Интервју: Милан Ненадић, пјесник

МИЛАН НЕНАДИЋ:
ПЕСНИК ЈЕ САМО СРЦЕ ОПШТЕГ ОЧАЈА

ГЛАС ИСТОКА: Господине Ненадићу, част нам је да у првом броју часописа ''Глас истока'' кренемо од Вас, када је књижевник и књижевност у питању.
Гдје је и шта је књижевник данас?
НЕНАДИЋ: Где би књижевник био осим у својој кожи, у свом времену и у својој бескрајној самоћи. Он је помешан с речима, окружен зидовима, растрзан, немиран и, нажалост, немоћан. А на другој страни, он своје име из часне намере али и егоизма, урезује у челичне зидове века. Онда се не чудим што се увек говорило кад писац умре – куд баш данас, зашто није бар један дан раније. Али, несрећа песничког стварања припада појединцу као што радост читања припада читаоцима. Ма колико да манипулише прошлошћу или прониче у будућност, песник је само срце општег очаја, он је садашњост и непоткупљив барометар терора отуђене свемоћи. Уз све бескрајне могућности језика, он ипак не може да надрасте машту тираније, заправо оних који је оличавају. У том судару има и песничког лукавства или кетманства: да се некако речју, стихом, духом заскочи последњи час, у крајњој инстанци – тренутак смрти, да се избегне извесност, надмудри неумитност суђеног краја.
ГЛАС ИСТОКА: Пјесници, макар никоме не требали, носе један велики свијетлећи упитник који тражи одговор шта смо, ко смо и куда идемо…?
НЕНАДИЋ: Ко смо, шта смо, куда идемо – то су питања која су упућена сваком уметнику, песнику у првом реду. Нека оптужују песнике колико год хоће, али је белодано да је управо песник „шиљак жртвован у маси“ или онај врх на који несрећа слета. А речи, сам језик је песниково једино оружје. Имате безброј примера. Само се мајсторима речи могло догодити да им буде суђено и да буду осуђени зато што су ухваћени у истини, као што имате безброј ослобађајућих пресуда за оне који су ухваћени у лажи, лоповлуку и издаји. Помињем само случај Ђуре Јакшића, Петра Кочића, у новије време Ђуре Дамјановића или Гојка Ђога. С пером у руци стекли су себи „у роду глас“, али су били на удару оних који су имали узде власти у рукама. Није ли несрећни Јакшић, при крају, и сам јекнуо: „Доста је славе! Веран је био народу свом.“
ГЛАС ИСТОКА: Треба ли вјеровати пјесницима ''као јединим лажљивцима који говоре истину''?
НЕНАДИЋ: Ово што ћу рећи наслања се на претходно размишљања о тим светионицима људског духа који су ухваћени у истини. Наиме, нема потреснијег и тачнијег мишљења о Петру Кочићу од оног које је записао Иво Андрић: „Петар Кочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и најбољи могући начин успео да саопшти оно што је имао да каже људима свога језика.“ А мени из главе не излази једна сцена из Кочићевог дела када некакав аустријски ћата једног Кочићевог јунака, Крајишника, уверава у љубав светле царевине за Србе у Босни, а овај у то не верује, па кад га исти Аустријанац пита по чему он то зна да их Аустрија не воли, он му, стављајући руку на срце, каже: „Знам ја 'вамо по нечему.“ У том контексту, помињем и сведочење Добрице Ћосића када се са Ивом Андрићем враћао из Сарајева у Београд седамтесетих година. Тек кад су прешли Дрину, Андрић је, из дугог ћутања, рекао како се реализује Калајев сан о Босни и додао: „Дабогда моја нога више никада у Босну не крочила.“ Људи који виде даље, они осећају дубље и пате до у дно свога бића. Да ли им треба веровати? Народ им верује и народ зна, али политичари, ако и знају, држе се онога што се брсти.
ГЛАС ИСТОКА: Али, што би рекао Бранко Миљковић, ''како у дебело ухо забости нежну реч''?
НЕНАДИЋ: Многи су то знали и пре Миљковића. Знао је то и Мајаковски док је певао о конференцијашима. Погледајте парламент било које савремене демократске државе, поготово парламенте такозваних транзиционих држава, да наш српски парламент не помињемо. Што би рекао превејани и свим бојама намазани Никола Пашић: „Закони су за противници.“ У те картушине се може умотати свакојака подлост и лоповлук и, када прође кроз скупштинске клупе, добија право јавности. Тај перпетуум мобиле је свемоћан, то је хохштаплерска вожња у леру, то је поховање јаја на око.

ГЛАС ИСТОКА: Задојени националном романтиком, и суровом збиљом, пјесници су се подијелили, умножили до бесмисла…?
НЕНАДИЋ: Сурова или окрутна збиља увек је постојала. У нашем српском случају, ми друге стварности и немамо. Некада су се књижевни теоретичари и историчари, вођени најбољим намерама, заносили писањем књига и справљањем антологија о српској предратној, ратној и послератној поезији. А шта показују векови на Балкану? Историја лепо каже – тога нема. У нашој поезији постоје само песници, ја ту не видим ни предратних, ни ратних ни послератних. Све су то међуратни песници. А то што помињете подељености и намноженост до бесмисла, последица је нечег другог. Наиме, манипулације. Најлакше је од Друштва књижевника направити неколика друштванца. У слуђеној води, лакше се лови и лакше тиранише, ту је најсрећнија штука и сваки други предатор. Однос наше владајуће елите према ствараоцима је као мој однос према новчаници од сто евра. Јесам ли је уситнио, ја је кући не доносим. Да донесем и више, то није она новчаница која ми је поверена. Срби се поносе својим дародавцима и задужбинарима из прошлости. Ови данас су једноставно задужинари. Народ им поверио државне печате, а они право пут под ноге по зајам по белом свету. Зна се од кога, само да би лакше пливали у својој незајажљивости и спискали и ово што је остало. Може им се.
ГЛАС ИСТОКА: Поезија данас, да би скренула пажњу на себе, нема медија, јер је тај простор заузео интернет. Је ли на тај начин чуло милости атрофирало, а дух интиме сувишан?
НЕНАДИЋ: Да речем нешто о тој умножености и презасићености до бесмисла, али да не дирам у интернет и тријумф техничке интелигенције. По мом разумевању ствари, проблем је на другом месту. А то је потирање индивидуалности, брисање разлика, губљење идентитета. Бивао сам на међународним скуповима где су неки преводиоци на енглески, немачки, шпански, руски или било који језик тврдили да им је за превођење стотинак песама неког песника довољно месец дана. Шта то значи? То не значи да песника нема. Али значи да су од Вашингтона до Токија налик један другоме као јаје јајету. Опет, не верујем у глобализам и мултикултуралност. Ако је могуће превести речи, није могуће превести идентитет. То тврдим и из личног искуства. Поготово у поезији, дословност не значи ништа. Зашто? Поезија је од језика, језик је стожер идентитета. Ако и преведете све речи једне песме, нисте превели ону тишину између речи по којима једна песма сведочи о бићу једног национа. Када сам у мој српски језик ухватио песму „Молитва једног Дачанина“, коју је написао Михаи Еминеску, било ми је жао што песник није жив, а ја толико богат да је купим. Уосталом, Емил Сиоран је за ту песму рекао да је највећа родољубива песма на румунском језику. А морам да додам и ово: Михаи Еминеску је ту песму испевао у даху, а мени је требало море мастила и небо хартије да је посрбим. Шта онда мислити о савременој светској поезији? Ако за њу мање времена треба преводиоцу него ствараоцу. Или, шта рећи о човеку који је превео Хегелову „Естетику“ за три године и каже самоуверено да зна Хегела, а уопште се не досећа колико је деценија провео Хегел пишући ту исту „Естетику“. И није ту реч о атрофији милости, колико о казни која је пала на глобално село: ко има јаја, чекић и орахе – тај туца. Спас, иронично, долази управо од највећег тиранина, а то је технологија. Умреће, стопиће се многи народи, али њихови језици неће умрети, биће чиповани и похрањени за памћење. Роб којем је има господин Робот читаће наглас будућем господину Робовласнику. Баш као што је роб филозоф у Хелади својим духом и знањем хранио власника или у Риму мецену тиранина. Чињеница је да само душа човекова неће моћи да буде похрањена, мада се поставља питање сигурности и најскривеније људске мисли.
ГЛАС ИСТОКА: Али, без обзира на све, поезија потиче будност у човјеку: она је била и постала будница, зарудак онога што ће се десити?
НЕНАДИЋ: Поезија није дала и неће дати да се угаси ватра на огњишту. Из искуства знам да у најпресуднијем тренутку нешто значи песничка реч. Ако ни због чега другог, значи због тога што се увек због речи могла изгубити глава. Због песничке речи. Да, због ње. Само подсећам на Андрићеву опомену да би наши и сви отуђени властодржци, углавном тирани а вазали, упаковани у листер одела демократије, требало да пажљивије читају песничке опомене савременика, тако би најлакше схватили шта им мисли народ и шта им је чинити.
ГЛАС ИСТОКА: Ви сте сав живот посветили писању. Када би се поново родили, да ли бисте одабрали исто?
НЕНАДИЋ: Из свог садашњег положаја, лако ми је рећи – одабрао бих исто. Али, колико је било ноћи пуних сумње, двоумица, стоумица. Могуће је да сам рано одабрао нерад, неодговорност, небригу, непоштовање ауторитета, а све време чупао косу и сиктао над неколико речи које неће да се сврстају у стих какав желим. Нисам вриштао, али сам се хватао за главу, безнадежно. Неће, па неће. Не иде, мајко моја. А онда се сећао Вука – не да се, ама ће се дати. У том су пролазили сати и године, читао сам књиге, испијао чаше, и певао, заправо јаукао.
ГЛАС ИСТОКА: Рат је био велика варка. Народу је донио свето сиромаштво и украдену будућност, а другима фабрике, хотеле, раскош…? Сви осим Срба су добили државу…?
НЕНАДИЋ: Неком рат, а некоме брат. Шта је рат био осим пљачка и отимачина. То је у људском гену. Ген зла, или гени смрти, или ликантропија. Или, како за Балкан примећује Андрић – на малом простору живе народи који се мрзе. А толико је крви проливено да се чини да ти народи и не знају ништа друго него да једни другима смишљају и наносе зло. Испод танке скраме љубави, леже слојеви ендемске мржње. То је карактер и последњег рата на овим просторима. Није тешко бити пророк у нашој крвавој сутјесци. Ако је Мирча Елијаде могао да каже да се на његову генерацију попишао прошли век, Срби имају право да је прошли век за њих био век крволок. Кад почне да се смирује крвави талас, логично је да на њему пливају окрвављена говна и балвани, који, чим изађу на обалу и отресу са себе фекалије, почну да стављају златне навлаке на зубе кољаче, да деле невине осмехе, да говоре о поштењу и преузимају полуге власти. А никад другачије није ни било. То што Срби нису добили државу и није њихова кривица и грех. Наша историја је историја поносног народа. У оба светска рата нисмо окаљали образ, ни остали без части. То неким силницима није одговарало. Требало нас је вратити назад, сврстати међу фашисте и одржати нам лекцију. Своју државу су добили сви они који су имали батаљоне послане раме уз раме с Хитлером да ломе кичму Совјетској Русији. НАТО пакт је бомбардовао Србију, привео је познанију права да би славодобитно могао да шири руке у загрљај, пошто нам је ампутирао толике крајине и Косово. Само ми једно није јасно: да је неко силовао моју ћерку, а онда тај неко закуцао на врата да јој изјави љубав и понуди брак – какав бих отац био ако бих и ја раширио руке у загрљај. Колико знам, у свим друштвима – силовање је злочин. Али, злочинци су знали за наше „лако ћемо“ јер брзо заборављамо. То је знала и Мадлен Олбрајт. Чудна је игра започета на Балкану, Европа је дигла руке од себе. Престарела девојка се силом угурала у фармерице, али шта ће бити кад почне да пуца по шавовима и почне из њих да цури оцвало месо. Не зна нико. Осим неколико врсних светских интелектуалаца који су били на нашој спрској страни, ја овде подсећам на изјаву Жака Ширака који је окарактерисао Србе као људе без правде и права или Џоа Бајдена који је десет година пре него што је дочекан у Београду на путу за своју државу Косово, изјавио да Србију и Србе треба сместити у логор, и то онај нацистичког типа. У набрајању бисмо далеко отишли, па ћемо и да престанемо. Само бих да додам да сам човек само по томе што не заборављам, али нисам Бог да бих могао да опростим.
ГЛАС ИСТОКА: Босна, као Ваша биша држава је постала земља из које су отишли многи прогресивни људи, а само ријетки су остали. Да ли претпостављате како се они осјећају…?
НЕНАДИЋ: Да, давно сам отишао из Босне. Да се разумемо, ја сам Србин из Босне. У Србију верујем, као што Србија верује у Русију. Међутим, Босна је прошла у мени, бар она моја Босна, Крајина коју волим и коју никада не сумњам. Не верујем да је моја љубав за Босну другачија или мања од љубави оних који су тамо остали. Мој осећај за Босну је као и њихов, уз напомену да је одстојање прочистило нека осећања. И сам Ћопић је рекао да се неке ствари јаче осећају и боље виде са одстојања.
ГЛАС ИСТОКА: Поезија је немоћна да промијени свијет, али она му даје опстојеће, унутрашње димензије…?
НЕНАДИЋ: Да се разумемо: мене је живот изврсним чудима научио. Рано сам, још у Сарајеву пре четрдесет година, прозрео и презрео неке игре, да речем политичке игре, намештања и калкулације. Тада сам и сазнао за Черчилово схватање политике и политичара. Он је рекао да је политика округла соба и да њом може да се бави неко ко уме у тој соби да прихвати у ћошак. Схватио сам да то није за мене. Имате, и међу ствараоцима, различите личности па самим тим и различите односе према политици и политичарима. Два су посве супротна става у случају Набокова и Орвела. Док је Набоков децидирано одбио сваки помен политике и њеног мешања у његове књижевне послове, јер га политика уопште не занима, дотле је Орвел тврдио да је све написао имајући политику и политичаре на уму. Између та два опречна става може да стане све оно што људска јединка ради, па и писац. Једино што бих могао да додам јесте да су две покретачке снаге неминовне. А функционишу као једна. То је хлеб и слобода. Увек делају као једно. Нема успешне политике без хлеба и слободе. И наши властодршци би то морали да знају. Народ је чудна река, и морали би да предвиде кад ће се излити из корита. Данас, у Србији, на власти је чудна коалициона братија. Њима није циљ добробит народа, него гола власт. Још се није десило да је изашла на добро она владајућа гарнитура којој није потребан народ осим да га кињи и дере до голе коже. Шта народ има од речи политичара који каже да је „покренуо иницијативу“. Боље би му било да је оставио људе на послу и покренуо производну траку. По свим правилима, и људским и божанским, ако не функционишу судство, здравство, школство, војска, полиција само по себи се намеће питање постојања такве државе. Одох предалеко. Али, то су само моја некаква бунцања на јави и некакве слутње, „а слутити још једино знам“ – Дис. Уосталом, не бих ја могао да будем икебана у излогу некакве политичке странке, нити сам икад осећао живу жељу да некаквом незајажљивом и жедном власти дувам у једра.
ГЛАС ИСТОКА: Већина данашњих писаца пише само оно што политичари мисле, а ријетки су они који су потпуно незаинтересовани за политику. Ви спадате у ову другу врсту. Слажете ли се да је исправна политика живљења не бити у политици?
НЕНАДИЋ: Добра је синтагма – оставштина за будућност. Човек се самим својим животом, чињењем или нечињењем, пројектује у будућност. Само постојање је улог у нешто што ће доћи. Томе нас учи и Свето Писмо, жањеш што си посејао. Ја за ово наше стање имам формулу сличну Нероновој: видим шта је добро и то одобравам, али нам иза овога што чинимо сада, следује још горе.
ГЛАС ИСТОКА: Нестало је великих издавача. Писци се јављају као извори пишталице, послије великих киша. Институција рецензије не постоји. Могу ли писци, при тим и таквим односима, очекивати националне пензије?
НЕНАДИЋ: То са издавачима и књижарима, то са институцијом рецензије, одувек је било чудно врзино коло. Ја сам имао срећу да су ми књиге излазиле код значајних издавача. Ма какви да су, издавачи ће увек постојати. А рецензената ће бити још више, поготово апологета. Феномен националне пензије за уметнике нису измислили уметници. Они су путници на своју одговорност. Та симболична награда опет долази из скутова политике као врста лилихипа којим се ућуткује незадовољно дете. И то што се уметницима даје, само је зрнце у односу на дарове самих стваралаца. Ко се данас још сећа имена партијског секретара Савеза књижевника Југославије у години кад је Иво Андрић добио Нобелову награду!
ГЛАС ИСТОКА: Који је Ваш свијетлећи упитник на који тражите одговор?
НЕНАДИЋ: То су ускличник и упитник, један до другога. Дакле – знак чуђења.
Недељко Жугић


О ПИСЦУ

Милан Ненадић је рођен 30. септембра 1947. године у Грковцима, код (Босанског) Грахова. Студирао је југословенске књижевности и савремени српскохрватски језик на Филозофском факултету у Сарајеву. Од 1974. године је у Београду, од 1984. у Зрењанину, а од 1998. у Новом Саду. Осим поезије пише књижевну критику, есеје и преводи.
Објавио је књиге песама: ''Стефанос'', ''Нови Стефанос'', ''Општи одар'', ''Усамљена историја'', ''Осветна маска'', ''Песме'', ''Књига четвоприце'', ''Општи одар и друге песме'', ''Вриснула је мајка'' (песме са Илеаном Урсу), ''Почињем да бирам'', ''Изабране песме'' (избор и предговор Никола Кољевић), ''Дрхтање у води'', ''Венац за Гаврила'', ''Уточиште'', ''Венац за Гаврила (библиофилско издање), ''Угрушак'', ''Општи одар и нове песме'', ''Суви печат'', ''Ноћна слика'', ''Дивљи Бог Балкана''.
Добитник је Печата вароши сремскокарловачке, ''Дучићеве награде'', награде Удружења Књижевника Србије, ''Милан Ракић'', почасне награде БИГЗ-а, награде Универзитетске ријечи за књигу године, ''Змајеве награде'', ''Кочићевог пера'', награде ''Бранко Ћопић'', Српске академије наука и умјетности за препев поезије Михаја Еминескуа на српски, годишње награде Савеза књижевника, награде ''Лаза Костић'', ''Кондира Косовске девојке'', ''Милице Стојадиновић Српкиње'', ''Видовданских пјесничких сусрета'' и повеље ''Пјесник свједок времена''.
Живи у Новом Саду.

УСКОЧКА ПЕСМА

Све чешће сте у мојим ранама
Крајишници – о, ваша страхота!
Мене носи божанска помама,
Зла судбина вашега живота.

У детињству нисам много знао,
А немир је био много већи –
Несвесно сам на вас подсећао
И хтео се баш тога одрећи.

Сад зрачите као драге гатке,
Као вино и хлеб свакодневни,
Ваше муке – о, како су слатке,
Како светле и пристају мени.

Прве речи које изговарам
Саздане су од вашега лика.
Ја не градим, ја звучно разарам,
Ја сам ропац после вашег крика.

Вас ће бити и над мојим гробом,
Вас ће бити кад ми звезде зађу,
Кад, напокон, расчистим са собом –
По вама ће моћи да ме нађу.


ПОЛА КАПИ РОСЕ

На ивици жутој зеленога листа,
Пола капи росе сувим златом блиста.

У то пола капи све је живо стало,
У њој јасно видим и мог бића мало

Кроз пола драгуља којег сјај одаје,
Пратим моје снажне, складне завеслаје

Што за ток не маре, као ни за реку,
И што, уз матицу, моћну воду секу...

Расањен се тргнем, прожежен до бола,
Што кап није цела, што је капи пола,

Што због тежег дела, виши закон склада!,
Цела кап, са листа, почиње да пада.

Нови Сад 2002.

РЕДНА ЧАША
- Александру Секулићу -
I
Ја сам уклет витез Итала Калвина
Којем пустом земљом лута половина
Жељна да се нађе с другом половином
Без наде да икад постане целином.
Док пенуша душа – оно зрно части,
Пуна митског сјаја, прве искре страсти –
Дотле моје срце, дивљи део мене,
Не зна шта са собом, где би да се дене:
У сам вулкан сунца, у мртву лаву раке,
У вечиту поноћ уз космичке зраке,
У пепео земље или флуид творца,
У мајчину сузу, у кажипрст оца –
Или да, предвојен, пред распећем стојим
Захвалан што такав, уопште, постојим
Чудећи се шта сам, ко сам, где сам био,
Уз вапај – што си ме, оче, оставио.
II
Од чаше кукуте у руци Сократа
Или редне чаше иза рајских врата
Која је колала гетсиманском баштом
Да је и син Бога, збуњен људском драмом,
Преклињао да га мимиође пламом –
Та чаша се не да поредити с маштом
Која је сасута у два моја крста
- А њима припада тужна српска врста -
Тек, није ми тежак крст који ме чека
Ни овај на мени који, за свог века,
Носим као казну, ко зна, као срећу
Од које побећи не могу и нећу.
Само да не вапим путем до Голготе:
Што си тако саздан бесмртни животе
Препун чуда шта сам, ко сам, где сам био
Уз вапај – што си ме, оче, оставио.

Нови Сад, 2009.


СРПСКА НЕЈАЧ
Сине милог Бога
Био си пред хајком –
Шта ти вреди живот
Мерен сребрњаком;

Да је ову нејач
Којој млечњак ниче
Некако извући
Из данашње приче;

Завири у прошлост
(питај видовњака!),
Тешко ће стасати
До зуба умњака

Камоли до свадбе,
До заносних мома,
До нове колевке
И до новог дома;

Нас добре комшије,
Нас рођена браћа
(уграби ли згоду!)
Сложно гурну под лед,
Отисну низ воду.

Нови Сад, о Божићу 2005.