорановски «зли демијург» новога доба биће кажњен и прокажен управо пером и мастилом, гранчицом реченице, младицом ријечи. Природа нас је научила животу а ми јој узвраћамо смрћу! (Још је Аристотел учио о принципима «натура натуранс суи генерис» и «натура натурата суи генерис!» (Природом створено и створено по угледу на Природу! И данас важи овај аристотеловски мисаони «рецепт»!) Лијепа књижевност је терапија! У противном, постаћемо «нерасти цивилизације», некрофилни изроди...
Крајње је вријеме за нови «коперникански заокрет» у мишљењу и дјелању. Тај «заокрет», међутим, није могуће извести само лопатом и метлом! Јер, како опомиње Едгар Морен, - «питање екологије није питање канте за смеће»! Неопходна је нова «еклога екологије»! Хугобаловско «истетовирано срце на челу» сигнализира и асоцира – срце пресађену у главу! Наше вријеме је вријеме опасног превида! Док дријемамо у бљутавом мочилу духовне анемије Левитан рушења се буди. Превиђамо прашину на тијелу Земље а довиђамо «мјесечеву прашину»! Морамо прогледати витгенштајновским оком «које све види». («Највећи телескоп не смије да буде већи од нашег ока»!) Још увијек смо «малени испод звијзда» и наш цивилизацијски «пад увис» скупо кошта! Пад је у филозофском афоризму идентифицирао «екозоф» Емил Сиоран: «Вјерујем у спасење човјечанства, у будућност цијанида!» Један од «ликова» Сиоранових афористичких силогизама је и страшни Крез, који је «купио ваздух и учинио га својим власништвом»! Излијечимо, дакле, своје цијанидно срце и цијанкалијумску мисао! Постали смо отприрођени, разљуђени и разлуђени! Спас је у стваралачкој чежњи за новом еколошком Аркадијом. Закажимо заједно еконемску и екуменску конференцију за спас човјечанства, пробудимо се у еколошком јутрењу, на литургији екологије! Јер, коначно, шта би Човјек без Природе Хранитељке и Учитељице?! И шта би Природа без Човјека, свога вјечитог (и талентованог) ученика?! Лијепа књижевност је лирска документација те «једнине двојине! и «двојине једнине».
Приређивач домишља првог «рецензента» антологије (антос – свијет), еколошког литераријума и хербаријума, - Шарла Бодлера, чија је универзална рецензија збијена у реченици: «Природа је огроман рјечник!». Литерата је најближи рођак «природословцу» (који зна шта је «природа слова» и «Слово Природе»)! Литерата је род и ратару; оре дубоку, хоризонталну и вертикалну бразду језика у непрегледној бјелини њиве од папира! И љетина им је слична; ратару јабука, шљива, трешња, зрно пшенице или срцолик кромпир, а литерати јабука, шљива, трешња, зрно пшенице или срцолик кромпир тропи! Ратар копа, оре, прекопава, дрља бусен и хумусну срж земље, а пјесник бусење и хумус лексике и семантике! Први мотиком, други оловком! Један залијева витменовске влати траве, други влати стихова! Тако су, примјерице, древни кинески пјесници на пракси, у пољима репице, трске, памука и риже, вјежбали хаику о репици, трски, памуку и рижи. Васко Попа је поетичку срж пјесме објашњавао «гризом» слатке изнутрице трешње. Француз Боске је, под еколошком ауром и ореолом, раз-мишљао и домишљао да «шљива није шљива ако је не изговорим или не напишем» и да је «стабло смокве мој најдражи филозоф». Пјесник Драган Колунџија тајну семантичког језгра пјесме откључава «можданом» мезгром, мозгом ораха. Цвјетови пословица мудрости, знања и искуства, питалица и изрека ополеновани су плодним прахом и прашком Природе и урешени Њеним младежима. Многе латинске сентенце исијавају семантичким флуоросцентом екологије. Једна од њих «каже»: «In scripto nodum qaerere.» (Тражити чвор у рогозу, тј. длаку у јајету.)
Скидамо капу пера професору Ернсту Хакелу, који је први изговорио ријеч «екологија» (1966), али заштитничка, екофилска мисао старија је од Хакела, и пулсира у језичким венама најдревнијих текстова. Индијска, кинеска и хеленска књижевност и филозофија су «екоцентричне», преплодне лепезом еколошких тема: природа, простор, човјек (као најважније биће у природи)... У «Еколоквијуму» милујемо неке од тих манифеста у одбрану Природе, Свијета (Земље) и Човјека! Вријеме пише Еколошки Устав Свијета! Филозофи и писци су само «грешни преписивачи» и толмачи тога Законика. Њемачки пјесник, Рилке, један од медитативних редовника Екологије, умник у воћњаку језика, шаље поетску (пре)поруку: «Наш задатак је да ову пролазну и трошну Земљу сапатнички и страсно утиснемо у себе...» Еколог, како учи филозоф Паскал, мора бити «мислећи изданак Природе», а не «чистач» и «хигијеничар»! Парафразирајмо Марксову «једанаесту тезу о Фојербаху»: «Филозофи су свијет различито тумачили, а ради се о томе да се он – спаси!» Сликар Леонардо Да Винчи у «Квадрифолијуму» спомиње «умјешну Природу». Природа је наша херметична кућа и кућиште, кажу изабраници духа! Ми, данашњи, то, међутим, нисмо запамтили. Свакодневно слушамо «дрвене адвокате» екологије који се, прије свега, замећу метлом, иако је, посљедњих двадестак-тридесет година, нарасла еколошка библиотека, а екологија постала научна, «факултетска дисциплина». Метла се подразумијева, али је увијек под сјенком оловке! Метла сама ништа не може херметично бременитој Природи, коју свакодневно скрнавимо у лудом науму да је надвладимо и имамо под својом руком! Природа, Прамајка, непрекидно поставља замке (игра се) и тражи од нас да глођемо «креду знања»! Звона звоне за једну суштаствену еколошку мобилизацију, која, засигурно, не почиње «цвркутањем» о «чистоћи», него промишљајем о ч и с т о т и! Чистоћа и чистота – (не)весела семантичка игра и загонетка! Еколог није економ, колико год их рођачки «вежу» три слова! На сцени је «Потемкинова екологија» калаја и белаја. «Потемкинова странка» пуна је «љубитеља» човјековог околиша. Еколозирати, значи бити на путу од чистоће с метлом до чистоте мисли са оловком! Екологија главе је прије екологије срца, мисао прије праксе, знање прије сентимента!
Вода је чиста бдије ли над њом еколог у ритму чисте мисли! Ако је вода крв планете Земље, и «чини нас свијетом једнине», како каже изабрани, онда Еколог мора бити «водовит», припадник религије воде, који осјећа симфонију у шуму Нијагариних водопада или у хуку Врбаса. Јован Јоцо Бојовић, пјесник и врбаски водовити кајакаш, пише о «семантици воде». Воду мути мутна мисао! Прије хлора вода се чисти мастилом! Наравно, - вода тече како тече, и нећемо на испиту обарати Хераклита! Али, питање је: каква (нам) вода тече ако је сваки пети становник Земље жедан?! И још: докле ће вода тећи?! «Негдје око 2030. вода ће бити исто толико скупа као нафта!», опомиње амерички хидролог Џојс Стар. Према Студији Свјетске банке – просјечној особи потребно је годишње 1700 кубика воде! Међутим, 2025. Блиски исток и сјеверна Африка годишње ће моћи да користе само 667 кубних метара воде по особи! Просјечном Израелцу припада 311 кубика, Сиријцу 161 а Јорданцу танак млаз од 93 кубна метра воде! «Спорови око водених извора постаће исто толико озбиљни као спорови око територија!», упозорава израелски стратег за опскрбу водом, професор Арон Софер. Џејмс Пинкертон у полемичком тексту (1977) најављује «еколошке ратове» и спомиње, на ироничан начин, термин «енвиромантизам» (тј. прегријани еколошки романтизам) који би могао да изазове ратове са еколошким мотивима: «Као што је био случај са романтизмом раније, тако би енвиромантизам могао да расије страсти преко националних и интелектуалних граница, да зачне ратове и њихова морална оправдања на тој основи... Хоће ли у енвиромантичном 21. вијеку еко-рат бити потребан за здравље државе?!...» Океанолог, Жак Кусто, јануара 1997. године, опомиње човјечанство: «Ваша будућност у 21. вијеку зависи од воде. Захтевам од вас да тога будете свјесни!» Ве-Ка еколог уљуљкан је примишљу да баш он неће бити несретни «пети жедник»! То је «дехидрирани» ум! Морамо пријећи рубиком свијести и савјести! Смрт је мајстор Технологије, да парафразирамо пјесника Целана. Ми, данас и овдје, већ пијемо «тешку воду» и у води «самородну живу»! Хоћемо ли убрзо ноћу сијати као флуоросцентни кукци?! Пуштен је дух из црне Пандорине «централе»! За новоеколога је сваки дан – дан Земље, празник којега је, на демонстрацијама, «инаугурисао» амерички сенатор Гејлорд Нелсон. Бити новоеколог значи бити – свјестан и савјестан, «свјесно савјестан»! Само свјесношћу, савјешћу и љубављу, прожетим у хармоничном загрљају, поново ћемо задобити свој планетарни завичај, Земљу. Или ће по нама пасти сач некрофилије! Екофилично буђење новоеколога почиње од Ја, од моје љубави! Његова чежња и мисао је «свуда и стално зелена»! Новоеколог, писац на примјер, пише еколоквијално, има «екоритмично срце», екоритмичну мисао, екоротичан је и еконалан, екосфера је његова стилосфера а Екона је његова еколошка икона! Један од часних прототипова новоеколога је Франсоа Митеран, писац и бивши француски предсједник, први Еколошки Државник, у чијем је кабинету на Јелисејским пољима грањавало сунце екологије. Еколошко сунце грањавало је и на Митерановом језику: «Екологија без поезије била би као железна палма у оазама Џибутија... Кад се посијече млади бријест за мене је то породична жалост... Имам еколошка плућа... Ваздух који удишем је мој, ваздух који издушем је свих нас...» Једна од најоригиналнијих и најсуштаственијих екозофских изјава је она, њемачког филзофа Петера Слотердијка: «Моје књиге бачене на смеће су отров!» Алтернативе, дакле, нема – или смо паскаловска «мислећа трска» или ћемо, усисани у озонску вулву, скончати украј плота цивилизације, као «паклена трска» или «паклена поморанџа»!
Новоеколог је, заправо, заговорник «дубинске екологије» (дееп ецологy), коју је предложио Швеђанин Арне Нес (1973). «Дубуинска екологија» је форма екозофије која у људима изазива и развија мудрост, осјећањ јединства са природом, повишену осјетљивост. Глава «дубинског еколога» загријана је дивљењем и удивљењем према природи, етичком и виталистичком вриједносшћу и естетичком контемплацијом над природом! Основни принцип «дубоке екологије» је - право свих живих бића на постојање! Међутим, човјек «пуца» из антропоцентричног оружја, нарцисоидно објављујући да друга жива бића имају вриједност коју им он да! А он, Човјек, крхки губитник, у потпуности зависи од око 1% живих бића... Еволуциони биолози указују на највећи проблем: драстично смањење броја органских врста на Земљи! Према Мајерсу (1979) седамдесетих година 20 вијека свијет је губио једну врсту дневно, а средином осамдесетих – сваког часа нестајала је по једна биолошка врста! Човјек је највећи убица биолошких врста! Ко су антиподи новоеколога односно «дубинског еколога»? Прије свих «радикални хуманиста», виртуални реалист, члан покрета за изградњу «неокованог прометејства» (маневрише поетнцијалом ДНК у «људским биокомпјутерима»), звијезда «елите Првог свијета». Други антипод, «радикални технолог», маше паролом: «Искористите технологију прије него што она искористи вас!». Он је «герилски умјетник» који се ангажује за «памет предметног свијета», «наставак логике геноцида над осталим врстама», за «отворено тржиште... чије је јеванђеље Генерални уговор о саобраћају и трговини». Он, «радикални технолог» из администрације Џорџа Буша, није ставио свој печат на Земаљском самиту у Рио де Жанеиру, на којем су разматрана суштинска питања: «завештање петстогодишњег колонијалног еколошког злочина», «глобална политика над нама», «империјализам заштите животне средине» као један од главних елемената тренутне геополитике». Због арогантног «герилца», радикалног технолога «америчког сна», договори у Рију доживјели су исту судбину коју је доживио Нови свјетски поредак у Заливском рату».
Припишимо неколико документарних детаља који илуструју извјесну побуну у одбрану Земље. На иницијативу транснационалног мировног покрета «Даи Донг», одржан је 1971. међународни скуп стручњака о екологији у француском граду Ментону. Са тог скупа обзнањен је текст «Порука из Ментона», са потписима 2200 угледних имена (и четири нобеловца), и упућен свјетској јавности. На церемонији у Њујорку исте године «Порука из Ментона» уручена је У Танту, генералном секретару УН. У Тант је изјавио: «Вјерујем да ће човјечанство постати свјесно чињенице да постоји крхка равнотежа физичких и биолошких појава на Земљи и око ње, која не смије бити несмотрено поремећена у нашој трци за технолошким развитком... Ова заједничка брига насупрот тешкој заједничкој опасности, што носи у себи клице пропасти за људски род, могла би се показати као снага способна да међусобно повеже људе. Битка за људско надживљавање може се добити само ако се све нације удруже у заједничком настојању да сачувају живот на овој планети.» У Тантова изјава остала је примјер «еколошког вербализма», «жонглирања ријечима». «Порука из Ментона» је својеврсни еколошки именик болести: «крварење околиша» (отровне твари: жива, олово, кадмиј нађени у ткиву птица и других животиња...); загађење слатке континенталне воде; тешки облаци смога који прекривају градове; надзвучни саобраћај, атомске централе; губитак «извјесног ступња самоће»; ратови, усавршавање оружја... «Земљу, која је изгледала тако велика, потребно је сада сагледати у њеној малености.», пише у «ментонском телеграму». У «Декларацији о људском околишу» Конференције УН (Штокхолм, 1972) пише: «Човјек је уједно створ и стваралац своје околине... Од свих ствари на свијету најдрагоцјенији су људи... У историји је достигнута тачка кад морамо обликовати нашу акцију у читавом свијету с више бриге о посљедицама за околину... Човјек има основна права на слободу, једнакост и одговарајуће услове живота у једној квалитетној околини која дозвољава живот у достојанству и благостању...» На другој Конференцији УН о заштити животне средине у Рио де Жанеиру, 1992. године, - амерички представник није потписао Закључке «људске повеље»! У Рију је човјек остао девета рупа на свирали бриге. Према демократској стратегији САД – демографска стратегија је у другом плану, и боље је имати здрав долар него здравог човјека! Тако је «заштитна повеља», вербална панцијерка, – поцијепана! Рио де Жанеиро је постао главни град Унесрећене Планете, коју зовемо Мајчицом Земљом! И свијет је остао без свога духовног омотача, без панцијерке духа! Скуп у Рију инициран је извјештајем «Забринутост за Земљу», текст којег су објавиле Свјетска унија за заштиту природе и Свјетски фонд за природу. Тада улазе у оптицај и синтагме «одржив развој» и «одрживо коришћење ресурса». Други документ, «Повеља о Земљи», био је на дневном реду скупа у Рију. Након скупа двије невладине организације, Савјет Земље и Међународни зелени крст, уз помоћ холандске владе су 1995. уприличиле скуп у Хагу. Формирана је међународна комисија од представника са свих континената. Комисија је у марту 1977. предложила нацрт текста Повеље. Коначна верзија текста Повеље названа је «Повеља о Земљи» и прихваћена 2000. године. Повеља позива на заједничку акцију заштитара Земље: «Избор је на нама: да створимо глобално заједништво у бризи за Земљу и једни за друге, или да се изложимо ризику властитог нестанка и нестанка биодиверзитета... Да бисмо остварили ове тежње, морамо одлучити да живимо са универзалном одговорношћу, идентификујући се са цијелом заједницом Земље, као и са својим локалним заједницама... Као никад до сада у историји, заједничка субина нагони нас да потражимо нов почетак... То изискује промјену ума и срца...» И ова Повеља остала је «полумртво» слово на папиру. А «Самит о одрживом развоју» у Јоханезбургу, 2002. године, је, благо речно, разочарао!
Адресант овога еколошког писамцета нишани оловком и словне свице-метке испаљује у лицитарско срце «шарених политичара» који «имају навику да лажу, да обећавају, да се смјешкају, да поткупљују» (Борхес), и да су «на средини пута између истине и лажи, и сасвим се мирно одржавају у тој својој осредњости» (Јонеско). Политичари су «приведени» у бјелило листа јер су почели да се ките лажним еколошким перјем, и да израстају из слика и прислика еколошке сценографије. Они уживају у «еколошким привјесцима» а до екологије им је као до лањског снијега. Фигуративно речено, - политичар на семафору екологије иде на црвено, и «гази» истинског, искреног еколога. Политичару је до мимкријског, флуоросцентног екололошког одијела! Ето, на прмјер: Јељцин, бивши руски предсједник, на предизборном скупу, у једној московској мљекари, пије «еколошки чисто млијеко»! Само који тренутак након телевизијског миловања вимена неке «несретне» руске краве Јељцин ће «изути» флашу руске вотке «Смирноф»! А медијске Еустахијеве трубе објавиће свијету – да је Јељцин први руски и свјетски политичар-еколог! Одмах иза Јељцина, на медијској трпези је Хелмут Кол, бивши њемачки канцелар. «Кајзер Кол», у еколошко-политичком кабареу, у наручју грли еколошки невину «Фрау Бундеву»! Кол «госпођи бундеви» јавно одузима невиност, чувајући њен химен као амајлију политичке дуговјечности! А онда слика у дуплој експозицији: Клинтон и Буш, амерички предсједници, шетају еколошки идеалним травњаком Бијеле куће, чистим «влатима траве» екологије, рекао би амерички пјесник, Волт Витмен. Човјек би помислио да је батлер у травњаку Бијеле куће Епикур, главом и брадом! Али, не лези враже – у грму травњака, иза предсједника, у буџаку слике, у еколошки чисту траву пишкају Клинтонова мачка и Бушов псић. По Си-Ен-Ену, пас и мачка од политичког педигреа, - пишкају лавандино уље! И наше, домаће политичке «цвјећке» користе предизборну арену како би илустровали своје еколошке «ставове» и заштитничку приврженост планетарном здрављу. Ту «искреност» и «приврженост» најбоље на својој «кожи» осјећају стабла градских алеја изрешетана рајсинглама којима су «приковани» побједнички осмијеси политичара. Тако је врт политике обрастао у кукуријек и коприву, ендемне знаке пустог поља. Под зеленим околишем «наш политичар» подразумијева зелениш, зимзелен око својих «планета», виле или викендице! И језик политичара је без језичке зелени, пуст, пун «озонских рупа» граматике, лексике и семантике. То је «дрвени језик», како би рекли Французи. Екологији пријети данашњи «еколошки вербализам»!
Научници различитих вокација драматично упозоравају на катаклизмичне ефекте технолошког делиријума – на ране, ожиљке и црне пјеге на тијелу «завичајне планете». Поцрнило је зелено срце Природе, која живи још само под наводним знацима! Фридрих Шилер елегично ламентира о «обезбоженој Природи» са почетком модерне Европе. Екофилско буђење је императивно «оживљавање побожности у нашим замрлим душама» (Паул Ерлих) «Ми смо обеспејзажени!», панично објављује шпански филозоф Хозе Ортега и Газет, и задесила нас је «суштинска усамљеност свијета». Гледају ли нас то и надгледају Сатанине очи?! Трка у рањавању Земље достигла је катаклизмичне размјере. Нови јахачи апокалипсе су међу нама, планетарном дјецом! «Земља је остала без тишине!», говорио је филозоф Ернст Блох упозоравајући на нову болест, «буку и бијес» нашега времена. Шум атомског доба разорио је метафитичку љепоту и љековитост тишине. Блох филозофемом наговјештава сумрачје будућности. Међу првим интелектуално «узбуњујућим» књигама је «Нијемо прољеће» «неустрашиве и рјечите» Рејчел Карлсон (1962). Госпођа Рејчел, која је умрла од рака, задобила је вјечно мјесто у «пантеону бораца за човјекову природну средину» (Паул Ехрлицх). Она је иницирала оснивање покрета за заштиту човјекове средине! Рејчел Карлсон је «дигла глас» против широког кориштења пестицида! Њена књига шокантног наслова «напада» кампање «спржене земље» у којима су огромне површине прскане биоцидима у неуспјелим напорима да се униште штеточине као што су јапанска буба (Popillia japonica), цигански мољац (Portherija dispair), ларва једне врсте мољца (Choristoneura) која се храни пупољцима лишћа и врсте мрава (Solenopsis geminata). Што се такви програми више не примјењују заслуга је и «Нијемог прољећа», тенденциозне књиге у најљепшем смислу ријечи! Једно видовито поглавље књиге је о хербицидима, који су данас велика пријетња за околину! Књигу Рејчел Карлсон треба да прочитају лаици који сматрају да је «земљиште само измрвљена стијена која подупире биљку» (Ерлих)! Данас би, засигурно, госпођа Карлсон изразила гњев против «пестицидног лобија». И књига «Пестицидна завјера», познатог ентомолога Роберта ван ден Боша, једна је од класичних лектира у еколошкој библиотеци, као и књига Џонатана Шела, «Судбина земље» (1982), која исијава предскажућом енергијом, у императивној форми казује и предсказује инферналне рефлексе атомске ере: «Од тренутка кад је на пробном терену Тринити крај Аламогорда у држави Њу Мексико 16. јула 1945. експлодирала прва атомска бомба – човјечанство живи с нуклеарним оружјем у њедрима... За сада већина нас не чини ништа. Гледамо у страну. Остајемо мирни. Ћутимо. Прибјежиште налазимо у нади да се катаклизма неће догодити, и окрећемо се личним бригама. Поричемо истину – да је катаклизма свуда око нас. Равнодушни за будућност своје врсте, постајемо равнодушни и једни према другима. Раздвајамо се. Постајемо хладни. На путу према крају свијета ми дријемамо. Али, ако се једном отресемо те летаргије и учмалости и пређемо на дјело, клима ће се промијенити... Више не бисмо били уништитељи човјечанства, него капија кроз коју би будућа покољења могла ступити у свијет. Тад бисмо почели да се извлачимо из улоге како жртава, тако и починилаца масовног убиства. Тад би у наш живот почелу да увиру страст и хтијење неопходни за нас спас. Тад би се, попут снијега у прољеће, растопили зидови равнодушности, инерције и хладноће, који сад сваког од нас одвајају од других, нас од прошлих и будућих покољења. Форстер нам је рекао: Само се повежите! Од нам је рекао: Морамо вољети једни друге или изумријети!...» О још једној научној лудости опомиње и госпођа Маргарет Мид: «Генетски инжињеринг је, мислим, чиста опсцена... Али наше експериментисање са генетским инжињерингом је врло опасно. Пуштамо људе да неодговорно баратају експерименталном материјом која може бити убитачна. Али, у већини случајева, кад чујемо како људи говоре о генетском инжињерингу, јасно нам је да појма немају о чињеницама које су важне, као, на примјер, - шта би се могло десити са озонским слојем сада а не кроз педесет година...» Научник Џон Сид, који је истраживао везе екологије и психологије, пише: «Неке од најбољих мисли о екопсихологији долазе од неојунгијанца Џејмса Хилмана. У књизи - Послије 100 година психотерапије свијет све гори - он истиче да многи друштвени и еколошки проблеми потичу отуда што су људи на терапији, умјесто да буду укључени у промјену свијета... Терапеути стварају пацијенте, умјесто да стварају грађане... Људи су спремни да гину на милионе у одбрану различитих друштвених функција, као што су религија, политички систем или идеологија. А напади на Земљу, који су довели до свега тога и без које нико не може да опстане, остављају нас нијемим...» Филозоф Вајцекер, бивши њемачки канцелар, изјавио је без имало филозофске метафоричке закукуљености: «Моћ над атомима може се окренути у моћ над људима!». «Технолошко бунило» оставља своје црне трагове: «озонске рупе», «киселе кише», «фото-смог», «цвјетање мора»... Зар ћемо пасти у мрачне поноре «натчовјечне нечовјечности», попут Химлерових «технолога» у гасним коморама Аушвица?! Прво и посљедње питање је - морална одговорност човјечанства за процес биолошке еволуције! Шта је, међутим, са политичком одговорношћу пред делиричним самоуништењем? «У филзофији политике и морала», пише Ендрју Рос у есеју «Нови планет», «видјели смо покрете који су права, везана за модерно либерално друштво, обрнули у нехумане субјекте и објекте. Акт о угроженим врстама (1973) и многе друге законске одлуке раних седамдесетих су отворили америчке судове за могућност захтијевања (свакодневно обаране од стране Реган – Буш владе), у име заштите околине коју чине ријеке, плаже, водени свијет. Ово класично питање, које је Кристофер Стоун покренуо 1974. године у есеју «Да ли дрвеће треба да има свој став», остаје...» Дакле, сврдло «инструменталног ума» рањава тијело Природе, рањавајући и онога који управља сврдлом. О Левитану технологије нашега времена пише Стенли Абрамович у есеју «Технологија и будућност рада»: «Гдје савремена култура схвата технологију као режим моћних оруђа помоћу којих се могу задовољити људске потребе, нарочито владање природом, т е х н е означава разоткривање, пут до истине. Хајдегерова поента јесте да т е х н е означава саму људску активност прије него «оруђе» производње и организације. У том обнављању природа се не држи на одстојању као «други» већ су, као у стара времена, људи дио природе. Тако, супротно пракси посљедњих пет вијекова, природа није схваћена као инертан објект. Њена иманентност укључује и нас. У супротности са т е х н е, по ком објект, природа, открива саму себе, савремена технологија је «уређење откривања», а технологија постаје процес којим је стварност телеолошки уоквирена. То уоквирење спречава збиљу свијета да не «исијава». У том поретку свијет се налази «у резерви» људских потреба и губи властиту суштину...»
Постоји ли, на примјер, «еколошка естетика» као што постоји «еколошка историја»? О томе есејизира Херман Либе у тексту «Еколошки проблеми у културној мијени»: «Спознаје еколошке историје, разумије се, нису једине које одлучују о томе како треба просуђивати новију историју културе човјекових односа према природи. Постоји и историја естетике за коју су, опет, у ужем стручном смислу, надлежни филозофи. А ова нас историја естетике учи да је умјетничко слављење измирене природе специфично за ново доба, и да је своје најљепше производе дало баш у оној деценији кад је жељезница почела да мијења крајолик и друштво. Истовремено је, такође, паралелно са историцитетом културе откривен историцитет природе... Могло би се десити да се воља за очување природе документована у овом дијелу наше младе историје културе на концу покаже као немоћна воља и да долази прекасно... Зелени импулс је све до у своје актуелне појавне облике специфично модеран културални импулс...»
И данас (поготово данас!) «живо» и актуално је опомињуће писмо којега је 1865. године поглавица Ситл упутио предсједнику САД као одговор на понуду да држава од Индијанаца купи њихову земљу а заузврат им понуди резерват. У писму под насловом «Можда смо ипак браћа» запретене су многе еколошке аксиоме: «... Ми не посједујемо свјежину ваздуха и бистрину воде, па како их можете купити?!... Дио сам земље и она је дио нас. Мирисаве траве су нам сестре, јелен, пастув, велики орао – браћа су нам. Стјеновити врхунци, сочни пашњаци, топло понијево тијело и човјек – све припада истој породици... Ова блистава вода што тече брзацима и ријекама није само вода, већ крв наших предака... Мораћете учити своју дјецу исто што и ми учимо своју дјецу – да нам је земља мати. Шта снађе земљу, снађе и њену дјецу. Пљује ли човјек на земљу, пљује на самога себе. Земља не припада човјеку. Човјек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица сједињена крвљу. Све је повезано. Није човјек творац тканице живота, већ само влакно у њој. Што уради са тканицом, чини и са собом.»
Бестселер писац, Умберто Еко, пише у тексту «Еколошка угроженост»: «Страховити технолошки развој проузрокује уска грла и поремећаје, а нагли развој прехрамбене индустрије претвара се у производњу отровних и кацерогених јела... Док се на селу сијеку шуме, напушта пољопривреда, загађују воде, атмосфера и вегетација, одумиру животињске врсте и тако даље, због чега све већом нуждом постаје ако не баш грах, а оно барем једна инјекција природних твари...» Императивна је и предскажућа опомена Ежена Јонеска, «писца апсурда», у дневничкој биљешци: «Проналасци, створени да побољшају услове људског живота пријете, не само свјетском миру и слободама које још увијек постоје у нашем свијету, већ и самом животу; ми нисмо господари нуклеарне енергије, недавно смо јој били изложени. Све то је, ми сви то знамо, сви ми то знамо, баналност, - и пошто се каже да је то баналност, онда као да то није истина. Али, за већину нас, ми знамо да повлачења нема, чињенице су јаче од нас, клизимо ка провалији, ка највећој свјетској катастрофи, ми то знамо, ми то знамо – али пошто је то баналност, онај који ово каже изгледа као неки јадан тип, ограничен човјек... Наравно, наравно, идемо у катастрофу. Ту катастрофу, то клизање ка катастрофи називају и Прогресом...»
Данас и овдје, у нашем времену, постоје и они други, даждевњаци естетско-еколошког подражаја, мимикријски «љубитељи природе», које је пером као жарачем жигосао познати аргентински писац, Хулио Кортасар у причи «Лука, његова еколошка размишљања»: «Пејзаж, шетња кроз шуму, гњурање у водопаду, планинска стаза, - све нас то може естетски испунити једино ако нам је обезбијеђен повратак кући или у хотел, благословен туш, вечера и вино, ћаскање послије обједа, књига или новине, свесажимајућа и свезачињујућа еротика. Сумњичав сам према обожаваоцима природе који сваки час излазе из аутомобила да посматрају видик и направе пет-шест скокова по стијењу; што се тиче оних других, оних доживотних младих горана, који обожавају да луњају са огромним руксацима и брадама до кољена, њихове су реакције најчешће једносложне или узвичне; као да је све у томе што ће човјек овдје-ондје застати збланут пред неким брдом или заласком сунца, стварима којих има куд год се окренеш. Цивилизовани људи лажу кад падну у буколички делиријум...» Филозоф Жан Бодријар, међутим, у песимистичкој филзофској историји болести нашег времена идентификује катаклизмични стадијум – имплозију: «Чини ми се да је екологија феномен полагане имплозије. Да то објасним. Вјерујем да се приближавамо систему чија је сврха постојања засићена: било у социјалној области, било на свјетском тржишту или у погледу искориштавања природе. Приближавамо се тачки критичне масе у којој може доћи до преокрета: може доћи до једне насилне контракције, до обрата система који је остварен на било који начин. За нас то у извјесном погледу може значити само катастрофу. Екологија је покушај да се ова имплозија спријечи. Ја, додуше, не вјерујем да постоје велики изгледи да се овај процес обузда...» Још један «естетичар екологије», италијански писац Дино Буцати, указује на «модерно» атомско сатанизовање Земље у узбуњујућој посланици «Истина о крају свијета»: «Ако би читава Европа била почишћена, будимо искрени, шта би ме било брига да се ја сам спасавам? И када би страх, данас у порасту, слабио до пасивне незаинтересованости, зар то не би била најгора опасност? Не заборавимо: страх је данас ипак најбоља кочница када се надвију облаци рата... Дакле, Боже ме сачувај ако би нуклеарне радионице наставиле да удвостручују снаге, ако би се дотакла критична тачка, ако би се мора претворила у идеје о крају свијета!...»
Јесмо ли ми, ововремени, «окресали» дрво сазнања (спознања)?! Је ли нам једино дрво спасења, Х y м е н е а, које је у бразилским кишним шумама открио Маркос Букериџ, бразилски ботаничар? Ово «над-дрво» много брже расте у атмосфери која има виши ниво уљен-диоксида, апсорбујући га. Будући да Букериџ 2075. године најављује паклену концентрацију угљен диоксида у ваздуху (720 дијелова), Хyименеа би могла бити нови заштитни «химен» у црној вулви атмосфере...
Уђимо сада у врт, у башту, у њиву еколошке књижевности, са пропусницом на којој су ријечи америчког писца, Хенри Тореа: «Најбогатији је онај који највише употребљава природу као сировину за тропе и симболе којима ће описати свој живот!»
Миленко Стојичић


ШИ КИНГ (од XI – В в. п. н. е)
Дуње
Оном који дуње дарује ми,
ја платићу мојим привесцима;
нећу само ја платити њему:
заувек ћу њега заволети!
Оном који брескве дарује ми,
платићу му ја камењем драгим;
нећу само ја платити њему:
заувек ћу њега заволети!
Оном који шљиве дарује ми,
ја платићу дијамантом самим;
нећу само ја платити њему:
заувек ћу њега заволети!
Пјесма о усамљеном дрвету
Крушка расте по страни од другог дрвећа;
на њој се бујно зелени лишће...
Тако и ја усамљен лутам по земљи...
Крушка расте по страни од другог дрвећа,
раширених грана, густога лишћа...
Тако и ја сам, без ослонца, скитам се надалеко...

ХОМЕР (око VIII в. п. н. е)
Калипсина пећина
(...) Око пећине њене листаше шума густа,
зова и јаблан витки, жалфија мирисава,
дугачких крила тице ту живеле су многе
соколи хитри, сове, брбљиве морске чавке
тице, којима море једина брига је била.
Около пећине саме, широке, пружаше се
процвала винова лоза, обилна, гроздова крупних.
Редом четири врела провидну лила су воду,
текући на све стране, а једно другом близу.
Около ливаде меке бејаху с першумом свежим.
Бесмртник стигао кад би лепоти овој близу,
гледајућ, остао ту би, срцем се радујући... («Одисеја»)

КОНФУЧИЈЕ (551 – 479 п. н. е)
Човјекова судба
Послије љетне жеге, хлад јесењи иде,
на пољима, гдје снијег је лежо, цвате прољеће.
У ружичастом сјају сунце изјутра се диже,
у ружичастом сјају залази увече.
А к мору хрле потоци. Времена се обнављају.
И сваким даном сунце новим свјетлом сија,
без престанка ријекама нове воде теку.
Једанпут чивјек живи, - и никад никад више,
го лахор што се губи, сав је његов живот,
а смисао читава битка,
разрушен хумак, на ком коров ниче.

ХЕРАКЛИТ (540 - ? п. н. е)
Фрагмент бр. 40
На оне што газе кроз једне те исте ријеке
стално друге воде протичу.
Фрагмент бр. 66
Душама јесте смрт да постану вода,
води је опет смрт да постане земља.
Па ипак, од земље постаје вода
а од воде – душа.

МАХАБХАРАТА (IV в. п. н. е)
Певање 64
Наставља Врхадасво:
Дамајанта, чије очи ко лотоса лист бејаху,
смрт задавши ловцу, зађе у страшну и пусту гору,
где зрикавци зричу, која лавова и леопарда
беше пуна, и тигрова, и бивола и медведа,
и јелена, разних тица, разбојника и дивљака,
сва обрасла бамбусима, мангоима и палмама,
и стабала других мноштвом. Ту кнегиња Видарпкиња
виде брда са рудама и гајеве распеване,
и долине много дивне, и језера и речице...

ЛУКРЕЦИЈЕ КАР (95 – 55 п. н. е)
(...) Сад види како мирис продире
у ноздрве. Пре свега. многе ствари
постојат морају да с њих потечеи струји вал
разноврсних мириса, разливајућ се свуда.
Но једноме тај мирис годи, онај другоме,
због различитих атома...
Када се расцвату прољетни дани
и поново се роди оплодни дах западног ветра
тада птице у зраку, обузете твојом снагом,
о, божице, прве најаве твој долазак;
тад скакућу дивље звери бујним пашњацима
и пливају кроз разорне речне струје;
опчињени чаром, ма колико их водиш,
слиједе те сви, у мору, на бријегу, у дивљим ријекама,
лиснатим стаништима птица и зеленим пољима
испуњаш им срце слатком љубављу
и они се тада узбурканих страсти расплођују...

ПУБЛИЈЕ ВЕРГИЛИЈЕ МАРОН (70 – 19 п. н. е)
(...) Пролеће благодет шуми јесте и лишћу младом;
с пролећа набубри земља, жељна семена плодна.
Свесилни отац Етар са делоплодном кишом
сађе супрузи срећној, с огромним телом јој дивним
споји се штедро, нежне да клице напоји соком...
Блага је родиља земља, топли Сефира ћув јој
раствара крило; нежна мезгра кроз стабла струји;
младице слободно смеју поверит сунцу се новом,
нит лоза стрепи више од олујнога југа. («Георгике»)


ВИЉЕМ ШЕКСПИР (1564 – 1616, Енглеска)

(...) Земља је гроб и та мајка родна
Природе; тај гром је и утроба плодна:
Разноврсну дјецу те утробе своје
Природине груди без престанка доје.
(«Ромео и Јулија»)
(...) Ружа би давала слатки мирис,
па ма како је ми звали...
(«Хамлет»)
ЕДМУНД: Ти, природо, си моја богиња, и твом
Закону сам дужан служити...
(«Краљ Лир»)

МИЛЕНКО СТОЈИЧИЋ (1956) , пјесник, прозни писац, есејист, књижевни критичар, публицист. До сада објавио 25 књига различитих жанрова.
ПОЕЗИЈА: "Стилус" (Бео-град), "Псалми и проклетства" (Сарајево), "Брижит Бардо књижевности" (Бањалука).
ПРИПОВЈЕТКЕ: "Андрићев причар" (Београд), "Министру свјетске књижевности" (Подгорица) "Књига од живог меса", "Слаткиш за Варлама Тихоновича", "Причар", "Сентиментална историја књижевности", "Кратке приче у дуге ноћи" (Бањалука).
РОМАНИ: "Уштапи", "Од страха почетница" (Сарајево), "Тајна буквица", "Перо на жуч", "Адресат Андрић", "Титон" (Београд), "Ломоносов, први Рус", "Бањалучки милоштар" (Бањалука).
КРИТИКЕ, АНТОЛОГИЈЕ, ПАНОРАМЕ, ДОКУМЕНТАРНА ПРОЗА: "Те(к)стирање читача", "Добро (не)дошла књига", "Моји разговорници". "Бескрај Крајине", "Антологија савремене приповијетке РС", "Лијепа књига о Кочићу", "64 поља књижевности", "Књига над Бањалуком", "Мноштвена књига"...
ЗАСТУПЉЕН У АНТОЛОГИЈАМА И ПАНОРАМАМА: "Млада српска проза" (М. Сребро), "Ватрено крштење" (З. Ђерић), "Најлепше приче савремених српских приповедача" (М. Јоковић), "Мала кутија" - најкраће српске приче двадесетог века" (М. Пантић), "Антологија савремене поезије РС" (Р. Микић), "Антологија књижевне критике и есејистике РС" (Б. Букиц), "Српска књижевност Босне и Херцеговине од Љубавића до данас" (М. Окука), "Избор из савремене српске поезије и прозе РС за девети разред основне школе" (М. Шиндић)...
НАГРАДЕ: "Кочићево перо", Годишња награда УКРС, Награда Фондације "Петар Кочић" (Дортмунд), "Иво Андрић", "Зија Диздаревић", "Младен Ољача", "Никица Павлић", "Веселин Маслеша", "Гордана Тодоровић", Награда "Вечерњих новости" (фељтон) ...Фељтонист и колумнист ("Вечерње новости", "Ослобођење", "Глас Српске", "Независне новине" и "Фокус"). Уредник рубрике култура Радија РС (Бањалука).