Умјетничка породица Совиљ
ФЕНОМЕН КАКАВ СЕ НЕ ПАМТИ
Иако су четворица умјетника из породице Совиљ, отац и синови, већ готово пуне три деценије присутни на нашој савременој ликовној сцени, појединачним самосталним и учешћем на колективним изложбама код нас и у свијету, изостало је, нажалост, њихово заједничко иступање. Таквих покушаја је већ било, посебно током посљедњих неколико година, али су сви пропали, из разлога субјективне али и објективне нарави.
Лишени амбиције да се овако наметну, Совиљи су прижељкивали и чекали своју прилику. Требало је још-да средина и појединци у њој сазру, да се отворе, да признају ''феномен Совиљ'' и да га афирмишу, феномен какав не памти, не сама наша даља или ближа историја ликовних и примијењених умјетности, него и других народа или средина.
Совиљи потичу имају двије отаџбине, ону са сликарском традицијом и отаџбину сликарске традиције, наслијеђену од претка којег не памте. Они су свој род издвојили од ма каквог или којег другог. Ако и јесу у нечему међусобно различити, они су своја врста и ма какво били или нам се чинило оно њихово спољње, њихов унутрашњи свијет је сложен, строго уређен, непогрешив, креативан и посебно бескомпромисан у било којем смислу, нарочито када је у питању њихово дјело.
А све је почело, одмотало се прије пуних шест деценија дјеловањем оца Милана. Спознаје о његовом сликарском опусу нагоне ме да кажем, у већ неколико оваквих и сличних овој прилици, да ћемо у Републици Српској остати без класика и савременика изворне умјетности. Вјеровала сам да ће временом средина иницирати институције културе и појединце у њима да уђу у процес препознавања стаза и идеја-водиља наше изворне умјетности и идентификовања њених представника. Тако би, вјеровала сам, овај род наше савремене ликовности био институционализован, како је то у Србији и свијету већ одавно учињено.
Изворну умјетност као дио плуралитета савремених ликовних токова, немоћна и неспремна јавност и ликовна критика, у складу са својом трендовском нарави, тешко су прихватали. Човјекољубље и искреност, њене основне компоненте, свјесно су гурнули на маргину признатог. Искривљених и помјерених професионалних визура они су тешко могли да препознају суштину спонтане осјећајности коју у оквире савремене умјетности, замагљене или уморне интелектуалним, враћа или уноси изворна умјетност.
Потекао из скромне средине, са обронака Грмеча, Милан Совиљ као да је предодређен за оскудан живот. Од раних момачких година и деценијама затим он ради као пружни радник и чувар пруге. Тешко, испразно и безбојно животарење га не задовољава и он налази излаз из те тамнице у љубави, фантазији, поезији и сликарству. Они постају лице Милановог живота, а ону другу његову страну, наличје живота он похрањује уз пругу.
Милан Совиљ је човјек и сликар који нам отвара душу, уводи нас, допушта нам да учествујемо у његовом животу, посебно онда када му се приближимо на људски и притајено професионални начин. Тако препознајемо поводе за његову слику, који леже у раскошном преплету сна, легенде и јаве, али и њен сиже, којег умјетник црпи из властитих дубоких извора, у којима се напајају његови пејзажи, мртве природе, жанр, алегорије, портрети.
Он полази од реалног, али га наивност тјера да је изневјери. Не слика оно што види, већ оно шта и како зна , а у складу и по диктату инстинкта и срца. Без жеље да копира реалност, Милан Совиљ спонтано долази до новог квалитета. Занемарује перспективу постављањем једног елемента (лист, цвијет) повише другог и они се привидно удаљавају у дубину. Величину представљеног наш сликар не одређује према удаљености него према сентименталном утицају. На његовој слици свијет је непомичан, израз је укочен, пролазност вјечна. Милан Совиљ свим својим сликарским срцем воли детаљ. У пејзажу је то најчешће лист, али и његово цвијеће је тако чудесно индивидуално. У букету или бокору насликаних цвјетова сваки је апсолутно јединствен. Он прецизира физиономију сваког листа, цвијета, птице, лептира и тако их претвара у својеврсне портрете, а цјелина слике тиме поприма фантастичан изглед, далек од реалног, онаквог каквог га ми видимо.
Композицију унутар дјела он гради, тачније она произилази из умјетниковог инстинктивног осјећања ритма. Он тражи, нађе лијеп детаљ и онда га у заносном ритму бесконачно варира, све док не створи импресију или утисак којем тежи. Густи зелени листови, гране, рајске птице на његовој слици под називом ''Птице у пејзажу'', из 2000. године, премрежиле су неразмрсивим преплетом површину платна. Све то ствара утисак необичности, раскоши, сјаја, мировања, тајне живота. Ритам Миланове слике прилагођен је сижеу. Расподјела свјетла и сјене, мање или више испуњене партије слике, затворена позадина, исцртавање детаља, њихов распоред по површини, ограничен размак тонова и валера, наглашена доминантна симфонија тонова, свјетлост која излази из утробе слике, све ово приближава слику Милана Совиља фином, густом ткању веза, запамћеног са грмечких сватовских пешкира.
Основни акорд већине Совиљевих слика чине тонови зелене, жуте, модре, ружичасте и посебно љубичасте, која му, како сам каже, омогућава да створи атмосферу на слици.
Опасност за слику Милана Совиља могла би да проистекне из понављања већ изречене поруке. Његова слика би се тада завртјела у кругу у којем би наш умјетник нашао уточиште за своје носталгичне успомене и гдје би стално понављао своје снове. Сигурна сам да слика Милана Совиља неће ово да доживи. Јер, његов ментални пејзаж се не сужава, он се шири. То доказује његова слика, увијек нова, другачија, иако је наш сликар ушетао у девету деценију живота.
Сликарство Милана Совиља, иако чаробно, ограничено је тијесним простором или обимом. Он куца на само једна врата, врата срца, па је присиљен да се креће уском стазом, далеко од пута којим се крећу његови синови.
За разлику од многих сличних, приједорска породица Совиљ допушта својим синовима Радомиру-Радету (1953), Веси (1954) и Зорану (1965) да бирају између ''сигурног заната'' и њихових умјетничких склоности. Подржала их је у часу када су се они одрекли њихових раних или првобитних интересовања или опредјељења за техничке, правне и богословне науке, свјесна да их је физичко и духовно насљеђе дефинитивно одредило.
На студије умјетности први се упутио Радомир. Послије завршених оваквих наука у Београду, враћа се и одмах 1980. године приређује прву и једину самосталну изложбу својих радова у приједорском Позоришту. Затим учествује на још неколико колективних изложби и онда се повлачи.
Цртеж и класична штафелајна слика постају и остају Радомиров свијет у којем он налази уточиште, гдје, којима исповиједа своје креативно. А оно, како се године смјењују, постаје све изолованије од спољњег и окренуто његовом унутрашњем. Радомир сублимише у себи све појединачне и опште, најприје своју драму свијета и властитог времена. Одлучно свој, он се унутар штафелајне слике значајније помјера у начину властитим искуством о савременом. Све чешће, у своју нову или сада другачију слику он уводи понешто из ранијих искустава историје умјетности, детаље или дијелове пећинских цртежа, ренесансе, симболизма, експресионизма и тако гради својеврсни психограм.
Дуге ноћне шетње улицама, загледање у тамне и љубичасте воде које путују, само су покушај Радомира Совиља да се ослободи страшне унутрашње тензије, произашле и засићене климом безнађа, биједе, насиља у друштву и времену у којем он јесте, у којем јесмо, а који су се окомили и срушили на човјека. Својом нарави Радомир појачава интроспекцију и све више или значајније се удубљује у себе. Рујући све дубље по свом немиру, он налази себе. Умјетникова поносна природа крије своју тјескобу, сликајући лица свог времена.
Простор, површина слике Радомира Совиља је пуна, засићена драмом. Слика се динамизује детаљем који истиче или наглашава смисао цјелине. Условно фигурална форма у својој цјелини доведена је скоро до свог непостојања фигуре испражњеном тјелесношћу од напора да се цијело биће пренесе у важност главолике форме са полуотвореним устима, којим се визуелна сугестивност представљања цијелог (његовог) тијела у крик доводи готово до његове чујности. Крик ћутње се појачава знаковним, словним симболима, који само привидно обликују пејзаж у који се фигура утапа или се из њега помаља.
Оваква слика представља за Радомира Совиља рјешење, средство за излаз из његове унутрашње тегобе или његовог окружења, који га спутавају, гуше. Једино шта он као човјек може да да од себе је да нам покаже или саопшти застрашујући крик властите немоћи свијета у њему за комуникацијом са свијетом око њега. Тај крик ''слушамо'', ''чујемо'' кроз нијема уста главолике форме на слици.
Овако испуњен простор слике Радомира Совиља распет је у наговјештају краја. Да такво стање драматичности не би прерасло у драму, одједном, у неком од углова или на некој од партија слике издваја се цвијет, песонификација живота, који тече у њему и његовој слици даље. Цвијет, детаљ је призив на живот. Осјећамо ту још и задржани живи позив човјека који би своју унутрашњу слику, често обликовану у маску, радо одбацио, одрекао је се, како би његово унутрашње живјело у складу са спољњим. Али, све ово само накратко, док се Радомир Совиљ поново не побуни изнутра, док га не преплави размишљање о уклетом питању битисања њега у њему и његовом времену.
Иако се Весо Совиљ још као студент Академије ликовних уметности у Београду, 1980. и 1981. године, представио самосталним изложбама које „се и данас памте“, године затим тјерају га да понавља да је умјетник данас егзистенцијално чудо. У времену којем не треба елитна култура, у којем је умјетник без атељеа, стана и тржишта, Весо Совиљ, без свих ових предуслова, својим дјелом или дјеловањем свједочи о посебности и спремности аутентичног учествовања у свијету којег кроз своје дјело не интерпретира, не мијења га као таквог већ га уређује по мјери властитог креативног.
Истражујући у више или различитим медијима, Весо Совиљ прави избор. Свој став он гради према простору, који је за њега увијек, којег он преиначује или уређује у својеврсне ''вртове културе-културолошки просто'' визуелно осмишљене изнутра. Они су увијек обојени призивом на улазак у, како би се простор потпуно култивисао присуством, прије свих других, онима у којима је жив сензибилитет, сличан или сродан оном његових вртова.
Испитивањем медија Весо Совиљ снажном унутрашњом редукцијом ствара ситуацију када се сам материјал са својим сензибилним дејством препознаје и издваја као рад. Гранична редукција често умјетника води у чисто ментално подручје, дакле, у излазак из домена визуелног и улазак у сферу визибилног.
Зоран Совиљ завршио је Академију ликовних умјетности у Сарајеву код професора Младена Колобарића, Радмиле Јовандић-Ђапић и Чедомира Костовића.
Зоран Совиљ на почетку усваја компромисан и одмјерен поступак композиције и декоративни дизајн потпуно потчињен снагом разума. Језик дизајна по природи рационалан срећно се преклопио са таквом природом умјетника. Зоран Совиљ најчешће тако ради нека своја рјешења, а најприје знак. Реализацији претходи дуго промишљање, без унутрашњих потреса или накнадних дилема. Чиста, увијек концизна графичка рјешења Зорана Совиља по правилу сугеришу и тако одишу или стварају утисак снаге.
Упорна, истрајна, радна, нарав изоштреног чула Зорана Совиља сабрала је на више начина, различитим путевима или средствима грађу свијета и неопходне податке, а његова духовна слобода изабрала је по аутономији креативне игре, при чему је умјетникова игра комбинација захтјева и слободе, правила и спонтаног дјеловања.
Умјетник дизајна Зоран Совиљ је човјек разума, функционалног размишљања. Зоран Совиљ је и сликар, човјек израза, осјећања и интуиције. Он, дакле, слиједи двоструки стваралачки пут ''подјеле у јединству'' и душе и креативног подједнако. Кључ Зорана Совиља је дијалектички: динамика непрестане креативности помоћу самонегације (дизајнер ''негира'' сликара, сликар ''негира'' дизајнера) и бори се за фузију, синтезу и унапређење свога рада као синтезе, при чему биполарност чини или представља јединство циља.
Обједињена и показана активност или дјеловање четворице Совиља потврђује њихове снажне појединачне креативне личности али и блискост њихових сензибилитета, без обзира на медиј којем се приклањају. И још, потврђује се да се српски геније, још једном, оплодио у свој својој издашности и раскоши. Он се поклонио и нама, јер живимо вријеме и дјело умјетника породице Совиљ.
Данка Дамјановић
ФЕНОМЕН КАКАВ СЕ НЕ ПАМТИ
Иако су четворица умјетника из породице Совиљ, отац и синови, већ готово пуне три деценије присутни на нашој савременој ликовној сцени, појединачним самосталним и учешћем на колективним изложбама код нас и у свијету, изостало је, нажалост, њихово заједничко иступање. Таквих покушаја је већ било, посебно током посљедњих неколико година, али су сви пропали, из разлога субјективне али и објективне нарави.
Лишени амбиције да се овако наметну, Совиљи су прижељкивали и чекали своју прилику. Требало је још-да средина и појединци у њој сазру, да се отворе, да признају ''феномен Совиљ'' и да га афирмишу, феномен какав не памти, не сама наша даља или ближа историја ликовних и примијењених умјетности, него и других народа или средина.
Совиљи потичу имају двије отаџбине, ону са сликарском традицијом и отаџбину сликарске традиције, наслијеђену од претка којег не памте. Они су свој род издвојили од ма каквог или којег другог. Ако и јесу у нечему међусобно различити, они су своја врста и ма какво били или нам се чинило оно њихово спољње, њихов унутрашњи свијет је сложен, строго уређен, непогрешив, креативан и посебно бескомпромисан у било којем смислу, нарочито када је у питању њихово дјело.
А све је почело, одмотало се прије пуних шест деценија дјеловањем оца Милана. Спознаје о његовом сликарском опусу нагоне ме да кажем, у већ неколико оваквих и сличних овој прилици, да ћемо у Републици Српској остати без класика и савременика изворне умјетности. Вјеровала сам да ће временом средина иницирати институције културе и појединце у њима да уђу у процес препознавања стаза и идеја-водиља наше изворне умјетности и идентификовања њених представника. Тако би, вјеровала сам, овај род наше савремене ликовности био институционализован, како је то у Србији и свијету већ одавно учињено.
Изворну умјетност као дио плуралитета савремених ликовних токова, немоћна и неспремна јавност и ликовна критика, у складу са својом трендовском нарави, тешко су прихватали. Човјекољубље и искреност, њене основне компоненте, свјесно су гурнули на маргину признатог. Искривљених и помјерених професионалних визура они су тешко могли да препознају суштину спонтане осјећајности коју у оквире савремене умјетности, замагљене или уморне интелектуалним, враћа или уноси изворна умјетност.
Потекао из скромне средине, са обронака Грмеча, Милан Совиљ као да је предодређен за оскудан живот. Од раних момачких година и деценијама затим он ради као пружни радник и чувар пруге. Тешко, испразно и безбојно животарење га не задовољава и он налази излаз из те тамнице у љубави, фантазији, поезији и сликарству. Они постају лице Милановог живота, а ону другу његову страну, наличје живота он похрањује уз пругу.
Милан Совиљ је човјек и сликар који нам отвара душу, уводи нас, допушта нам да учествујемо у његовом животу, посебно онда када му се приближимо на људски и притајено професионални начин. Тако препознајемо поводе за његову слику, који леже у раскошном преплету сна, легенде и јаве, али и њен сиже, којег умјетник црпи из властитих дубоких извора, у којима се напајају његови пејзажи, мртве природе, жанр, алегорије, портрети.
Он полази од реалног, али га наивност тјера да је изневјери. Не слика оно што види, већ оно шта и како зна , а у складу и по диктату инстинкта и срца. Без жеље да копира реалност, Милан Совиљ спонтано долази до новог квалитета. Занемарује перспективу постављањем једног елемента (лист, цвијет) повише другог и они се привидно удаљавају у дубину. Величину представљеног наш сликар не одређује према удаљености него према сентименталном утицају. На његовој слици свијет је непомичан, израз је укочен, пролазност вјечна. Милан Совиљ свим својим сликарским срцем воли детаљ. У пејзажу је то најчешће лист, али и његово цвијеће је тако чудесно индивидуално. У букету или бокору насликаних цвјетова сваки је апсолутно јединствен. Он прецизира физиономију сваког листа, цвијета, птице, лептира и тако их претвара у својеврсне портрете, а цјелина слике тиме поприма фантастичан изглед, далек од реалног, онаквог каквог га ми видимо.
Композицију унутар дјела он гради, тачније она произилази из умјетниковог инстинктивног осјећања ритма. Он тражи, нађе лијеп детаљ и онда га у заносном ритму бесконачно варира, све док не створи импресију или утисак којем тежи. Густи зелени листови, гране, рајске птице на његовој слици под називом ''Птице у пејзажу'', из 2000. године, премрежиле су неразмрсивим преплетом површину платна. Све то ствара утисак необичности, раскоши, сјаја, мировања, тајне живота. Ритам Миланове слике прилагођен је сижеу. Расподјела свјетла и сјене, мање или више испуњене партије слике, затворена позадина, исцртавање детаља, њихов распоред по површини, ограничен размак тонова и валера, наглашена доминантна симфонија тонова, свјетлост која излази из утробе слике, све ово приближава слику Милана Совиља фином, густом ткању веза, запамћеног са грмечких сватовских пешкира.
Основни акорд већине Совиљевих слика чине тонови зелене, жуте, модре, ружичасте и посебно љубичасте, која му, како сам каже, омогућава да створи атмосферу на слици.
Опасност за слику Милана Совиља могла би да проистекне из понављања већ изречене поруке. Његова слика би се тада завртјела у кругу у којем би наш умјетник нашао уточиште за своје носталгичне успомене и гдје би стално понављао своје снове. Сигурна сам да слика Милана Совиља неће ово да доживи. Јер, његов ментални пејзаж се не сужава, он се шири. То доказује његова слика, увијек нова, другачија, иако је наш сликар ушетао у девету деценију живота.
Сликарство Милана Совиља, иако чаробно, ограничено је тијесним простором или обимом. Он куца на само једна врата, врата срца, па је присиљен да се креће уском стазом, далеко од пута којим се крећу његови синови.
За разлику од многих сличних, приједорска породица Совиљ допушта својим синовима Радомиру-Радету (1953), Веси (1954) и Зорану (1965) да бирају између ''сигурног заната'' и њихових умјетничких склоности. Подржала их је у часу када су се они одрекли њихових раних или првобитних интересовања или опредјељења за техничке, правне и богословне науке, свјесна да их је физичко и духовно насљеђе дефинитивно одредило.
На студије умјетности први се упутио Радомир. Послије завршених оваквих наука у Београду, враћа се и одмах 1980. године приређује прву и једину самосталну изложбу својих радова у приједорском Позоришту. Затим учествује на још неколико колективних изложби и онда се повлачи.
Цртеж и класична штафелајна слика постају и остају Радомиров свијет у којем он налази уточиште, гдје, којима исповиједа своје креативно. А оно, како се године смјењују, постаје све изолованије од спољњег и окренуто његовом унутрашњем. Радомир сублимише у себи све појединачне и опште, најприје своју драму свијета и властитог времена. Одлучно свој, он се унутар штафелајне слике значајније помјера у начину властитим искуством о савременом. Све чешће, у своју нову или сада другачију слику он уводи понешто из ранијих искустава историје умјетности, детаље или дијелове пећинских цртежа, ренесансе, симболизма, експресионизма и тако гради својеврсни психограм.
Дуге ноћне шетње улицама, загледање у тамне и љубичасте воде које путују, само су покушај Радомира Совиља да се ослободи страшне унутрашње тензије, произашле и засићене климом безнађа, биједе, насиља у друштву и времену у којем он јесте, у којем јесмо, а који су се окомили и срушили на човјека. Својом нарави Радомир појачава интроспекцију и све више или значајније се удубљује у себе. Рујући све дубље по свом немиру, он налази себе. Умјетникова поносна природа крије своју тјескобу, сликајући лица свог времена.
Простор, површина слике Радомира Совиља је пуна, засићена драмом. Слика се динамизује детаљем који истиче или наглашава смисао цјелине. Условно фигурална форма у својој цјелини доведена је скоро до свог непостојања фигуре испражњеном тјелесношћу од напора да се цијело биће пренесе у важност главолике форме са полуотвореним устима, којим се визуелна сугестивност представљања цијелог (његовог) тијела у крик доводи готово до његове чујности. Крик ћутње се појачава знаковним, словним симболима, који само привидно обликују пејзаж у који се фигура утапа или се из њега помаља.
Оваква слика представља за Радомира Совиља рјешење, средство за излаз из његове унутрашње тегобе или његовог окружења, који га спутавају, гуше. Једино шта он као човјек може да да од себе је да нам покаже или саопшти застрашујући крик властите немоћи свијета у њему за комуникацијом са свијетом око њега. Тај крик ''слушамо'', ''чујемо'' кроз нијема уста главолике форме на слици.
Овако испуњен простор слике Радомира Совиља распет је у наговјештају краја. Да такво стање драматичности не би прерасло у драму, одједном, у неком од углова или на некој од партија слике издваја се цвијет, песонификација живота, који тече у њему и његовој слици даље. Цвијет, детаљ је призив на живот. Осјећамо ту још и задржани живи позив човјека који би своју унутрашњу слику, често обликовану у маску, радо одбацио, одрекао је се, како би његово унутрашње живјело у складу са спољњим. Али, све ово само накратко, док се Радомир Совиљ поново не побуни изнутра, док га не преплави размишљање о уклетом питању битисања њега у њему и његовом времену.
Иако се Весо Совиљ још као студент Академије ликовних уметности у Београду, 1980. и 1981. године, представио самосталним изложбама које „се и данас памте“, године затим тјерају га да понавља да је умјетник данас егзистенцијално чудо. У времену којем не треба елитна култура, у којем је умјетник без атељеа, стана и тржишта, Весо Совиљ, без свих ових предуслова, својим дјелом или дјеловањем свједочи о посебности и спремности аутентичног учествовања у свијету којег кроз своје дјело не интерпретира, не мијења га као таквог већ га уређује по мјери властитог креативног.
Истражујући у више или различитим медијима, Весо Совиљ прави избор. Свој став он гради према простору, који је за њега увијек, којег он преиначује или уређује у својеврсне ''вртове културе-културолошки просто'' визуелно осмишљене изнутра. Они су увијек обојени призивом на улазак у, како би се простор потпуно култивисао присуством, прије свих других, онима у којима је жив сензибилитет, сличан или сродан оном његових вртова.
Испитивањем медија Весо Совиљ снажном унутрашњом редукцијом ствара ситуацију када се сам материјал са својим сензибилним дејством препознаје и издваја као рад. Гранична редукција често умјетника води у чисто ментално подручје, дакле, у излазак из домена визуелног и улазак у сферу визибилног.
Зоран Совиљ завршио је Академију ликовних умјетности у Сарајеву код професора Младена Колобарића, Радмиле Јовандић-Ђапић и Чедомира Костовића.
Зоран Совиљ на почетку усваја компромисан и одмјерен поступак композиције и декоративни дизајн потпуно потчињен снагом разума. Језик дизајна по природи рационалан срећно се преклопио са таквом природом умјетника. Зоран Совиљ најчешће тако ради нека своја рјешења, а најприје знак. Реализацији претходи дуго промишљање, без унутрашњих потреса или накнадних дилема. Чиста, увијек концизна графичка рјешења Зорана Совиља по правилу сугеришу и тако одишу или стварају утисак снаге.
Упорна, истрајна, радна, нарав изоштреног чула Зорана Совиља сабрала је на више начина, различитим путевима или средствима грађу свијета и неопходне податке, а његова духовна слобода изабрала је по аутономији креативне игре, при чему је умјетникова игра комбинација захтјева и слободе, правила и спонтаног дјеловања.
Умјетник дизајна Зоран Совиљ је човјек разума, функционалног размишљања. Зоран Совиљ је и сликар, човјек израза, осјећања и интуиције. Он, дакле, слиједи двоструки стваралачки пут ''подјеле у јединству'' и душе и креативног подједнако. Кључ Зорана Совиља је дијалектички: динамика непрестане креативности помоћу самонегације (дизајнер ''негира'' сликара, сликар ''негира'' дизајнера) и бори се за фузију, синтезу и унапређење свога рада као синтезе, при чему биполарност чини или представља јединство циља.
Обједињена и показана активност или дјеловање четворице Совиља потврђује њихове снажне појединачне креативне личности али и блискост њихових сензибилитета, без обзира на медиј којем се приклањају. И још, потврђује се да се српски геније, још једном, оплодио у свој својој издашности и раскоши. Он се поклонио и нама, јер живимо вријеме и дјело умјетника породице Совиљ.
Данка Дамјановић
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na svakom dobromislenom komentaru!