ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ
У попису становништва из 2002. године налазе се необориви докази да српски народ убрзано биолошки умире.
Срби су на историјској размеђи. Ово поколење има велику одговорност. Сада је тренутак да се покаже државничка мудрост. Ово је последњи час да се спаси српска Нојева барка која тоне. Уместо 27, у Србији има 6,2 милиона Срба!
Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.
Питање наталитета и популационе политике задире у саму суштину бића једног народа. Оно све више излази из демографских оквира и прераста у најважније одреднице националног питања.
Са антрополошког становишта "српско национално питање" могло би се разложити на неколико одредница. Неке тврдње спадају у митоманију, неке у митологију, а неке су историјски проверене чињенице.
Прва је: "СРБИ - НАРОД НАЈСТАРИЈИ" (Олга Пјановиц-Луковиц). Срби су старији од египатских пирамида, од Грка, Римљана, Германа, Руса.
Друга одредница излази из оквира митоманије: "ГЕНОЦИД над Србима судбина је српског народа" (Радован Самарџић).
Трећа одредница су сеобе, пре и после Арсенија Чарнојевића, пре и после ''Сеоба'' Милоша Црњанског. Правац сеоба: цели свет - Европа, Русија, Америка, Канада, Аустралија.
Четврта одредница: ДЕОБЕ. Још у пракси није остварено српско "НАЧЕРТАНИЈЕ" о томе шта све Срби хоће, а шта неће. "Само слога Србина спасава". Српске деобе су највећа српска несрећа.
Пета одредница је "НАЦИОНАЛНИ МАЗОХИЗАМ" (вечни "дежурни кривац"). Истрајан је у понижењу, блаћењу, трпљењу.
Шеста одредница је ХАЗАРСКИ СИНДРОМ (Милорад Павић), култ Косова, култ пораза, култ смрти. Српски народ се одрекао царства земаљског и прикључио се небеском царству. Он не слави своје победнике (Душана Силног), него своје мученике (цара Лазу).
Седма одредница је оно што све скупа представља генетски код овог народа, а то су огромни ДУХОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛИ којима је он утицао и на светску историју и на светску културу и на светску књижевност, науку, спорт. Заправо је његово сложено атавистичко биће извор његове велике енергије, стваралаштва и талената. Тај духовни потенцијал почео је нагло да слаби.
Са социолошког становишта, треба поменути само неколико чињеница, које су тесно повезане са његовим антрополошким обележјима.
- БРОЈЧАНА ПРЕМОЋ СРБА на Балкану. Српски народ морао је да се правда да није империјалистички, морао је да се сагне, да се погрби да би био равноправан са осталим балканским народима.
- ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ је врло значајан: Србија је била трансферзала за све освајаче са истока и запада.
- ЕТНИЧКА, ВЕРСКА, НАЦИОНАЛНА, општа збрка, која је непрекидно стварала сукобе, нетрпељивост и ратове.
- СУКОБЉЕНИ ИНТЕРЕСИ великих сила и светских лобија на Балкану.
- ОСВЕТНИЧКИ НАБОЈ губитника у два балканска и два светска рата.
- Несхватање да у међународним односима доминирају ИНТЕРЕСИ , а не љубав, раније пријатељство и раније савезништво…
- РАСУТОСТ СРБА по целој Југославији где су некада били доминантни, а сада смањени на безначајне остатке некада већинског народа.
- ЕМОТИВНИ ОДНОС према Југославији: Срби су једини сматрали и прву и другу Југославију својом једином отаџбином. Сви други су се осећали као подстанари, или привремени станари (Кардељ). Они су увек имали резервну отаџбину, резервну варијанту.
Стање је, заиста, трагично: Срби спадају у ретке народе, који се од почетка овог века бројчано смањују, док се сви други народи значајно увећавају. За четврт века стопа морталитета биће два пута већа од стопе наталитета; порођаји ће бити све ређи, сахране све чешће; српским градовима шетаће се пензионери и инвалиди; Србе ће и из Србије протеривати као и из Босне, из Крајине, са Косова; сви они који могу, побећи ће из ове земље, производња ће се постепено гасити, живот замирати, стизаће масовно Албанци и Бошњаци да, и без рата, попуне упражњени простор; Београд ће за 80 до 100 година, а можда и знатно раније, постати престоница неке велике Албаније, или уједињене Џамахирије.
Србија и Русија су данас на челу држава у свету са најмањим наталитетом и са највећим бројем легалних абортуса.
Историјски приступ је такође значајан. Својим доласком на Балкан Срби су изабрали најнесрећније подручје за своју историју. Осим Јевреја, ниједан народ није имао тако трагичну судбину. Да није било геноцида над њима, он би данас био бројчана велесила.
Физичко уништавање у ратовима, масовно убијање, повлачење са географских простора, потискивање, протеривање, насилно превођење у друге вере и народе, насилна етничка асимилација - то је историјска лична карта српског народа.
Посебан је случај Далмације. У њој су огромну већину представљали Срби. Најпре су сви они били православне вере, а потом је средином прошлог века дошло до масовног насилног покатоличења. У то време Дубровчани нису знали шта је то "Хрват". То им је било сасвим страно и далеко. Треба се упознати са обимном студијом Никодима Милаша: Православна Далмација.
Српски народ је био народ матица за стварање нових етничких и верских група на подручју Балкана. Сигмунд Фројд је то објаснио у познатој студији ''Тотем и Табу'', по којој синови убијају оца да би дошли на његово место. Касније, наступа покајање, али тада оца више неће бити. До сличног закључка дошао је недавно и Столтенберг изјављујући да је садашњи грађански рат "обрачун Срба против Срба".
Према тврђењима историчара и генетичара, босански и српски муслимани су етнички најчистији Словени. Има више турске крви код Срба, као што код Хрвата, а посебно Словенаца, има много германсаке крви. Зато је овај грађански рат био потпуно бесмислен.
Српски народ је нерпекидно потискиван са својих историјских подручја. Почетком XX века, Срба је било девет милиона, а Хрвата два милиона и деветсто хиљада. У Хрватској - Срба је било 43%. После геноцида над њима у Првом, а нарочито у Другом светском рату, доскора их је било само 12%. Сада се догодила највећа трагедија: протерани су сви Срби из Српске Крајине, из Западне, и из Источне Славоније.
После ове "сеобе" 250.000 људи само из Книнске Крајине, и после ранијих бекстава из Хрватске у време овог грађанског рата, у новој хрватској држави неће остати више од 3% Срба (и само три посланика у парламенту). И то је крај Срба у Хрватској.
Сада се догађа изгон Срба са Косова и Метохије. Већ их је око 250.000 изгнано или је побегло из страха од освете. Остало је само између 50.000 и 100.000, али се и они спремају на бекство.
Срби су по величини били четврти словенски народ (иза Руса, Украјинаца и Пољака). Срби су сада бројчано седми словенски народ, према тврђењу историчара.
Од почетка двадесетог века до почетка овог грађанског рата Срби су се бројчано смањили док су се сви други балкански и европски народи бројчано знатно увећали. За последњих 15 година догодило се ново драматично смањење.
У Титовој Југославији побијено је много Срба интелектуалаца и "капиталиста". Тај режим није имао благонаклон став према Србима. Само у првом налету комунисти су побили триста хиљада Срба. Преко триста хиљада Срба прогнали су Албанци са Косова, а о томе се није смело говорити. То је све доскора била табу-тема.
''Српски народ мора престати да буде дежурни кривац'' био је наслов мог чланка у ''Политици'' још из 1988. године. Ту грбу кривца Срби и данас носе и носиће је још врло дуго због постојања два аршина светске правде.
Дакле, много је разлога који могу довести до ''послењег одласка српског народа из историје''. Тај свечани одлазак обележиће ''посмртна демографска звона'', јер су Срби изгледа изабрали демографску смрт као начин одбране од оптужби свих (бело)светских и наших лобија за све грехове овог света, и за оне које су починили, и за оне које нису починили.
КАКО СПРЕЧИТИ ОДЛАЗАК СРПСКОГ НАРОДА
ИЗ ИСТОРИЈЕ И ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ
Србија је вишенационална и мултикултурална заједница. Она носи име (Србија) према Србима, најмногољуднијем народу. До половине 20. века они су представљали апсолутну већину у односу на друге етничке групе.
Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.
У светским и грађанским ратовима на Балкану, а и због беле куге, Срби су се рапидно бројчано смањивали. То показују следећи подаци. Срба је према пописима стновништва било у Србији године 1961. - 74,6%, 1971. - 71,2%, 1981. - 66,4%, 1991. - 63%. Попис из 2002. године није укључио Космет. Са њим, било би бар још неколико процената мање Срба.
У 20. веку 4 милиона Срба је убијено и 4 милиона расељено по целом свету. И још три Србије убијене су у акушерским клиникама. Уништена нам је економија, на ивици смо беде и сиромаштва, села су нам испражњена, деце је све мање, а старих људи све више, брак и породица су у дубокој кризи.
Постали смо један од најстаријих народа на планети (у првих десет). Према попису становништва из 2002. године, од 161 општине (без Косова), у 131 општини становништво се налази у дубокој (просек преко 41 године) и у најдубљој старости (просек преко 51 године). Албанци са Косова у просеку су млађи од 30 година. Има српских села где више нема никога, или само са једним или два становника. Од 1950. године до данас насеља у Србији до 500 становника смањила су се за 90%, до 1000 становника за 80%, а до 5000 – за 63%. То показује да су наша села готово нестала.
У најмлађу групацију ''демографска зрелост'' спада само једна општина – Прешево, са просечном старошћу око 30 година. Овде живе углавном само Албанци. У нешто старијој групи ''праг демографске старости'' налазе се Бујановац, Сјеница, Тутин и Нови Пазар. И овде живи претежно несрпско становништво. Просечна старост овде је од 32 до 35 година.
Према демографу мр Горану Пеневу у 181 насељу у Србији и Војводини нема ниједног лица млађег од 20 година. То су, углавном, мања насеља, али су и она некада била велика, пуна деце и живота.
Упоређивање старосних група у 1950. и 2000. години у Централној Србији, Војводини и Косову, показује, такође, драстично старење у прва два региона и велику разлику у односу на Косово. Тако, од 0 до 16 година 1950. године било је у Централној Србији 28,1%, у Војводини 26,0%, на Космету 41,8%. У 2000. години удео лица од 0 до 16 година изгледао је овако: Централна Србија 16,6%, Војводина 16, 9%, а Космет 34,2% .
Старијих од 65 до 80 година било је 1950. године у Централној Србији – 5,5%, у Војводини – 6,7%, на Космету 5,0%. У 2000. години старијих од 65 година било је: Централна Србија 16,1%, Војводина 20,4%, Космет 5,3%.
Од 25 округа у Србији, њих пет је „на самрти“, док у околини Ниша, Куршумлије и Врања, постоје села где пописивачи ''нису забележили појаву становништва'' (Вукојевац, Плаћковица, Коритњак, Репушица, Јаворје). Таквих села има још доста широм Србије. У селу Доброселица, општина Рековац, у последњих педесет година није рођена ниједна беба. Ускоро ће цео Левац, из кога потичу моји преци по оцу, остати без становника, према предвиђањима демографа.
У варошици Багрдан, близу Јагодине, у 2005. години није било ниједног ђака. Нема више ђака и у многим другим селима. Многе школе су затворене. Тужна је прича о једном једином ђаку у селу Доњи Бранетици, на домак Сувобора и Рајца. Средином прошлог века ту је било око 75 ђака. Када је подигнута 1938. године имала је 63 ученика.
Иако се Војводина мало опоравила због дошљака, у источним општинама је стање исто, или горе, него у Централној Србији. Све скупа, у 26 војвођанских општина забележен је пад становништва, у другим општинама спречена је демографска катастрофа искључиво миграционим кретањима из Хрватске, Босне и Херцеговине, па и са Косова.
''Бајковиту салашку идилу, опевану у песмама тамбураша, сваким даном замењују суморне слике. Ових дана, рецимо, мештани Мошорина су преко медија позвали потенцијалне снахе да 'баце поглед' на њихових педесетак момака који су остали у селу да обрађују земљу, али не могу да се ожене, јер њихове младе мештанке листом одлазе у град. Зато је у Мошорину све мање рођене деце.'' (С. Живковић, ''Политика'', 18. 04. 2003.).
Много горе стање је у источној Србији. То је далеко најстарије подручје у Србији. ''Бела куга'' овде је традиција. Побачаји су деценијска пракса, чак и убиство рођеног детета, ако је случајно дошло као вишак, као непожељно. Богати домаћини овде имају само једно дете. Али, имају огромне луксузне кућетине које су подигли новцем који су зарадали као гастарбајтери.
У неким насељима источне Србије становништво је старије од 60 година, а у свим окрузима у Србији радно активни пољопривредници имају у просеку 54. године.
Сваке године у централној Србији (без Косова) умире један град од 30.000 становника, у Војводини град величине Сремских Карловаца, а на Косову се рађа град од 35.000 становника. Ускоро ће умирати и много више.
Пољопривредно становништво 1948. године чинило је 72% од укупног становништва, 1991. само 17%, а сада је сасвим маргинална група. Најстарије становништво живи у насељима ''високог степена руралности''. То су пиротски, зајечарски, београдски, нишки, средње банатски, јужни и севернобачки, шумадијски и моравички округ, где просечна старост износи 54 године.
Дакле, убрзано старимо. Осам омладинских и студентских организација сачинило је обимну студију о положају младих у том остарелом друштву. Они су утврдили да се природни прираштај у периоду од 1900. до 2000. смањио за 87%. и да је у том периоду дошло до четири пута бржег пада наталитета од морталитета. Млади између 15 и 27 година чине 18% укупног становништва.
Током деведесетих година, као последица пада наталитета, у први разред основне школе уписивано је годишње мање од 20.000 првака. Тај број се сваке године смањивао. 98,3% ђака по завршетку основне школе уписује средњу школу, а матурску диплому добије 84,9% средњошколаца. Стање у високом образовању је другачије: само три од десет студената заврши студије, а само један од десет стиче диполму на време. Просек студирања на универзитетима у Србији и Црној Гори је 8,6 година.
Процењује се да је око 500.000 младих и образованих у последњој деценији двадесетог века заувек напустило земљу. Међу њима има више од 40.000 високо образованих између 30 и 36 година. На пример, само из два научно-истраживачка института ''Винча'' и ''Михајло Пупин'' емигрирало је више од 900 истраживача. Узимајући у обзир трошкове њиховог школовања, држава је за све њих изгубила 24 милијарде долара. Тај одлив ''труста мозгова'' није се ни данас, дакле, после 5. октобра 2000. године, зауставио, чак се и повећао.
Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Није реч само о томе да се српски народ убрзано топи као ''свећа која догорева'', већ је реч и о огромним тешкоћама оних који су још у животу. У Србији има 800.000 инвалида, укупно 1.200.000 лица са сметњама, најмање 400.000 стерилних. Сви они траже помоћ. А колико је само на ивици лудила, неки са ''вијетнамским синдромом'', неки са распуклом душом? Ускоро ће многи несрећници стајати у реду за болницу ''др Лаза Лазаревић''.
Попис из 2002. године најављује ''последњи одлазак српског народа'' из историје.
Врло су реалне претпоставке аналитичара да ће у наредних четврт века из Србије сваке године одлазити врло много младих интелектуалаца. Према неким истраживањима, чак до 75% жели да оде, међу њима, 95% младих талената.
Може се догодити да ову земљу спашавају малолетнице. Све је више малолетница које рађају децу. Тако, у шабачком крају само у последња три месеца 200., године, породило се 36 жена млађих од 18 година, а од њих је 15 испод 16. година. Једна је млађа од 14 година.
Резултати показују да је Србија током деведесетих година веома остарила, Тако је становништво централне Србије, у периоду између два пописа (1991-2002) у просеку старије две и по године. 1991. године просечно стара особа имала је 37,6 година, а априла 2002. године 40,3. Слично је и у Војводини: 37,6 – 39,7. За тако кратак временски период то је погубан податак.
Значајне разлике огледају се и у заступљености деце предшколског узраста. На попису 1991. било их је око 8,5%, а 2002. године само 6,6 %. И младих до 20 година било је 1991. године 26%, а 2002. – 22%.
У овом времену број старијих од 60 година знатно се повећао: од 18% у 1991. на 25% у центалној Србији и 22% у Војводини. Очито је да ужа Србија у последњим годинама брже стари од Војводине.
Општа популациона криза одражава се и на бракове. На пример, у 1953. години на 1.000 становника било је десет бракова, а према попису из 2002. само 5,6 бракова. Поред тога, и овако смањени број процентуално се много мање опредељује за брак. То се види из податка да међу мушкарцима од 20 до 39 година старости, више од половине њих није ступило ни у први брак.
Када се упоређују град и село, у селима, у просеку, више је ожењених него у градовима (63 према 58%), као и мање неожењених (21 према 26%), и мање разведених (2,5 према 5%). Због веће покретљивости и већих слобода, у граду има много више алтернативних бракова, неформалних, привремених веза. У граду, због потребе за стицањем образовања, знатно се касније ступа у брак. Брак више није тако популаран као некада, не само зато што је то европски тренд, већ и због сиромаштва и економске несигурности.
У знатном су слабљењу и емотивне везе унутар брака и породице. Све мање је присности од рођења па до зрелости детета. Запослена мајка нема много времена за дете. То се огледа и у начину исхране новорођенчади. Дојење је ''еликсир живота''. Наше жене нису прихватиле тренд у западним земљама да се треба вратити најздравијем начину исхране беба, дојењу детета до прве године.
Која је цена еманципације жене? Закључак је дала проф. Марина Благојевић: ''Високо образовање и успешност жена управо су пропорционални њиховом мањем броју склопљених бракова, мањем броју деце и чешћим разводима тако да успех жену у патријархалном окружењу, уз сва друштвена признања, истовремено и маргинализује, како у односу на друге жене тако и у односу на мушкарце''. Још ригорознију слику дао је Хамфри институт у Америци. Од свих радних сати у свету, жене раде две трећине, од свих прихода примају једну десетину, а поседују свега један проценат светског богатства. Злобници ће, међутим, приметити да је феминистичка ''револуција'' ''појела'' своју децу, те да су припаднице лепше половине човечанства упале у замку сопствених очекивања и узалудних покушаја да се прилагоде фабрикованом идеалу ''супержене'' од које се очекује да савршено функционише на оба ''бојна поља'' породичном и професионалном.
Управо, 21. век ће извршити демитологизацију ''супержене'', јер ће је ставити пред дилему: или породица, или запослење. Потпуна друштвена еманципација жене убија мајку, убија децу, то је крах постиндустријског друштва. Цена еманципације жене је: ''успешна, а сама''. То је крај овог цивилизацијског циклуса. Жена не може да буде успешна и да рађа. Осим тога, систем вредности више нема у фокусу децу као услов друштвене промоције. Када нестану деца, као у многим развијеним земљама, тај празан простор попуњавају обојени и други народи са много деце. Одлазе стари и заморени народи, долазе млади. То је разрешење дилеме о томе да ли је примарна биолошка, или друштвена подела улога између мушкарца и жене. Увек побеђују природни над друштвеним законима.
Можда би решење ове дилеме било, да се жена уздигне изнад конвенција друштва и да буде слављена и обожавана и као мајка, да се она стави на исти трон који има интелектуалка, чак и на много виши. Само на тај начин постиндустријско друштво може се и даље развијати у више облике друштвености.
НЕСХВАТЉИВА НЕМАРНОСТ
Постоје понекад таква времена која се сматрају пресудним за опстанак једног народа. У српској историји могли би се означити Косовски бој из 1389. године, Први и Други устанак, Први и Други светски рат, Титова лукава политика према Србима, грађански рат у бившој Југославији и вероватно 5. октобар 2000. године када је народ свргнуо са власти полувековне диктаторе. Сигурно има још значајних датума које би требало навести као преломне у српској историји, нарочито, одлазак младог Растка Немањића у Свету Гору, чиме је скренуо историју у једном смеру који и данас следимо. Али, то није наша тема.
Значајне су две чињенице које треба поменути. Прва је да се важни датуми везују за неке трагичне догађаје, и друго, српски народ има ту слабост да не може увек на време да препозна значај тих преломних тренутака, па често крене погрешним путем са кога нема повратка. Као такви датуми могу се навести: атентат Гаврила Принципа због кога је 58,6% само мушке популације настрадало у Првом светском рату. Од тога се Србија никада није опоравила. Слично је и са 27. мартом 1941.: ''боље рат, него пакт, боље гроб, него роб''. Пашић је касније рекао да је Гаврило Принцип пуцао у Србију, а не у принца Фердинанда. Кнез Павле је због потписивања Тројног пакта интерниран на далеко острво Маурициус и сатанизован све до данас, а спасао би близу два милиона настрадалих од Немаца, усташа и од Тита. Само у ова два догађаја спасли би 4 милиона мртвих у два светска рата и четири милиона побеглих из Србије због кобних историјских заблуда.
Слично нам се догодило и са Милошевићем. Успео је да превари целу нацију и да нас доведе до четири изгубљена рата, до пљачке, беде, катастрофе и дна пакла… и до специјалног суда у Хагу за Србе, наводно, за наше ратне злочинце. Милошевић је успео да нашој несрећи дода још неки милион изгинулих, протераних и побеглих Срба.
Већина грађана је свесна трагике у којој се нашао српски народ. Многи су свесни и да као народ полако ишчезавамо и да нас за 50 до 100 година више неће бити ни у матици, а ни у дијаспори. Свакодневно, научници, стручњаци, штампа, радио и телевизија износе доказе о нашем трагичном положају. Могло нас је бити најмање 25 милиона, а има нас у матици само 6.200, заједно са избеглицама и прогнаним Србима. Од 1900. године смањили смо се за више од 20%, а Албанци су се увећали за 700%. Сувишно је понављати да ћемо брзо остати без омладине, а за пола века и без народа. Протериваће нас из срца Шумадије, као што су нас протерали из Хрватске, БиХ и са Косова.
Највећи узрок наше несреће су управо ти кобни, кључни погрешни потези наших државника.
Садашња власт ужива привилегију да она није крива за ову катаклизму Срба, или бар да није ничим допринела да до тога дође. Многи су се и борили последњих 20-30 година да збаце режим који нас је у свету унизио и сатанизовао. Зато би ова власт морала да има више слуха за оне понорнице које се крећу испод површине и које могу једног дана да поплаве ову земљу.
Основна покретачка снага треба да буде питање: шта је у овој земљи Србији, у овом тренутку, најважнији задатак?
Митеран је у свом програму за оздрављење француске нације навео четири премисе: омладина, породица, друштво, економија.
Наша држава поставља, такође, четири премисе: економија, економија, економија и економија, са врло мало социјалних програма, али не за децу, него за социјално угрожене грађане. Нешто мало је учињено и за децу, али је то кап воде у океану.
Дакле, први задатак овог друштва треба да буду деца. Ако би поставили редослед вредности, он би могао да гласи: деца, деца, деца и опет деца. Без њих нема нам будућности. Неће бити више ни овог народа. Нетачна је тврдња да ћемо касније то решавати, када решимо текуће проблеме и када будемо богатији. ''Касније'' не постоји у реду вредности. Потребно је то учинити сада и одмах. Ми смо последња генерација која може спасити српски народ од биолошке смрти. Да је Косово и стварно остало у саставу Србије, већ ова деца која се сада рађају, била би национална мањина. Јер, већ једну деценију не постоји природни прираштај српског народа. Али, административне границе нису никаква сметња да се један народ који се сваких двадесет пет година удвостручује, шири и изван нацртаних граница. Сведоци смо шта нам чине сада на Косову. А сутра у Србији?
Невероватна је немарност да ми немамо Министарство за породицу. Немамо ни политику обнављања становништва. Породица, деца, мајке и очеви су ''социјала''. На челу социјале – економиста...
Још једна заблуда: Србија је држава грађана, а не српског и других народа... Није важно да ли ће овде живети Енглези или Кинези, Албанци или Бошњаци. То је теза светског глобализма да је цела планета ''једно велико село''. Патриотизам и глобализам никако нису противници, али без једног нема ни другог. Сваки народ, као и сваки човек, има право да се лечи када озбиљно оболи. А деца су потребна овом народу да би се излечио од самоубилачког комплекса. И то много деце. Само четврто дете може да спасе Србе од изумирања.
проф. др Марко Младеновић
БИОГРАФИЈА ПРОФЕСОРА ДР МАРКА МЛАДЕНОВИЋА
МАРКО МЛАДЕНОВIЋ је рођен 1928. године у Јагодини. Основну школу и гимназију је учио у родном месту, у Јагодини, и Нишу. Матурирао је 1946. године у Светозареву (Јагодина), када се уписао на романску групу Филозофског факултета у Београду. Убрзо је прешао на Правни факултет, на коме је - као ванредан студент - дипломирао 1950. године, за две године.
Почео да ради још као студент, 1947. године. Прво запослење му је било у Министарству социјалне политике Србије. Радио је, потом, у Министарству рада Србије, а онда у Обласном народном одбору у Ужицу. По дипломирању, Младеновић је постављен за приправника Среског суда у Светозареву, да би, после годину дана, био изабран и за председника Суда. Крајем 1957. године поново се враћа у Београд, где се запошљава у Секретаријату за здравство и социјалну политику Савезног Извршног већа. Наредне године је изабран за асистента на предмету породично право на Правном факултету у Београду. Звање доктора правних наука Младеновић је стекао 1962. године - тезом ''РАЗВОД БРАКА''. Прошавши сва звања, Младеновић је за редовног професора изабран 1974. године. Поред ПОРОДИЧНОГ ПРАВА, предавао је и - СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ, СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ И СОЦИЈАЛНИ РАЗВОЈ.
Оснивач је смера за Социјални рад и Социјалну политику на Факултету политичких наука у Београду. На овом смеру предавао је ПОРОДИЧНО ПРАВО, СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ И ДРУШТВЕНУ ЗАШТИТУ ПОРОДИЦЕ.
Био је директор института за социјалну политику и института за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду. Учествовао је у оснивању Геронтолошког, Дефектолошког факултета и одговарајућих института. Никада није имао значајније политичке функције.
Његов научни рад посвећен је правним, социолошким и свим другим аспектима науке о породици. Први је поставио теоријске и методолошке основе Социологије породице, развивши је у целовит систем. Исто тако, засновао је и као посебну научну дисциплину - Друштвену заштиту породице.
Такође, у светској правној литератури се сматра најважнијим заступником познате теорије о "браку као уговору'', према којој брак све више прераста законске регулативе, претварајући се у слободни уговорни однос.
Учествовао је на већем броју међународних научних скупова од САД до Јапана са (уводним) рефератима. У бившој и у садашњој Југославији председавао је или имао уводне реферате на многим научним и стручним скуповима. Сматра се творцем Закона о браку и породичним односима.
Објавио је велики број научних и стручних радова у више књига. Број чланака, приказа, есеја, студија, полемика, вероватно премаша број од 300.
Објавио је капитално дело "Породично право" у два тома (око 1.300 страна).
Најважније научно дело Младеновића је "Породица у пост-социјалистичким земљама"), са два сарадника. Монографија је објављена 1998. на енглеском језику, у издању Макс-Планк Института у Хамбургу у оквиру Међународне енциклопедије упоредног права.
Члан је већег броја научних организација, како у земљи, тако и у свету. Члан је више уређивачких одбора, научних и стручних ревија.
Кандидован је два пута за члана Српске академије наука и уметности. Другу кандидатуру сам је повукао. Својим чланцима у листовима и часописима присутан је четири деценије, као публициста, у јавном животу. Одиграо је значајну улогу у националним и политичким превирањима у Југославији и у Србији, посебно својим прилозима које је објављивао у "Политици", НИН-у и "Борби". Те чланке сакупио је у две књиге: "Буђење српског народа" и "Не плачи уклета земљо". Предлаган је 1997. године, као независтан кандидат, у идеалну Владу Републике Србије за министра за породицу.
У време кризе у Југославији упутио је поруке Конгресу САД и Европском парламенту и добио одговоре. Његов чланак, објављен у листу "Политика", "Српски народ мора престати да буде дежурни кривац" проглашен је, у специјалном издању "Политике", за најбољи текст о "српском питању". Упутио је два писма и председнику Слободану Милошевићу, под насловима "Драги Слободане" (НИН, 1991.) и "Поднеси оставку" ("Борба", 1992.).
За свој научни, педагошки и јавни рад, добио више признања. Поред осталих, добитник је Октобарске награде Града Београда, награде "Светозар Марковић" и Специјалне награде Србије за допринос у развоју теорије и праксе социјалне политике.
После тридесет година бављења искључиво научним радом, посветио се и књижевности. Још у младости је писао песме, да би се књижевности вратио тек када је напунио пола века живота.
До 1996. године објавио је шест романа и осам збирки песама, као и путописну прозу "Србија у Канади" и дневник "Деца пакла".
Крајем 1996. године објавио је "ИЗАБРАНА ДЕЛА" Из књижевности у десет књига (око 4.000 страна). После тога објавио је још неколико књига из књижевности.
Драгољуб Стојадиновић, познати књижевни критичар, објавио је 1998. године монографију о научнику и књижевнику Марку Младеновићу, са насловом "ИЗМЕЂУ МИТА И ЗАКОНА - о књижевном делу Марка Младеновића".
Милош Јевтић, публициста, објавио је недавно књигу разговора са Марком Младеновићем.
АМЕРИЧКИ БИОГРАФСКИ ИНСТИТУТ доделио је Младеновићу престижну награду ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ - 2000.
У 2002. години добио је златну Америчку медаљу части.
У јануару 2003. године на Правном факултету у Београду, на Оснивачкој скупштини изабран је за председника Удружења грађана ''ОПСТАНАК'' за борбу пртив ''беле куге'' и за биолошки опстанак српског народа.
ЗАШТО МАЈКО
Зашто чупаш младо воће
Зашто не даш да се родим
Кад остариш мајко ко ће
По том свету да те води
Зар од мене имаш штете
Зар не чујеш моје крике
Ја сам мајко твоје дете
Ја сам слика твоје слике
Човек тежи својој слици
За опстанак бој се бије
Не знаш да су на клиници
Убијене три Србије
Видиш ме на ултра звуку
Ломе кости и прстиће
Главу груди ногу руку
Убијају живо биће
Ја сам мајко божје дело
Ја сам мајко клица света
Мој кревет је твоје тело
Моја кућа је планета
И кад једном будеш сама
Неће цвеће да ти цвета
Сећаћеш се у сузама
Нерођеног свог детета
Тада мајко бићу птица
Мртвом руком миловаћу
Сузе с твога свелог лица
И од туге заплакаћу
Убила си мајко мила
Много славних великана
Место њих из твога крила
Изникла је сува грана
На капији раја стоји
Да је дете сунце света
У космосу не постоји
Ништа лепше од детета
Марко Младеновић
У попису становништва из 2002. године налазе се необориви докази да српски народ убрзано биолошки умире.
Срби су на историјској размеђи. Ово поколење има велику одговорност. Сада је тренутак да се покаже државничка мудрост. Ово је последњи час да се спаси српска Нојева барка која тоне. Уместо 27, у Србији има 6,2 милиона Срба!
Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.
Питање наталитета и популационе политике задире у саму суштину бића једног народа. Оно све више излази из демографских оквира и прераста у најважније одреднице националног питања.
Са антрополошког становишта "српско национално питање" могло би се разложити на неколико одредница. Неке тврдње спадају у митоманију, неке у митологију, а неке су историјски проверене чињенице.
Прва је: "СРБИ - НАРОД НАЈСТАРИЈИ" (Олга Пјановиц-Луковиц). Срби су старији од египатских пирамида, од Грка, Римљана, Германа, Руса.
Друга одредница излази из оквира митоманије: "ГЕНОЦИД над Србима судбина је српског народа" (Радован Самарџић).
Трећа одредница су сеобе, пре и после Арсенија Чарнојевића, пре и после ''Сеоба'' Милоша Црњанског. Правац сеоба: цели свет - Европа, Русија, Америка, Канада, Аустралија.
Четврта одредница: ДЕОБЕ. Још у пракси није остварено српско "НАЧЕРТАНИЈЕ" о томе шта све Срби хоће, а шта неће. "Само слога Србина спасава". Српске деобе су највећа српска несрећа.
Пета одредница је "НАЦИОНАЛНИ МАЗОХИЗАМ" (вечни "дежурни кривац"). Истрајан је у понижењу, блаћењу, трпљењу.
Шеста одредница је ХАЗАРСКИ СИНДРОМ (Милорад Павић), култ Косова, култ пораза, култ смрти. Српски народ се одрекао царства земаљског и прикључио се небеском царству. Он не слави своје победнике (Душана Силног), него своје мученике (цара Лазу).
Седма одредница је оно што све скупа представља генетски код овог народа, а то су огромни ДУХОВНИ ПОТЕНЦИЈАЛИ којима је он утицао и на светску историју и на светску културу и на светску књижевност, науку, спорт. Заправо је његово сложено атавистичко биће извор његове велике енергије, стваралаштва и талената. Тај духовни потенцијал почео је нагло да слаби.
Са социолошког становишта, треба поменути само неколико чињеница, које су тесно повезане са његовим антрополошким обележјима.
- БРОЈЧАНА ПРЕМОЋ СРБА на Балкану. Српски народ морао је да се правда да није империјалистички, морао је да се сагне, да се погрби да би био равноправан са осталим балканским народима.
- ГЕОГРАФСКИ ПОЛОЖАЈ је врло значајан: Србија је била трансферзала за све освајаче са истока и запада.
- ЕТНИЧКА, ВЕРСКА, НАЦИОНАЛНА, општа збрка, која је непрекидно стварала сукобе, нетрпељивост и ратове.
- СУКОБЉЕНИ ИНТЕРЕСИ великих сила и светских лобија на Балкану.
- ОСВЕТНИЧКИ НАБОЈ губитника у два балканска и два светска рата.
- Несхватање да у међународним односима доминирају ИНТЕРЕСИ , а не љубав, раније пријатељство и раније савезништво…
- РАСУТОСТ СРБА по целој Југославији где су некада били доминантни, а сада смањени на безначајне остатке некада већинског народа.
- ЕМОТИВНИ ОДНОС према Југославији: Срби су једини сматрали и прву и другу Југославију својом једином отаџбином. Сви други су се осећали као подстанари, или привремени станари (Кардељ). Они су увек имали резервну отаџбину, резервну варијанту.
Стање је, заиста, трагично: Срби спадају у ретке народе, који се од почетка овог века бројчано смањују, док се сви други народи значајно увећавају. За четврт века стопа морталитета биће два пута већа од стопе наталитета; порођаји ће бити све ређи, сахране све чешће; српским градовима шетаће се пензионери и инвалиди; Србе ће и из Србије протеривати као и из Босне, из Крајине, са Косова; сви они који могу, побећи ће из ове земље, производња ће се постепено гасити, живот замирати, стизаће масовно Албанци и Бошњаци да, и без рата, попуне упражњени простор; Београд ће за 80 до 100 година, а можда и знатно раније, постати престоница неке велике Албаније, или уједињене Џамахирије.
Србија и Русија су данас на челу држава у свету са најмањим наталитетом и са највећим бројем легалних абортуса.
Историјски приступ је такође значајан. Својим доласком на Балкан Срби су изабрали најнесрећније подручје за своју историју. Осим Јевреја, ниједан народ није имао тако трагичну судбину. Да није било геноцида над њима, он би данас био бројчана велесила.
Физичко уништавање у ратовима, масовно убијање, повлачење са географских простора, потискивање, протеривање, насилно превођење у друге вере и народе, насилна етничка асимилација - то је историјска лична карта српског народа.
Посебан је случај Далмације. У њој су огромну већину представљали Срби. Најпре су сви они били православне вере, а потом је средином прошлог века дошло до масовног насилног покатоличења. У то време Дубровчани нису знали шта је то "Хрват". То им је било сасвим страно и далеко. Треба се упознати са обимном студијом Никодима Милаша: Православна Далмација.
Српски народ је био народ матица за стварање нових етничких и верских група на подручју Балкана. Сигмунд Фројд је то објаснио у познатој студији ''Тотем и Табу'', по којој синови убијају оца да би дошли на његово место. Касније, наступа покајање, али тада оца више неће бити. До сличног закључка дошао је недавно и Столтенберг изјављујући да је садашњи грађански рат "обрачун Срба против Срба".
Према тврђењима историчара и генетичара, босански и српски муслимани су етнички најчистији Словени. Има више турске крви код Срба, као што код Хрвата, а посебно Словенаца, има много германсаке крви. Зато је овај грађански рат био потпуно бесмислен.
Српски народ је нерпекидно потискиван са својих историјских подручја. Почетком XX века, Срба је било девет милиона, а Хрвата два милиона и деветсто хиљада. У Хрватској - Срба је било 43%. После геноцида над њима у Првом, а нарочито у Другом светском рату, доскора их је било само 12%. Сада се догодила највећа трагедија: протерани су сви Срби из Српске Крајине, из Западне, и из Источне Славоније.
После ове "сеобе" 250.000 људи само из Книнске Крајине, и после ранијих бекстава из Хрватске у време овог грађанског рата, у новој хрватској држави неће остати више од 3% Срба (и само три посланика у парламенту). И то је крај Срба у Хрватској.
Сада се догађа изгон Срба са Косова и Метохије. Већ их је око 250.000 изгнано или је побегло из страха од освете. Остало је само између 50.000 и 100.000, али се и они спремају на бекство.
Срби су по величини били четврти словенски народ (иза Руса, Украјинаца и Пољака). Срби су сада бројчано седми словенски народ, према тврђењу историчара.
Од почетка двадесетог века до почетка овог грађанског рата Срби су се бројчано смањили док су се сви други балкански и европски народи бројчано знатно увећали. За последњих 15 година догодило се ново драматично смањење.
У Титовој Југославији побијено је много Срба интелектуалаца и "капиталиста". Тај режим није имао благонаклон став према Србима. Само у првом налету комунисти су побили триста хиљада Срба. Преко триста хиљада Срба прогнали су Албанци са Косова, а о томе се није смело говорити. То је све доскора била табу-тема.
''Српски народ мора престати да буде дежурни кривац'' био је наслов мог чланка у ''Политици'' још из 1988. године. Ту грбу кривца Срби и данас носе и носиће је још врло дуго због постојања два аршина светске правде.
Дакле, много је разлога који могу довести до ''послењег одласка српског народа из историје''. Тај свечани одлазак обележиће ''посмртна демографска звона'', јер су Срби изгледа изабрали демографску смрт као начин одбране од оптужби свих (бело)светских и наших лобија за све грехове овог света, и за оне које су починили, и за оне које нису починили.
КАКО СПРЕЧИТИ ОДЛАЗАК СРПСКОГ НАРОДА
ИЗ ИСТОРИЈЕ И ЗАШТО СРБИ НЕСТАЈУ
Србија је вишенационална и мултикултурална заједница. Она носи име (Србија) према Србима, најмногољуднијем народу. До половине 20. века они су представљали апсолутну већину у односу на друге етничке групе.
Према Павлу Шафарику (''Словенски народопис''), 1844. тадашњих "Југословена" било је укупно 7,248.000, од тога Срба 5,294.000, Хрвата 801.000, Словенаца (Винда) 1,530.000. Сви Хрвати и Словенци су католици, а Срби су подељени: православних је 2,880.000, муслимана 550.000, католика 1,640.000.
У светским и грађанским ратовима на Балкану, а и због беле куге, Срби су се рапидно бројчано смањивали. То показују следећи подаци. Срба је према пописима стновништва било у Србији године 1961. - 74,6%, 1971. - 71,2%, 1981. - 66,4%, 1991. - 63%. Попис из 2002. године није укључио Космет. Са њим, било би бар још неколико процената мање Срба.
У 20. веку 4 милиона Срба је убијено и 4 милиона расељено по целом свету. И још три Србије убијене су у акушерским клиникама. Уништена нам је економија, на ивици смо беде и сиромаштва, села су нам испражњена, деце је све мање, а старих људи све више, брак и породица су у дубокој кризи.
Постали смо један од најстаријих народа на планети (у првих десет). Према попису становништва из 2002. године, од 161 општине (без Косова), у 131 општини становништво се налази у дубокој (просек преко 41 године) и у најдубљој старости (просек преко 51 године). Албанци са Косова у просеку су млађи од 30 година. Има српских села где више нема никога, или само са једним или два становника. Од 1950. године до данас насеља у Србији до 500 становника смањила су се за 90%, до 1000 становника за 80%, а до 5000 – за 63%. То показује да су наша села готово нестала.
У најмлађу групацију ''демографска зрелост'' спада само једна општина – Прешево, са просечном старошћу око 30 година. Овде живе углавном само Албанци. У нешто старијој групи ''праг демографске старости'' налазе се Бујановац, Сјеница, Тутин и Нови Пазар. И овде живи претежно несрпско становништво. Просечна старост овде је од 32 до 35 година.
Према демографу мр Горану Пеневу у 181 насељу у Србији и Војводини нема ниједног лица млађег од 20 година. То су, углавном, мања насеља, али су и она некада била велика, пуна деце и живота.
Упоређивање старосних група у 1950. и 2000. години у Централној Србији, Војводини и Косову, показује, такође, драстично старење у прва два региона и велику разлику у односу на Косово. Тако, од 0 до 16 година 1950. године било је у Централној Србији 28,1%, у Војводини 26,0%, на Космету 41,8%. У 2000. години удео лица од 0 до 16 година изгледао је овако: Централна Србија 16,6%, Војводина 16, 9%, а Космет 34,2% .
Старијих од 65 до 80 година било је 1950. године у Централној Србији – 5,5%, у Војводини – 6,7%, на Космету 5,0%. У 2000. години старијих од 65 година било је: Централна Србија 16,1%, Војводина 20,4%, Космет 5,3%.
Од 25 округа у Србији, њих пет је „на самрти“, док у околини Ниша, Куршумлије и Врања, постоје села где пописивачи ''нису забележили појаву становништва'' (Вукојевац, Плаћковица, Коритњак, Репушица, Јаворје). Таквих села има још доста широм Србије. У селу Доброселица, општина Рековац, у последњих педесет година није рођена ниједна беба. Ускоро ће цео Левац, из кога потичу моји преци по оцу, остати без становника, према предвиђањима демографа.
У варошици Багрдан, близу Јагодине, у 2005. години није било ниједног ђака. Нема више ђака и у многим другим селима. Многе школе су затворене. Тужна је прича о једном једином ђаку у селу Доњи Бранетици, на домак Сувобора и Рајца. Средином прошлог века ту је било око 75 ђака. Када је подигнута 1938. године имала је 63 ученика.
Иако се Војводина мало опоравила због дошљака, у источним општинама је стање исто, или горе, него у Централној Србији. Све скупа, у 26 војвођанских општина забележен је пад становништва, у другим општинама спречена је демографска катастрофа искључиво миграционим кретањима из Хрватске, Босне и Херцеговине, па и са Косова.
''Бајковиту салашку идилу, опевану у песмама тамбураша, сваким даном замењују суморне слике. Ових дана, рецимо, мештани Мошорина су преко медија позвали потенцијалне снахе да 'баце поглед' на њихових педесетак момака који су остали у селу да обрађују земљу, али не могу да се ожене, јер њихове младе мештанке листом одлазе у град. Зато је у Мошорину све мање рођене деце.'' (С. Живковић, ''Политика'', 18. 04. 2003.).
Много горе стање је у источној Србији. То је далеко најстарије подручје у Србији. ''Бела куга'' овде је традиција. Побачаји су деценијска пракса, чак и убиство рођеног детета, ако је случајно дошло као вишак, као непожељно. Богати домаћини овде имају само једно дете. Али, имају огромне луксузне кућетине које су подигли новцем који су зарадали као гастарбајтери.
У неким насељима источне Србије становништво је старије од 60 година, а у свим окрузима у Србији радно активни пољопривредници имају у просеку 54. године.
Сваке године у централној Србији (без Косова) умире један град од 30.000 становника, у Војводини град величине Сремских Карловаца, а на Косову се рађа град од 35.000 становника. Ускоро ће умирати и много више.
Пољопривредно становништво 1948. године чинило је 72% од укупног становништва, 1991. само 17%, а сада је сасвим маргинална група. Најстарије становништво живи у насељима ''високог степена руралности''. То су пиротски, зајечарски, београдски, нишки, средње банатски, јужни и севернобачки, шумадијски и моравички округ, где просечна старост износи 54 године.
Дакле, убрзано старимо. Осам омладинских и студентских организација сачинило је обимну студију о положају младих у том остарелом друштву. Они су утврдили да се природни прираштај у периоду од 1900. до 2000. смањио за 87%. и да је у том периоду дошло до четири пута бржег пада наталитета од морталитета. Млади између 15 и 27 година чине 18% укупног становништва.
Током деведесетих година, као последица пада наталитета, у први разред основне школе уписивано је годишње мање од 20.000 првака. Тај број се сваке године смањивао. 98,3% ђака по завршетку основне школе уписује средњу школу, а матурску диплому добије 84,9% средњошколаца. Стање у високом образовању је другачије: само три од десет студената заврши студије, а само један од десет стиче диполму на време. Просек студирања на универзитетима у Србији и Црној Гори је 8,6 година.
Процењује се да је око 500.000 младих и образованих у последњој деценији двадесетог века заувек напустило земљу. Међу њима има више од 40.000 високо образованих између 30 и 36 година. На пример, само из два научно-истраживачка института ''Винча'' и ''Михајло Пупин'' емигрирало је више од 900 истраживача. Узимајући у обзир трошкове њиховог школовања, држава је за све њих изгубила 24 милијарде долара. Тај одлив ''труста мозгова'' није се ни данас, дакле, после 5. октобра 2000. године, зауставио, чак се и повећао.
Србија пролази кроз најтеже тренутке у својој историји. Није реч само о томе да се српски народ убрзано топи као ''свећа која догорева'', већ је реч и о огромним тешкоћама оних који су још у животу. У Србији има 800.000 инвалида, укупно 1.200.000 лица са сметњама, најмање 400.000 стерилних. Сви они траже помоћ. А колико је само на ивици лудила, неки са ''вијетнамским синдромом'', неки са распуклом душом? Ускоро ће многи несрећници стајати у реду за болницу ''др Лаза Лазаревић''.
Попис из 2002. године најављује ''последњи одлазак српског народа'' из историје.
Врло су реалне претпоставке аналитичара да ће у наредних четврт века из Србије сваке године одлазити врло много младих интелектуалаца. Према неким истраживањима, чак до 75% жели да оде, међу њима, 95% младих талената.
Може се догодити да ову земљу спашавају малолетнице. Све је више малолетница које рађају децу. Тако, у шабачком крају само у последња три месеца 200., године, породило се 36 жена млађих од 18 година, а од њих је 15 испод 16. година. Једна је млађа од 14 година.
Резултати показују да је Србија током деведесетих година веома остарила, Тако је становништво централне Србије, у периоду између два пописа (1991-2002) у просеку старије две и по године. 1991. године просечно стара особа имала је 37,6 година, а априла 2002. године 40,3. Слично је и у Војводини: 37,6 – 39,7. За тако кратак временски период то је погубан податак.
Значајне разлике огледају се и у заступљености деце предшколског узраста. На попису 1991. било их је око 8,5%, а 2002. године само 6,6 %. И младих до 20 година било је 1991. године 26%, а 2002. – 22%.
У овом времену број старијих од 60 година знатно се повећао: од 18% у 1991. на 25% у центалној Србији и 22% у Војводини. Очито је да ужа Србија у последњим годинама брже стари од Војводине.
Општа популациона криза одражава се и на бракове. На пример, у 1953. години на 1.000 становника било је десет бракова, а према попису из 2002. само 5,6 бракова. Поред тога, и овако смањени број процентуално се много мање опредељује за брак. То се види из податка да међу мушкарцима од 20 до 39 година старости, више од половине њих није ступило ни у први брак.
Када се упоређују град и село, у селима, у просеку, више је ожењених него у градовима (63 према 58%), као и мање неожењених (21 према 26%), и мање разведених (2,5 према 5%). Због веће покретљивости и већих слобода, у граду има много више алтернативних бракова, неформалних, привремених веза. У граду, због потребе за стицањем образовања, знатно се касније ступа у брак. Брак више није тако популаран као некада, не само зато што је то европски тренд, већ и због сиромаштва и економске несигурности.
У знатном су слабљењу и емотивне везе унутар брака и породице. Све мање је присности од рођења па до зрелости детета. Запослена мајка нема много времена за дете. То се огледа и у начину исхране новорођенчади. Дојење је ''еликсир живота''. Наше жене нису прихватиле тренд у западним земљама да се треба вратити најздравијем начину исхране беба, дојењу детета до прве године.
Која је цена еманципације жене? Закључак је дала проф. Марина Благојевић: ''Високо образовање и успешност жена управо су пропорционални њиховом мањем броју склопљених бракова, мањем броју деце и чешћим разводима тако да успех жену у патријархалном окружењу, уз сва друштвена признања, истовремено и маргинализује, како у односу на друге жене тако и у односу на мушкарце''. Још ригорознију слику дао је Хамфри институт у Америци. Од свих радних сати у свету, жене раде две трећине, од свих прихода примају једну десетину, а поседују свега један проценат светског богатства. Злобници ће, међутим, приметити да је феминистичка ''револуција'' ''појела'' своју децу, те да су припаднице лепше половине човечанства упале у замку сопствених очекивања и узалудних покушаја да се прилагоде фабрикованом идеалу ''супержене'' од које се очекује да савршено функционише на оба ''бојна поља'' породичном и професионалном.
Управо, 21. век ће извршити демитологизацију ''супержене'', јер ће је ставити пред дилему: или породица, или запослење. Потпуна друштвена еманципација жене убија мајку, убија децу, то је крах постиндустријског друштва. Цена еманципације жене је: ''успешна, а сама''. То је крај овог цивилизацијског циклуса. Жена не може да буде успешна и да рађа. Осим тога, систем вредности више нема у фокусу децу као услов друштвене промоције. Када нестану деца, као у многим развијеним земљама, тај празан простор попуњавају обојени и други народи са много деце. Одлазе стари и заморени народи, долазе млади. То је разрешење дилеме о томе да ли је примарна биолошка, или друштвена подела улога између мушкарца и жене. Увек побеђују природни над друштвеним законима.
Можда би решење ове дилеме било, да се жена уздигне изнад конвенција друштва и да буде слављена и обожавана и као мајка, да се она стави на исти трон који има интелектуалка, чак и на много виши. Само на тај начин постиндустријско друштво може се и даље развијати у више облике друштвености.
НЕСХВАТЉИВА НЕМАРНОСТ
Постоје понекад таква времена која се сматрају пресудним за опстанак једног народа. У српској историји могли би се означити Косовски бој из 1389. године, Први и Други устанак, Први и Други светски рат, Титова лукава политика према Србима, грађански рат у бившој Југославији и вероватно 5. октобар 2000. године када је народ свргнуо са власти полувековне диктаторе. Сигурно има још значајних датума које би требало навести као преломне у српској историји, нарочито, одлазак младог Растка Немањића у Свету Гору, чиме је скренуо историју у једном смеру који и данас следимо. Али, то није наша тема.
Значајне су две чињенице које треба поменути. Прва је да се важни датуми везују за неке трагичне догађаје, и друго, српски народ има ту слабост да не може увек на време да препозна значај тих преломних тренутака, па често крене погрешним путем са кога нема повратка. Као такви датуми могу се навести: атентат Гаврила Принципа због кога је 58,6% само мушке популације настрадало у Првом светском рату. Од тога се Србија никада није опоравила. Слично је и са 27. мартом 1941.: ''боље рат, него пакт, боље гроб, него роб''. Пашић је касније рекао да је Гаврило Принцип пуцао у Србију, а не у принца Фердинанда. Кнез Павле је због потписивања Тројног пакта интерниран на далеко острво Маурициус и сатанизован све до данас, а спасао би близу два милиона настрадалих од Немаца, усташа и од Тита. Само у ова два догађаја спасли би 4 милиона мртвих у два светска рата и четири милиона побеглих из Србије због кобних историјских заблуда.
Слично нам се догодило и са Милошевићем. Успео је да превари целу нацију и да нас доведе до четири изгубљена рата, до пљачке, беде, катастрофе и дна пакла… и до специјалног суда у Хагу за Србе, наводно, за наше ратне злочинце. Милошевић је успео да нашој несрећи дода још неки милион изгинулих, протераних и побеглих Срба.
Већина грађана је свесна трагике у којој се нашао српски народ. Многи су свесни и да као народ полако ишчезавамо и да нас за 50 до 100 година више неће бити ни у матици, а ни у дијаспори. Свакодневно, научници, стручњаци, штампа, радио и телевизија износе доказе о нашем трагичном положају. Могло нас је бити најмање 25 милиона, а има нас у матици само 6.200, заједно са избеглицама и прогнаним Србима. Од 1900. године смањили смо се за више од 20%, а Албанци су се увећали за 700%. Сувишно је понављати да ћемо брзо остати без омладине, а за пола века и без народа. Протериваће нас из срца Шумадије, као што су нас протерали из Хрватске, БиХ и са Косова.
Највећи узрок наше несреће су управо ти кобни, кључни погрешни потези наших државника.
Садашња власт ужива привилегију да она није крива за ову катаклизму Срба, или бар да није ничим допринела да до тога дође. Многи су се и борили последњих 20-30 година да збаце режим који нас је у свету унизио и сатанизовао. Зато би ова власт морала да има више слуха за оне понорнице које се крећу испод површине и које могу једног дана да поплаве ову земљу.
Основна покретачка снага треба да буде питање: шта је у овој земљи Србији, у овом тренутку, најважнији задатак?
Митеран је у свом програму за оздрављење француске нације навео четири премисе: омладина, породица, друштво, економија.
Наша држава поставља, такође, четири премисе: економија, економија, економија и економија, са врло мало социјалних програма, али не за децу, него за социјално угрожене грађане. Нешто мало је учињено и за децу, али је то кап воде у океану.
Дакле, први задатак овог друштва треба да буду деца. Ако би поставили редослед вредности, он би могао да гласи: деца, деца, деца и опет деца. Без њих нема нам будућности. Неће бити више ни овог народа. Нетачна је тврдња да ћемо касније то решавати, када решимо текуће проблеме и када будемо богатији. ''Касније'' не постоји у реду вредности. Потребно је то учинити сада и одмах. Ми смо последња генерација која може спасити српски народ од биолошке смрти. Да је Косово и стварно остало у саставу Србије, већ ова деца која се сада рађају, била би национална мањина. Јер, већ једну деценију не постоји природни прираштај српског народа. Али, административне границе нису никаква сметња да се један народ који се сваких двадесет пет година удвостручује, шири и изван нацртаних граница. Сведоци смо шта нам чине сада на Косову. А сутра у Србији?
Невероватна је немарност да ми немамо Министарство за породицу. Немамо ни политику обнављања становништва. Породица, деца, мајке и очеви су ''социјала''. На челу социјале – економиста...
Још једна заблуда: Србија је држава грађана, а не српског и других народа... Није важно да ли ће овде живети Енглези или Кинези, Албанци или Бошњаци. То је теза светског глобализма да је цела планета ''једно велико село''. Патриотизам и глобализам никако нису противници, али без једног нема ни другог. Сваки народ, као и сваки човек, има право да се лечи када озбиљно оболи. А деца су потребна овом народу да би се излечио од самоубилачког комплекса. И то много деце. Само четврто дете може да спасе Србе од изумирања.
проф. др Марко Младеновић
БИОГРАФИЈА ПРОФЕСОРА ДР МАРКА МЛАДЕНОВИЋА
МАРКО МЛАДЕНОВIЋ је рођен 1928. године у Јагодини. Основну школу и гимназију је учио у родном месту, у Јагодини, и Нишу. Матурирао је 1946. године у Светозареву (Јагодина), када се уписао на романску групу Филозофског факултета у Београду. Убрзо је прешао на Правни факултет, на коме је - као ванредан студент - дипломирао 1950. године, за две године.
Почео да ради још као студент, 1947. године. Прво запослење му је било у Министарству социјалне политике Србије. Радио је, потом, у Министарству рада Србије, а онда у Обласном народном одбору у Ужицу. По дипломирању, Младеновић је постављен за приправника Среског суда у Светозареву, да би, после годину дана, био изабран и за председника Суда. Крајем 1957. године поново се враћа у Београд, где се запошљава у Секретаријату за здравство и социјалну политику Савезног Извршног већа. Наредне године је изабран за асистента на предмету породично право на Правном факултету у Београду. Звање доктора правних наука Младеновић је стекао 1962. године - тезом ''РАЗВОД БРАКА''. Прошавши сва звања, Младеновић је за редовног професора изабран 1974. године. Поред ПОРОДИЧНОГ ПРАВА, предавао је и - СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ, СОЦИЈАЛНУ ПОЛИТИКУ И СОЦИЈАЛНИ РАЗВОЈ.
Оснивач је смера за Социјални рад и Социјалну политику на Факултету политичких наука у Београду. На овом смеру предавао је ПОРОДИЧНО ПРАВО, СОЦИОЛОГИЈУ ПОРОДИЦЕ И ДРУШТВЕНУ ЗАШТИТУ ПОРОДИЦЕ.
Био је директор института за социјалну политику и института за правне и друштвене науке Правног факултета у Београду. Учествовао је у оснивању Геронтолошког, Дефектолошког факултета и одговарајућих института. Никада није имао значајније политичке функције.
Његов научни рад посвећен је правним, социолошким и свим другим аспектима науке о породици. Први је поставио теоријске и методолошке основе Социологије породице, развивши је у целовит систем. Исто тако, засновао је и као посебну научну дисциплину - Друштвену заштиту породице.
Такође, у светској правној литератури се сматра најважнијим заступником познате теорије о "браку као уговору'', према којој брак све више прераста законске регулативе, претварајући се у слободни уговорни однос.
Учествовао је на већем броју међународних научних скупова од САД до Јапана са (уводним) рефератима. У бившој и у садашњој Југославији председавао је или имао уводне реферате на многим научним и стручним скуповима. Сматра се творцем Закона о браку и породичним односима.
Објавио је велики број научних и стручних радова у више књига. Број чланака, приказа, есеја, студија, полемика, вероватно премаша број од 300.
Објавио је капитално дело "Породично право" у два тома (око 1.300 страна).
Најважније научно дело Младеновића је "Породица у пост-социјалистичким земљама"), са два сарадника. Монографија је објављена 1998. на енглеском језику, у издању Макс-Планк Института у Хамбургу у оквиру Међународне енциклопедије упоредног права.
Члан је већег броја научних организација, како у земљи, тако и у свету. Члан је више уређивачких одбора, научних и стручних ревија.
Кандидован је два пута за члана Српске академије наука и уметности. Другу кандидатуру сам је повукао. Својим чланцима у листовима и часописима присутан је четири деценије, као публициста, у јавном животу. Одиграо је значајну улогу у националним и политичким превирањима у Југославији и у Србији, посебно својим прилозима које је објављивао у "Политици", НИН-у и "Борби". Те чланке сакупио је у две књиге: "Буђење српског народа" и "Не плачи уклета земљо". Предлаган је 1997. године, као независтан кандидат, у идеалну Владу Републике Србије за министра за породицу.
У време кризе у Југославији упутио је поруке Конгресу САД и Европском парламенту и добио одговоре. Његов чланак, објављен у листу "Политика", "Српски народ мора престати да буде дежурни кривац" проглашен је, у специјалном издању "Политике", за најбољи текст о "српском питању". Упутио је два писма и председнику Слободану Милошевићу, под насловима "Драги Слободане" (НИН, 1991.) и "Поднеси оставку" ("Борба", 1992.).
За свој научни, педагошки и јавни рад, добио више признања. Поред осталих, добитник је Октобарске награде Града Београда, награде "Светозар Марковић" и Специјалне награде Србије за допринос у развоју теорије и праксе социјалне политике.
После тридесет година бављења искључиво научним радом, посветио се и књижевности. Још у младости је писао песме, да би се књижевности вратио тек када је напунио пола века живота.
До 1996. године објавио је шест романа и осам збирки песама, као и путописну прозу "Србија у Канади" и дневник "Деца пакла".
Крајем 1996. године објавио је "ИЗАБРАНА ДЕЛА" Из књижевности у десет књига (око 4.000 страна). После тога објавио је још неколико књига из књижевности.
Драгољуб Стојадиновић, познати књижевни критичар, објавио је 1998. године монографију о научнику и књижевнику Марку Младеновићу, са насловом "ИЗМЕЂУ МИТА И ЗАКОНА - о књижевном делу Марка Младеновића".
Милош Јевтић, публициста, објавио је недавно књигу разговора са Марком Младеновићем.
АМЕРИЧКИ БИОГРАФСКИ ИНСТИТУТ доделио је Младеновићу престижну награду ЛИЧНОСТ ГОДИНЕ - 2000.
У 2002. години добио је златну Америчку медаљу части.
У јануару 2003. године на Правном факултету у Београду, на Оснивачкој скупштини изабран је за председника Удружења грађана ''ОПСТАНАК'' за борбу пртив ''беле куге'' и за биолошки опстанак српског народа.
ЗАШТО МАЈКО
Зашто чупаш младо воће
Зашто не даш да се родим
Кад остариш мајко ко ће
По том свету да те води
Зар од мене имаш штете
Зар не чујеш моје крике
Ја сам мајко твоје дете
Ја сам слика твоје слике
Човек тежи својој слици
За опстанак бој се бије
Не знаш да су на клиници
Убијене три Србије
Видиш ме на ултра звуку
Ломе кости и прстиће
Главу груди ногу руку
Убијају живо биће
Ја сам мајко божје дело
Ја сам мајко клица света
Мој кревет је твоје тело
Моја кућа је планета
И кад једном будеш сама
Неће цвеће да ти цвета
Сећаћеш се у сузама
Нерођеног свог детета
Тада мајко бићу птица
Мртвом руком миловаћу
Сузе с твога свелог лица
И од туге заплакаћу
Убила си мајко мила
Много славних великана
Место њих из твога крила
Изникла је сува грана
На капији раја стоји
Да је дете сунце света
У космосу не постоји
Ништа лепше од детета
Марко Младеновић
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na svakom dobromislenom komentaru!