Претражи овај блог

Странице

понедељак, 29. март 2010.

АНТОЛОГИЈА И ЕКО ЧИТАНКА

Миленко Стојичић ''Еколоквијум'', издавач ЈПШ ''Шуме Републике Српске''

У свијету у којем живимо на све стране се чују еколошки крици: сунце сија, киша пада, зими грми, у једном дану се промијене сва годишња доба, на сјеверном дијелу Земљине кугле нестају биљне и животињске врсте... У сфери друштвених односа влада правило: топло па хладно, разне игре лукавости (супротних интенција), умјесто да се истина и добро међусобно воле, лаж и зло се воле - а та љубав води човјечанство у пакао. Научници су у својим истраживањима досегли оно што су пророци одавно најављивали: “У цвијећу нестаје мириса, у ријеци живота, међу људима омраза” - Тарабићи, или индијска пословица: “Када посљедње дрво буде посјечено, када посљедња ријека буде затрована, када посљедња риба буде ухваћена, само тада схватићете да новац не може да се једе.” Са видовитим оком душе, све је надмашио Николај Велимировић, рекавши: ''Када љубав постане хладна, а мржња огњена, задње је добам земља ће се трест...''
Цвијеће као да цвили, због човјека загађивача, као што шума (лишће) цвили од грубих експлоататора, који захваћени профитерском и потрошачком грозницом праве грдило у шуми, али и поред камионских и магистралних путева, а често и крај водотока. Крици на све стране - да ти мозак стане!
У сфери друштвених односа, најосјетљивији слој су писци, али прави – талентовани, учени и радни, какав је Миленко Стојичић, који је ангажованији писац у Републици Српској. То доказују његова дјела, једнако вриједна за књижевну баштину и по естетским досезима. Једнако је вриједан у свим књижевним родовима, као пјесник, приповједач, романсијер, публицист.
У ствари, по природи свог посла, Миленко Стојчић чита невидљива слова природних и друштених односа и орјечује их за унапређење екологије душе.
Никако другачије не би написао прву, мини антологију, која је зачетница еколошке књижевости, не само код нас, већ и у Европи и свијету. Без лажне скромности. То је књига ради које смо се окупили вечерас, а изадвач је ЈПШ ''Шуме Републике Српске'', односно Неђо Илић, а моја маланкост је главни и одговорни уредник. То ми чини једну од највећих части, јер сам први у Републици објавио књигу ''Рат у пјесми'' и уредио издања ратне књижевности, али и новина ''Српски војник'', касније ''Српска војска'' и прво удружење у Републиц Српсој за Информативно-културну дјелатност ''Свти Сава'' са итоименим књижвним фондом, у којем сам објавио 50 књига.
Шта рећи о ''Еколоквију'' Миленка Стојичића него да је то још један доказ вјечне истине, која је потврђена првом реченицом у најчитнијој књизи на свијету ''Библији'': ''На почетку бијеше ријеч''. Од свјетлости те Божије ријечи створен је свијет. Миленко је као комуникатор са природним законитостима, озрачен том свјетлошћу, написао савршен уводни дио ''Прелагомена за лирску одбрану Земље''. А шта је друго лирика него опредмећена метафизичка истина, по којој су први и истински пјесници одувијек били ''Божија дјеца''.
Ево једног, почетног цитата и Стојчићевог проговора:
''Засађујући прве ријечи у чисту (а)леју еколоквијума мислимо, прије свега, на Свету Књигу, мајку свих књига! (…) У Јеванђељу по Јовану, примјерице, убраћемо «истински грозд»: «Сваку лозу на мени која не роди рода, одсијеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више роди...» Божанска екологија чита се срцем и главом, пише крстом, свијећом и оловком! Светотекст је, дакле, и лијепо штиво у чијој се семантичкој матерници зачиње «еколошка књижевност»! Тај свјетлећи еколошки лук књижевности израња, извија се из извора Светокњиге, траје у времену Времена до данашњега дана... Као једну од својих заштитница Природа је изабрала књижевност, у којој је најчистији ваздух језика... Лијепо писати значи, заправо, «преводити», откривати тајне љепоте Природе...''
У другом дијелу ex libris (књига са потписом) Стојчић је у одломцима и истргнућима опечатио свјетску литерарну баштину на тему екологије, почевши од Тагоре, Батлера, Рилкеа, Паунда, Лорке, Васке Попе, Милорада Павића до Душка Трифуновића.
Ово дјело представља анималистичку матрицу за еколошку књижевност, које се ужилило у земљу са плодовима који су се високо уздигли у небо, које своју етику живљења проширују ка биосфери и књижевној екологији.
Од разних физичких кућа у којима човјек живи, наша планета Земљу, је кућа људског и животињског опстојања.
Велики научник Никола Тесла, који је био пјесник електротехнике и читач природних законитости, оставио нам је у насљеђе рефлекс како да опстоји Планета, уколико за то није већ одавно касно, јер смо у доњој тачки еколошког хаоса. Формула Теслиног спасоносног рефлекса опстанка планете Земље је: “Трансформација читаве земаљске кугле у осјећајно биће кроз које мисли сијевају као кроз мозак, гдје енергија једне мисли може одредити кретање цијелог свемира”. Коментар би био сувишан: он се намеће као одговор на велики свијетлећи упитник - а то је побједа виталне енергије истине и добра, над деструктивном енергијом лажи и зла, који планету воде стрелимице у пакао.

Недељко Жугић


Е К О Л О К В И Ј У М

ПРЕЛАГОМЕНА ЗА ЛИРСКУ ОДБРАНУ ЗЕМЉЕ


Засађујући прве ријечи у чисту (а)леју еколоквијума мислимо, прије свега, на Свету Књигу, мајку свих књига! Из Слова у њедрима Прамајке-Свемајке миришу зелене лозе стихова и пупају гроздови метафоре, знака и значења. У Јеванђељу по Јовану, примјерице, убраћемо «истински грозд»: «Сваку лозу на мени која не роди рода, одсијеца је; а сваку која род рађа, чисти је да више роди...» Божанска екологија чита се срцем и главом, пише крстом, свијећом и оловком! Светотекст је, дакле, и лијепо штиво у чијој се семантичкој матерници зачиње «еколошка књижевност»! Тај свјетлећи еколошки лук књижевности израња, извија се из извора Светокњиге, траје у времену Времена до данашњега дана, и свија у словце овога притекста. Као једну од својих заштитница Природа је изабрала књижевност, у којој је најчистији ваздух језика, најхранљивија мисао, најзеленија лоза маште а мастило хлорофил имагинације и креације. Лијепо писати значи, заправо, «преводити», откривати тајне љепоте Природе. Књижевност је «вечита свежина света» (Матић), а библиотека «црква књиге». Онај сиорановски «зли демијург» новога доба биће кажњен и прокажен управо пером и мастилом, гранчицом реченице, младицом ријечи. Природа нас је научила животу а ми јој узвраћамо смрћу! (Још је Аристотел учио о принципима «натура натуранс суи генерис» и «натура натурата суи генерис!» (Природом створено и створено по угледу на Природу! И данас важи овај аристотеловски мисаони «рецепт»!) Лијепа књижевност је терапија! У противном, постаћемо «нерасти цивилизације», некрофилни изроди...
Крајње је вријеме за нови «коперникански заокрет» у мишљењу и дјелању. Тај «заокрет», међутим, није могуће извести само лопатом и метлом! Јер, како опомиње Едгар Морен, - «питање екологије није питање канте за смеће»! Неопходна је нова «еклога екологије»! Хугобаловско «истетовирано срце на челу» сигнализира и асоцира – срце пресађену у главу! Наше вријеме је вријеме опасног превида! Док дријемамо у бљутавом мочилу духовне анемије Левитан рушења се буди. Превиђамо прашину на тијелу Земље а довиђамо «мјесечеву прашину»! Морамо прогледати витгенштајновским оком «које све види». («Највећи телескоп не смије да буде већи од нашег ока»!) Још увијек смо «малени испод звијзда» и наш цивилизацијски «пад увис» скупо кошта! Пад је у филозофском афоризму идентифицирао «екозоф» Емил Сиоран: «Вјерујем у спасење човјечанства, у будућност цијанида!» Један од «ликова» Сиоранових афористичких силогизама је и страшни Крез, који је «купио ваздух и учинио га својим власништвом»! Излијечимо, дакле, своје цијанидно срце и цијанкалијумску мисао! Постали смо отприрођени, разљуђени и разлуђени! Спас је у стваралачкој чежњи за новом еколошком Аркадијом. Закажимо заједно еконемску и екуменску конференцију за спас човјечанства, пробудимо се у еколошком јутрењу, на литургији екологије! Јер, коначно, шта би Човјек без Природе Хранитељке и Учитељице?! И шта би Природа без Човјека, свога вјечитог (и талентованог) ученика?! Лијепа књижевност је лирска документација те «једнине двојине! и «двојине једнине».
Приређивач домишља првог «рецензента» антологије (антос – свијет), еколошког литераријума и хербаријума, - Шарла Бодлера, чија је универзална рецензија збијена у реченици: «Природа је огроман рјечник!». Литерата је најближи рођак «природословцу» (који зна шта је «природа слова» и «Слово Природе»)! Литерата је род и ратару; оре дубоку, хоризонталну и вертикалну бразду језика у непрегледној бјелини њиве од папира! И љетина им је слична; ратару јабука, шљива, трешња, зрно пшенице или срцолик кромпир, а литерати јабука, шљива, трешња, зрно пшенице или срцолик кромпир тропи! Ратар копа, оре, прекопава, дрља бусен и хумусну срж земље, а пјесник бусење и хумус лексике и семантике! Први мотиком, други оловком! Један залијева витменовске влати траве, други влати стихова! Тако су, примјерице, древни кинески пјесници на пракси, у пољима репице, трске, памука и риже, вјежбали хаику о репици, трски, памуку и рижи. Васко Попа је поетичку срж пјесме објашњавао «гризом» слатке изнутрице трешње. Француз Боске је, под еколошком ауром и ореолом, раз-мишљао и домишљао да «шљива није шљива ако је не изговорим или не напишем» и да је «стабло смокве мој најдражи филозоф». Пјесник Драган Колунџија тајну семантичког језгра пјесме откључава «можданом» мезгром, мозгом ораха. Цвјетови пословица мудрости, знања и искуства, питалица и изрека ополеновани су плодним прахом и прашком Природе и урешени Њеним младежима. Многе латинске сентенце исијавају семантичким флуоросцентом екологије. Једна од њих «каже»: «In scripto nodum qaerere.» (Тражити чвор у рогозу, тј. длаку у јајету.)
Скидамо капу пера професору Ернсту Хакелу, који је први изговорио ријеч «екологија» (1966), али заштитничка, екофилска мисао старија је од Хакела, и пулсира у језичким венама најдревнијих текстова. Индијска, кинеска и хеленска књижевност и филозофија су «екоцентричне», преплодне лепезом еколошких тема: природа, простор, човјек (као најважније биће у природи)... У «Еколоквијуму» милујемо неке од тих манифеста у одбрану Природе, Свијета (Земље) и Човјека! Вријеме пише Еколошки Устав Свијета! Филозофи и писци су само «грешни преписивачи» и толмачи тога Законика. Њемачки пјесник, Рилке, један од медитативних редовника Екологије, умник у воћњаку језика, шаље поетску (пре)поруку: «Наш задатак је да ову пролазну и трошну Земљу сапатнички и страсно утиснемо у себе...» Еколог, како учи филозоф Паскал, мора бити «мислећи изданак Природе», а не «чистач» и «хигијеничар»! Парафразирајмо Марксову «једанаесту тезу о Фојербаху»: «Филозофи су свијет различито тумачили, а ради се о томе да се он – спаси!» Сликар Леонардо Да Винчи у «Квадрифолијуму» спомиње «умјешну Природу». Природа је наша херметична кућа и кућиште, кажу изабраници духа! Ми, данашњи, то, међутим, нисмо запамтили. Свакодневно слушамо «дрвене адвокате» екологије који се, прије свега, замећу метлом, иако је, посљедњих двадестак-тридесет година, нарасла еколошка библиотека, а екологија постала научна, «факултетска дисциплина». Метла се подразумијева, али је увијек под сјенком оловке! Метла сама ништа не може херметично бременитој Природи, коју свакодневно скрнавимо у лудом науму да је надвладимо и имамо под својом руком! Природа, Прамајка, непрекидно поставља замке (игра се) и тражи од нас да глођемо «креду знања»! Звона звоне за једну суштаствену еколошку мобилизацију, која, засигурно, не почиње «цвркутањем» о «чистоћи», него промишљајем о ч и с т о т и! Чистоћа и чистота – (не)весела семантичка игра и загонетка! Еколог није економ, колико год их рођачки «вежу» три слова! На сцени је «Потемкинова екологија» калаја и белаја. «Потемкинова странка» пуна је «љубитеља» човјековог околиша. Еколозирати, значи бити на путу од чистоће с метлом до чистоте мисли са оловком! Екологија главе је прије екологије срца, мисао прије праксе, знање прије сентимента!
Вода је чиста бдије ли над њом еколог у ритму чисте мисли! Ако је вода крв планете Земље, и «чини нас свијетом једнине», како каже изабрани, онда Еколог мора бити «водовит», припадник религије воде, који осјећа симфонију у шуму Нијагариних водопада или у хуку Врбаса. Јован Јоцо Бојовић, пјесник и врбаски водовити кајакаш, пише о «семантици воде». Воду мути мутна мисао! Прије хлора вода се чисти мастилом! Наравно, - вода тече како тече, и нећемо на испиту обарати Хераклита! Али, питање је: каква (нам) вода тече ако је сваки пети становник Земље жедан?! И још: докле ће вода тећи?! «Негдје око 2030. вода ће бити исто толико скупа као нафта!», опомиње амерички хидролог Џојс Стар. Према Студији Свјетске банке – просјечној особи потребно је годишње 1700 кубика воде! Међутим, 2025. Блиски исток и сјеверна Африка годишње ће моћи да користе само 667 кубних метара воде по особи! Просјечном Израелцу припада 311 кубика, Сиријцу 161 а Јорданцу танак млаз од 93 кубна метра воде! «Спорови око водених извора постаће исто толико озбиљни као спорови око територија!», упозорава израелски стратег за опскрбу водом, професор Арон Софер. Џејмс Пинкертон у полемичком тексту (1977) најављује «еколошке ратове» и спомиње, на ироничан начин, термин «енвиромантизам» (тј. прегријани еколошки романтизам) који би могао да изазове ратове са еколошким мотивима: «Као што је био случај са романтизмом раније, тако би енвиромантизам могао да расије страсти преко националних и интелектуалних граница, да зачне ратове и њихова морална оправдања на тој основи... Хоће ли у енвиромантичном 21. вијеку еко-рат бити потребан за здравље државе?!...» Океанолог, Жак Кусто, јануара 1997. године, опомиње човјечанство: «Ваша будућност у 21. вијеку зависи од воде. Захтевам од вас да тога будете свјесни!» Ве-Ка еколог уљуљкан је примишљу да баш он неће бити несретни «пети жедник»! То је «дехидрирани» ум! Морамо пријећи рубиком свијести и савјести! Смрт је мајстор Технологије, да парафразирамо пјесника Целана. Ми, данас и овдје, већ пијемо «тешку воду» и у води «самородну живу»! Хоћемо ли убрзо ноћу сијати као флуоросцентни кукци?! Пуштен је дух из црне Пандорине «централе»! За новоеколога је сваки дан – дан Земље, празник којега је, на демонстрацијама, «инаугурисао» амерички сенатор Гејлорд Нелсон. Бити новоеколог значи бити – свјестан и савјестан, «свјесно савјестан»! Само свјесношћу, савјешћу и љубављу, прожетим у хармоничном загрљају, поново ћемо задобити свој планетарни завичај, Земљу. Или ће по нама пасти сач некрофилије! Екофилично буђење новоеколога почиње од Ја, од моје љубави! Његова чежња и мисао је «свуда и стално зелена»! Новоеколог, писац на примјер, пише еколоквијално, има «екоритмично срце», екоритмичну мисао, екоротичан је и еконалан, екосфера је његова стилосфера а Екона је његова еколошка икона! Један од часних прототипова новоеколога је Франсоа Митеран, писац и бивши француски предсједник, први Еколошки Државник, у чијем је кабинету на Јелисејским пољима грањавало сунце екологије. Еколошко сунце грањавало је и на Митерановом језику: «Екологија без поезије била би као железна палма у оазама Џибутија... Кад се посијече млади бријест за мене је то породична жалост... Имам еколошка плућа... Ваздух који удишем је мој, ваздух који издушем је свих нас...» Једна од најоригиналнијих и најсуштаственијих екозофских изјава је она, њемачког филзофа Петера Слотердијка: «Моје књиге бачене на смеће су отров!» Алтернативе, дакле, нема – или смо паскаловска «мислећа трска» или ћемо, усисани у озонску вулву, скончати украј плота цивилизације, као «паклена трска» или «паклена поморанџа»!
Новоеколог је, заправо, заговорник «дубинске екологије» (дееп ецологy), коју је предложио Швеђанин Арне Нес (1973). «Дубуинска екологија» је форма екозофије која у људима изазива и развија мудрост, осјећањ јединства са природом, повишену осјетљивост. Глава «дубинског еколога» загријана је дивљењем и удивљењем према природи, етичком и виталистичком вриједносшћу и естетичком контемплацијом над природом! Основни принцип «дубоке екологије» је - право свих живих бића на постојање! Међутим, човјек «пуца» из антропоцентричног оружја, нарцисоидно објављујући да друга жива бића имају вриједност коју им он да! А он, Човјек, крхки губитник, у потпуности зависи од око 1% живих бића... Еволуциони биолози указују на највећи проблем: драстично смањење броја органских врста на Земљи! Према Мајерсу (1979) седамдесетих година 20 вијека свијет је губио једну врсту дневно, а средином осамдесетих – сваког часа нестајала је по једна биолошка врста! Човјек је највећи убица биолошких врста! Ко су антиподи новоеколога односно «дубинског еколога»? Прије свих «радикални хуманиста», виртуални реалист, члан покрета за изградњу «неокованог прометејства» (маневрише поетнцијалом ДНК у «људским биокомпјутерима»), звијезда «елите Првог свијета». Други антипод, «радикални технолог», маше паролом: «Искористите технологију прије него што она искористи вас!». Он је «герилски умјетник» који се ангажује за «памет предметног свијета», «наставак логике геноцида над осталим врстама», за «отворено тржиште... чије је јеванђеље Генерални уговор о саобраћају и трговини». Он, «радикални технолог» из администрације Џорџа Буша, није ставио свој печат на Земаљском самиту у Рио де Жанеиру, на којем су разматрана суштинска питања: «завештање петстогодишњег колонијалног еколошког злочина», «глобална политика над нама», «империјализам заштите животне средине» као један од главних елемената тренутне геополитике». Због арогантног «герилца», радикалног технолога «америчког сна», договори у Рију доживјели су исту судбину коју је доживио Нови свјетски поредак у Заливском рату».
Припишимо неколико документарних детаља који илуструју извјесну побуну у одбрану Земље. На иницијативу транснационалног мировног покрета «Даи Донг», одржан је 1971. међународни скуп стручњака о екологији у француском граду Ментону. Са тог скупа обзнањен је текст «Порука из Ментона», са потписима 2200 угледних имена (и четири нобеловца), и упућен свјетској јавности. На церемонији у Њујорку исте године «Порука из Ментона» уручена је У Танту, генералном секретару УН. У Тант је изјавио: «Вјерујем да ће човјечанство постати свјесно чињенице да постоји крхка равнотежа физичких и биолошких појава на Земљи и око ње, која не смије бити несмотрено поремећена у нашој трци за технолошким развитком... Ова заједничка брига насупрот тешкој заједничкој опасности, што носи у себи клице пропасти за људски род, могла би се показати као снага способна да међусобно повеже људе. Битка за људско надживљавање може се добити само ако се све нације удруже у заједничком настојању да сачувају живот на овој планети.» У Тантова изјава остала је примјер «еколошког вербализма», «жонглирања ријечима». «Порука из Ментона» је својеврсни еколошки именик болести: «крварење околиша» (отровне твари: жива, олово, кадмиј нађени у ткиву птица и других животиња...); загађење слатке континенталне воде; тешки облаци смога који прекривају градове; надзвучни саобраћај, атомске централе; губитак «извјесног ступња самоће»; ратови, усавршавање оружја... «Земљу, која је изгледала тако велика, потребно је сада сагледати у њеној малености.», пише у «ментонском телеграму». У «Декларацији о људском околишу» Конференције УН (Штокхолм, 1972) пише: «Човјек је уједно створ и стваралац своје околине... Од свих ствари на свијету најдрагоцјенији су људи... У историји је достигнута тачка кад морамо обликовати нашу акцију у читавом свијету с више бриге о посљедицама за околину... Човјек има основна права на слободу, једнакост и одговарајуће услове живота у једној квалитетној околини која дозвољава живот у достојанству и благостању...» На другој Конференцији УН о заштити животне средине у Рио де Жанеиру, 1992. године, - амерички представник није потписао Закључке «људске повеље»! У Рију је човјек остао девета рупа на свирали бриге. Према демократској стратегији САД – демографска стратегија је у другом плану, и боље је имати здрав долар него здравог човјека! Тако је «заштитна повеља», вербална панцијерка, – поцијепана! Рио де Жанеиро је постао главни град Унесрећене Планете, коју зовемо Мајчицом Земљом! И свијет је остао без свога духовног омотача, без панцијерке духа! Скуп у Рију инициран је извјештајем «Забринутост за Земљу», текст којег су објавиле Свјетска унија за заштиту природе и Свјетски фонд за природу. Тада улазе у оптицај и синтагме «одржив развој» и «одрживо коришћење ресурса». Други документ, «Повеља о Земљи», био је на дневном реду скупа у Рију. Након скупа двије невладине организације, Савјет Земље и Међународни зелени крст, уз помоћ холандске владе су 1995. уприличиле скуп у Хагу. Формирана је међународна комисија од представника са свих континената. Комисија је у марту 1977. предложила нацрт текста Повеље. Коначна верзија текста Повеље названа је «Повеља о Земљи» и прихваћена 2000. године. Повеља позива на заједничку акцију заштитара Земље: «Избор је на нама: да створимо глобално заједништво у бризи за Земљу и једни за друге, или да се изложимо ризику властитог нестанка и нестанка биодиверзитета... Да бисмо остварили ове тежње, морамо одлучити да живимо са универзалном одговорношћу, идентификујући се са цијелом заједницом Земље, као и са својим локалним заједницама... Као никад до сада у историји, заједничка субина нагони нас да потражимо нов почетак... То изискује промјену ума и срца...» И ова Повеља остала је «полумртво» слово на папиру. А «Самит о одрживом развоју» у Јоханезбургу, 2002. године, је, благо речно, разочарао!
Адресант овога еколошког писамцета нишани оловком и словне свице-метке испаљује у лицитарско срце «шарених политичара» који «имају навику да лажу, да обећавају, да се смјешкају, да поткупљују» (Борхес), и да су «на средини пута између истине и лажи, и сасвим се мирно одржавају у тој својој осредњости» (Јонеско). Политичари су «приведени» у бјелило листа јер су почели да се ките лажним еколошким перјем, и да израстају из слика и прислика еколошке сценографије. Они уживају у «еколошким привјесцима» а до екологије им је као до лањског снијега. Фигуративно речено, - политичар на семафору екологије иде на црвено, и «гази» истинског, искреног еколога. Политичару је до мимкријског, флуоросцентног екололошког одијела! Ето, на прмјер: Јељцин, бивши руски предсједник, на предизборном скупу, у једној московској мљекари, пије «еколошки чисто млијеко»! Само који тренутак након телевизијског миловања вимена неке «несретне» руске краве Јељцин ће «изути» флашу руске вотке «Смирноф»! А медијске Еустахијеве трубе објавиће свијету – да је Јељцин први руски и свјетски политичар-еколог! Одмах иза Јељцина, на медијској трпези је Хелмут Кол, бивши њемачки канцелар. «Кајзер Кол», у еколошко-политичком кабареу, у наручју грли еколошки невину «Фрау Бундеву»! Кол «госпођи бундеви» јавно одузима невиност, чувајући њен химен као амајлију политичке дуговјечности! А онда слика у дуплој експозицији: Клинтон и Буш, амерички предсједници, шетају еколошки идеалним травњаком Бијеле куће, чистим «влатима траве» екологије, рекао би амерички пјесник, Волт Витмен. Човјек би помислио да је батлер у травњаку Бијеле куће Епикур, главом и брадом! Али, не лези враже – у грму травњака, иза предсједника, у буџаку слике, у еколошки чисту траву пишкају Клинтонова мачка и Бушов псић. По Си-Ен-Ену, пас и мачка од политичког педигреа, - пишкају лавандино уље! И наше, домаће политичке «цвјећке» користе предизборну арену како би илустровали своје еколошке «ставове» и заштитничку приврженост планетарном здрављу. Ту «искреност» и «приврженост» најбоље на својој «кожи» осјећају стабла градских алеја изрешетана рајсинглама којима су «приковани» побједнички осмијеси политичара. Тако је врт политике обрастао у кукуријек и коприву, ендемне знаке пустог поља. Под зеленим околишем «наш политичар» подразумијева зелениш, зимзелен око својих «планета», виле или викендице! И језик политичара је без језичке зелени, пуст, пун «озонских рупа» граматике, лексике и семантике. То је «дрвени језик», како би рекли Французи. Екологији пријети данашњи «еколошки вербализам»!
Научници различитих вокација драматично упозоравају на катаклизмичне ефекте технолошког делиријума – на ране, ожиљке и црне пјеге на тијелу «завичајне планете». Поцрнило је зелено срце Природе, која живи још само под наводним знацима! Фридрих Шилер елегично ламентира о «обезбоженој Природи» са почетком модерне Европе. Екофилско буђење је императивно «оживљавање побожности у нашим замрлим душама» (Паул Ерлих) «Ми смо обеспејзажени!», панично објављује шпански филозоф Хозе Ортега и Газет, и задесила нас је «суштинска усамљеност свијета». Гледају ли нас то и надгледају Сатанине очи?! Трка у рањавању Земље достигла је катаклизмичне размјере. Нови јахачи апокалипсе су међу нама, планетарном дјецом! «Земља је остала без тишине!», говорио је филозоф Ернст Блох упозоравајући на нову болест, «буку и бијес» нашега времена. Шум атомског доба разорио је метафитичку љепоту и љековитост тишине. Блох филозофемом наговјештава сумрачје будућности. Међу првим интелектуално «узбуњујућим» књигама је «Нијемо прољеће» «неустрашиве и рјечите» Рејчел Карлсон (1962). Госпођа Рејчел, која је умрла од рака, задобила је вјечно мјесто у «пантеону бораца за човјекову природну средину» (Паул Ехрлицх). Она је иницирала оснивање покрета за заштиту човјекове средине! Рејчел Карлсон је «дигла глас» против широког кориштења пестицида! Њена књига шокантног наслова «напада» кампање «спржене земље» у којима су огромне површине прскане биоцидима у неуспјелим напорима да се униште штеточине као што су јапанска буба (Popillia japonica), цигански мољац (Portherija dispair), ларва једне врсте мољца (Choristoneura) која се храни пупољцима лишћа и врсте мрава (Solenopsis geminata). Што се такви програми више не примјењују заслуга је и «Нијемог прољећа», тенденциозне књиге у најљепшем смислу ријечи! Једно видовито поглавље књиге је о хербицидима, који су данас велика пријетња за околину! Књигу Рејчел Карлсон треба да прочитају лаици који сматрају да је «земљиште само измрвљена стијена која подупире биљку» (Ерлих)! Данас би, засигурно, госпођа Карлсон изразила гњев против «пестицидног лобија». И књига «Пестицидна завјера», познатог ентомолога Роберта ван ден Боша, једна је од класичних лектира у еколошкој библиотеци, као и књига Џонатана Шела, «Судбина земље» (1982), која исијава предскажућом енергијом, у императивној форми казује и предсказује инферналне рефлексе атомске ере: «Од тренутка кад је на пробном терену Тринити крај Аламогорда у држави Њу Мексико 16. јула 1945. експлодирала прва атомска бомба – човјечанство живи с нуклеарним оружјем у њедрима... За сада већина нас не чини ништа. Гледамо у страну. Остајемо мирни. Ћутимо. Прибјежиште налазимо у нади да се катаклизма неће догодити, и окрећемо се личним бригама. Поричемо истину – да је катаклизма свуда око нас. Равнодушни за будућност своје врсте, постајемо равнодушни и једни према другима. Раздвајамо се. Постајемо хладни. На путу према крају свијета ми дријемамо. Али, ако се једном отресемо те летаргије и учмалости и пређемо на дјело, клима ће се промијенити... Више не бисмо били уништитељи човјечанства, него капија кроз коју би будућа покољења могла ступити у свијет. Тад бисмо почели да се извлачимо из улоге како жртава, тако и починилаца масовног убиства. Тад би у наш живот почелу да увиру страст и хтијење неопходни за нас спас. Тад би се, попут снијега у прољеће, растопили зидови равнодушности, инерције и хладноће, који сад сваког од нас одвајају од других, нас од прошлих и будућих покољења. Форстер нам је рекао: Само се повежите! Од нам је рекао: Морамо вољети једни друге или изумријети!...» О још једној научној лудости опомиње и госпођа Маргарет Мид: «Генетски инжињеринг је, мислим, чиста опсцена... Али наше експериментисање са генетским инжињерингом је врло опасно. Пуштамо људе да неодговорно баратају експерименталном материјом која може бити убитачна. Али, у већини случајева, кад чујемо како људи говоре о генетском инжињерингу, јасно нам је да појма немају о чињеницама које су важне, као, на примјер, - шта би се могло десити са озонским слојем сада а не кроз педесет година...» Научник Џон Сид, који је истраживао везе екологије и психологије, пише: «Неке од најбољих мисли о екопсихологији долазе од неојунгијанца Џејмса Хилмана. У књизи - Послије 100 година психотерапије свијет све гори - он истиче да многи друштвени и еколошки проблеми потичу отуда што су људи на терапији, умјесто да буду укључени у промјену свијета... Терапеути стварају пацијенте, умјесто да стварају грађане... Људи су спремни да гину на милионе у одбрану различитих друштвених функција, као што су религија, политички систем или идеологија. А напади на Земљу, који су довели до свега тога и без које нико не може да опстане, остављају нас нијемим...» Филозоф Вајцекер, бивши њемачки канцелар, изјавио је без имало филозофске метафоричке закукуљености: «Моћ над атомима може се окренути у моћ над људима!». «Технолошко бунило» оставља своје црне трагове: «озонске рупе», «киселе кише», «фото-смог», «цвјетање мора»... Зар ћемо пасти у мрачне поноре «натчовјечне нечовјечности», попут Химлерових «технолога» у гасним коморама Аушвица?! Прво и посљедње питање је - морална одговорност човјечанства за процес биолошке еволуције! Шта је, међутим, са политичком одговорношћу пред делиричним самоуништењем? «У филзофији политике и морала», пише Ендрју Рос у есеју «Нови планет», «видјели смо покрете који су права, везана за модерно либерално друштво, обрнули у нехумане субјекте и објекте. Акт о угроженим врстама (1973) и многе друге законске одлуке раних седамдесетих су отворили америчке судове за могућност захтијевања (свакодневно обаране од стране Реган – Буш владе), у име заштите околине коју чине ријеке, плаже, водени свијет. Ово класично питање, које је Кристофер Стоун покренуо 1974. године у есеју «Да ли дрвеће треба да има свој став», остаје...» Дакле, сврдло «инструменталног ума» рањава тијело Природе, рањавајући и онога који управља сврдлом. О Левитану технологије нашега времена пише Стенли Абрамович у есеју «Технологија и будућност рада»: «Гдје савремена култура схвата технологију као режим моћних оруђа помоћу којих се могу задовољити људске потребе, нарочито владање природом, т е х н е означава разоткривање, пут до истине. Хајдегерова поента јесте да т е х н е означава саму људску активност прије него «оруђе» производње и организације. У том обнављању природа се не држи на одстојању као «други» већ су, као у стара времена, људи дио природе. Тако, супротно пракси посљедњих пет вијекова, природа није схваћена као инертан објект. Њена иманентност укључује и нас. У супротности са т е х н е, по ком објект, природа, открива саму себе, савремена технологија је «уређење откривања», а технологија постаје процес којим је стварност телеолошки уоквирена. То уоквирење спречава збиљу свијета да не «исијава». У том поретку свијет се налази «у резерви» људских потреба и губи властиту суштину...»
Постоји ли, на примјер, «еколошка естетика» као што постоји «еколошка историја»? О томе есејизира Херман Либе у тексту «Еколошки проблеми у културној мијени»: «Спознаје еколошке историје, разумије се, нису једине које одлучују о томе како треба просуђивати новију историју културе човјекових односа према природи. Постоји и историја естетике за коју су, опет, у ужем стручном смислу, надлежни филозофи. А ова нас историја естетике учи да је умјетничко слављење измирене природе специфично за ново доба, и да је своје најљепше производе дало баш у оној деценији кад је жељезница почела да мијења крајолик и друштво. Истовремено је, такође, паралелно са историцитетом културе откривен историцитет природе... Могло би се десити да се воља за очување природе документована у овом дијелу наше младе историје културе на концу покаже као немоћна воља и да долази прекасно... Зелени импулс је све до у своје актуелне појавне облике специфично модеран културални импулс...»
И данас (поготово данас!) «живо» и актуално је опомињуће писмо којега је 1865. године поглавица Ситл упутио предсједнику САД као одговор на понуду да држава од Индијанаца купи њихову земљу а заузврат им понуди резерват. У писму под насловом «Можда смо ипак браћа» запретене су многе еколошке аксиоме: «... Ми не посједујемо свјежину ваздуха и бистрину воде, па како их можете купити?!... Дио сам земље и она је дио нас. Мирисаве траве су нам сестре, јелен, пастув, велики орао – браћа су нам. Стјеновити врхунци, сочни пашњаци, топло понијево тијело и човјек – све припада истој породици... Ова блистава вода што тече брзацима и ријекама није само вода, већ крв наших предака... Мораћете учити своју дјецу исто што и ми учимо своју дјецу – да нам је земља мати. Шта снађе земљу, снађе и њену дјецу. Пљује ли човјек на земљу, пљује на самога себе. Земља не припада човјеку. Човјек припада земљи. То добро знамо. Све је у међусобној вези, као што је породица сједињена крвљу. Све је повезано. Није човјек творац тканице живота, већ само влакно у њој. Што уради са тканицом, чини и са собом.»
Бестселер писац, Умберто Еко, пише у тексту «Еколошка угроженост»: «Страховити технолошки развој проузрокује уска грла и поремећаје, а нагли развој прехрамбене индустрије претвара се у производњу отровних и кацерогених јела... Док се на селу сијеку шуме, напушта пољопривреда, загађују воде, атмосфера и вегетација, одумиру животињске врсте и тако даље, због чега све већом нуждом постаје ако не баш грах, а оно барем једна инјекција природних твари...» Императивна је и предскажућа опомена Ежена Јонеска, «писца апсурда», у дневничкој биљешци: «Проналасци, створени да побољшају услове људског живота пријете, не само свјетском миру и слободама које још увијек постоје у нашем свијету, већ и самом животу; ми нисмо господари нуклеарне енергије, недавно смо јој били изложени. Све то је, ми сви то знамо, сви ми то знамо, баналност, - и пошто се каже да је то баналност, онда као да то није истина. Али, за већину нас, ми знамо да повлачења нема, чињенице су јаче од нас, клизимо ка провалији, ка највећој свјетској катастрофи, ми то знамо, ми то знамо – али пошто је то баналност, онај који ово каже изгледа као неки јадан тип, ограничен човјек... Наравно, наравно, идемо у катастрофу. Ту катастрофу, то клизање ка катастрофи називају и Прогресом...»
Данас и овдје, у нашем времену, постоје и они други, даждевњаци естетско-еколошког подражаја, мимикријски «љубитељи природе», које је пером као жарачем жигосао познати аргентински писац, Хулио Кортасар у причи «Лука, његова еколошка размишљања»: «Пејзаж, шетња кроз шуму, гњурање у водопаду, планинска стаза, - све нас то може естетски испунити једино ако нам је обезбијеђен повратак кући или у хотел, благословен туш, вечера и вино, ћаскање послије обједа, књига или новине, свесажимајућа и свезачињујућа еротика. Сумњичав сам према обожаваоцима природе који сваки час излазе из аутомобила да посматрају видик и направе пет-шест скокова по стијењу; што се тиче оних других, оних доживотних младих горана, који обожавају да луњају са огромним руксацима и брадама до кољена, њихове су реакције најчешће једносложне или узвичне; као да је све у томе што ће човјек овдје-ондје застати збланут пред неким брдом или заласком сунца, стварима којих има куд год се окренеш. Цивилизовани људи лажу кад падну у буколички делиријум...» Филозоф Жан Бодријар, међутим, у песимистичкој филзофској историји болести нашег времена идентификује катаклизмични стадијум – имплозију: «Чини ми се да је екологија феномен полагане имплозије. Да то објасним. Вјерујем да се приближавамо систему чија је сврха постојања засићена: било у социјалној области, било на свјетском тржишту или у погледу искориштавања природе. Приближавамо се тачки критичне масе у којој може доћи до преокрета: може доћи до једне насилне контракције, до обрата система који је остварен на било који начин. За нас то у извјесном погледу може значити само катастрофу. Екологија је покушај да се ова имплозија спријечи. Ја, додуше, не вјерујем да постоје велики изгледи да се овај процес обузда...» Још један «естетичар екологије», италијански писац Дино Буцати, указује на «модерно» атомско сатанизовање Земље у узбуњујућој посланици «Истина о крају свијета»: «Ако би читава Европа била почишћена, будимо искрени, шта би ме било брига да се ја сам спасавам? И када би страх, данас у порасту, слабио до пасивне незаинтересованости, зар то не би била најгора опасност? Не заборавимо: страх је данас ипак најбоља кочница када се надвију облаци рата... Дакле, Боже ме сачувај ако би нуклеарне радионице наставиле да удвостручују снаге, ако би се дотакла критична тачка, ако би се мора претворила у идеје о крају свијета!...»
Јесмо ли ми, ововремени, «окресали» дрво сазнања (спознања)?! Је ли нам једино дрво спасења, Х y м е н е а, које је у бразилским кишним шумама открио Маркос Букериџ, бразилски ботаничар? Ово «над-дрво» много брже расте у атмосфери која има виши ниво уљен-диоксида, апсорбујући га. Будући да Букериџ 2075. године најављује паклену концентрацију угљен диоксида у ваздуху (720 дијелова), Хyименеа би могла бити нови заштитни «химен» у црној вулви атмосфере...
Уђимо сада у врт, у башту, у њиву еколошке књижевности, са пропусницом на којој су ријечи америчког писца, Хенри Тореа: «Најбогатији је онај који највише употребљава природу као сировину за тропе и симболе којима ће описати свој живот!»
Миленко Стојичић


ШИ КИНГ (од XI – В в. п. н. е)
Дуње
Оном који дуње дарује ми,
ја платићу мојим привесцима;
нећу само ја платити њему:
заувек ћу њега заволети!
Оном који брескве дарује ми,
платићу му ја камењем драгим;
нећу само ја платити њему:
заувек ћу њега заволети!
Оном који шљиве дарује ми,
ја платићу дијамантом самим;
нећу само ја платити њему:
заувек ћу њега заволети!
Пјесма о усамљеном дрвету
Крушка расте по страни од другог дрвећа;
на њој се бујно зелени лишће...
Тако и ја усамљен лутам по земљи...
Крушка расте по страни од другог дрвећа,
раширених грана, густога лишћа...
Тако и ја сам, без ослонца, скитам се надалеко...

ХОМЕР (око VIII в. п. н. е)
Калипсина пећина
(...) Око пећине њене листаше шума густа,
зова и јаблан витки, жалфија мирисава,
дугачких крила тице ту живеле су многе
соколи хитри, сове, брбљиве морске чавке
тице, којима море једина брига је била.
Около пећине саме, широке, пружаше се
процвала винова лоза, обилна, гроздова крупних.
Редом четири врела провидну лила су воду,
текући на све стране, а једно другом близу.
Около ливаде меке бејаху с першумом свежим.
Бесмртник стигао кад би лепоти овој близу,
гледајућ, остао ту би, срцем се радујући... («Одисеја»)

КОНФУЧИЈЕ (551 – 479 п. н. е)
Човјекова судба
Послије љетне жеге, хлад јесењи иде,
на пољима, гдје снијег је лежо, цвате прољеће.
У ружичастом сјају сунце изјутра се диже,
у ружичастом сјају залази увече.
А к мору хрле потоци. Времена се обнављају.
И сваким даном сунце новим свјетлом сија,
без престанка ријекама нове воде теку.
Једанпут чивјек живи, - и никад никад више,
го лахор што се губи, сав је његов живот,
а смисао читава битка,
разрушен хумак, на ком коров ниче.

ХЕРАКЛИТ (540 - ? п. н. е)
Фрагмент бр. 40
На оне што газе кроз једне те исте ријеке
стално друге воде протичу.
Фрагмент бр. 66
Душама јесте смрт да постану вода,
води је опет смрт да постане земља.
Па ипак, од земље постаје вода
а од воде – душа.

МАХАБХАРАТА (IV в. п. н. е)
Певање 64
Наставља Врхадасво:
Дамајанта, чије очи ко лотоса лист бејаху,
смрт задавши ловцу, зађе у страшну и пусту гору,
где зрикавци зричу, која лавова и леопарда
беше пуна, и тигрова, и бивола и медведа,
и јелена, разних тица, разбојника и дивљака,
сва обрасла бамбусима, мангоима и палмама,
и стабала других мноштвом. Ту кнегиња Видарпкиња
виде брда са рудама и гајеве распеване,
и долине много дивне, и језера и речице...

ЛУКРЕЦИЈЕ КАР (95 – 55 п. н. е)
(...) Сад види како мирис продире
у ноздрве. Пре свега. многе ствари
постојат морају да с њих потечеи струји вал
разноврсних мириса, разливајућ се свуда.
Но једноме тај мирис годи, онај другоме,
због различитих атома...
Када се расцвату прољетни дани
и поново се роди оплодни дах западног ветра
тада птице у зраку, обузете твојом снагом,
о, божице, прве најаве твој долазак;
тад скакућу дивље звери бујним пашњацима
и пливају кроз разорне речне струје;
опчињени чаром, ма колико их водиш,
слиједе те сви, у мору, на бријегу, у дивљим ријекама,
лиснатим стаништима птица и зеленим пољима
испуњаш им срце слатком љубављу
и они се тада узбурканих страсти расплођују...

ПУБЛИЈЕ ВЕРГИЛИЈЕ МАРОН (70 – 19 п. н. е)
(...) Пролеће благодет шуми јесте и лишћу младом;
с пролећа набубри земља, жељна семена плодна.
Свесилни отац Етар са делоплодном кишом
сађе супрузи срећној, с огромним телом јој дивним
споји се штедро, нежне да клице напоји соком...
Блага је родиља земља, топли Сефира ћув јој
раствара крило; нежна мезгра кроз стабла струји;
младице слободно смеју поверит сунцу се новом,
нит лоза стрепи више од олујнога југа. («Георгике»)


ВИЉЕМ ШЕКСПИР (1564 – 1616, Енглеска)

(...) Земља је гроб и та мајка родна
Природе; тај гром је и утроба плодна:
Разноврсну дјецу те утробе своје
Природине груди без престанка доје.
(«Ромео и Јулија»)
(...) Ружа би давала слатки мирис,
па ма како је ми звали...
(«Хамлет»)
ЕДМУНД: Ти, природо, си моја богиња, и твом
Закону сам дужан служити...
(«Краљ Лир»)

МИЛЕНКО СТОЈИЧИЋ (1956) , пјесник, прозни писац, есејист, књижевни критичар, публицист. До сада објавио 25 књига различитих жанрова.
ПОЕЗИЈА: "Стилус" (Бео-град), "Псалми и проклетства" (Сарајево), "Брижит Бардо књижевности" (Бањалука).
ПРИПОВЈЕТКЕ: "Андрићев причар" (Београд), "Министру свјетске књижевности" (Подгорица) "Књига од живог меса", "Слаткиш за Варлама Тихоновича", "Причар", "Сентиментална историја књижевности", "Кратке приче у дуге ноћи" (Бањалука).
РОМАНИ: "Уштапи", "Од страха почетница" (Сарајево), "Тајна буквица", "Перо на жуч", "Адресат Андрић", "Титон" (Београд), "Ломоносов, први Рус", "Бањалучки милоштар" (Бањалука).
КРИТИКЕ, АНТОЛОГИЈЕ, ПАНОРАМЕ, ДОКУМЕНТАРНА ПРОЗА: "Те(к)стирање читача", "Добро (не)дошла књига", "Моји разговорници". "Бескрај Крајине", "Антологија савремене приповијетке РС", "Лијепа књига о Кочићу", "64 поља књижевности", "Књига над Бањалуком", "Мноштвена књига"...
ЗАСТУПЉЕН У АНТОЛОГИЈАМА И ПАНОРАМАМА: "Млада српска проза" (М. Сребро), "Ватрено крштење" (З. Ђерић), "Најлепше приче савремених српских приповедача" (М. Јоковић), "Мала кутија" - најкраће српске приче двадесетог века" (М. Пантић), "Антологија савремене поезије РС" (Р. Микић), "Антологија књижевне критике и есејистике РС" (Б. Букиц), "Српска књижевност Босне и Херцеговине од Љубавића до данас" (М. Окука), "Избор из савремене српске поезије и прозе РС за девети разред основне школе" (М. Шиндић)...
НАГРАДЕ: "Кочићево перо", Годишња награда УКРС, Награда Фондације "Петар Кочић" (Дортмунд), "Иво Андрић", "Зија Диздаревић", "Младен Ољача", "Никица Павлић", "Веселин Маслеша", "Гордана Тодоровић", Награда "Вечерњих новости" (фељтон) ...Фељтонист и колумнист ("Вечерње новости", "Ослобођење", "Глас Српске", "Независне новине" и "Фокус"). Уредник рубрике култура Радија РС (Бањалука).

Нема коментара:

Постави коментар

Hvala na svakom dobromislenom komentaru!