Mилица Бакрач: АЗБУЧНИК И ВИЈЕНАЦ ВИЈЕНЦУ

Милица Бакрач
АЗБУЧНИК И ВИЈЕНАЦ ВИЈЕНЦУ








ПРЕДГОВОР АЗБУЧНИКУ

Аз и буки некад беху прва слова
За ђаче - Вука, што азбуку нам створи!
Буки - име БУКВАР за словарицу скова
У којој лепо пише као се говори...
''Чигра" нека нова - ''слова и гласова''
Нашој деци Буквар истрже из руку!
И језик би хтела мењати изнова!
Колико је верних да одуже се Вуку?

АМАНЕТ

Ђорђу Петровићу – Карађорђу,
Вожду Првог српског устанка

Ја још Твој запис као песму певам,
свака се Реч испод капка јави.
Док сејем, жањем, битишем и сневам
сад читам речи о Карађорђа глави!
Па као да се приближила слика
Те мудре главе са очима смелим,
што са презиром видеше крвника,
а онда одоше просторима белим…
Гледам слику речи са модрих усана
у трену пре но паде погубљена.
Није слутила таму судњег дана.
Онај ко је чуо – том је остављена!
Нека Твој запис о Вождовој речи
сабере браћу – а издају спречи!

ВУКОВ ЗАПИС

Аз, буки, вједи, глагољ - записа Рука
док плач и колевку Неко створи,
Неко ко отхрани и окрепи Вука
да руком бележи, устима говори.
Па посла запис по верноме слуги
да га сачува и господару преда,
и рече - за то писмо није нико други
до верни Срба, светосавског реда.
Док вредни слуга дуге пређе стазе,
да сачува прошло за будуће време –
не даде запис силнима да згазе!
Он дарова роду драгоцено бреме!
Да се по њему увек препознамо
и од неверних да га сачувамо!


ДАЛЕКИ ХИЛАНДАР

Песнику Ђорђу Сладоју

До Високих Дечана касно беху дошли!
А ране Симониди ни видели нису!
Лазарицу цркву потајно су прошли!
Ево не видесмо ко су, ни чији су?

Код Милешеве су изгубљени стали,
И надомак Жиче, безумни од глади,
Хлеба тражили, ми погаче им дали!
И једоше, пише! – па како се ради –

Лагано, без ''хвала'' – пратећ ''слепог вођу'',
Амбисом и шумом желе правит пута!
Некуда идемо! – одбруси нам неко!

До Свете Горе! – Викну с више жара,
Али не слутивши колко је далеко
Раскошна светлост дивног ХИЛАНДАРА!


ЂОРЂИЈЕВО КОПЉЕ

Брату Драгану Ненезићу,
На Ђурђев дан, 2007.
Ђорђијево копље да ми носиш, сине!
Од материнског страха око ми не спава!
Родих те да растеш, а не да те вине
Ђорђије, потомче, аждаја троглава!

Инокосне она и нејаке вреба…
Ја ти вранца ипак, храним, лакоскока!
Еванђеље памти, сети се да треба
Врага, снажном руком гађат из доскока!

Ово ти казујем пред свећом воштаном!
Кандило док палиш сузу пустит нећу!
Ова душа ми је с непреболном раном…

Па уместо, сине, да ти појем срећу,
Љубав и Веру, ја ти у твом крају
Ево, копље пружам да чекаш аждају!


ЖЕЛИМ РЕЧИ ТВОЈЕ

Април, 2007.
Желим речи твоје да сместим у риме!
Ех, како ми само лепо рече: ''Драга,
Лепото и песмо, моје мило име!''
И са мном запева вера, радост, снага!

Милост ми обасја лице и осветли!
Разум ми са срцем више бој не бије!
Ево прве зоре зачуше се петли!
''Чуј ме, ово љубав? Ово љубав није!

И овако јутро не освану прије!''
Твојих речи свуда зачула се јека!
''Веруј да је ово даривање спаса!

Ово је сан један сневан целог века!
Једно јутро вредно читавог живота!
Ехо једног силног надчовечног гласа!''


КОСОВКА ДЕВОЈКА

Косовка девојка - обећах да ћу бити!
Одважно испевах песму о вину!
Сад смо сви неми, и сви ћемо се скрити…
О бојном пољу ћутимо истину!

Вртим се, тражим, ратнике и вође,
Кондиром својим лека да им пружим!
Ал целим телом само немир прође!
Да ли да заплачем, клонем ил затужим?

Ево, кажу, ово наше поље није!
Вожда нашег нема да би први стао!
Ово је предео где се бој не бије…

Језик и веру Господ што је дао
Која ће, Милоше, снага да заштити?
Ако на нас мотриш, заплакаћеш и ти…


ЛЕПОТА

Лепота – Девојка ливадом крочи
И босих ногу откосе гази…
Хеј, кошче вредни, подигни очи!
Удахни росу, Лепоту спази!

Јер та Лепота, гле, чуда нека
Крчаг ти носи…скоро ће подне!
Док ти се примиче из далека,
Шапни: - ево ми ливаде родне!

А тебе посао занео целог!
Не гледаш, не чујеш од косе поја…
Ил слеп од Лепотиног лица белог

Господа молиш да ливада твоја,
Још овог златног, пурпурног лета,
Лепоти дарује јастук пун цвета.


ЦАРИЦА МИЛИЦА

Због силне снаге што не клону Ти душа,
Анђео Господњи дал ти можда јави,
Царице драга, да Те Мајка слуша
А ти појеш, тужна, Лазаревој глави,

Речи миле, сетне, те птице рањене,
Истину и чемер да удова оста…
Црни страх док памтиш Лазареве зене
У земљи што снију, а та замља поста

Мученичке крви вечно светилиште,
И вечна голема колевка и рака!
Лазареву сабљу поколење иште!

И искру једну из свеопштег мрака…
Царице, док Теби певам ова слова –
Убоги нам Срби иду са Косова!!!


АЗБУЧНИК

Монахињама манастира Градац на Ибру
Задужбине краљице Јелене Анжујске,
Жене Стефана Уроша Првог

Ако нестане песме, знак је да неме уста,
Бол се болети не сме, кућа остаће пуста.
Вуковог језика врело, да не пресахне, Боже!
Грех је спустити чело док се тирани множе.
Дубока моја надо, не дај да вера клоне!
Ђорђије, погледај крадом аждаје како нас гоне!
Еванђеља наша света хуле и хоће да згазе,
Жалосна цветају лета, цвет пада на српске стазе.
За језиком тужбалица, не, није песма моја!
И ове капи са лица нису траг неспокоја,
Ја у себи се молим, Мајчице, спаси, мила,
Крадом свим које волим косовска удени крила,
Лазара, српског кнеза, што веру крвљу плати,
Љубављу вечном нас веза, име да нам се злати,
Милости не жели, Мати, за слабе и фарисеје,
Нека се вера врати, сејачу мржњу што сеје…
Њивом што беше моја, хоће да сеју семе!
Ово Господње сито мотри усне нам неме...
Погледај орницу своју! – као да Господ рече –
Раздаћеш рођену проју, а чија рука је пече?
Српови што је харају, хуле на мене, сине!
Тргују хлебом, варају, чекају време да мине...
Ћутиш, српови поју, мобене туђе су речи,
Устај и њиву своју спаси и сечу спречи!
Флота језику треба с речима уместо копља,
Хлеба, вина и Неба и руку вредних за снопља,
Црвенозлатног хлеба, српска да храни уста!
Човечност, Језик и Вера кад стисну се у три прста,
Џелате чека потера, кад стану испред крста!
Шта чекамо? Вуковски појмо! – Вечно кроз Савина уста!


БИОГРАФИЈА

6. март, 2006.

Ја вам се речју дивим и поклон песму даћу!
Ево, никог не кривим, што певам и запеваћу:
Због руке којом пишем и сваког њеног слова,
Иже јеси – ја српски дишем испод српскога крова!

Кућу сазидаше преци! У кући како се збори?
У дому чији су свеци? И свећа чија нам гори?
Моја се уста крепе језиком савскога вина,
Очи још нису слепе док песму пишем за сина!

Молитви песма сличи, језику она је ода!
Правац мој да се дичи, кад чује од кога је рода!
Ево ја пјевам и певам! Појем из ризнице речи!

Сав предео којем се девам – српским језиком млечи!
Млеко језика чиста, прими првенче моје!
А вера моја док блиста, молим спасење твоје!


В И Ј Е Н А Ц В И Ј Е Н Ц У

Његовом високопреосвештенству,
митрополиту црногорско – приморском, господину Амфилохију

(магистрални сонет )

Вражја сила жање хладном руком.
Имена Твога да л ′ је свјесна глава?
Јато је сирака. Племе цијело спава.
Ехо племеника слади нам се муком.

Ни коло да пјева. Да се снагом ори.
А како, кад пјесма туђе гласе срочи.
Цвијет у ноћи. Сан кроз разум крочи.
Вук, крај ватре, љубав за њу твори...

Испод Твога крста погнули су главе.
Јер Тврд Орах не одоље , пуче!
Ево, ни главара нема да се јаве!

На бој да позову, ни да нас поуче...
Црна, Твоја Чарна, сад је земља нека
У издаји братској – грешна и далека.

У Никшићу, 9 октобар, 2008.године
(фрагменти из сонетног вијенца )

1.

Вражја сила жање хладном руком.
Коме данас рећи како рана печe?
Неко ,,глуво доба“, давно мукло вече...
А Вук опчињен за Анђиним струком...

Некад бјеше, али данас више вуци
не лију сузе над оружјем својим,
већ збуњено вију, ја се само бојим,
док бијесног чопора продорни јауци

проламају, и са сваке стране,
од Косова Поља, па до Горе Црне,
не жале соли да сипају на ране!

,,Глуво доба ноћи“ – клонула и трава.
Племе једва дише, сваки дамар трне.
Имена Твога да л ′ је свјесна глава?

3.

Јато је сирака. Племе цијело спава..
Гора тихим хуком болне ријечи хучи:
,,Бити ил ′ не бити?“ – Чарна да одлучи,
чија је свијећа, која крсна слава?

И погачу своју са ким ли ће сјећи?
И свето вино, са ким ли ће пити?
Да ли ће са оцем јутро зајутрити,
или ће срамно стећи, па утећи!

Ја се плашим оних непреболних рана,
рана сестринских, кад се коса стриже...
И давних косовских врана и гаврана...

,,Чаша жучи“, Оче, сад нам је све ближе.
Ко је не испије – братими се с бруком.
Ехо племеника слади нам се муком.


МИЛИЦА БАКРАЧ – дјевојачко презиме Ненезић, рођена је 06. марта 1977. године у Никшићу. Дипломирала је на Филозофском факултету у Никшићу, на Одсјеку за српски језик и књижевност.
Прву збирку поезије „ Нек ме птице криком буде“ 1996. године, као и другу збирку поезије „ Жиг“ 1998. године, објавила је у издању Међурепубличке заједнице за културу из Пљеваља.
Трећу збирку поезије „Сонети и писма“ објавила је у оквиру едиције „Мостови“, библиотека „Ратковићеве вечери поезије“ 1999. године, у издању Међурепубличке заједнице за културу – Пљевља и Центра за културу – Бијело Поље.
Четврту збирку поезије „Од злата јабука“ објавила је 2004. године, у оквиру библиотеке „Савремена поезија“- издавачке куће „Октоих“- Подгорица.
Пету збирку поезије „Азбучник“, посвећену одбрани имена српског језика у Црној Гори, објавила је Књижевна задруга Српског народног вијећа – Подгорица, 2007. године.
Заступљена је у антологији „Сневне Евине кћери“ (Савремено пјесништво жена у Црној Гори) – аутора Милице Краљ – издање „Комова“ из Андријевице 2002. године и у антологији савремених сонетних вијенаца на српском језику „Црно једро ветра“ Љубисава Милићевића, у издању „Одзива“ – Бијело Поље, 2001. године.
Добитница је I награде „Ратковићевих вечери поезије“ 1999. године.
Живи у Никшићу.