Претражи овај блог

Странице

понедељак, 29. март 2010.

ОЉА ЈЕ ОТПУТОВАЛА ДА БИ СЕ ВРАТИЛА


О
ОЉИ
ИВАЊИЦКИ
- сликарски оглед -
Оља је отпутовала да би се вратила

“Има случајева када живот почиње од часа настанка једног дела, не артистички, сасушен, већ стваран од крви и тела. Има таквих дела, дакле, која утичу на живот садашњи и будући. Такво је ето, визионарско дело Оље Ивањицки…“

Шејка, Град, ђубриште, замак

Ово је за Ољу написао седамдесетих година најважнији човјек Медиале Леонид Шејка. Од ријечи МЕД И АЛА (аждаја), настала је најзначајнија ликовна група на просторима ex Југославије. Шејка, Вуковић, Миро Главуртић, Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Пеђа Ристић и Оља. Првенствено су дјеловали као друштво, друштво пријатеља „Балтазар“, име узевши једном од три библијска мудраца, који су препознали и најавили у Бетлехемској пећини, месију.
На првом заједничком представљању „Медијална истраживања“ по први пут објављују свој долазак сликама, објектима, текстовима, фотографијама, уз скупљене медијалне звукове, рађају Медиалу.
Од давне 1957. године у авангардним „Видицима“ рад групе прати манифест Медиале.
Још тада најављују револуцију сликарства и изградњу Новог свијета.
Медиалци су као главни лијек узимали мед, а алом аждајом симболом мрака и деструкције стварали и прели ново ткиво будућег сликарства.
Метафизички и тајни код медиали дала је Оља Ивањицки. Поштујући чистоћу и јасноћу субјективног виђења Оља је отворила првенствено као Ева и Питијска пророчица.
Дајући свијету путоказе којима господ награђује само изабране, отварајући Тајна врата Оља зна да истинско “виђење“ долази из самог предмета.
Давно прије открића субатомских физичара, Оља је открила, да сваки предмет (камен, зид, дрво) има властити живот и да тек у додиру са живим и другим стварима (звијездама, догађајима, кретањима) проузрокује бивства рођења и смрти.
Оља је прво припитомила извођачко сликарство властитом техником, у потаји оживљвајући насликане ликове и предмете на сликама, дајући им потпуно друга и другачија значења. Тако оживотворене сликарске представе, Оља доводи до тачке кад кроз покренуту емоцију и импулс, остају будне и спремне за тајне паралелне свијетове умјетности.
Њена правила су:
1. Бити сасвим будан и одговоран само себи. Свака грешка у оживљавању насликаних ликова могла је бити трагична.
2. Правило пролазности формалног привида јесте пробуђена реалност.
3. Оживљене машине, роботи, људи који су умрли, условљени су космичким законима и светом деструкцијом. Свијет ће бити уништен да би настао нови свијет.
4. Трајати и постојати вјечно. Кључ за правило број 4 је жудња за универзумом људског духа (прочишћење је умјетност). Живот и смрт су само упоредни граничници трајања, оног објективног. Служити људском роду вјечно и у сваком тренутку, оплођујући властиту чауру свјетлости створеним умјетничким дјелима.
5. Без обзира на метафизичко отуђење (болести, старост, страх), продријети до људске суштине и објавити је.

ОЉИН ДОЛАЗАК

Отац, официр цара Николаја II Романова, Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка рускиња Вероника Михајловна Пјотровска, бјежећи пред огњем Октобарске револуције, стигли су једног сунчног јануарског јутра кад је Београд најсличнији Шагаловим сликама и осјетили да је баш Панчево и та 1931. година, и тадашња руска болница идеално мјесто за рађање Мадам Ивањицки. Можда је зато Оља и рекла оно чувено ољовско: “ знам и оно што ми још није пало на памет“.
Завршивши посдипломске студије као најбоља одлази за Америку у Фордову фондацију. Оља исписује прво “Огледало љубави Шејки“, док је Драгош Калајић убјеђује говорећи јој: “ Оља ти си Леонардова кћи“.
Почела је велика гозба “Медијале“, глад за спознајом, сазнањем и умјетношћу. Свијет се коначно отвара, кипећи преко свих својих граница дозвољеног и етаблираног, посојећи само као синтеза времена и трајања. На исписаним порукама које Оља нуди свијету пише: револуција, провокација, сан. Свијет сада зна да је умјетност безгранична и бескрајно моћна. На крају XX и почетку XXI стољећа моћнија чак и од живота. Оља каже: “ Допустите да у име добоког посвећења и тајне љубави, отворим живот“.
Оља својим сликама поручује:“ Видим све и пре и после, и унапред и уназад, нема неважних ствари“.
Милујући стада својих припитомљених слика са знаком питања у једној руци и звијездом у другој Оља одлази, али само да се врати, у својој земаљској седамдесет седмој години, ујутро, у седам сати и седам минута. Оља је отишла, неки необавијештени пишу чак да је умрла 24. јуна 2009. године.
Горе је сигурно чекају, Милић од Мачве и Леонид Шејка, да попију чашу најбољег црног вина из рајских винограда, чекају и смијеше се гледајући како насмијана, сретна и свијетлећи иде заједно са Леонардом Да Винчијем, руку под руку.
Негдје из облака, небески Милан Видак носи као Мојсије свој кодекс Медијале, а ријеке Сава и Дунав најављују Косту Брадића и Владимира Величковића који у сребрним кавезима тренирају златне пацове, Миром Главуртићем који тајно оживљава своје ликове и Љубом Поповићем који их достојанствено и краљевски уводи у своје слике тајним степеништима. Оља је научила да они, који нуде сликарски, јесу вибрација наивици тајне и магије. Нова ренесанса је заувијек на просторима Балкана и у част сликарског ослобођења Европе. Вријеме догматизма и испразне модернизације практичног живота заустављено је и стоји мирно гледајући кроз прозоре Ољиног атељеа, према Ади Међици у летећој сојеници на једној нози, као руци испруженој према Београду.
Седам бијелих голубова лебде изнад њеног сунчаног и свечаног болничког кревета, Института Дедиње у болничкој соби број 7. Оља уз оригинални дворски наклон у руци држи своју монографију под називом “Очекивање неочекиваног“, спремајући се да полети према торњевима Кремља уз московски Казачок.
Радомир Јагодић Рашо

Живот
Оља Ивањицки је рођена у Панчеву 1931. године у руској болници. Њени родитељи, отац Василиј Васиљенко Ивањицки и мајка Вероника Михајловна Пјотровска су у Србију дошли као прогнаници из Русије након Октобарске револуције. Живели су у Крагујевцу где је Оља Ивањицки живела све до доласка у Београд, где је студирала вајарство на Академији за ликовне уметности у Београду. Мада је уписала вајарство, она се од самог почетка углавном бавила сликарством. 1957. године је завршила академију ликовних уметности у класи професора Сретена Стојановића. По завршетку постдипломских студија, 1962. године добила је посебно признање и стипендију Фордове фондације за наставак студија у САД, а године 1978. и могућност да учествује у програму Фулбрајтове фондације „Artistin Residence“ на „Rhode Island School of Design“.
Умрла је у Београду 24. јуна 2009.

СЛИКАРСТВО

Оља Ивањицки је имала 87 самосталних изложби у земљи и иностранству. Шездесетих година прошлога века је почела прва са поп артом у Београду, а припремала је и изведбе које се памте. Њене слике се налазе у многим музејима и галеријама широм света:
• музеју „Метрополитен“ у Њујорку,
• музеју „Санта Барбара“,
• Музеју савремене уметности у Београду,
• Народном музеју у Београду,
• Музеју модерне уметности у Скопљу,
• Музеју града Београда,
• Историјском архиву у Београду,
• Градском музеју у Ровињу,
• колекцији „Филип Беман“ у Филаделфији,
• факултету „Добс Фери“ у Њујорку,
• музеју „Витезови Малте“ у Њујорку итд.
ПРОЈЕКТИ
2003. године је завршила и неколико архитектонских пројеката. Пројекат за нови трговински центар у Њујорку, под називом „Big Apple Twins – Ground and Sky Zero Memorial“ и архитектонски пројекат који обухвата две грађевине за Марс, мушку и женску зграду, (Matrimonial Buildings).
2004. године је учествовала на конкурсу за меморијални центар у Њујорку са пројектом „Меморијална сфера“ (Memorial Sphere).
2004. године направила је пројекат моста преко Дунава за Београд, „Belgrade Time Gate“, а учествовала је и на конкурсу „Nasca Observatory Lodge“ у Перуу, као и на Трећем Пежоовом такмичењу за пројекат аутомобила блиске будућности.
2005. године опробала се и као костимограф у Народном позоришту у Београду, у оперети „Слепи миш“, Јохана Штрауса, а са модном кућом „Мона“ је остварила модну ревију „Тесла“, поводом 150 година рођења Николе Тесле.
ОБЈАВЉЕНА ДЕЛА
• 1995. Огледало љубави, преписка Оље Ивањицки и Леонида Шејка, Силмар, Београд
• 1995. Олуја мозгова, КОВ, Вршац
• 1998. Видела сам пре и после, песме и есеји, Интерпрес, Београд
МОНОГРАФИЈЕ
• 1984. Бора Ћосић - Оља
• 1984. Драгош Калајић - Оља Леонардова кћи
• 1996. АФА (Alpine Fine Arts) - Оља
• 1999. Мултимедијална Монографија, компакт диск - Оља
• 2009. Оља Ивањицки - Очекивање немогућег
НАГРАДЕ И ПРИЗНАЊА
• Изабрана за Најбољег сликара двадесетог века у Југославији на основу гласања спроведеног међу југословенском публиком.
• Добитник је Седмојулске и Вукове награде за животно дело, највећих признања у земљи.
• 1995. IBC Cambridge - „Међународну жену године”
• 1998. ABI - Међународни биографски центар из Кембриџа и Амерички биографски институт - „Међународну жену године”
• 1999. IBC Cambridge - „Водећих 2000 интелектуалаца света”
• 2000. IBC Cambridge - „Изузетни појединци 20. века”
• 2001. IBC Cambridge - „Водеће живе легенде света за 2001 годину”.
Постала је заменик гувернера Америчког биографског института, а затим заменик директора Међународног биографског центра у Кембриџу.
• 2005. - Један од оснивача Нишке уметничке фондације за младе уметнике.
• 2006. - Златни беочуг за животно дело Културно-просветне заједнице Београда.

Нема коментара:

Постави коментар

Hvala na svakom dobromislenom komentaru!