ЗАШТО ПИШЕМ
Јер не прихватам свеудиљни,
стварам у побуни свој властити свијет.
Зато Поезију пишем,
да бих се вратио у живот,
и да се не изгубим у тмуши времена,
и у својој смрти.
Пишем, дакле постојим,
а тек ћу бити.
ПЈЕСНИК
Ломе га и пустоше,
оштри вјетрови година:
раствара га наш дух леден у језгру,
па је сипак у грудима, само дах,
у стрмом времену простора.
Упија га трулеж из црне повјеснице људи,
и бијело је грло крика,
го, дарован без остатка,
пред судбином, жртвован у маси.
Тијело прозрачно препушта голубицама,
комад по комад живога срца,
перо умаче у своју крв,
и судбински вјечно умирући пјева:
обнавља, свједочећи, вријеме свих времена,
пред сутра наталоженим стољећима
Ратко Ђогатовић
СРБИЈА
Ако те изговорим
упалиће се сва кандила на свијету.
Тужна ријечи, како ћу те изговорити?
Кајмакчалан - могу.
Колубару - могу.
Могу ријеке, брда костура
и ослијепљене анђеле.
Шта је то?
То се Душан празним дупљама
и мртвим костима за тсбе моли.
То шљива - богородица, цвијет, трње...
Опанак.
Нож за чарапу задјевен.
С мачевима се рађаш и на сопственим
вратовима их оштриш.
Поздрављам лобаље на Ћеле-кули.
Тебе, војниче, и шајкачу ти пробијену
са десет куршума.
Јована на мртвој стражи. Милију.
Објешене на Теразијама.
Подављене у Јасеновцу.
Кадиљачу и цијели батаљон.
Небо над тобом, Србијо.
Коње ти посустале што без седланика
стрњиштима лутају...
Хоће ли икада умукнути?
Владимир Настић
СЈЕНКА
Насред наше њиве
Заостао храст стогодишњак
Прикрадем му се ноћу
Не пориче ме мјссечина изрезбарена
лишћем
Кад помислих да сам сасвим сама
Испред мене сјенка
Подупире тамноћу испод храстовине
Крцкају суве гранчице под траговима
Да ноге стигну тамо куд их глава носи
Задрхта моје тијело
И видим сјенку са више ликова
Мој комшија
Такав ти је и отац био
Јованка Стојчиновић
МАЛА ДУНАВСКА ЕЛЕГИЈА
Речи отичу као вода реке,
неповратно, мним, док надлакћен
на своју несавршеност посматрам
како гасне још један дан, птице
краду моју усамљеност, кроз траве
гледам како испарава вода и претвара
се у ваздух, чему и човек целог живота
тежи. Филигранска прецизност туге
у најдубљој пори моје душе исцртава
мост налик Понтифеџ Маџимусу* којим
ћу се ипак вратити у првобитност.
Првотну битност. Ћутим, носталгишем,
у мени прошлост зида будућу кулу,
од камења налик оном од којег је саграђен
Трајанов стуб, стазе којим никад нећу
проћи утичу на мисао о бесмртности,
тек сад верујем Шелију да нема ништа лепше
од лета шеве у небо и да је то суштинска поезија.
Остати то што јеси, заправо, у протицању.
А не бити сасвим сам и говорити разумљивим
гласом, зазвучати у Химни света и бити
делић те савршене партитуре, једна кап воде
у мору, зрнце соли или песка, реч у вечној
Творчевој мисли. У бескрају. Једноставно
бити мирта, са кореном који ураста и узраста.
*Трајанов мосш Преко Дунава
Радомир Д. Митрић
СУЗЕ ИЗ ПЈЕСМЕ
Читаоче, драги незнани, не питај о сузама из пјесме,
Сузе из пјесме су сјајне и као камен вреле и хладне,
Камен је ослонац са неба изнад, и, испод главе,
Сузе низ пребијело лице Мајке из пјесме потичу,
Из океанске буре бола сузе у огледалу на лицу милом,
Сунчев смијешак је одбљесак са лица Мајчиног стиха у ријеци,
Стих, ријеч од Љескове Дубраве, Врбице, Околишта штити од Сотоне,
На Пољу широком чедо рањено ослања се на свјетлост сузеиз пјесме,
Сузе из пјесме умивају од старих и нових заблуда земље и океана,
Боже, ако те има и нема, у невољи проговарају слова Јефимијина,
С прољећем рана рану стиже како буја трава, несретница везе покров сувим златом,
На пустом вјетру вијоре пусти покрови, из очију пјесме, из очију Мајке умивају сузе,
Читаоче, драги незнани, и кад, ако истанча земља, вене трава,
Земља ако истанча посрћу сирочад пред бичем лажних добротвора,
Има ли горег од горег на Пољу широком, камен камену подмеће,
Гдје су ријечи истине у свили небеској згукане гуке робова,
Хоће ли горди господари насртљивци схватити да је насиљем неосвојива суза из пјесме Мајке,
На лицу било кога дјетета заробљеног било гдје и када сјаји суза из пјесме,
У свијету као на позорници, зли глумци газе невине мраве,
У лелујању зрачних завјеса у диму и на сунцу помажу сузе,
То су сузе светих мајки са именима из растурених камених облика,
Корак храбрих суза Марине, Ане, Даре, Милице, Десанке, Сузане, Сесил,
Саеде, Весне, Силвије... свјетлосни знаци са извора на којима могу прогледати слијепци од прије Христа.
Ружица Комар
П О Н Е К А Д
Понекад те сретнем
И тада ми бива
Као мртвац кад би
Срео себе жива.
Понекад те сретнем
Тад си била главна
Па ти се осмехнем
Моја срећо давна
Понекад те сретнем и пожелим на час
Да си она река
Да сам онај алас
Понекад те сретнем
И стао бих – али
Страх ме на улици
Да би заплакали
Понекад те сретнем
И није ми криво
Што заболи срце
И душа – све живо
Понекад те сретнем
И прођемо тако
Једно поред другог
Понекад те сретнем
И баш тако бива
Као да мртвац
Сретне себе жива!
Боро Капетановић
..Рекло би се лако
ЗИМСКИ КАПУТ
Мирјани Булатовић*
Зимски капут је твоја кожа
Под којом влада вечна зима
А санта срца знак је да пожар
Ледени веје у грудима
Зимски капут је књига ова
Низ коју веје твоје дело
Носећи црне пахуље слова
Витлајући слике за челом
Скоро ће зима твоја ће душа
Обући крхке корице тела
И бићеш рођен насред света
Зимским капутом бићеш кушан
Звиждуком који простире стрела
Из родитеља одапета
* Те јесени, песникиња ми се пожалила,
пред надолазећом, свеопштом зимом, како нема зимског капуша.
Благоје Баковић
ЖИГОСАЊЕ НЕВЕРНОГ ТОМЕ
Ниси се пробудио на време,
ни обукао црвену кошуљу
да сакријеш шугава места,
ниси заметнуо траг
и о празнику си носио свој дроњак.
Сад зеби наг
и обележен катраном,
по обичају старом
у крајевима овим словенским.
Твоја душа је црна боца туша
у коју жрец умаче мазалицу
и маже бледолику децу.
Такве болести се више не лече
болницом п карантином:
кад ти службеник божји измери сенку
и удари суви жиг,
браћа ће те закопати живог.
Ко жив леш ћеш
ходити по свету,
испирати жуч сваки дан,
носити на преглед крвну слику
и по Калемегдану сејати камилицу.
Гојко Ђого
СПИСАК ГЛАДНИХ
Почињем да правим
Списак гладних
У овој земљи
На овој планети
Небески пергамент
Над мојом главом
Постаје тијесан
За сва њихова имена
Пишем по води
По ваздуху пишем
Једином њиховом добру
И дишем све теже
Имаш ли правдо
Мало памети
Или су ти је силници попили
Имаш ли Боже
Вишка времена
Да ме саслушаш
Имаш ли оловко
Довољно душе
Да издржиш
Божидар Живковић Џиги
ОСЛОБОДИОЦИ И ИЗДАЈНИЦИ
(уломак из истоименог романа)
Да ли Тито ишта слути? Да ли бар понекад помисли колико је овом народу туђ? Шта он о овом свету зна? Он ту ништа не схвата, он појма нема о прошлости, о историји овог народа, а дошао је да над њим влада... Ја знам: овде га се свако ужасава! Можда постоје нека друга села, неки друкчији људи, који га прихватају, поштују и воле? Како то, да га воле само они које ја не познајем, а да га сви људи, које ја знам, мрзе? Мора да је о томе ипак обавештен, па зато и не свраћа у наш крај... На путовањима, дочекују га само они који су му стопосто верни и послушни, и он мисли, да су му сви поданици, свуда, такви... Шта би урадио кад би видео, кад би чуо ове овде?
Или зна, ал нема куд? Натраг не може, па гура напред, као да је све у најбољем реду. Или ће њега смрвити, или ће он мрвити друге!
- Народ, који народ? - каже ујак. - Важно је распоредити своје људе у народу. Нас је шеснаест милиона, а чланова Партије је сто шесет хиљада: то дође један на сто. Довољно! С народом се и иначе општи преко представника; разлика је, сад, у томе што ови представници нису изабрани одоздо, него постављени одозго; они не представљају народ пред државном управом, него Тита пред народом... То су нове паше у субаше, то су наши титићи...
Деда каже да је међу Србима увек било овак-вих као што су Бег и Фркља. Они су некад узимали турску веру, сад прелазе на титовску. Њему служи, а кад треба, и нама, кришом, наммгне. Као: и даље је, помало, Србин!
- Цео је српски народ пред Титом кривац и дужник, - размишља ујак, - и на томе су, сад, уређени односи између нас и њега... Он је нама опростио кривицу: пре рата нисмо за њега ни знали, за време рата смо били против; то нам се отписује, под условом да одсад завежемо језик. Ми знамо да он све зна, а и он осећа шта ми мислимо; он не говори што зна и мисли, не говоримо ни ми... Притајили смо се, климамо главом, гледамо у земљу. Било је и тежих времена у нашој прошлости, ал не верујем да је икад било оволико подлости. Он лаже нас, ми лажемо њега, не зна се ко је већи подлац, и тако је начињен тај лоповски споразум: ти лепо са властима, па ни оне на тебе не обраћају велику пажњу, а шта им иза леђа причамо, то је наша ствар.
Одрасли! Мука их је слушати!... Мени би било лакше да Тита заволим него да га на овај, кукавички начин, мрзим!
Завидим онима који му искрено кличу и певају: они се, бар, не стиде, и ничег се не плаше, њима је лако. А кад сложе песму, после, не морају ни о чему мислити, не морају га чак ни волети: песма их је уздигла изнад страха, изнад мишљења, изнад љубави, чак...
Друже Тито, ти народна надо,
Тебе воли и старо и младо!
Друже Тито, иаше росно цвеће,
Цео народ за тобом се креће!
Друже Тито, наше чедо мило,
Да те иије не би ни нас било...
Где год их се скупи више од десетине, нађе се један танковијаста гласа, грлат, да заподене песму. И како се он гласне, тако други улете, ко запете пушке; то је овде тако: ко влада онај и пева, пева од радости што је завладао, и докле му песма сеже, дотле му се и власт протеже... Највише певају у Кривићима; овде једино за школске приредбе, па и то нерадо. Песмовође су обично и добре коловође: понесе их глас, па одскоче од земље, излете на чистину, и заковитлају козарачко коло. Ти се истичу и на зборовима. на дочецима и испраћајима, на митинзима. Они тачно знају кад треба избацити оно Жииивела КПЈ на челу са другом Титоооом!, на шта присутни, сви као је-дан, одговоре Живелаааа!, и онда ааааа пређе у дуготрајно скандирање, Ми смо Титови, Тито је наш! То би могло потрајати сатима, па и данима, да се говорник не тргне и не размаше рукама, обема шакама стишавајући буру одушевљења која се, као прекипело млеко, прелила преко руба посуде, па је ваља потискивати у тамне дубине, из којих је покуљала.
- Не ваља му име узимати у уста, - каже Лека Црни, - уста ти, после, цео дан загађена!
А у Кривићима, на сваком кораку, Име му свуд по тарабама, лик му исцртан по змдовима кућа, слике на првим страницама новина, и то свакога дана, а по школама, кафанама, канцеларијама и дућанима, и дању и ноћу! У гвожђари „Чекић" држе три слике - једну у цивилу, другу у униформи, трећу где је приказан у лову: гвожђара продаје патроне за ловачке пушке. Ако га не гледаш, онда га слушаш, стално му преносе говоре преко радија, понављају по три пута на дан, а увече још и преко звучника. Куд год се окренеш, он! Стриц каже да га је страх проћи кроз Кривиће:
- Уплашиш се, не због оног што говориш – ко је паметан, одавно је престао говорити! - уплашиш се и онога што мислиш!
Срећко Чутурило прича да га је сањао. Баба-Стеванка сматра да је добро кад ти владар дође у сан. Стриц се мршти:
- Ето докле су дошли с пропагандом, не дају ти ни спавати с миром!
- За огласе и за рекламу су мајстори, на то су рат добили, - каже ујак.
- Полако, али стално, - каже ујак.
- Код туцања у главу важно је не пропустити ниједан дан!
Деда сматра да нема владара на којег се народ, напослетку, не навикне.
- Време чини своје. Мало се пригне он животу, мало живот њему, мало ми огугламо, па дођу млади који не знају за боље, и ето ти... савијеш шију.
Стриц је ужаснут могућношћу савијања шије.
- Док сам код ове памети, у ту цркву нећу улазити!
- Море не знаш, - опомиње га деда, - и памет се мења... Док имаш своју њиву, и своју кућу, можеш и овако и онако. А куд ћеш, ако ти и то узму?
Баба-Стеванка пита Срећка о чему је разговарао с Титом.
- Да ме убијеш, не могу да се сетим... Ја њему нешто причам, овако као сад теби, а он се слаже...
- И ниси се бојао?
- Нисам. Уплашио сам се кад сам се пробудио...
Милован Данојлић
ОБИЧНА, ЖАЛОСНА БРЕЗА, МЕТЛИКА
Дрво моје бијеле туге. Срела сам га у старом сарајевском гробљу на Кошеву, у углу гробља; изнад скромног надгробног споменика на коме је писало: Софија Кричинскаја. Примијетила сам да се у ћирилицом исписано име поткрало латинично ''и".
Ко је била Софија Кричинскаја, грофица побјегла од пролетера, пијанистица чије су руке легле да се одморе; из којег је она свијета.
Ходала сам гробљем (по гробљу и гробовима препознавала сам вријеме и људе у времену), пронашла крст на којему ништа није било написано; дрвен и потамнио од старости већ се нагињао земљи. Усправила сам га и написала: Дара Секулић. Нека ме ту, ионако нигдје нисам.
Бреза је била мала, кад сам давно долазила
Софија Кричинскаја.
Као одсуство стасала је из твог мозга
ћелија за тугу.
И ја не знам другу, до брезе-Софије.
Неко је кришом његовао дивље траве,
из груди маслачак.
Још у крошњи руке неке трачак зебњу вије,
Софија Кричинскаја, зима ми је.
С јесени, на крајевима гранчица брезе обликују се мушке ресе, дуге су и висеће. Оне усправљене, појединачне и краће појављују се тек у прољеће, то су женске ресе. Кад сазрију женске се ресе распадају. Добро је што дуже остати незрело женско дијете, бити маца птица дјевојчица; не бити жснска реса, не распадати се.
Бреза може да издржи веома ниске температуре. Расте у заједници с другим дрвећем, дружељубива је, али је тако често и сама негдје покрај пута, или с другарицама у брезовом шумарку.
У Тилави, селу недалеко од Сарајева, изнад кућа Продановића (шта ли су они продавали, или, ко је њих и пошто продавао) има брезик, бијел и свечан попут храма. Колико је мојих стихова потекло из тог тихог светилишта брезе.
Покојни Симо Продановић, радник у сеоској школи, иначе „вриједан и имућан пољопривредник", кад би нешто поближе хтио да одреди, говорио би: Ма то је горе, одмах иза Дариних бреза. А та брезова шумица била је његова.
Сестра моја Душанка, двадесет својих година оставила је у Тилави, учећи дјецу словима и ријечима. А сваке недјеље ја сам јој са својом дјецом долазила пјешице преко Миљевића Доњих, а некад и Миљевића Горњих, гдје је било добрих шљива пожегача.
Током посљедњег рата никло је у Миљевићима ново гробље, бијеле се крстови изгинулих. Сада је то већ овеће гробље у коме почивају и неки угледни грађани, значајна имена из некадашњег сарајевског живота.
У овом гробљу, жеља ми је, неко да пронађе и моје име и да се запита: Ко засади ову витку бијелу брезу изнад гроба Даре Секулић?
Дара Секулић
ПОД РУЖОМ
...Да ли да ти дам ову причу? Ако ти је дам, шта ће мени остати? Ова је прича једини жижак који још увијек гори у невиђелици моје душе. Бојим се, брате, тамнице ријечи, јер кад се једном несретно чељаде затекне у тој тамници, остаде тамо довијека. Дође ми тако жао Ане Карењине, Еме Бовари или несретне Фате Авдагине, утопљенице, коју још увијек вишеградски Цигани ваде из набујале Дрине. Да ове жене нису утамничене у причи, могле су ударити другим животним путем, на другу страну, а не да се њихов живот крчми и растура по бијелом свијету, по киосцима и књижарама. Још увијек моја је јунакиња слободна к'о вјетар па може одмаглити из мога сјећања кад год јој је воља, и поново се вратити. Овако, ако је забетонирам армираним бетоном писане ријечи, нема јој спаса. Послије се несретница неће моћи нигдје уклонити као она Андрићева робиња у сепету на дубровачкој пијаци робља. Још увијек моја Стела, од оца Румуна и мајке Српкиње, може се удати за неког доктора, који је, додуше, имао нешто мало краћу лијеву ногу, и отићи у Темишвар. Али ако је ја затрпам пијеском ријечи, остаће ту, као што је у пијеску Делиблатске пјешчаре остала она млада Циганка, коју је убила једна јесен из које се није вратио њезин заручник, женскарош и коњокрадица, «лепи Мика».
Добро, де, слушај, кад си навалио да чујеш причу. Искрено се надам да ће моја Стела наћи начина да побјегне и из ове приче, као што је побјегла од мене. Тужна је то прича, брате, тужна као вјенчаница на бувљој пијаци оне младе Мостарке, која је неколио сати пред матичарем чекала да се појави њезин заручник, који је већ тада био у авиону на линији Загреб-Франфуркт, или као златни вјенчани прстен у некој старинарници.
Све је прошло и нестало, као степски вјетар. Мину младост и снага, само још остаде сјећање, као врело сјечиво у грудима, па ми не да мира и једнако ме дочека на јави или у сну. Па остане у срцу неко зрнце среће које човјека грије изнутра, као што старог ратника грије рана коју је донио са ватрене линије. Тужно је кад човјек живи од успомена, кад више има пријатеља у земљи него на земљи, тужно кад остане само прича, као златни прстен који се у породици предаје с кољена на кољено. Мини, кажем, ал' неће да мине, не оставља ме као што ме не оставља костобоља коју сам зарадио у овоме несретном рату.
...Сазријевало је врело невесињско љето у моме селу. Завршио сам гимназију и спремам се на студије. Било је вријеме кошевине. Преко дана сам косио као најпознатији косац у цијелом срезу, а увече, кад сунце нагне према западу, одлазио сам да младо и преплануло тијело скупљам у бистри вир на Рајевцима, поред Ромиња. Тако сваку вече пливам док се не огласи птичји русвај птица које траже грану на којој ће коначити. Кад исплива мјесец, обично се ми, бивши ученици мале сеоске школе, састајемо у дворишту школе, испод липа, које је давно засадио наш учитељ Владо Колев, учитељ који је рецитовао Јесењина са крупном сузом на лицу. Једне јесење ноћи одвели су га неки људи у кожним капутима. Иза себе је оставио књигу пјесама Сергеја Јесењина и најљепшу дјевојку у цијелом срезу, Зору Вукотину, која ће годинама чекати свога учитеља и која је калопер у својој башти редовно залијевала врелим сузама.
Од њих је, кажу, цвијеће венуло. Неко ће касније донијети глас како се наш учитељ објесио на Голом отоку, али Зорка никада није повјеровала у ту причу, него је уредно једанпут мјесечно провјетравала своје дјевојачко рухо и дуго привијала везену кошуљу на своје груди и јецала. Овдје ћемо оставити Зорку Вукотину да јеца и тугује и гледа како јој иње пада по коси.
Изгубио сам се потпуно. Тонем. То је, у ствари, била рука Овдје би требало оставити ово казивање и не дирати онај спасоносни жижак који још увијек гори у моме срцу и грије ме изнутра. Имам за то више разлога него што имам да живим, уосталом, шта ће мени овај живот сиви? То вече, кад сам се враћао са Рајеваца, поштар ми тури неко писмо у руке и каже да га понесем оној «часној сестри» - Зорки. Видим жиг Зрењанин. Прошао сам поред бокора ружа које је већ врела рука љета дотакла. Унутра, умјесто Зорке, дочека ме дјевојка, лако обучена у неку цицану хаљиницу, кроз коју се јасно оцртавало њезино младо и здраво тијело. Данас бих ставио руку у ватру да сам тада пропао у њезин поглед као у бунар. Пружила ми је руку и рекла своје име. Ја сам, вели, Стела. Ја сам се као утопљеник ухватио за ту руку Бијелог анђела. Од тога додира цијелим мојим тијелом плину до тада непознат топли вал. Чинило ми се ако пустим њезину руку да ћу нестати као магла, као што се нестаје у сну. Не знам шта сам тада рекао, ако сам уопште имао снаге да отворим уста, знам да нисам имао снаге да подигнем главу и погледам је равно у очи, јер сам јасно осјећао како је тај њезин поглед запалио моје тијело. Не знам ни како сам изашао напоље. Осјећао сам се као бачена рукавица. Ту ноћ сам провео будан. Да ли сам заиста све ово сањао, или сам заиста сусрео ту дјевојку? Сјутрадан сам нешто више сазнао о Зоркиној гошћи. То је била сестрична наше Зорке, која је у Зрењанину завршила медицинску школу. Знао сам да ћу се поново наћи у Зоркиној кући, знао к'о што данас знам да је од тада минуло тридесет година.
Бојажљиво сам гледао дјевојку: широко, отворено лице, уоквирено валовима плаве косе, као зрела јабука у снопу пожњевеног жита, крупне, црне очи са неким особитим сјајем унутра, као да негдје у дну тог погледа стоји жижак. Дјевојка је гледала отворено, само би се понекад осмијехнула на моју несмотреност, а ја нисам знао шта ћу са рукама које су ми сметале, нисам знао шта говорим и сигурно сам тада био смијешан. Она би ме понекад погледала отворено, чак дрско, као што џамбас гледа коња на пазаришту. Испод танке блузице, као да је намјерно скројена тако, јасно су се назирале двије зреле јабуке у њедрима.
Онда је почело, увече изван куће, у сјени учитељевих липа. Пољубио сам је на пријекладу. Онаје стајала сједну, а ја са другу страну пријеклада. Гледао нас је млад мјесец и нико више. Однио сам на уснама мирис зрелог каранфила. Срце ми је лупало као цигански добош. Ту ноћ сам у кревет унио мирис њезиног тијела умјесто мириса покошеног жита и покошеног стрњигита. Ноћ сам провео јашући на младој бедевији која је мирисала на младу траву, љетњу кишу, бокоре бејтурана, на покошено сијено, на јутро које се отвара једном ријечи: на све оно чиме мирише младост.
Душан Зуровац
ЖУРКА КОД ЕКЕРМАНА
Жао ми је што никада нећу моћи да спознам како се осјећа мајка када се удвоји и када осјети – себе изван себе.
Мислим да је то осјећај сличан оном усхићењу полетарца када види свој први објављени литерарни рад, кад види – себе изван себе.
Интервјуи су нека врста нужног зла на које морамо пристајати, чак и онда када нам се учини да немамо шта рећи. И, никад не знамо шта ће нас више изненадити – питање које нам се у први мах учини бесмисленим, да бисмо мало касније схватили његову провокативност и подстицај на размишљање, или одговор који нам – када га након неколико дана или седмица прочитамо у новинама – изгледа туђ, као да га је изговорио неко чији нам је систем размишљања потпуно стран. Често од тренутног расположења зависи да ли ћемо га доживјети као низ отрцаних, истрошених фраза, или као сувисло понирање у нека суштинска питања људског битисања.
Ето, и прве двије реченице овог текста, означене курзивом, просто су ме лупиле по челу, када сам на њих наишао неколико мјесеци након што сам у једном интервјуу покушао да што потпуније одговорим на питање без глагола: Осјећај првог објављивања? Нису ли, заиста, прва пјесма објављена у часопису или новинама и прва књига толико сличне чеду, да аутор напросто пожели да их привије на груди (можда и подоји)? И, није ли то већ безброј пута речено (баш као што се све истине понављају од памтивијека), само је питање на који начин ћемо то наново исказати.
А тек залудан покушај да се изабере најбоља књига!
Ако би Библија у одговору звучало сувише отрцано и веома познато, рекао сам једном приликом, онда би могући одговор гласио: Још ненаписана!
Заиста бесмислено, али само на први поглед. Јер, куда би нас то водило ако не бисмо у свакој области човјековог дјелања и интересовања очекивали нешто што ће бити боље од свега што је до сада створено?
Још већој опасности да понови оно што је безброј пута речено (читај: да испадне глуп или смијешан) излаже се човјек који покушава да се опредијели за највећег пјесника свих времена, па још к томе да образложи зашто тако мисли.
Када бих знао ко је то (Данте, на примјер) имао бих натприродне особине, а када бих, уз то, још знао зашто, одговор би изгубио сваки смисао.
Други дио одговора данас ми звучи нешто смисленије:
Ако бих, ипак, морао да одговорим, онда бих рекао да је народ највећи пјесник свих времена, јер су народне пјесме и спјевови, чији се аутори не знају па се приписују колективном народном ствараоцу (у нашој књижевности косовски циклус, на примјер), најмоћнија литерарна остварења.
Ко је највећи лик ког је свјетска литература икада дала?
Има ли универзитета на свијету који би, уз ангажовање највећих умова и са других универзитзета, за десет година интензивног трагања за одговором на ово питање могао понудити било какав смислен сажетак?
Па ипак, поједанац се усуђује да за десетак минута, колико траје новинарево стрпљење, без много размишљања издекламује:
Ако би нам замјерали када бисмо Свето писмо посматрали и као књижевно дјело, па у одговору на ово питање назначили „главног јунака“ Новог завјета, ако би нам неко (ко зна како и зашто) ускратио право да Одисеја сврстамо у могуће „конкуренте“ за пиједестал највећег лика свјетске литературе, онда би на старту те трке (слично као и на Андрићевом старту младих литерата) било много јунака (и јунакиња), нарочито из руске литературе, а на циљ би вјероватно први стигао Дон Кихот. Мене би много жалостило што ту не би било мјеста и за Ану Карењину, Раскољникова, Отела, Хамлета, Лира, Андрићевог Ђерзелеза (многи ће се упитати откуд се њега, поред толико значајнијих Андрићевих јунака, сјетих)... А шта тек да кажем – нека ми се опрости на сентименталности – за Тома Сојера и Хаклберија Фина... И, нека ми се опрости на наивности којом је проткано тражење одговора на ово изузетно тешко питање...
Онда, некоме падне на памет да вас пита вјерујете ли у проклетство писања. Тешко је замислити да има писаца који не вјерују у усуд писања, а између усуда и проклетства мала је разлика, ако је уопште има. Као што су судбински везани љубав и опстајање, тако су тананом нити, која се лако може претворити у омчу, повезани писац и оно нешто што га тјера да пише. Сад замислите да вас неко, као са тешким маљем у уздигнутим ручердама, пресретне иза угла с питањем: Срели су се Еурипид, Молијер, Ибзен и Бекет. Шта причају? Још није ни изговорио питање, а већ укључује неку невидљиву штоперицу и потура вам микрофон под нос.
Ћуте... Они би се најбоље могли разумјети ћутањем.
Да ли би икакав други одговор имао смисла? Можда би једино разложније било прећутати га.
Али, ту се ваше муке интервјуисаног не завршавају. Безочник узима за руке ту необичну дружину, Еурипида, Молијера, Ибзена и Бекета, па вас, заједно с њима, води на журку код Екермана. А Екерман није сам; с њим је достојанствени господин пред којим напросто занијемите, јер – у његовом присуству ни из отворених уста не излази ријеч. У тишини која се може опипати јагодицама уздрхталих прстију, одјекује питање: Ви сте Екерман, па шта питате Гетеа?
Ћутите, наравно, јер – шта би било смисленије од тога? Али, онај безочник вас удара микрофоном по зубима. Господе, шта бисте, не само да сте Екерман него и сам Створитељ, питали великог Гетеа? Онај с микрофоном не да вам да размишљате, па из вас, не једно, него сама од себе, излијећу питања у роју: Ко сте Ви, господине Гете? Живо ме интересује чиме сте хранили свога Фауста? И, ко сам ја да Вас то уопште питам?
Некад су наше прабабе говориле да ноћу треба избјегавати пресјецала, да не упаднете у ђавоље коло, јер некрст воли у недоба заиграти тамо гдје се дрва пресијецају, а почесто и живинче закоље. Да су живе, данас би нам рекле да треба заобилазити људе с микрофонима у рукама, јер – ко зна какве им све бесмислице можете изговорити, па се послије због тога кајати.
Ипак, мало је оних који не би на журку код Екермана.
Ранко Павловић
(Из истоимене збирке есеја, КОВ, Вршац, 2009)
НОЋ ПРВОГ СНИЈЕГА
Залазим као Сунце, само да бих се поново могла родити. Сутра. Ниси ни слутио да сам пребјегла из приче о успаваној земљи црвених трешања у твоју ноћ коју си смислио на часу савршеног живота. Ниси ни слутио да сам далека, и да ме ниси додирнуо ничим осим непостојањем. А мислио си да сам ја постојала тамо. У том граду. Ниси знао да још нисам ни рођена, и да си размјењивао ријечи са духовима моје будућности.
Први снијег је пао тога јутра и неке жене су носиле шалове, из навике. Ја сам тражила трагове у снијегу. Тако се лове срне. И неке ријетке птице у Сибиру.
Тако су ми причали, ја им не вјерујем. Ја вјерујем да ниси знао ко сам. Вјерујем да си сањао неке друге жене и зијевао од досаде док сам ти говорила да вјетар долази издалека и да су то једине посјете које ме радују. Вјетрови су нечији дах. Не знам чији. А није ни важно. Неке жене су носиле шалове из навике. Изашла сам у мајици. Ја нисам носила шал. Нисам носила ни срце, нисам га понијела са собом када сам кренула на овај пут. Носила сам само два младежа на бутинама и неколико корака за бијег. То су они исти кораци које сам носила на сликама са путовања по свијету. У новчанику, јер других слика нисам имала.
Причала сам ти о лавовима. Ти си желио бити један од њих. Само црни. Смијала сам се. Не теби. Смијала сам се женама које носе шалове из навике, а мени није било хладно те ноћи. Мени снијег није падао.
Знао си неке ствари од којих су ме бољеле очи. И ништа друго ниси знао. Или ниси рекао да знаш. А то није било ни важно. Са зидова су се одљепљивале неизречене ријечи. А могао си их рећи. На тај пут нисам понијела душу. Не би ме имало шта бољети.
Из собе је свјетлост изгледала као бијеле ноћи у Русији. И о томе сам ти говорила. По погледу сам закључила да ти морам рећи да неке жене носе шалове и да је пао снијег, да сам дошла само то да ти кажем, па одлазим тражити вјетрове и инсекте који живе само један дан.
Ти си мени причао о Цариграду. Бранио си се од снова о том граду, бојећи се да мачеви у његовим зидинама говоре другим језиком. Био те је страх да га не умијеш вољети ако није твој. Твој Цариград био је мој Петроград. Лежали смо тако, а чак и наша чела су била километрима далеко. Твоје у Цариграду, моје у Петрограду.
Папир са неба се кидао, а ја сам стајала крај прозора док си хватао своје ријечи да их вратиш са собом у велики град. Као да друге ниси могао измислити. Као да ту није био нико коме би их могао повјерити. А у ствари си знао да се више никада нећеш вратити по њих. То сам чула из твојих корака по соби. По гутању честица ноћи из те просторије. Шуштао је асфалт под пахуљама снијега, откидало се небо, а ја сам ти окренула леђа. Да ти олакшам скупљање мириса. Однио си све своје. А ја сам вјеровала да те је остало толико да ти могу рећи како мене те ноћи, у неком граду на граници, није ни било. И, осим жена које су носиле шалове, из те вароши ништа нисам однијела са собом.
Те ноћи сам била будна. Ноћи када је отишао да тражи своје мисли које је оставио негдје на југу Италије. Ја сам у све вјеровала. Јер нисам понијела разум да бих му имала чиме невјеровати. Био је моја једина веза са градовима у којима никада нисам била, једини лијек одјеку бубњева у мојим ушима, свијетом жена које су носиле шалове... Није слутио да сам дошла у тај град да пробудим зјенице очију. Да се спасим музике у ушима, која се уселила у мене док сам лежала на грудима неког сасвим другог човјека. Оног који ми је некада давно заледио вене. Звучало је као лупање срца. Аритмија удисаја који су звучали као клепетала у манастирима. Мислио је да све то радим јер сам сасвим своја. А, мој Петроград ме је чекао, залеђен. Он, који је једини знао зашто не волим жене које носе шалове. Он, који једини зна да сам све то учинила да бар једном не будем туђа.
У снијегу није било отисака. Ни трагова животиња. На прозорима су стајала дјеца, притискајући носиће уз стакла, маглећи мој поглед у дубину собе. Ни она нису знала да на овај пут нисам понијела ништа своје. Ништа што би ме могло бољети те ноћи. Ноћи када је пао први снијег који памтим.
Сандра Станић
ИМАМ ПРАВО ПИСАТИ НОГАМА
(Бањалучки протест)
Право сваког човека је да гласно изражава властиту мисао и тражи остварење својих права. Глобализација затире мале народе. Уништава њихову културу, језик и традицију. Гази њихова људска права. То је позната ствар. Ја не протестујем због глобализације и људских права. Све уопштено је бесмислено.
Протестујем због себе.
А, разлога за протест имам у неограниченим количинама. Док сам ћутала, зарадила сам чир на желуцу. Лечим се протестујући. Можда још неком пукне чир, кад већ неће цркнути крава. И, ево. ПРОТЕСТУЈЕМ!
Због неправди свих врста. Због болести, зубобоље, екстремних националиста. Протестујем због шпанских серија, нудиста, проституције и Покемона. Златних слова на корицама књига Норе Робертс.
Љута сам и на мраве, бубашвабе. Страшно ми сметају.
Протестујем због гологузих певаљки, спонзоруша и људи, који причају да пишем ногама. Због Цунамија. Терористичких напада, мешања баба и жаба.
Најрадије бих протестовала због чудне цене кафе у Хотелу “Босна”, али не могу због особља. Најбољи су у граду.
Протестујем због екстремних феминисткиња и “Бијелог Дугмета”, Бреговића што ме опалио носталгијом по носу. Што се не сећам Тита. Што сам избеглица. Што ми прокишњава кров. И што не разумем филмове Емира Кустурице.
Што је уметнички фотограф, Драгутин Радан, присиљен живети у Високом.
Због Бањалуке. Екологије. Протестујем и због сечења шума. Уместо плућима, дишемо секирама.
Мањка градског ноћног живота. Татиних синова. Климатских промена. Медија. Претераног знојења Тарика Филиповића.
Што сам престара за ''Плаy Боy". Упорно плавуша. Што се од мене, не знам зашто, очекује скандал, а нисам звезда "Гранда". Ни Цики. Ни Мики. Ни Вики. Што ми се груди опасно приближавају пупку, а гуза коленима.
Протестујем због групе "Хладно пиво". Зашто риму не потраже од Милића Вукашиновића?
Због пензионера. Неплесања. Протестујем што се Игоров и Лолин улични штанд књига не прогласи центром културе. Протестујем и зато, што се стидим рећи да сам писац. Популарније је бити проститутка. И што је Карл Маy измислио Wиннеттхуа.
Протестујем што сам бомбардована гадном енглештином. И што ме упорно терају у Европу, а, ја баш нећу. Протестујем и у име свог другара Зибија. Игра фудбал боље од Марадоне, али се тако не зове.
И што све стари, па и Здравко Чолић. И Бора Чорба. И Раде Шербеџија.
Протестујем због силикона, забране пушења и табу тема. И што нисам, зарад едукације, гледала Северинин порнић. Го, Севе, го...
Протестујем што нисам лезбејка, јер сам усамљена. Сексуално запуштена. Неретко перверзна.
Због репера Еде Мајке, стао ми на жуљ. Крив је што ми деца псују као кочијаши.
Због лажних пријатеља. Ружних навика. Беспарице. Протестујем због властодржаца, који неће ни приметити моје протесте. Што нисам гласала за Додика, можда бих тада имала цесту пред кућом. Планетарно свих политичара.
Неискориштеног нипотизма и ужасног мањка родбине. И што ми Горан Вишњић неће лечити пребијени језик, иако ради у “Хитној служби”.
Због незапослености моје пријатељице Крунославе. Што моји пријатељи живе, у просеку, на удаљености од петсто километара. Што није дозвољено мешати ћирилицу и латиницу (зар?). Због издавача и рудара. Оговарања. Лошег хороскопа.
Посебно сам кивна на све АУДИ-јаше А 6-аке. Прича се да је “Бански двор” некада био “Дом културе”. Оштро протестујем што Чикаго-српски писац, Ђорђе Николић, не може пронаћи своју Еуридику.
Протестујем и због глумачко-новинарско-певачко-сликарског, кипарског, и још неколико пута “-арског”, руба беде.
Протестујем, упркос свим неаргументованим рекла-казала протестима.
Гласно протестујем метеоролошкој прогнози Небојше Куштриновића. Три пута сам покисла, два пута добила кијавицу и једном топлотни удар. Само Бог зна зашто му праштам.
А, највише протестујем због свих оних, који мисле да се шалим што протестујем. Против таквих ћу протестовати до судњег дана.
Протестујем због многих ствари, којих се сада не могу сетити.
Али, сигурно хоћу у неком од наредних текстова.
Далиборка КИШ-ЈУЗБАША
АЛЕЈА КАМЕЊА
(одломак из романа ''Врело'')
У сјенци дивљег кестена, код Јеврејског гробља у Борику, тог љетног предвечерја стајаше човјек са дугом брадом и црним повезом преко лијевог ока. Ништа не би било посебно у том призору, бијаше много слијепих и једнооких у Бањој Луци, да пред њим није клечао смежурани старац очију изгубљених у кожним наборима. Отварао је танке, згужване усне и хватао дах напрежући се да нешто каже. Слутећи да ће ту бити гусала сједох на оближњу клупу припаљујући цигарету, окренувши од њих главу да не изазовем њихову сумњу и да сакријем своју радозналост.
- Оставио сам ти главу и једно око, довољно за живот - чуло се коначно из уста клечећег старца.
- Устани, јадниче јадни! Поштуј своје године које ти Бог даде. Иди, да те ово моје око више никада не види, срамото над срамотама – рече готово грцајући човјек са црним повезом – и пази се, твоја два ока имају два пута. Од данас ће те свако вући на своју страну, као два узнемирена и уплашена коња за која си везан.
На мјесту гдје се Врбања улива у Врбас, давно прошлог љета сретох дјевојку коју памтим без имена. Били смо сами. Она се купала у мањој, а ја у већој ријеци. Позва ме да јој се придружим, хвалећи Врбању да је на том мјесту мирна, блага и тиха. Говорила је да на њу могу лећи као на постељу. Пружила се и склопила очи као да спава, тако показујући благодети своје посестриме како је назва од миља. А ја сам говорио о Врбасу као о зеленој птици која ме носи тако да и не морам да пливам.
- Можемо се на њему држати за руке, грлити, летјети. Чист је, лијеп, снажан и разигран као орао младожења.
- Врбања је љепша, смјерна и топла као невјеста.
Надвикујући се пливали смо до самог ушћа. Мимоишли смо се кроз пјену двије помијешане ријеке. Њу је зграбио Врбас док сам ја лежао на Врбањи жмирећи. И када поче да дозива упомоћ, видјех само њен жути чуперак.
Недавно сам открио извор мог писмољубља.
Родих се четири стотине година послије штампања прве књиге у Београду, познате као "Београдско четворојеванђеље", да чудо буде још веће и љепше, отиснута је у штампарији кнеза Радише Димитријевића коју је послије његове смрти преузео Тројан Гундулић. Још један Павићев свједок о бескрајном возу књижевности.
Тражим још свјетлости.
Пријатељу мој, кроз отворен прозор видим шуму камења и не знам који је вијек. Данас се није још одвојило од јуче, а сутра касни или је наишло на вука. На овој раскрсници, на овој станици чекам жену птицу из мог прајата, Јелену. Она нас је удајом за младог официра Јована Димитријевића оплеменила и нерађањем проклела.
Не зна се ко је од њих двоје био усамљенији. Он у Нишу, одан и постојан у служби отаџбини и њој, неуморној путници за коју једна земаљска кугла бијаше мала, као што је само један језик био тијесан за њене мисли, осјећања, жеље и снове. За њу се причало да путује на енглеском, машта на француском, дан распоређује на њемачком, умује на грчком, на турском самује као да јој је цијели свијет царски дворац и она у њему на себе осуђена, а на српском воли, тугује и пише.
Још свјетлости!
Црни су листови књига које записиваше Јелена на бескрајним путовањима. Уђоше у историју као слијепи записи које не може свако да види и прочита. Од старости и самоће побијелили су и претужно, као у вјечитом сумраку ћуте.
Осушио се огранак Јована и Јелене као и многи огранци познатих и непознатих Димитријевића.
Свјетлости!
Још гледам кроз прозор као да сам на некој мртвој стражи, јој!
Све ми је уоколо тако близу. Чини ми се да само треба испружити руку и додирнућу оно брдо, помиловаћу врхове оног дрвећа, ухватићу онај облак, растјераћу дим из пушака које су убиле Драгутина Димитријевића.31.
Зашто су сва размишљања о путовањима лијепа и сјетна, тек када се заврше?
Можда је одговор у ораху када пукне као тачка, или у борама које доносимо на повратку. Погледајте пажљиво пријатеља који се вратио са неког пута. То више није онај исти за којег сте мислили да га познајете као најрођенијег. Ништа одређено, али нешто је на њему некако другачије. За нијансу промијенио је боју гласа, или израз лица, поглед, покрете, или све то заједно. Временом, ако наставите да се дружите те промјене за вас изгубе значај, избришу се, само он, путник, слути, а можда и зна посље-дице његовог путовања, од тачке до тачке, као од неба до земље.
Понеки се изгубе као да се никада нису ни вратили с пута. Неки су дању као што су и били, али у предвечерје осаме се и сједе загледани у даљину. Ко зна шта тада виде и шта чују. Они као и да нису престали да путују. Владимир Димитријевић од Београда, до Париза и даље до Лозане. А за њим, као да се утркују, јури Брана Димитријевић.
Путовања су за њих живот као скокови до дна мора за ловце на бисере. Они се спартански заклињу: Ни један дан без бисера!
Дуго трају моје ноћи.
Изгубио сам обданицу. Све мање живим своје дане, а све сам више у будућности коју нећу и не могу да доживим. Моји ме учитељи прате као сјенке. Ту су и пријатељи за које сви мисле да су одавно отишли и да их нема ни у њиховим кућама. Писма и старе фотографије мало ко данас цијени и чува.
Моје су ноћи као неке књиге које неће никада бити написане мојом руком. У њима живи један цијели свијет и доказује бескрај једнога. У свему томе има нешто божанско, оглашава се у мени као музика коју само ја чујем. То је оно једино, лично, то сам ја између свих који су били и који ће бити, насликан слијепом халуцинацијом на ноћном небу. И прича има два краја. Тако нам дође да човјек живи и пропада од истог привида као у сопственој клопци, личећи на паука који плете и ухвати се у своју мрежу.
Може живот бити и више од самоубиства, а богат као житије изнад себе.
Не бих се поносио да сам оно што други мисле о мени. Али, не поносим се ни оним што јесам. Могло је боље. Много боље да сам спорије живио и брже мислио. Писао сам из љубави према себи и осталом свијету. Само ме перо и књига никада нису издали, а нису ми ни помогли да се ослободим себе. Тако произлази да нико никоме ништа не дугује.
Свако својим дахом слика свој портрет.
Радо Димитријевић
ХАНА ЈЕ ВОЉЕЛА ЛОШУ
Хана је вољела "Плави оркестар", као и сви клинци из њеног разреда из Основне школе "Силвије Страхимир Крањчевић", а поготову један Дарко. Њен тата Божо је наговарао да пређе на "Црвену јабуку", јер, говорио јој је "то има више градског шмека". Сваки дан јој је пуштао касете ''Бјежи кишо с прозора" и " Некако с прољећа", али дјевојчица је упорно вољела Лошу и другове. У наручје узме своју барбику с црвеном хаљиницом и по малом дневном боравку плеше с њом уз пјесме "Гуд бај Тинси" и "Боље бити пијан него стар". Тата је на крају одустао. Кћерки је купио најновију лонг-плеј плочу "Плавог оркестра". Мама Магдалена га је због тога зезала и уз смијех обећала да ће му родити још петоро дјеце, јер само они на цијелом свијету могу да га зeзају. Тата се смијао, мрмљао рефрен "Боље бити пијан него стар" и успут обећао Хани да ће је водити код свог рођака у "Црвену галерију", да их он обоје упозна са Лошом.
- Лоша тамо виси.
- Шта то, тата, значи - виси?
- Па то, кћери, рокери тако раде.
- А шта су то, тата, рокери?
А онда се страх уселио у град. Љетњи распуст је почeо два мјесеца раније, али му се нико није обрадовао. Другови из разреда су одлазили код рођака које никад раније нису помињали, старији су пјевали нове пјесме: "Е, мој, друже београдски", "Мама, синоћ сам убио четника", "Ти си мој херој Драгане Викићу". Тата Божо је престао да се смије, мама Магдалена је почела да плаче, није било струје ни воде. Тата је скоро сваки дан ишао негдје на посао, у некакав радни вод, и кад се увече враћао кући, није могао да сакријe крваве дланове. Са мајком је нешто шапатом разговарао. И на све Ханине позиве на игру и пјесму, тешко је одговарао.
- Уморан сам, кћери. Други пут.
- А шта је са твојим рођаком и Лошом? Обећао си!
- Они су одселили.
- Је ли и то други пут? - дјевојчица се љутила, а у
татином оку као да се појавила мала суза.
Ноћу, кад би почеле да падају гранате, Хана и мама Магдалена су ишле у подрум, а тата је остајао у стану. Он није хтио да иде. Њих двије узму два ћебета, батеријску лампу, комад хљеба и литар воде и док мама опет плаче, тата псује.
- Јебем ли ти Балкан!
Кад је тета Зумрета почела да гунђа и псује и помиње некакве непознате ријечи: агресор, четник, бранитељи, тисућа, мама је престала да води Хану у подрум. У празној кади, у купатилу, јој је намјестила да спава, а кад није било гранатирања, дјевојчица је са својом барбиком у црвеној хаљини плесала по ходнику и без муке пјевала "Гуд бај тинс".
Једну вечер по тату је дошао чика Екрем, муж тете Зумрете, и њих двојица су негдје отишли. Мама је ту ноћ највише плакала. Ујутро је тата дошао кући, три дана није устајао из кревета ни ишао у радни вод. Све док опет, једног јутра, није дошао чика Екрем. Дјевојчицу је помазио по коси и упитао:
- Хоћемо ли, Божо?
- Немој њих двије, молим те Екреме!
- Ха, не питам се ја мој Божо. Наредба!
А онда су Хана и њени родитељи нестали из града. Нико није знао гдје су отишли. Дарко је неколико пута долазио да тражи своју другарицу, али врата су била закључана. Све док му једном није отворио најстарији син тете Зумрете и чика Екрема.
- Ма, каква Хана?! Нема овдје никакве Хане. Хајде, разгули!
По хаустору се причало да су Божо и његова породица отишли код четника, послије да су кроз тунел збрисали у Америку, а тета Зумрета је тврдила да су у Београду, да је у парку на Калемегдану њена дајџиница видјела малу Хану како лови лептира и пјева "Дирли дирли дирлија, немој дизат грају".
- Што тета Зумрета лаже? - Дарко је питао своју маму. - Мени је Хана обећала да неће никад запјевати ниједну пјесму "Црвене јабуке".
- Шути, сине, шути. Срећа, па сам ти ја Бошњакиња.
- А шта је то, мама, Бошњакиња?
Кад су дјеца престала да буду дјеца и кад су постала мали људи, опет се све промијенило. Престала су гранатирања, дошла је струја, тета Зумрета се запослила као куварица у мисији УН-а, а њен син у хуманитарној организацији. Дарко је почео да слуша "Црвену јабуку" и у град су се вратили осмијех и Лоша. Јест, да се трећина градског становништва промијенила, али то је цијена независности, праведне борбе против агресије и велика жртва недужног бошњачког народа. Чика Екрем се запослио у комисији за тражење несталих и сваки дан је комшијама причао о жртвама "српских злочинаца". У међувремену, у Сарајево су долазили и познати миротворци и истински пријатељи свих босанско-херцеговачких народа: папа, Боно, Карла дел Понте, Месић, Мирјана Карановић, Абу Хамза, Бил Клинтон... и свима је било драго што су напокон побиједили правда и истина. Пред лицем Створитеља, ма како да га зовемо, сутра ћемо ипак бити сви исти.
Тај дан у Сарајеву је био заказан спектакл. Велики концерт "Плавог оркестра". Град је био облијепљен великим плакатима Лоше и другова. Умјесто Лијепог Паве, сад је свирао неки други гитариста. Дјевојчице нису примјећивале промјену. Сви су жељно очекивали концерт. Сви, сем мале екипе у жутим комбинезонима на сарајевском гробљу "Лав". Они су управо пронашли једну масовну гробницу и из ње пажљиво вадили полураспаднута тијела. Док је на радију Федерације БиХ свирала пјесма "Gut baj tens" један чико у жутом комбинезону из гробнице извадио мало тијело. Дјевојчица је у мртвим рукицама још увијек стезала барбику са црвеном, мало натрулом хаљином.
Жељко Пржуљ
Јер не прихватам свеудиљни,
стварам у побуни свој властити свијет.
Зато Поезију пишем,
да бих се вратио у живот,
и да се не изгубим у тмуши времена,
и у својој смрти.
Пишем, дакле постојим,
а тек ћу бити.
ПЈЕСНИК
Ломе га и пустоше,
оштри вјетрови година:
раствара га наш дух леден у језгру,
па је сипак у грудима, само дах,
у стрмом времену простора.
Упија га трулеж из црне повјеснице људи,
и бијело је грло крика,
го, дарован без остатка,
пред судбином, жртвован у маси.
Тијело прозрачно препушта голубицама,
комад по комад живога срца,
перо умаче у своју крв,
и судбински вјечно умирући пјева:
обнавља, свједочећи, вријеме свих времена,
пред сутра наталоженим стољећима
Ратко Ђогатовић
СРБИЈА
Ако те изговорим
упалиће се сва кандила на свијету.
Тужна ријечи, како ћу те изговорити?
Кајмакчалан - могу.
Колубару - могу.
Могу ријеке, брда костура
и ослијепљене анђеле.
Шта је то?
То се Душан празним дупљама
и мртвим костима за тсбе моли.
То шљива - богородица, цвијет, трње...
Опанак.
Нож за чарапу задјевен.
С мачевима се рађаш и на сопственим
вратовима их оштриш.
Поздрављам лобаље на Ћеле-кули.
Тебе, војниче, и шајкачу ти пробијену
са десет куршума.
Јована на мртвој стражи. Милију.
Објешене на Теразијама.
Подављене у Јасеновцу.
Кадиљачу и цијели батаљон.
Небо над тобом, Србијо.
Коње ти посустале што без седланика
стрњиштима лутају...
Хоће ли икада умукнути?
Владимир Настић
СЈЕНКА
Насред наше њиве
Заостао храст стогодишњак
Прикрадем му се ноћу
Не пориче ме мјссечина изрезбарена
лишћем
Кад помислих да сам сасвим сама
Испред мене сјенка
Подупире тамноћу испод храстовине
Крцкају суве гранчице под траговима
Да ноге стигну тамо куд их глава носи
Задрхта моје тијело
И видим сјенку са више ликова
Мој комшија
Такав ти је и отац био
Јованка Стојчиновић
МАЛА ДУНАВСКА ЕЛЕГИЈА
Речи отичу као вода реке,
неповратно, мним, док надлакћен
на своју несавршеност посматрам
како гасне још један дан, птице
краду моју усамљеност, кроз траве
гледам како испарава вода и претвара
се у ваздух, чему и човек целог живота
тежи. Филигранска прецизност туге
у најдубљој пори моје душе исцртава
мост налик Понтифеџ Маџимусу* којим
ћу се ипак вратити у првобитност.
Првотну битност. Ћутим, носталгишем,
у мени прошлост зида будућу кулу,
од камења налик оном од којег је саграђен
Трајанов стуб, стазе којим никад нећу
проћи утичу на мисао о бесмртности,
тек сад верујем Шелију да нема ништа лепше
од лета шеве у небо и да је то суштинска поезија.
Остати то што јеси, заправо, у протицању.
А не бити сасвим сам и говорити разумљивим
гласом, зазвучати у Химни света и бити
делић те савршене партитуре, једна кап воде
у мору, зрнце соли или песка, реч у вечној
Творчевој мисли. У бескрају. Једноставно
бити мирта, са кореном који ураста и узраста.
*Трајанов мосш Преко Дунава
Радомир Д. Митрић
СУЗЕ ИЗ ПЈЕСМЕ
Читаоче, драги незнани, не питај о сузама из пјесме,
Сузе из пјесме су сјајне и као камен вреле и хладне,
Камен је ослонац са неба изнад, и, испод главе,
Сузе низ пребијело лице Мајке из пјесме потичу,
Из океанске буре бола сузе у огледалу на лицу милом,
Сунчев смијешак је одбљесак са лица Мајчиног стиха у ријеци,
Стих, ријеч од Љескове Дубраве, Врбице, Околишта штити од Сотоне,
На Пољу широком чедо рањено ослања се на свјетлост сузеиз пјесме,
Сузе из пјесме умивају од старих и нових заблуда земље и океана,
Боже, ако те има и нема, у невољи проговарају слова Јефимијина,
С прољећем рана рану стиже како буја трава, несретница везе покров сувим златом,
На пустом вјетру вијоре пусти покрови, из очију пјесме, из очију Мајке умивају сузе,
Читаоче, драги незнани, и кад, ако истанча земља, вене трава,
Земља ако истанча посрћу сирочад пред бичем лажних добротвора,
Има ли горег од горег на Пољу широком, камен камену подмеће,
Гдје су ријечи истине у свили небеској згукане гуке робова,
Хоће ли горди господари насртљивци схватити да је насиљем неосвојива суза из пјесме Мајке,
На лицу било кога дјетета заробљеног било гдје и када сјаји суза из пјесме,
У свијету као на позорници, зли глумци газе невине мраве,
У лелујању зрачних завјеса у диму и на сунцу помажу сузе,
То су сузе светих мајки са именима из растурених камених облика,
Корак храбрих суза Марине, Ане, Даре, Милице, Десанке, Сузане, Сесил,
Саеде, Весне, Силвије... свјетлосни знаци са извора на којима могу прогледати слијепци од прије Христа.
Ружица Комар
П О Н Е К А Д
Понекад те сретнем
И тада ми бива
Као мртвац кад би
Срео себе жива.
Понекад те сретнем
Тад си била главна
Па ти се осмехнем
Моја срећо давна
Понекад те сретнем и пожелим на час
Да си она река
Да сам онај алас
Понекад те сретнем
И стао бих – али
Страх ме на улици
Да би заплакали
Понекад те сретнем
И није ми криво
Што заболи срце
И душа – све живо
Понекад те сретнем
И прођемо тако
Једно поред другог
Понекад те сретнем
И баш тако бива
Као да мртвац
Сретне себе жива!
Боро Капетановић
..Рекло би се лако
ЗИМСКИ КАПУТ
Мирјани Булатовић*
Зимски капут је твоја кожа
Под којом влада вечна зима
А санта срца знак је да пожар
Ледени веје у грудима
Зимски капут је књига ова
Низ коју веје твоје дело
Носећи црне пахуље слова
Витлајући слике за челом
Скоро ће зима твоја ће душа
Обући крхке корице тела
И бићеш рођен насред света
Зимским капутом бићеш кушан
Звиждуком који простире стрела
Из родитеља одапета
* Те јесени, песникиња ми се пожалила,
пред надолазећом, свеопштом зимом, како нема зимског капуша.
Благоје Баковић
ЖИГОСАЊЕ НЕВЕРНОГ ТОМЕ
Ниси се пробудио на време,
ни обукао црвену кошуљу
да сакријеш шугава места,
ниси заметнуо траг
и о празнику си носио свој дроњак.
Сад зеби наг
и обележен катраном,
по обичају старом
у крајевима овим словенским.
Твоја душа је црна боца туша
у коју жрец умаче мазалицу
и маже бледолику децу.
Такве болести се више не лече
болницом п карантином:
кад ти службеник божји измери сенку
и удари суви жиг,
браћа ће те закопати живог.
Ко жив леш ћеш
ходити по свету,
испирати жуч сваки дан,
носити на преглед крвну слику
и по Калемегдану сејати камилицу.
Гојко Ђого
СПИСАК ГЛАДНИХ
Почињем да правим
Списак гладних
У овој земљи
На овој планети
Небески пергамент
Над мојом главом
Постаје тијесан
За сва њихова имена
Пишем по води
По ваздуху пишем
Једином њиховом добру
И дишем све теже
Имаш ли правдо
Мало памети
Или су ти је силници попили
Имаш ли Боже
Вишка времена
Да ме саслушаш
Имаш ли оловко
Довољно душе
Да издржиш
Божидар Живковић Џиги
ОСЛОБОДИОЦИ И ИЗДАЈНИЦИ
(уломак из истоименог романа)
Да ли Тито ишта слути? Да ли бар понекад помисли колико је овом народу туђ? Шта он о овом свету зна? Он ту ништа не схвата, он појма нема о прошлости, о историји овог народа, а дошао је да над њим влада... Ја знам: овде га се свако ужасава! Можда постоје нека друга села, неки друкчији људи, који га прихватају, поштују и воле? Како то, да га воле само они које ја не познајем, а да га сви људи, које ја знам, мрзе? Мора да је о томе ипак обавештен, па зато и не свраћа у наш крај... На путовањима, дочекују га само они који су му стопосто верни и послушни, и он мисли, да су му сви поданици, свуда, такви... Шта би урадио кад би видео, кад би чуо ове овде?
Или зна, ал нема куд? Натраг не може, па гура напред, као да је све у најбољем реду. Или ће њега смрвити, или ће он мрвити друге!
- Народ, који народ? - каже ујак. - Важно је распоредити своје људе у народу. Нас је шеснаест милиона, а чланова Партије је сто шесет хиљада: то дође један на сто. Довољно! С народом се и иначе општи преко представника; разлика је, сад, у томе што ови представници нису изабрани одоздо, него постављени одозго; они не представљају народ пред државном управом, него Тита пред народом... То су нове паше у субаше, то су наши титићи...
Деда каже да је међу Србима увек било овак-вих као што су Бег и Фркља. Они су некад узимали турску веру, сад прелазе на титовску. Њему служи, а кад треба, и нама, кришом, наммгне. Као: и даље је, помало, Србин!
- Цео је српски народ пред Титом кривац и дужник, - размишља ујак, - и на томе су, сад, уређени односи између нас и њега... Он је нама опростио кривицу: пре рата нисмо за њега ни знали, за време рата смо били против; то нам се отписује, под условом да одсад завежемо језик. Ми знамо да он све зна, а и он осећа шта ми мислимо; он не говори што зна и мисли, не говоримо ни ми... Притајили смо се, климамо главом, гледамо у земљу. Било је и тежих времена у нашој прошлости, ал не верујем да је икад било оволико подлости. Он лаже нас, ми лажемо њега, не зна се ко је већи подлац, и тако је начињен тај лоповски споразум: ти лепо са властима, па ни оне на тебе не обраћају велику пажњу, а шта им иза леђа причамо, то је наша ствар.
Одрасли! Мука их је слушати!... Мени би било лакше да Тита заволим него да га на овај, кукавички начин, мрзим!
Завидим онима који му искрено кличу и певају: они се, бар, не стиде, и ничег се не плаше, њима је лако. А кад сложе песму, после, не морају ни о чему мислити, не морају га чак ни волети: песма их је уздигла изнад страха, изнад мишљења, изнад љубави, чак...
Друже Тито, ти народна надо,
Тебе воли и старо и младо!
Друже Тито, иаше росно цвеће,
Цео народ за тобом се креће!
Друже Тито, наше чедо мило,
Да те иије не би ни нас било...
Где год их се скупи више од десетине, нађе се један танковијаста гласа, грлат, да заподене песму. И како се он гласне, тако други улете, ко запете пушке; то је овде тако: ко влада онај и пева, пева од радости што је завладао, и докле му песма сеже, дотле му се и власт протеже... Највише певају у Кривићима; овде једино за школске приредбе, па и то нерадо. Песмовође су обично и добре коловође: понесе их глас, па одскоче од земље, излете на чистину, и заковитлају козарачко коло. Ти се истичу и на зборовима. на дочецима и испраћајима, на митинзима. Они тачно знају кад треба избацити оно Жииивела КПЈ на челу са другом Титоооом!, на шта присутни, сви као је-дан, одговоре Живелаааа!, и онда ааааа пређе у дуготрајно скандирање, Ми смо Титови, Тито је наш! То би могло потрајати сатима, па и данима, да се говорник не тргне и не размаше рукама, обема шакама стишавајући буру одушевљења која се, као прекипело млеко, прелила преко руба посуде, па је ваља потискивати у тамне дубине, из којих је покуљала.
- Не ваља му име узимати у уста, - каже Лека Црни, - уста ти, после, цео дан загађена!
А у Кривићима, на сваком кораку, Име му свуд по тарабама, лик му исцртан по змдовима кућа, слике на првим страницама новина, и то свакога дана, а по школама, кафанама, канцеларијама и дућанима, и дању и ноћу! У гвожђари „Чекић" држе три слике - једну у цивилу, другу у униформи, трећу где је приказан у лову: гвожђара продаје патроне за ловачке пушке. Ако га не гледаш, онда га слушаш, стално му преносе говоре преко радија, понављају по три пута на дан, а увече још и преко звучника. Куд год се окренеш, он! Стриц каже да га је страх проћи кроз Кривиће:
- Уплашиш се, не због оног што говориш – ко је паметан, одавно је престао говорити! - уплашиш се и онога што мислиш!
Срећко Чутурило прича да га је сањао. Баба-Стеванка сматра да је добро кад ти владар дође у сан. Стриц се мршти:
- Ето докле су дошли с пропагандом, не дају ти ни спавати с миром!
- За огласе и за рекламу су мајстори, на то су рат добили, - каже ујак.
- Полако, али стално, - каже ујак.
- Код туцања у главу важно је не пропустити ниједан дан!
Деда сматра да нема владара на којег се народ, напослетку, не навикне.
- Време чини своје. Мало се пригне он животу, мало живот њему, мало ми огугламо, па дођу млади који не знају за боље, и ето ти... савијеш шију.
Стриц је ужаснут могућношћу савијања шије.
- Док сам код ове памети, у ту цркву нећу улазити!
- Море не знаш, - опомиње га деда, - и памет се мења... Док имаш своју њиву, и своју кућу, можеш и овако и онако. А куд ћеш, ако ти и то узму?
Баба-Стеванка пита Срећка о чему је разговарао с Титом.
- Да ме убијеш, не могу да се сетим... Ја њему нешто причам, овако као сад теби, а он се слаже...
- И ниси се бојао?
- Нисам. Уплашио сам се кад сам се пробудио...
Милован Данојлић
ОБИЧНА, ЖАЛОСНА БРЕЗА, МЕТЛИКА
Дрво моје бијеле туге. Срела сам га у старом сарајевском гробљу на Кошеву, у углу гробља; изнад скромног надгробног споменика на коме је писало: Софија Кричинскаја. Примијетила сам да се у ћирилицом исписано име поткрало латинично ''и".
Ко је била Софија Кричинскаја, грофица побјегла од пролетера, пијанистица чије су руке легле да се одморе; из којег је она свијета.
Ходала сам гробљем (по гробљу и гробовима препознавала сам вријеме и људе у времену), пронашла крст на којему ништа није било написано; дрвен и потамнио од старости већ се нагињао земљи. Усправила сам га и написала: Дара Секулић. Нека ме ту, ионако нигдје нисам.
Бреза је била мала, кад сам давно долазила
Софија Кричинскаја.
Као одсуство стасала је из твог мозга
ћелија за тугу.
И ја не знам другу, до брезе-Софије.
Неко је кришом његовао дивље траве,
из груди маслачак.
Још у крошњи руке неке трачак зебњу вије,
Софија Кричинскаја, зима ми је.
С јесени, на крајевима гранчица брезе обликују се мушке ресе, дуге су и висеће. Оне усправљене, појединачне и краће појављују се тек у прољеће, то су женске ресе. Кад сазрију женске се ресе распадају. Добро је што дуже остати незрело женско дијете, бити маца птица дјевојчица; не бити жснска реса, не распадати се.
Бреза може да издржи веома ниске температуре. Расте у заједници с другим дрвећем, дружељубива је, али је тако често и сама негдје покрај пута, или с другарицама у брезовом шумарку.
У Тилави, селу недалеко од Сарајева, изнад кућа Продановића (шта ли су они продавали, или, ко је њих и пошто продавао) има брезик, бијел и свечан попут храма. Колико је мојих стихова потекло из тог тихог светилишта брезе.
Покојни Симо Продановић, радник у сеоској школи, иначе „вриједан и имућан пољопривредник", кад би нешто поближе хтио да одреди, говорио би: Ма то је горе, одмах иза Дариних бреза. А та брезова шумица била је његова.
Сестра моја Душанка, двадесет својих година оставила је у Тилави, учећи дјецу словима и ријечима. А сваке недјеље ја сам јој са својом дјецом долазила пјешице преко Миљевића Доњих, а некад и Миљевића Горњих, гдје је било добрих шљива пожегача.
Током посљедњег рата никло је у Миљевићима ново гробље, бијеле се крстови изгинулих. Сада је то већ овеће гробље у коме почивају и неки угледни грађани, значајна имена из некадашњег сарајевског живота.
У овом гробљу, жеља ми је, неко да пронађе и моје име и да се запита: Ко засади ову витку бијелу брезу изнад гроба Даре Секулић?
Дара Секулић
ПОД РУЖОМ
...Да ли да ти дам ову причу? Ако ти је дам, шта ће мени остати? Ова је прича једини жижак који још увијек гори у невиђелици моје душе. Бојим се, брате, тамнице ријечи, јер кад се једном несретно чељаде затекне у тој тамници, остаде тамо довијека. Дође ми тако жао Ане Карењине, Еме Бовари или несретне Фате Авдагине, утопљенице, коју још увијек вишеградски Цигани ваде из набујале Дрине. Да ове жене нису утамничене у причи, могле су ударити другим животним путем, на другу страну, а не да се њихов живот крчми и растура по бијелом свијету, по киосцима и књижарама. Још увијек моја је јунакиња слободна к'о вјетар па може одмаглити из мога сјећања кад год јој је воља, и поново се вратити. Овако, ако је забетонирам армираним бетоном писане ријечи, нема јој спаса. Послије се несретница неће моћи нигдје уклонити као она Андрићева робиња у сепету на дубровачкој пијаци робља. Још увијек моја Стела, од оца Румуна и мајке Српкиње, може се удати за неког доктора, који је, додуше, имао нешто мало краћу лијеву ногу, и отићи у Темишвар. Али ако је ја затрпам пијеском ријечи, остаће ту, као што је у пијеску Делиблатске пјешчаре остала она млада Циганка, коју је убила једна јесен из које се није вратио њезин заручник, женскарош и коњокрадица, «лепи Мика».
Добро, де, слушај, кад си навалио да чујеш причу. Искрено се надам да ће моја Стела наћи начина да побјегне и из ове приче, као што је побјегла од мене. Тужна је то прича, брате, тужна као вјенчаница на бувљој пијаци оне младе Мостарке, која је неколио сати пред матичарем чекала да се појави њезин заручник, који је већ тада био у авиону на линији Загреб-Франфуркт, или као златни вјенчани прстен у некој старинарници.
Све је прошло и нестало, као степски вјетар. Мину младост и снага, само још остаде сјећање, као врело сјечиво у грудима, па ми не да мира и једнако ме дочека на јави или у сну. Па остане у срцу неко зрнце среће које човјека грије изнутра, као што старог ратника грије рана коју је донио са ватрене линије. Тужно је кад човјек живи од успомена, кад више има пријатеља у земљи него на земљи, тужно кад остане само прича, као златни прстен који се у породици предаје с кољена на кољено. Мини, кажем, ал' неће да мине, не оставља ме као што ме не оставља костобоља коју сам зарадио у овоме несретном рату.
...Сазријевало је врело невесињско љето у моме селу. Завршио сам гимназију и спремам се на студије. Било је вријеме кошевине. Преко дана сам косио као најпознатији косац у цијелом срезу, а увече, кад сунце нагне према западу, одлазио сам да младо и преплануло тијело скупљам у бистри вир на Рајевцима, поред Ромиња. Тако сваку вече пливам док се не огласи птичји русвај птица које траже грану на којој ће коначити. Кад исплива мјесец, обично се ми, бивши ученици мале сеоске школе, састајемо у дворишту школе, испод липа, које је давно засадио наш учитељ Владо Колев, учитељ који је рецитовао Јесењина са крупном сузом на лицу. Једне јесење ноћи одвели су га неки људи у кожним капутима. Иза себе је оставио књигу пјесама Сергеја Јесењина и најљепшу дјевојку у цијелом срезу, Зору Вукотину, која ће годинама чекати свога учитеља и која је калопер у својој башти редовно залијевала врелим сузама.
Од њих је, кажу, цвијеће венуло. Неко ће касније донијети глас како се наш учитељ објесио на Голом отоку, али Зорка никада није повјеровала у ту причу, него је уредно једанпут мјесечно провјетравала своје дјевојачко рухо и дуго привијала везену кошуљу на своје груди и јецала. Овдје ћемо оставити Зорку Вукотину да јеца и тугује и гледа како јој иње пада по коси.
Изгубио сам се потпуно. Тонем. То је, у ствари, била рука Овдје би требало оставити ово казивање и не дирати онај спасоносни жижак који још увијек гори у моме срцу и грије ме изнутра. Имам за то више разлога него што имам да живим, уосталом, шта ће мени овај живот сиви? То вече, кад сам се враћао са Рајеваца, поштар ми тури неко писмо у руке и каже да га понесем оној «часној сестри» - Зорки. Видим жиг Зрењанин. Прошао сам поред бокора ружа које је већ врела рука љета дотакла. Унутра, умјесто Зорке, дочека ме дјевојка, лако обучена у неку цицану хаљиницу, кроз коју се јасно оцртавало њезино младо и здраво тијело. Данас бих ставио руку у ватру да сам тада пропао у њезин поглед као у бунар. Пружила ми је руку и рекла своје име. Ја сам, вели, Стела. Ја сам се као утопљеник ухватио за ту руку Бијелог анђела. Од тога додира цијелим мојим тијелом плину до тада непознат топли вал. Чинило ми се ако пустим њезину руку да ћу нестати као магла, као што се нестаје у сну. Не знам шта сам тада рекао, ако сам уопште имао снаге да отворим уста, знам да нисам имао снаге да подигнем главу и погледам је равно у очи, јер сам јасно осјећао како је тај њезин поглед запалио моје тијело. Не знам ни како сам изашао напоље. Осјећао сам се као бачена рукавица. Ту ноћ сам провео будан. Да ли сам заиста све ово сањао, или сам заиста сусрео ту дјевојку? Сјутрадан сам нешто више сазнао о Зоркиној гошћи. То је била сестрична наше Зорке, која је у Зрењанину завршила медицинску школу. Знао сам да ћу се поново наћи у Зоркиној кући, знао к'о што данас знам да је од тада минуло тридесет година.
Бојажљиво сам гледао дјевојку: широко, отворено лице, уоквирено валовима плаве косе, као зрела јабука у снопу пожњевеног жита, крупне, црне очи са неким особитим сјајем унутра, као да негдје у дну тог погледа стоји жижак. Дјевојка је гледала отворено, само би се понекад осмијехнула на моју несмотреност, а ја нисам знао шта ћу са рукама које су ми сметале, нисам знао шта говорим и сигурно сам тада био смијешан. Она би ме понекад погледала отворено, чак дрско, као што џамбас гледа коња на пазаришту. Испод танке блузице, као да је намјерно скројена тако, јасно су се назирале двије зреле јабуке у њедрима.
Онда је почело, увече изван куће, у сјени учитељевих липа. Пољубио сам је на пријекладу. Онаје стајала сједну, а ја са другу страну пријеклада. Гледао нас је млад мјесец и нико више. Однио сам на уснама мирис зрелог каранфила. Срце ми је лупало као цигански добош. Ту ноћ сам у кревет унио мирис њезиног тијела умјесто мириса покошеног жита и покошеног стрњигита. Ноћ сам провео јашући на младој бедевији која је мирисала на младу траву, љетњу кишу, бокоре бејтурана, на покошено сијено, на јутро које се отвара једном ријечи: на све оно чиме мирише младост.
Душан Зуровац
ЖУРКА КОД ЕКЕРМАНА
Жао ми је што никада нећу моћи да спознам како се осјећа мајка када се удвоји и када осјети – себе изван себе.
Мислим да је то осјећај сличан оном усхићењу полетарца када види свој први објављени литерарни рад, кад види – себе изван себе.
Интервјуи су нека врста нужног зла на које морамо пристајати, чак и онда када нам се учини да немамо шта рећи. И, никад не знамо шта ће нас више изненадити – питање које нам се у први мах учини бесмисленим, да бисмо мало касније схватили његову провокативност и подстицај на размишљање, или одговор који нам – када га након неколико дана или седмица прочитамо у новинама – изгледа туђ, као да га је изговорио неко чији нам је систем размишљања потпуно стран. Често од тренутног расположења зависи да ли ћемо га доживјети као низ отрцаних, истрошених фраза, или као сувисло понирање у нека суштинска питања људског битисања.
Ето, и прве двије реченице овог текста, означене курзивом, просто су ме лупиле по челу, када сам на њих наишао неколико мјесеци након што сам у једном интервјуу покушао да што потпуније одговорим на питање без глагола: Осјећај првог објављивања? Нису ли, заиста, прва пјесма објављена у часопису или новинама и прва књига толико сличне чеду, да аутор напросто пожели да их привије на груди (можда и подоји)? И, није ли то већ безброј пута речено (баш као што се све истине понављају од памтивијека), само је питање на који начин ћемо то наново исказати.
А тек залудан покушај да се изабере најбоља књига!
Ако би Библија у одговору звучало сувише отрцано и веома познато, рекао сам једном приликом, онда би могући одговор гласио: Још ненаписана!
Заиста бесмислено, али само на први поглед. Јер, куда би нас то водило ако не бисмо у свакој области човјековог дјелања и интересовања очекивали нешто што ће бити боље од свега што је до сада створено?
Још већој опасности да понови оно што је безброј пута речено (читај: да испадне глуп или смијешан) излаже се човјек који покушава да се опредијели за највећег пјесника свих времена, па још к томе да образложи зашто тако мисли.
Када бих знао ко је то (Данте, на примјер) имао бих натприродне особине, а када бих, уз то, још знао зашто, одговор би изгубио сваки смисао.
Други дио одговора данас ми звучи нешто смисленије:
Ако бих, ипак, морао да одговорим, онда бих рекао да је народ највећи пјесник свих времена, јер су народне пјесме и спјевови, чији се аутори не знају па се приписују колективном народном ствараоцу (у нашој књижевности косовски циклус, на примјер), најмоћнија литерарна остварења.
Ко је највећи лик ког је свјетска литература икада дала?
Има ли универзитета на свијету који би, уз ангажовање највећих умова и са других универзитзета, за десет година интензивног трагања за одговором на ово питање могао понудити било какав смислен сажетак?
Па ипак, поједанац се усуђује да за десетак минута, колико траје новинарево стрпљење, без много размишљања издекламује:
Ако би нам замјерали када бисмо Свето писмо посматрали и као књижевно дјело, па у одговору на ово питање назначили „главног јунака“ Новог завјета, ако би нам неко (ко зна како и зашто) ускратио право да Одисеја сврстамо у могуће „конкуренте“ за пиједестал највећег лика свјетске литературе, онда би на старту те трке (слично као и на Андрићевом старту младих литерата) било много јунака (и јунакиња), нарочито из руске литературе, а на циљ би вјероватно први стигао Дон Кихот. Мене би много жалостило што ту не би било мјеста и за Ану Карењину, Раскољникова, Отела, Хамлета, Лира, Андрићевог Ђерзелеза (многи ће се упитати откуд се њега, поред толико значајнијих Андрићевих јунака, сјетих)... А шта тек да кажем – нека ми се опрости на сентименталности – за Тома Сојера и Хаклберија Фина... И, нека ми се опрости на наивности којом је проткано тражење одговора на ово изузетно тешко питање...
Онда, некоме падне на памет да вас пита вјерујете ли у проклетство писања. Тешко је замислити да има писаца који не вјерују у усуд писања, а између усуда и проклетства мала је разлика, ако је уопште има. Као што су судбински везани љубав и опстајање, тако су тананом нити, која се лако може претворити у омчу, повезани писац и оно нешто што га тјера да пише. Сад замислите да вас неко, као са тешким маљем у уздигнутим ручердама, пресретне иза угла с питањем: Срели су се Еурипид, Молијер, Ибзен и Бекет. Шта причају? Још није ни изговорио питање, а већ укључује неку невидљиву штоперицу и потура вам микрофон под нос.
Ћуте... Они би се најбоље могли разумјети ћутањем.
Да ли би икакав други одговор имао смисла? Можда би једино разложније било прећутати га.
Али, ту се ваше муке интервјуисаног не завршавају. Безочник узима за руке ту необичну дружину, Еурипида, Молијера, Ибзена и Бекета, па вас, заједно с њима, води на журку код Екермана. А Екерман није сам; с њим је достојанствени господин пред којим напросто занијемите, јер – у његовом присуству ни из отворених уста не излази ријеч. У тишини која се може опипати јагодицама уздрхталих прстију, одјекује питање: Ви сте Екерман, па шта питате Гетеа?
Ћутите, наравно, јер – шта би било смисленије од тога? Али, онај безочник вас удара микрофоном по зубима. Господе, шта бисте, не само да сте Екерман него и сам Створитељ, питали великог Гетеа? Онај с микрофоном не да вам да размишљате, па из вас, не једно, него сама од себе, излијећу питања у роју: Ко сте Ви, господине Гете? Живо ме интересује чиме сте хранили свога Фауста? И, ко сам ја да Вас то уопште питам?
Некад су наше прабабе говориле да ноћу треба избјегавати пресјецала, да не упаднете у ђавоље коло, јер некрст воли у недоба заиграти тамо гдје се дрва пресијецају, а почесто и живинче закоље. Да су живе, данас би нам рекле да треба заобилазити људе с микрофонима у рукама, јер – ко зна какве им све бесмислице можете изговорити, па се послије због тога кајати.
Ипак, мало је оних који не би на журку код Екермана.
Ранко Павловић
(Из истоимене збирке есеја, КОВ, Вршац, 2009)
НОЋ ПРВОГ СНИЈЕГА
Залазим као Сунце, само да бих се поново могла родити. Сутра. Ниси ни слутио да сам пребјегла из приче о успаваној земљи црвених трешања у твоју ноћ коју си смислио на часу савршеног живота. Ниси ни слутио да сам далека, и да ме ниси додирнуо ничим осим непостојањем. А мислио си да сам ја постојала тамо. У том граду. Ниси знао да још нисам ни рођена, и да си размјењивао ријечи са духовима моје будућности.
Први снијег је пао тога јутра и неке жене су носиле шалове, из навике. Ја сам тражила трагове у снијегу. Тако се лове срне. И неке ријетке птице у Сибиру.
Тако су ми причали, ја им не вјерујем. Ја вјерујем да ниси знао ко сам. Вјерујем да си сањао неке друге жене и зијевао од досаде док сам ти говорила да вјетар долази издалека и да су то једине посјете које ме радују. Вјетрови су нечији дах. Не знам чији. А није ни важно. Неке жене су носиле шалове из навике. Изашла сам у мајици. Ја нисам носила шал. Нисам носила ни срце, нисам га понијела са собом када сам кренула на овај пут. Носила сам само два младежа на бутинама и неколико корака за бијег. То су они исти кораци које сам носила на сликама са путовања по свијету. У новчанику, јер других слика нисам имала.
Причала сам ти о лавовима. Ти си желио бити један од њих. Само црни. Смијала сам се. Не теби. Смијала сам се женама које носе шалове из навике, а мени није било хладно те ноћи. Мени снијег није падао.
Знао си неке ствари од којих су ме бољеле очи. И ништа друго ниси знао. Или ниси рекао да знаш. А то није било ни важно. Са зидова су се одљепљивале неизречене ријечи. А могао си их рећи. На тај пут нисам понијела душу. Не би ме имало шта бољети.
Из собе је свјетлост изгледала као бијеле ноћи у Русији. И о томе сам ти говорила. По погледу сам закључила да ти морам рећи да неке жене носе шалове и да је пао снијег, да сам дошла само то да ти кажем, па одлазим тражити вјетрове и инсекте који живе само један дан.
Ти си мени причао о Цариграду. Бранио си се од снова о том граду, бојећи се да мачеви у његовим зидинама говоре другим језиком. Био те је страх да га не умијеш вољети ако није твој. Твој Цариград био је мој Петроград. Лежали смо тако, а чак и наша чела су била километрима далеко. Твоје у Цариграду, моје у Петрограду.
Папир са неба се кидао, а ја сам стајала крај прозора док си хватао своје ријечи да их вратиш са собом у велики град. Као да друге ниси могао измислити. Као да ту није био нико коме би их могао повјерити. А у ствари си знао да се више никада нећеш вратити по њих. То сам чула из твојих корака по соби. По гутању честица ноћи из те просторије. Шуштао је асфалт под пахуљама снијега, откидало се небо, а ја сам ти окренула леђа. Да ти олакшам скупљање мириса. Однио си све своје. А ја сам вјеровала да те је остало толико да ти могу рећи како мене те ноћи, у неком граду на граници, није ни било. И, осим жена које су носиле шалове, из те вароши ништа нисам однијела са собом.
Те ноћи сам била будна. Ноћи када је отишао да тражи своје мисли које је оставио негдје на југу Италије. Ја сам у све вјеровала. Јер нисам понијела разум да бих му имала чиме невјеровати. Био је моја једина веза са градовима у којима никада нисам била, једини лијек одјеку бубњева у мојим ушима, свијетом жена које су носиле шалове... Није слутио да сам дошла у тај град да пробудим зјенице очију. Да се спасим музике у ушима, која се уселила у мене док сам лежала на грудима неког сасвим другог човјека. Оног који ми је некада давно заледио вене. Звучало је као лупање срца. Аритмија удисаја који су звучали као клепетала у манастирима. Мислио је да све то радим јер сам сасвим своја. А, мој Петроград ме је чекао, залеђен. Он, који је једини знао зашто не волим жене које носе шалове. Он, који једини зна да сам све то учинила да бар једном не будем туђа.
У снијегу није било отисака. Ни трагова животиња. На прозорима су стајала дјеца, притискајући носиће уз стакла, маглећи мој поглед у дубину собе. Ни она нису знала да на овај пут нисам понијела ништа своје. Ништа што би ме могло бољети те ноћи. Ноћи када је пао први снијег који памтим.
Сандра Станић
ИМАМ ПРАВО ПИСАТИ НОГАМА
(Бањалучки протест)
Право сваког човека је да гласно изражава властиту мисао и тражи остварење својих права. Глобализација затире мале народе. Уништава њихову културу, језик и традицију. Гази њихова људска права. То је позната ствар. Ја не протестујем због глобализације и људских права. Све уопштено је бесмислено.
Протестујем због себе.
А, разлога за протест имам у неограниченим количинама. Док сам ћутала, зарадила сам чир на желуцу. Лечим се протестујући. Можда још неком пукне чир, кад већ неће цркнути крава. И, ево. ПРОТЕСТУЈЕМ!
Због неправди свих врста. Због болести, зубобоље, екстремних националиста. Протестујем због шпанских серија, нудиста, проституције и Покемона. Златних слова на корицама књига Норе Робертс.
Љута сам и на мраве, бубашвабе. Страшно ми сметају.
Протестујем због гологузих певаљки, спонзоруша и људи, који причају да пишем ногама. Због Цунамија. Терористичких напада, мешања баба и жаба.
Најрадије бих протестовала због чудне цене кафе у Хотелу “Босна”, али не могу због особља. Најбољи су у граду.
Протестујем због екстремних феминисткиња и “Бијелог Дугмета”, Бреговића што ме опалио носталгијом по носу. Што се не сећам Тита. Што сам избеглица. Што ми прокишњава кров. И што не разумем филмове Емира Кустурице.
Што је уметнички фотограф, Драгутин Радан, присиљен живети у Високом.
Због Бањалуке. Екологије. Протестујем и због сечења шума. Уместо плућима, дишемо секирама.
Мањка градског ноћног живота. Татиних синова. Климатских промена. Медија. Претераног знојења Тарика Филиповића.
Што сам престара за ''Плаy Боy". Упорно плавуша. Што се од мене, не знам зашто, очекује скандал, а нисам звезда "Гранда". Ни Цики. Ни Мики. Ни Вики. Што ми се груди опасно приближавају пупку, а гуза коленима.
Протестујем због групе "Хладно пиво". Зашто риму не потраже од Милића Вукашиновића?
Због пензионера. Неплесања. Протестујем што се Игоров и Лолин улични штанд књига не прогласи центром културе. Протестујем и зато, што се стидим рећи да сам писац. Популарније је бити проститутка. И што је Карл Маy измислио Wиннеттхуа.
Протестујем што сам бомбардована гадном енглештином. И што ме упорно терају у Европу, а, ја баш нећу. Протестујем и у име свог другара Зибија. Игра фудбал боље од Марадоне, али се тако не зове.
И што све стари, па и Здравко Чолић. И Бора Чорба. И Раде Шербеџија.
Протестујем због силикона, забране пушења и табу тема. И што нисам, зарад едукације, гледала Северинин порнић. Го, Севе, го...
Протестујем што нисам лезбејка, јер сам усамљена. Сексуално запуштена. Неретко перверзна.
Због репера Еде Мајке, стао ми на жуљ. Крив је што ми деца псују као кочијаши.
Због лажних пријатеља. Ружних навика. Беспарице. Протестујем због властодржаца, који неће ни приметити моје протесте. Што нисам гласала за Додика, можда бих тада имала цесту пред кућом. Планетарно свих политичара.
Неискориштеног нипотизма и ужасног мањка родбине. И што ми Горан Вишњић неће лечити пребијени језик, иако ради у “Хитној служби”.
Због незапослености моје пријатељице Крунославе. Што моји пријатељи живе, у просеку, на удаљености од петсто километара. Што није дозвољено мешати ћирилицу и латиницу (зар?). Због издавача и рудара. Оговарања. Лошег хороскопа.
Посебно сам кивна на све АУДИ-јаше А 6-аке. Прича се да је “Бански двор” некада био “Дом културе”. Оштро протестујем што Чикаго-српски писац, Ђорђе Николић, не може пронаћи своју Еуридику.
Протестујем и због глумачко-новинарско-певачко-сликарског, кипарског, и још неколико пута “-арског”, руба беде.
Протестујем, упркос свим неаргументованим рекла-казала протестима.
Гласно протестујем метеоролошкој прогнози Небојше Куштриновића. Три пута сам покисла, два пута добила кијавицу и једном топлотни удар. Само Бог зна зашто му праштам.
А, највише протестујем због свих оних, који мисле да се шалим што протестујем. Против таквих ћу протестовати до судњег дана.
Протестујем због многих ствари, којих се сада не могу сетити.
Али, сигурно хоћу у неком од наредних текстова.
Далиборка КИШ-ЈУЗБАША
АЛЕЈА КАМЕЊА
(одломак из романа ''Врело'')
У сјенци дивљег кестена, код Јеврејског гробља у Борику, тог љетног предвечерја стајаше човјек са дугом брадом и црним повезом преко лијевог ока. Ништа не би било посебно у том призору, бијаше много слијепих и једнооких у Бањој Луци, да пред њим није клечао смежурани старац очију изгубљених у кожним наборима. Отварао је танке, згужване усне и хватао дах напрежући се да нешто каже. Слутећи да ће ту бити гусала сједох на оближњу клупу припаљујући цигарету, окренувши од њих главу да не изазовем њихову сумњу и да сакријем своју радозналост.
- Оставио сам ти главу и једно око, довољно за живот - чуло се коначно из уста клечећег старца.
- Устани, јадниче јадни! Поштуј своје године које ти Бог даде. Иди, да те ово моје око више никада не види, срамото над срамотама – рече готово грцајући човјек са црним повезом – и пази се, твоја два ока имају два пута. Од данас ће те свако вући на своју страну, као два узнемирена и уплашена коња за која си везан.
На мјесту гдје се Врбања улива у Врбас, давно прошлог љета сретох дјевојку коју памтим без имена. Били смо сами. Она се купала у мањој, а ја у већој ријеци. Позва ме да јој се придружим, хвалећи Врбању да је на том мјесту мирна, блага и тиха. Говорила је да на њу могу лећи као на постељу. Пружила се и склопила очи као да спава, тако показујући благодети своје посестриме како је назва од миља. А ја сам говорио о Врбасу као о зеленој птици која ме носи тако да и не морам да пливам.
- Можемо се на њему држати за руке, грлити, летјети. Чист је, лијеп, снажан и разигран као орао младожења.
- Врбања је љепша, смјерна и топла као невјеста.
Надвикујући се пливали смо до самог ушћа. Мимоишли смо се кроз пјену двије помијешане ријеке. Њу је зграбио Врбас док сам ја лежао на Врбањи жмирећи. И када поче да дозива упомоћ, видјех само њен жути чуперак.
Недавно сам открио извор мог писмољубља.
Родих се четири стотине година послије штампања прве књиге у Београду, познате као "Београдско четворојеванђеље", да чудо буде још веће и љепше, отиснута је у штампарији кнеза Радише Димитријевића коју је послије његове смрти преузео Тројан Гундулић. Још један Павићев свједок о бескрајном возу књижевности.
Тражим још свјетлости.
Пријатељу мој, кроз отворен прозор видим шуму камења и не знам који је вијек. Данас се није још одвојило од јуче, а сутра касни или је наишло на вука. На овој раскрсници, на овој станици чекам жену птицу из мог прајата, Јелену. Она нас је удајом за младог официра Јована Димитријевића оплеменила и нерађањем проклела.
Не зна се ко је од њих двоје био усамљенији. Он у Нишу, одан и постојан у служби отаџбини и њој, неуморној путници за коју једна земаљска кугла бијаше мала, као што је само један језик био тијесан за њене мисли, осјећања, жеље и снове. За њу се причало да путује на енглеском, машта на француском, дан распоређује на њемачком, умује на грчком, на турском самује као да јој је цијели свијет царски дворац и она у њему на себе осуђена, а на српском воли, тугује и пише.
Још свјетлости!
Црни су листови књига које записиваше Јелена на бескрајним путовањима. Уђоше у историју као слијепи записи које не може свако да види и прочита. Од старости и самоће побијелили су и претужно, као у вјечитом сумраку ћуте.
Осушио се огранак Јована и Јелене као и многи огранци познатих и непознатих Димитријевића.
Свјетлости!
Још гледам кроз прозор као да сам на некој мртвој стражи, јој!
Све ми је уоколо тако близу. Чини ми се да само треба испружити руку и додирнућу оно брдо, помиловаћу врхове оног дрвећа, ухватићу онај облак, растјераћу дим из пушака које су убиле Драгутина Димитријевића.31.
Зашто су сва размишљања о путовањима лијепа и сјетна, тек када се заврше?
Можда је одговор у ораху када пукне као тачка, или у борама које доносимо на повратку. Погледајте пажљиво пријатеља који се вратио са неког пута. То више није онај исти за којег сте мислили да га познајете као најрођенијег. Ништа одређено, али нешто је на њему некако другачије. За нијансу промијенио је боју гласа, или израз лица, поглед, покрете, или све то заједно. Временом, ако наставите да се дружите те промјене за вас изгубе значај, избришу се, само он, путник, слути, а можда и зна посље-дице његовог путовања, од тачке до тачке, као од неба до земље.
Понеки се изгубе као да се никада нису ни вратили с пута. Неки су дању као што су и били, али у предвечерје осаме се и сједе загледани у даљину. Ко зна шта тада виде и шта чују. Они као и да нису престали да путују. Владимир Димитријевић од Београда, до Париза и даље до Лозане. А за њим, као да се утркују, јури Брана Димитријевић.
Путовања су за њих живот као скокови до дна мора за ловце на бисере. Они се спартански заклињу: Ни један дан без бисера!
Дуго трају моје ноћи.
Изгубио сам обданицу. Све мање живим своје дане, а све сам више у будућности коју нећу и не могу да доживим. Моји ме учитељи прате као сјенке. Ту су и пријатељи за које сви мисле да су одавно отишли и да их нема ни у њиховим кућама. Писма и старе фотографије мало ко данас цијени и чува.
Моје су ноћи као неке књиге које неће никада бити написане мојом руком. У њима живи један цијели свијет и доказује бескрај једнога. У свему томе има нешто божанско, оглашава се у мени као музика коју само ја чујем. То је оно једино, лично, то сам ја између свих који су били и који ће бити, насликан слијепом халуцинацијом на ноћном небу. И прича има два краја. Тако нам дође да човјек живи и пропада од истог привида као у сопственој клопци, личећи на паука који плете и ухвати се у своју мрежу.
Може живот бити и више од самоубиства, а богат као житије изнад себе.
Не бих се поносио да сам оно што други мисле о мени. Али, не поносим се ни оним што јесам. Могло је боље. Много боље да сам спорије живио и брже мислио. Писао сам из љубави према себи и осталом свијету. Само ме перо и књига никада нису издали, а нису ми ни помогли да се ослободим себе. Тако произлази да нико никоме ништа не дугује.
Свако својим дахом слика свој портрет.
Радо Димитријевић
ХАНА ЈЕ ВОЉЕЛА ЛОШУ
Хана је вољела "Плави оркестар", као и сви клинци из њеног разреда из Основне школе "Силвије Страхимир Крањчевић", а поготову један Дарко. Њен тата Божо је наговарао да пређе на "Црвену јабуку", јер, говорио јој је "то има више градског шмека". Сваки дан јој је пуштао касете ''Бјежи кишо с прозора" и " Некако с прољећа", али дјевојчица је упорно вољела Лошу и другове. У наручје узме своју барбику с црвеном хаљиницом и по малом дневном боравку плеше с њом уз пјесме "Гуд бај Тинси" и "Боље бити пијан него стар". Тата је на крају одустао. Кћерки је купио најновију лонг-плеј плочу "Плавог оркестра". Мама Магдалена га је због тога зезала и уз смијех обећала да ће му родити још петоро дјеце, јер само они на цијелом свијету могу да га зeзају. Тата се смијао, мрмљао рефрен "Боље бити пијан него стар" и успут обећао Хани да ће је водити код свог рођака у "Црвену галерију", да их он обоје упозна са Лошом.
- Лоша тамо виси.
- Шта то, тата, значи - виси?
- Па то, кћери, рокери тако раде.
- А шта су то, тата, рокери?
А онда се страх уселио у град. Љетњи распуст је почeо два мјесеца раније, али му се нико није обрадовао. Другови из разреда су одлазили код рођака које никад раније нису помињали, старији су пјевали нове пјесме: "Е, мој, друже београдски", "Мама, синоћ сам убио четника", "Ти си мој херој Драгане Викићу". Тата Божо је престао да се смије, мама Магдалена је почела да плаче, није било струје ни воде. Тата је скоро сваки дан ишао негдје на посао, у некакав радни вод, и кад се увече враћао кући, није могао да сакријe крваве дланове. Са мајком је нешто шапатом разговарао. И на све Ханине позиве на игру и пјесму, тешко је одговарао.
- Уморан сам, кћери. Други пут.
- А шта је са твојим рођаком и Лошом? Обећао си!
- Они су одселили.
- Је ли и то други пут? - дјевојчица се љутила, а у
татином оку као да се појавила мала суза.
Ноћу, кад би почеле да падају гранате, Хана и мама Магдалена су ишле у подрум, а тата је остајао у стану. Он није хтио да иде. Њих двије узму два ћебета, батеријску лампу, комад хљеба и литар воде и док мама опет плаче, тата псује.
- Јебем ли ти Балкан!
Кад је тета Зумрета почела да гунђа и псује и помиње некакве непознате ријечи: агресор, четник, бранитељи, тисућа, мама је престала да води Хану у подрум. У празној кади, у купатилу, јој је намјестила да спава, а кад није било гранатирања, дјевојчица је са својом барбиком у црвеној хаљини плесала по ходнику и без муке пјевала "Гуд бај тинс".
Једну вечер по тату је дошао чика Екрем, муж тете Зумрете, и њих двојица су негдје отишли. Мама је ту ноћ највише плакала. Ујутро је тата дошао кући, три дана није устајао из кревета ни ишао у радни вод. Све док опет, једног јутра, није дошао чика Екрем. Дјевојчицу је помазио по коси и упитао:
- Хоћемо ли, Божо?
- Немој њих двије, молим те Екреме!
- Ха, не питам се ја мој Божо. Наредба!
А онда су Хана и њени родитељи нестали из града. Нико није знао гдје су отишли. Дарко је неколико пута долазио да тражи своју другарицу, али врата су била закључана. Све док му једном није отворио најстарији син тете Зумрете и чика Екрема.
- Ма, каква Хана?! Нема овдје никакве Хане. Хајде, разгули!
По хаустору се причало да су Божо и његова породица отишли код четника, послије да су кроз тунел збрисали у Америку, а тета Зумрета је тврдила да су у Београду, да је у парку на Калемегдану њена дајџиница видјела малу Хану како лови лептира и пјева "Дирли дирли дирлија, немој дизат грају".
- Што тета Зумрета лаже? - Дарко је питао своју маму. - Мени је Хана обећала да неће никад запјевати ниједну пјесму "Црвене јабуке".
- Шути, сине, шути. Срећа, па сам ти ја Бошњакиња.
- А шта је то, мама, Бошњакиња?
Кад су дјеца престала да буду дјеца и кад су постала мали људи, опет се све промијенило. Престала су гранатирања, дошла је струја, тета Зумрета се запослила као куварица у мисији УН-а, а њен син у хуманитарној организацији. Дарко је почео да слуша "Црвену јабуку" и у град су се вратили осмијех и Лоша. Јест, да се трећина градског становништва промијенила, али то је цијена независности, праведне борбе против агресије и велика жртва недужног бошњачког народа. Чика Екрем се запослио у комисији за тражење несталих и сваки дан је комшијама причао о жртвама "српских злочинаца". У међувремену, у Сарајево су долазили и познати миротворци и истински пријатељи свих босанско-херцеговачких народа: папа, Боно, Карла дел Понте, Месић, Мирјана Карановић, Абу Хамза, Бил Клинтон... и свима је било драго што су напокон побиједили правда и истина. Пред лицем Створитеља, ма како да га зовемо, сутра ћемо ипак бити сви исти.
Тај дан у Сарајеву је био заказан спектакл. Велики концерт "Плавог оркестра". Град је био облијепљен великим плакатима Лоше и другова. Умјесто Лијепог Паве, сад је свирао неки други гитариста. Дјевојчице нису примјећивале промјену. Сви су жељно очекивали концерт. Сви, сем мале екипе у жутим комбинезонима на сарајевском гробљу "Лав". Они су управо пронашли једну масовну гробницу и из ње пажљиво вадили полураспаднута тијела. Док је на радију Федерације БиХ свирала пјесма "Gut baj tens" један чико у жутом комбинезону из гробнице извадио мало тијело. Дјевојчица је у мртвим рукицама још увијек стезала барбику са црвеном, мало натрулом хаљином.
Жељко Пржуљ
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na svakom dobromislenom komentaru!